Muzika za decu, penzionere i sve ostale

Rep muzika daje slobodu pripovedanja jer svojim izrazom u prvi plan smešta tekst, odnosno priču, a tako pruža dovoljno prostora za komiku. Problem je što većina repera vrti ustaljene teme i potpuno slepo prati svoje uzore u pisanju. Prava je retkost naći izvođača koji je duhovit i zabavan, a da nije  skliznuo u banalnost ili da ne pretresa već ustaljene i proverene fore koje izazivaju oduševljenje mase. Bilo je pitanje vremena kada će konačno nekome dosaditi da pripoveda o brzim kolima, utokama, ribama i da se okoristi izgrađenim rep žanrom kako bi ispričao svoju priču.

Kao što je „Don Kihot“ parodija viteških romana, a ujedno i neponovljivi roman za večnost, tako je „Muzika za djecu i penzionere“ parodija rep albumâ. Miki Solus je uspeo da izgradi svoj sopstveni stil koristeći se rep mitologijom i ovom tehnikom kazivanja, ali kroz drugačiju vrstu prateće muzike. Baš time što je izabrao novi muzički oblik da podupre svoje repovanje, prevazišao je sve zamke pripovedanja uz bit, jer ovako i njegova muzika ulazi u značenje tekstova i ideju celokupne pesme. To znači da ovo nije klasični rep, jer zvukom, koja varira od popa do džeza i soula, Miki pravi otklon od svih drugih koji repuju uz matricu. Ali ipak on je duboko u ovom žanru, jer da ne postoje njegove poznate i izgrađene zakonitosti, ni ovaj album ne bi bio moguć.

1509243_879216568797034_7011782214441850993_n

Motivaciju za ovaj novi izraz možemo prepoznati u pesmi koja namenski otvara album – „Pun mi je kufer“. Već naslovom ove pesme Miki Solus suptilno sugeriše razliku između njegovog izraza i onog koji parodira, jer u onom pravom repu ne bi bio problem da glas kroz celu pesmu ističe čega mu je sve pun kurac, a ovako, zbog jasne aluzije na psovku, slušaocu je zabavnije da zamišlja ono što nije rečeno, čime se postiže dodatni komički efekat. Samim tim što govori šta mu je sve dosadilo i šta mu sve smeta, podrazumeva se da je njegov glas nešto novo.

U prvoj strofi ističe opšteljudske, svakodnevne razloge za nervozu, od rodbine do žute štampe, što je već poznata tema u repu, ali se ovog puta javlja i perspektiva čoveka koji studira i ide u biblioteku, što je znatno drugačije od pozicije repera koji su svi odrasli na betonu i kojima je škola ulica. Slušalac dobija mogućnost da se poistoveti sa tom vrstom frustracije koju izazivaju bahati profesori i ljudi koji šapuću u „knjižnici“.

U drugoj strofi usmerava svoju pažnju najviše na muziku i odbacuje sve ono što je zapravo problem u njenim savremenim tokovima:

Pun mi je kufer onog benda SARS-a
copy-paste muzika, a stvorila se farsa

To potvrđuje da Miki negira podražavanje uzora samo zarad uspeha. Ograđuje se i od subkulture konzumiranja opijata, što je važno jer se drogiranje naveliko eksploatiše kao tema u savremenom repu, ali i zbog toga što tako zahteva od slušaoca da drugačije pristupi tumačenju njegovih pesama. Ne možemo da tvrdimo da se Miki zgutao i ispisao tok svesti od kojeg je nastala pesma, jer on nam još u prvoj pesmi sugeriše da je njegov način stvaranja drugačiji. Takođe je važno što se u ovoj strofi direktno poziva na određena dela ili junake pop kulture, jer time pokazuje šta je zapravo njegovo polje interesovanja, na čemu on gradi svoju priču. Spominjanje Geteovog romana „Jadi mladog Vertera” je posebno važno jer je ta knjiga simbol romantičarskog perioda u kulturi i samog romantičarskog zanosa i pristupa životu. To je roman zbog kojeg su čitaoci onog vremena kao po modi izvršavali samoubistva, a spominjanje ovog dela u kontekstu pesme Pun mi je kufer snažno markira ovaj motiv koji će biti značajan za razumevanje ostalih pesama, a pogotovo naredne strofe. Treća strofa počinje odbacivanjem Balaševića kao uzora, ali on to ne radi tek tako, već preko citatnosti, vrlo veštim sugerisanjem da on sa jasnom svešću govori o njegovom prevelikom opusu:

Pun mi je kufer Balaševića Đole
Nijednu pjesmu njegovu ja ne volem
jer opus mu je golem, sa previše pjesama
tužnih, ljubavnih o neuspjelim vezama

Time što je rekao „ne volem”, direktno je citirao Balaševićevu istoimenu pesmu koja funkcioniše po sličnom sistemu kao pesma „Pun kufer”, jer i u njoj lirski subjekt navodi sve ono što ne voli da bi poentirao kako voli samo svoju dragu. Miki Solus je i na ovaj način pokazao da dobro poznaje prethodnike, ali da ih sve nadilazi svojim izrazom, jer u njegovoj pesmi nema drage za koju čuva svoju ljubav i koja mu je jedina uteha pored svih ovih stvari kojih mu je pun kufer. On nastavlja strofu tako što se ruga i tom zavodničkom korišćenju pesama i predstavlja sebe kao ženskara i grubijana koji će pretući svoju devojku. Njegovo podsmevanje se razvija toliko da u sebe obuhvati i samo stvaralaštvo Mikija Solusa, jer se podsmeva i svojim prethodno objavljenim pesmama, kao i novim pesmama sa motivom romantične smrti ili samoj pesmi „Smrt je romantična“. Na kraju završava pesmu stavljajući u taj kofer i svoj bend i poimence članove benda.

Kada imamo u vidu ovakvo otvaranje albuma, poziciju lirskog subjekta i način njegovog pripovedanja, sve druge pesme dobijaju prostor da se tumače na više načina. Glas pripovedača nije objektivan i ne možemo mu verovati na reč. Ne postoji ništa što je dovoljno sveto da ne bude izvrnuto ruglu, jer sve je dostojno parodije. Miki Solus tako postaje junak sopstvenih pesama i objekat ismevanja, što je prilično postmoderan pristup obradi priče u muzici.

„Suncobran” je druga pesma na albumu i ako je posmatramo u nizu sa prvom pesmom, možemo da pretpostavimo da je ona primer šta Miki Solus radi u muzici. Tematski je znatno rastresitija, slike su asocijativno povezane i skoro nabacane i zajedno sa besmislenim refrenom, koji odlično zvuči, dobija nonsens značenje. Čini se da je Miki namerno napravio jednu takvu pesmu u kojoj ima od svega po malo, ali toliko nerazumljivo van konteksta albuma da je to pravi šok. Vrednost ove pesme nije manja zbog te nasumičnosti u povezivanju slika, ali je ona na svoj način šokantna ako ne znate za ostale numere i ako je to njegova prva stvar koju ste čuli. Zato je zanimljivo što je baš za ovu pesmu napravljen spot, animirano čudo koje na vizuelni način oslikava samo ludilo u pesmi.

Muzički je ova pesma najzaraznija jer ima pevljiv refren i odličan gruv, dodatno začinjen deonicama na saksofonu, ali što se tiče teksta, ova pesma se čini kao igrarija, nadrealističko poigravanje rimama i slikama. Mada i u njoj postoji nekoliko genijalnih rima i prikaza, od kojih mi je omiljena ova:

zato jer sam bogat, imam puno novaca
ubijam tuljane u društvu krivolovaca

Za mene je bila interesantna i upotreba nemačkih lokaliteta u nizanju rima, što je u našem repu već uradio Ajs Nigrutin koristeći baš Garmiš-Partenkirhen. Pitam se da li je i ovo suptilna citatnost na srpskog repera ili samo sličnost u razmišljanju dva lirička genijalca. U konceptu celog albuma ova pesma je značajna i jer se u njoj javljaju neke protivrečnosti u odnosu na druge pesme, a i na prvu pesmu. Ako je u prvoj pesmi tvrdio kako je ženskar, to je u suprotnosti sa stihovima u kojima kaže da je pizda jer ponekad plače dok gleda Titanik sa devojkom. To je još jedan dokaz da je glas samog pripovedača promenljiv i da se njegov identitet menja, u svakoj pesmi postoji neka metarmofoza. Taj postupak nije novina u rep kulturi, ali je način njegove obrade drugačiji, što će posebno biti istaknuto u narednim pesmama. Ono što je dodatno zabavno je što se u svakoj pesmi javljaju nove tvrdnje i citati drugih izvođača, pa na taj način slušalac dobija mogućnost da sam rekonstruiše identitet Mikija Solusa kao junaka u pesmama, ali i kao samog izvođača.

Ta priča o junaku se dodatno usložnjava i dobija svoj pravi, reperski oblik u pesmi „Robi Prosinečki“. Miki u ovoj pesmi parodira ono što se u rep kulturi označava kao reprezent. To je pesma u kojoj autor tematizuje svoj život, veliča svoje postojanje i iznosi sve svoje vrline, repersku biografiju, sve ono što čini jednog pravog repera. U takvim pesmama to egoistično Ja raste preko celog teksta i zadobija nadrealne odlike. U standradnom reprezentu, reper je uvek najzajebaniji od svih, puši najviše tave, najbolje slaže rime, sve se ribe lože na njega, hvali svoj kraj i neprestano ističe to svoje Ja. Mikijeva parodija započinje time što on sebe predstavlja kao glumca iz Bolivuda, a onda u četvrtoj strofi potpuno ulazi u to isticanje svog Ja:

Ja sam teniski as, ja volim muške
na gay pride-u na mene bacajte kruške
jabuke, šljive i Kraš čokolade
ja nisam Miki Solus, ja sam Neda Ukraden

Malo koji reper će imati hrabrosti da sebe predstavi kao ljubitelja istog pola. To je nedopustivo u rep mitologiji u kojoj je mačo stav presudan i gde na svakog repera nasrću horde zgodnih devojaka. Takve izjave sebi mogu da dozvole samo oni najbolji, koji svojom veštinom slaganja rima i pravljenja pesme dokazuju da su pravi reperi. Od repera iz Srbije znam da je jedino Moskri imao pesme u kojima je tvrdio isto, samo na svoj znatno eksplicitniji i direktniji način. Interesanto – Moskri je stvarno bio teniser, što me opet dovodi u pitanje da li je ovo još jedna Mikijeva virtuozna aluzija ili sinhronicitet.

Ono reprezentsko Ja iz odricanja da je on Miki Solus prelazi u katalog likova koje obuhvata njegovo istinsko Ja što je inovativan način veličanja svog lika, jer se identitet junaka ostvaruje kroz tumačenje onoga šta znače imena čije ličnosti prisvaja. U ovom slučaju to su većinom muzičari i dva strip junaka, Spajdermen i njegov protivnik Venom. Taj stih može da nam posvedoči da protivrečnost među pesmama nije greška proistekla iz nasumičnog nabacivanja, već da sam lik Mikija Solusa ima svoje suprotne polaritete koji ga čine jedinstvenim likom (kao dr Džekil i mr Hajd), a to se odražava kako na mikro planu jednog stiha, tako i u širem odnosu pesama na albumu. Time što se podsmeva sebi kao junaku pesama, Miki Solus stvara mogućnost da pevajući afirmativno o nečemu u vezi sa svojim likom zapravo direktno kritikuje taj pojam. Pominjanjem fejsbuka i broja „lajkova“ na svojoj stranici, kritikuje savremeni parametar za nečiji kvalitet i društvenu vrednost. To je mnogo uspeliji i kreativniji postupak nego da je iz moralizatorske pozicije naširoko osuđivao tu pojavu.

Savršeno poentiranje pesme muzički se ostvaruje građenjem tenzije ponavljanjem istog stiha, zajedno sa pratećim ženskim vokalom koji se pojačava i dominacijom basa. Kada posle takvog dinamičnog dela dođe zaključak u vidu isticanja Prosinečkog kao „glazbenog“ uzora, postiže se izuzetan komičan efekat, a i naglašava se ime fudbalera iz naslova pesme. Miki Solus u prostor visoke kulture romana, filozofa i slikara smešta i fudbalere. Na taj način on se podsmeva lapurlatističkom stavu visokoobrazovanih ljudi, a i otvara mogućnost za širu publiku, jer mnogo više ljudi zna za imena fudbalera nego za imena likova iz romana. Motiv „nogometa“ će koristiti i u drugim pesmama sa različitim varijacijama, ali uvek u istoj ravni sa citatima iz visoke kulture.

Pesma „Hipster“ mi je posebno važna jer je to prva pesma koju sam čuo od Mikija i to u njegovom solo izvođenju na u emisiji „BalconyTV“. Pesma mi se prvo nije svidela, ali mi je drago da mi se stav promenio i da je sada slušam sa objektivnim poštovanjem i ličnim oduševljenjem.

Termin hipster je toliko prisutan i lako prilepljiv da sumnjam da iko može sa potpunom sigurnošću da objasni njegovo značenje. Možete reći za nekoga da je hipster jer ima bradu, ili da novu aplikaciju za „ajfon“ koriste samo hipsteri, ili da je neki bend hipsterski, ali šta to zapravo znači? Miki Solus je verovatno jedini autor na našim prostorima koji je postavio standarde za razumevanje ovog termina. Na taj način uspeo je da opštepoznat termin, koji zapravo ne znači ništa konkretno, iskoristi za svoju ideju i stvori svoje objašnjenje koje funkcioniše u potpunosti.

Danas priznajem sebi da je moja odbojnost prema ovoj pesmi bila u tome što sam se, zbog nekih svojih osobina i interesovanja, poistovetio sa hipsterom iz pesme i osetio se uvređenim. Ali ova pesma zapravo nije o hipsteru. To je pesma o čoveku koji se obraća devojci koju pokušava da ubedi da joj je dečko hipster i da zbog toga ne valja, iz želje da bude njegova devojka ili iz lične mržnje prema njenom dečku. U onome što Miki ističe kao karakteristiku hipstera, na primer ljubav prema slikarstvu i određenim umetničkim pravcima, mi prepoznajemo glavne motive u drugim njegovim pesmama, njegova lična interesovanja. To znači da je i on sam delom hipster, što upućuje na to da nije problem u tim osobinama njenog dečka, nego što je On njen dečko, a ne to Ja, Miki koji se obraća devojci. Mislim da u prilog ovoj tvrdnji ide i završetak pesme, posle silnog nabrajanja i „argumentovanog“ kritikovanja, lirski subjekat može samo da kaže: „Dečko ti je pizdek“. Tom izjavom on zapravo pokazuje svoju nemoć, nije uspeo da preobrati devojku i da joj zgadi njenog dečka hipstera i ostaje mu samo direktna uvreda na račun njegove muškosti. Ono što je dodatno komično u celoj pesmi je ako poznajemo širi kontekst ostalih pesama i ako prepoznamo Mikijeve osobine u prozivanom hipsteru, pa na kraju i to da je on „pizdek“ je smešno, jer Miki još u drugoj pesmi kaže kako je pizda i plače uz Titanik. Ipak, lik Mikija Solusa se razlikuje u odnosu na lik dečka-hipstera u nekim pojedinostima – odnos prema fudbalu, izbor muzike, konzumiranje droge, bogato poreklo… Na taj način sve ono što nalazimo kod Mikija kao vrlinu, postaje mana kod dečka-hipstera, što nas približava mogućem objašnjenju šta zapravo znači biti hipster. Možda je, što kaže Šerbedžija u jednom filmu, hipster karakterna osobina?

Pesma „Wu Tang”, najbrža stvar na albumu, nadovezuje se na pesmu „Robi Prosinečki“ jer produbljuje postupak predstavljanja, ali uvodi i novu tačku u reperskoj mitologiji koju Miki Solus parodira. „Disovanje“ u ovoj subkulturi podrazumeva da reperi sve ono što su istakli u reprezentu kao svoju osobinu sada negiraju kod protivnika. U ovoj Mikijevoj pesmi se prepliću dominantniji reprezent i upečatljivo disovanje. Započinje pesmu time što ističe da nije reper, ali da ipak to radi bolje od svih drugih, što dodatno naglašava njegovu nadmoćnost u odnosu na druge autore.

zvučim bahat kao reperski snob
bahat kao da mi je tata Snoop Dogg
ali sine, moj tekst je bolji od tvog
i za klavirom ja sam jebeni Bog

U muzici ovog benda česti su „brejkovi“, muzički prekidi u kojima ostaje samo Mikijev glas ili se pravi prelaz u drugačiji gruv. Takav prelaz, možda najbolji na celom albumu, javlja se baš posle ove strofe. Sleduje pravo veličanje njegovog muziciranja. Slušalac biva ponesen tim novim gruvom i dominantnim zvukom klavira i time se poistovećuje sa onim što lirski subjekat tvrdi i stvarno mu se čini da Miki „jebeno svira kao Šopen“. Mislim da dodatni efekat postiže time što vrlo retko koristi psovke u ostalim pesmama, a ovde su one prilično učestale.

Novi motiv za parodiranje iz reperske mitologije je oružani okršaj i legendarna smrt repera. On se poziva na Tupaka i svoju izmišljenu sudbinu poistovećuje sa stvarnom biografijom ovog velikana u rep muzici. Tim postpukom zamišljena smrt postaje glavna tema pesme, centralni motiv. To mu daje mogućnost da stvori nadrealnu priču o svojoj velikoj slavi i da uvede nove junake pop kulture kakav je Tarantino, koji dobija ulogu da snimi sahranu Mikija Solusa. Veličina njegove smrti i njen uticaj na ceo svet svedoči o njegovoj veličini za života, na taj način Miki Solus stvara legendu o sebi, jer sve priče nastaju tek po autorovoj smrti. Pomenuli smo kako stavljanjem nekog pojma u kontekst sa svojim likom u pesmi postiže neposrednu parodizaciju; ovde je to maestralno postigao poredivši vest o svojoj smrti sa vešću o oslobođenju Ante Gotovine. Ovo je značajan momenat za nas kao slušaoce iz druge države, nekadašnje bratske republike, a sada duboko zavađene upravo zbog ljudi kojima su takve vesti bile od životne važnosti. Miki Solus se na ovaj način ograničava od nacionalističkog ludila koje postoji u našim narodima, ali srećom ne i u našim kulturama. U drugim pesmama kroz citatnost već je dokazao koliko se naše kulture prožimaju i da je sva ta mržnja među nama iz nekog drugog sveta, ne iz sveta umetnosti, ne iz muzike.

Od pesme „Smrt je romantična“ pa sve do kraja albuma, Miki Solus je mnogo više pripovedač nego reper. Baš u ovim pesmama ističe glavne motive iz umetnosti, posebno književnosti i slikarstva, i naravno fudbala. Upravo u ovim pesmama možemo da pronađemo Mikijevo polje interesovanja koje se naznačuje na pojedinačnim mestima u prethnodim pesmama. Pevati da je smrt romantična je morbidno, ali ne i iz perspektive junaka koji čita „Patnje mladog Vertera“, Dostojevskog, Floberovu „Madam Bovari“… Imajući u vidu ovu pesmu, drugačije shvatamo repersku smrt kojom se poigrava u prethodnoj pesmi, a možemo da se setimo i izjave da mu je pun kufer baš ove romantične smrti. To je dokaz da je ovaj album konceptualan i da su pesme međusobno povezane zajedničkim motivima i varijacijama u temama, a pogotovo istim junakom i pripovedačem.

Dok romantična smrt u prethodnoj pesmi ima dozu komike, mislim da je pesma „Bijela čokolada“ jedina „ozbiljna“ pesma na ovom albumu. Ovo je prava balada, od načina izvođenja, melahnolične boje klavijature, zvuka saksofona i laganog gruva u koji se ulazi od druge strofe. Obožavam ovu pesmu jer je jako emotivna, a ni blizu patetike. Volim sve u njoj, od ambijenta tramvaja, kasnog povratka kući u ranih pola pet izjutra, do formiranja sećanja, kao kod Prusta, kroz hranu – čokoladne napolitanke i krofne. Oduševljava me i kako je uveo „vinterfreš“ žvaku u celu priču, zumirao je tu sliku u stilu pop arta; kao onaj hamburger u „Petparačkim pričama“. Sviđa mi se i poigravanje sa opštim mestima književnosti, kako je za dve sekunde napisao „Rat i mir“, a bio je Dostojevski. Mogu danima da razmišljam da li je mislio na ceo roman od hiljadu i kusur strana ili je mislio samo na naslov. I to kao Dostojevski! I ta situacija naručivanja piva u „Meku“ koja dobija još apsurnije značenje u ponavljanjima…

1496666_659177117467648_1167200187_n

Ipak, ono što me najviše oduševljava u celoj pesmi je fina gradacija prizora svitanja kroz tri strofe. Oružje je neizbežno na svakom reperskom albumu, a na ovom albumu puška je u rukama žene. Ta puška se topi na suncu kao bela čokolada. Mikijeva predstava izlaska Sunca me podsćea na one naivne, dečije prikaze žute lopte u uglu papira sa kracima ka zemlji. On je uspeo da tu sliku prevede u reči dajući suncu žute ruke koje diže iznad grada. Ta slika se na kraju preoblikuje u njegove ruke koje podiže iznad grada, ruke zbog kojih se žena pored njega topi kao „bijela čokolada“. Ne znam za bolji završetak pesme.

„Bojim se muzičkih kritičara“. Ne smatram sebe muzičkim kritičarem. Ja samo volim da pišem o tome šta slušam i šta mi se dešava. Ali mi je drago što se ne pronalazim u tim karikaturama koje Miki ismeva; daleko sam od tih ljudi koji pate što Džoni Štulić više ne želi da svira Usne vrele višnje. Teši me što i tamo u Hrvatskoj, koja je odavno u EU i trebalo bi da bude znatno ispred nas po shvatanjima, postoje muzički kritičari zbog kojih nastaju ovakve pesme, jer kod nas svi oni pune novinske stupce glupavim komentarima o muzičkim žanrovima novih bendova i prave festivale na kojima guraju bezlične kopije starih izvođača. To znači da smo svi generalno kulturološki osakaćeni i da to nema mnogo veze sa trenutnim političkim stanjem.

U ovoj kratkoj humoresci lirsko ja se premešta u perspektivu muzičkog kritičara i iz nje osuđuje Mikijevo sviranje i tekstove. To je sjajan način da se podsmehnete nekome jer se, zbog prvog lica pripovedanja, čini da sve to govori neki tupavi čovek koji je ostao u osamdesetim i više ne može da shvati novine u ovoj umetnosti. Miki Solus je zasigurno nešto novo na našoj sceni i možemo da raspravljamo o tome da li će njegovo stvaralaštvo biti od velikog uticaja ili ne, ali ne možemo da osporimo originalnost i kreativan pristup u njegovom izrazu. Zato se bojim za sve muzičke kritičare koji ne uspevaju da shvate njegove pesme.

Iskreno se nadam da postoji ta Maja kojoj se Miki Solus obraća u pesmi „Novi Sad“, jer mi je ova stvar najslabija na celom albumu i bilo bi šteta da je napravljena iz drugih razloga. Nekako je previše mlaka, u njoj postoji neka emocija, ali je razvodnjena, fali joj lucidnosti, previše je obična u odnosu na druge pesme. Najslabiji momenat u pesmi je ona slika odlaska u pakao kod đavola i neobavezno ćaskanje sa njim; ta slika je previše plastična i očekivana. Ipak, mislim da je ova pesma značajna, pogotovo za slušaoce iz Srbije jer se jedan grad u našoj zemlji oblikuje u pesmi „stranog državljanina“ u kulturološkom kontekstu. Ova pesma svedoči o značaju Egzit festivala, jer je on postao dovoljno poznat da može da se koristi kao pojam u jednoj pesmi. Simpatično je i kako naš način govora izgleda u tuđoj perspektivi.

Jer gospodična imaš lepe ruke , lepo srce
kad kažeš „bre“ – to mi je sexy
ti si moj glavni headliner zbog kojeg
ću ove godine doći na EXIT

Drago mi je da postoji ovakva pesma jer je ona dokaz da nisu raskinute veze među našim narodima, veze snažnije od državnih granica i političkih (ne)sporazuma. Ona pokazuje i već pomenute kulturološke veze, ali mnogo važnije svedoči o snažnoj emociji, o ljubavi među ljudima koji se razumeju i uprkos promenjenim jezicima, prekrojenim istorijama i podignutim zidovima. Možda ova tradicija imenovanja pesama i nije nešto novo u našoj muzici, ali ja ne mogu da se setim nijedne pesme koja na ovaj način tematizuje neki lokalitet u Hrvatskoj.

U brojnim, znatno kraćim tekstovima o muzici Mikija Solusa, često se njegovi tekstovi karakterišu kao tokovi svesti. Jedina pesma za koju mogu da se složim da je ovaj termin upotrebljiv je poslednja pesma na albumu – „Mrtav je Johnny“. Ta pesma je blender u kojem su samleveni svi dominantni motivi u prethodnim pesmama, a onda zaliveni žestinom i proliveni u čaše za viski iz kojih se pije na iskap. To je pripovedački haos u kojem se prepliću hvalospevi sopstvenom umeću, prozivke upućene alternativi, halucinacije u kojima se pojavljuju svi od predsednika Amerike do Teletabisa, kao i neizbežni fudbaleri. Javlja se i Sotona, i to mnogo bolje nego u pesmi „Novi Sad“:

Fernando Torres mi je šapnuo u mraku
„Balkan je zemlja cigana i rave-a
„Sotona je silovao Nicka Cave-a“
Sotona je silovao Davida Lyncha
na televizoru od 1000 incha

I u ovoj pesmi Miki Solus vešto koristi vraćanje u gruv da bi akcentovao liriku, baš u delu u kojem proziva alternativu. Taj prelaz je pojačan zvukom solo gitare. Još jednom se sprda sa visokom kulturom postavljajući je u paralelu sa kuvarskim emisijama Džejmija Olivera. Metamorfoze njegovog lika dostižu vrhunac kada se i sam preoblikuje u kuvara koji je sa kutlačom „opasniji nego Klajd i Boni“. Novina u ovoj pesmi je što pompezno najvaljuje refren čije reči se nalaze na torti sa crvenim ponijem. Tako sam refren ostvaruje kao tekst na torti u fižideru, a to je odlična slika koju vizualizujemo pre nego što krene ponavljanje uzvika „mrtav je Džoni“. U jednom članku na netu pročitao sam da ovu pesmu tumače kao Mikijevo preuzimanje uloge Džonija Štulića, što Miki opovrgava. Ipak, postoje razlozi da verujem da je Džoni na kojeg aludira upravo Štulić. U tom slučaju možemo da tumačimo ovu pesmu kao prekretnicu u muzici koja direktno odbacuje novotalasnu klasiku kakva je zasigurno bila Azra, ali i Štulićev kult koji nesumnjivo i danas postoji (klubovi su puni za proslave Štulićevog rođendana i „Azra tribute“ svirke). Ne mislim da je ova pesma zbog toga morbidna ili uvredljiva, jer ona dolazi kao prirodni završetak albuma na kojem smrt ima mnoga lica, a najviše komična i pozitivna. Ako je nečija smrt objavljena na torti sa crvenim ponijem, mislim da je to prilično vesela, crno-humorna slika.

„Muzika za djecu i penzionere“, kako i samo ime albuma kaže, posvećena je ljudima koji su ostali deca po emociji, ljudima koji znaju da se raduju i smeju i za koje je smrt samo motiv za novu priču. Potrebno je iskustvo i strpljenje za prodiranje u sva značenja ovih pesama, neophodno je vreme jednog penzionera, vreme za čitanje i tumačenje kako bi se potpuno uživalo u ovom albumu. Kao i u Mikijevim pesmama, morate imati dvojnost u sebi, suprotnosti koje su u harmoniji i koje vas čine celinom, i tako ćete najbolje doživeti ovo „remek delo hrvatske glazbe“.

FB stranica benda: Miki Solus

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>