Muda za rokenrol

Neka mi na ovakvom naslovu oproste moje drugarice feministkinje, ali u rokenrolu je previše onih koji „prodaju muda za bubrege“, pa je za publiku najvažnije da prepoznaju one koji su u ovoj muzici srcem i dušom. Ovo je posebno bitno za jednog muzičkog kritičara, jer njegova je obaveza da svojim ugledom i imenom garantuje za nečiji kvalitet, i to ne samo u muzičkom smislu, nego i u ideološkom, jer rokenrol nikada nije bio samo muzika, već i revolucija.

Pošto ja nisam muzički kritičar, reći ću vam kako sam je video u muzičkoj kući „Metropolis“, u Makedonskoj 21, tu negde oko jedan i petnaest. Čekao sam da počne promocija debi albuma „Straha od Džeki Čena“, a među licima, od kojih su mi bila poznata ona voditelja „Dvesta dvojke“, muzičkih urednika, organizatora koncerata, kao i veliki osmeh Prljavog Isnepktora Blaže, video sam i nju. Prebirao sam po džez pločama i baš sam se pitao da li da spiskam 2000 dinara na Majlsovu „Sketches of Spain“, kada je ona stala paralelno sa mnom, pred policu sa rokenrol vinilima. Pomislio sam da je nečija drugarica ili možda obična turistkinja koja je tu da ubije vreme, ali kada je na engleskom naručila pivo i sela na stepenice, bio sam ubeđen da je to sudbina i da ću konačno spavati sa Kineskinjom, čime će se moja dugačka seks baket lista pobednički smanjiti. Taman kada sam smislio filmsku žvaku sa kojom ću joj prići, Brakus se oglasio sa male bine Metropolisa.

Brakus i Strah

Brakus i Strah; fotografija Ivica Milošević

Onima koji nisu imali sreću da studiraju u vreme dok je „Brakus od 3 do 5“ bila najbolja emisija (danas pokojnog) radija B92, teško je objasniti količinu prijatnosti koju njegov glas izaziva u slušaocu. Čak i da nije bio u pitanju bend čiju muziku volim, došao bih na ovu promociju samo da bih čuo Igora Brakusa, zato sugerišem Muzičkoj kući Metropolis da malo poradi na svom onlajn marketingu, jer na sajtu nisu objavili novu vest još od 2014. godine, fejsbuk strana im je beskorisna kao oni lažni profili nepostojećih prenapucanih riba, a tviter im bleji zauvar, a mene bi jako interesovala vest da se u ovom prostoru održavaju muzičke promocije, a još važnije da je voditelj upravo Brakus. Zato se nisam ni pomerio sa mesta, nego sam slušao njegov glas i priču koja, čak i kada je frazirana, ima šmeka, spontana je i prijatna. Brakus je predstavio bend, a onda je Lokner ispalio par svojih besmilica o „žanrovskim idiomima“ i opšteg mesta o krosoveru, nakon čega je bend, u akustičnoj izvedbi dve gitare i glasa, odsvirao Plavu sobu, Amsterdam i Brisel.

fotografija: Ivica Milošević

fotografija: Ivica Milošević

Sa vremena na vreme sam bacao pogled kako reaguje na pesme i bio sam siguran da uživa, jer je klimala u ritmu i pažljivo pratila šta se dešava na bini. Meni je  u muzici benda „Strah od Džeki Čena“ uvek bio važniji tekst, ali ovo mi je bio jasan dokaz da ni muzika nije ništa manje kvalitetna, jer je delovala baš onako kao stihovi – na prvu, iskrenom emocijom. Imam tu sreću da Džekijevci poštuju moje mišljenje o njihovoj muzici, pa sam na tu kartu šatro rokenrol kritičara dobio nekoliko darova od njih, među kojima su bile i dve ulaznice za svirku. Prišao sam joj i pitao je kako joj se svidela svirka, na šta je ona rekla sa omehom da je bend sjajan i da joj se najviše sviđa ona pesma sa la-la-la. Suptilno sam spomenuo kako sam ja poznati andergraund muzički kritičar i kako obožavam ovaj bend, a onda sam joj poklonio ulaznicu i pozvao je da zajedno odemo na koncert u Domu omladine. Rekla mi je da ne zna gde je to, pa sam na njenoj turističkoj karti, na kojoj su bile zaokružene muzičke prodavnice Metropolis i Jugovinil, obeležio Dom i rekao joj da bismo mogli tamo da se nađemo u devet, kako je pisalo na ulaznici. Taj petak sam bio u haosu i morao sam da se cimam do Gandijeve, tako da nisam imao vremena da je vodim u alternativni obilazak Beograda, već sam sve potrebne informacije morao da izvučem u roku od jedne cigare.

njena pesrpektiva sa stepenica

njena pesrpektiva sa stepenica

Ispostavilo se da uopšte nije Kineskinja, što nije ni čudo jer ja nemam kurčevog pojma da prepoznam razliku među Azijatima, ali nisam očekivao da je zapravo Francuskinja, što je malo ublažavalo bolnu pomisao da se možda neće pojaviti u devet ispred Doma, jer sam već imao par devojaka njene nacionalnosti. Dok sam se kuvao u 95-ici i po ko zna koji put preslušavao Strahov album, ipak sam se nadao da ćemo zajedno ići na koncert, baš zbog toga što rokenrol nije samo muzika. Zato me i nerviraju likovi koji o rokenrol svirci pišu kao o avionskoj nesreći, hvatajući se grčevito za brojke, kategorije, satnice, a sve bendove žigošu etiketama koje jedino govore o njihovoj ličnoj ograničenosti da razumeju bilo šta novo od kada ADSL internet postoji u Srbiji. Kada bi u još nekoliko primeraka klonirali Žikicu Simića i Pecu Popovića i slali ih na sve koncerte po regionu, ne bi bilo potrebe za bilo kojim drugim muzičkim kritičarima, jer ovi bogovi rokenrol novinarstva bolje pišu od svih nas zajedno. Bacite pogled na fejsbuk profil Žikice Simića i videćete da u jednom statusu, koji napiše ispod blurovane fotke sa koncerta na kome je bio, ima više novinarstva nego u celom mom opusu. Zato moram da kažem Lokneru, uz dužno poštovanje prema liku, delu i dosadašnjim zaslugama, da je tekst koji je napisao o svirci u Domu sranje i da mi se sve više čini da se iza njegovih otaljanih recenzija, punih muzičara koji se „penju na binu“ i nabacanih teško razumljivih rečenica čiji smisao ostaje u magli (pogotovo ako čitate navareni), krije nedostatak muda da se iskaže lično mišljenje, ono iskreno i pravo.

Iako ovako uličarski govorim o Loknerovom radu, siguran sam da o ovoj temi on zna mnogo više od mene i priznajem da nisam znao ko je Nebojša O Pudar i da sam zahvalan Lokneru što je pomenuo ime čoveka kome sleduju pohvale, ali i kritike za organizaciju ovakvog koncerta. Kao neko ko ide na sve moguće svirke, mogu da predložim svim organizatorima da se ugledaju na ono što radi Resetor, a to je transparetno isticanje satnice i njeno beskompromisno poštovanje. Jedna od stvari koje prilično mrzim je da dođem na koncert u ono vreme koje piše na ulaznici, a da on počne sat i po kasnije. Organizatori bi trebali da imaju u vidu da nisu svi ljubitelji rokenrola frilenseri kao ja, pa bi informacija o tačnoj satnici bila neophodna radi lakšeg planiranja večeri, jer noćni život u Beogradu nisu samo svirke, iako je to jedna od najboljih stvari. Kada sam video da je nema ispred Doma, a da je sala prazna i da se početak svirke ni ne nazire, izašao sam ispred i cirkao pivo iz limenke. Realno, nije mi žao da dam 200 dinara na točeno pivo na samoj svirci, jer znam da taj novac ide na pravo mesto, ali je činjenica da neću blejati u praznoj sali i besomučno piti, a izgleda kao da organizatori koji ne ističu satnicu računaju na tako nešto. Mislim da bi bilo mnogo ljudskije da vaspitavamo publiku da je pošteno da pivo bude nešto skuplje nego na trafici, jer je ono izvor prihoda za organizatora, kao i da se ulaznica za svirku plaća, jer to je novac na koji računaju i bend i organizatori. Voleo bih da vidim te događaje na kojima se publika obaveštavava o tačnoj satnici, kao i cenama pića, sa jasnim objašnjenjem da taj novac omogućava da ova mašina radi i dalje. Nikada nisam organizovao nijedan koncert, pa verovatno nemam ni pojma o količini problema i prepreka sa kojima se suočavaju ljudi poput Pudara, zato molim da se ovo što sam rekao tumači kao predlog, ne kao nužna istina i kritika na nečiji rad.

Pored izvinjenja drugaricama feministkinjama zbog „muda“, dodajem i izvinjenje fanovima Branimira Loknera, ali šta drugo da kažem čoveku kome je od onakvog nastupa benda Belo U Boji glavno zapažanje to što su svirali predugo? Pritom, ako već nema pomenute satnice, da li mu je bilo predugo zato što su mu bili dosadni ili zato što su „uigrani i usvirani“ kako je rekao, jer meni bi bilo okej da su svirali još najmanje dva sata. Bio sam na njihovim svirkama u Milanovcu, ali i na onoj svirci u „Džez baru“ i jasno mi je koliko se ovaj bend brzo razvija, pogotovo od kada su opet u originalnoj postavi. Već sam istakao radovanje povodom povratka njihovog frontmena Miodraga Danilovića, a značaj njegove uloge je bio posebno primetan na ovoj svirci, koju je otvorio rečima: „Mi smo Belo u Boji i došli smo da okrečimo Beograd“. Krečenje je započeto uvodnim tapšanjem u „Itaci“, ubedljivom hitu sa njihovog prvog EP-a. Sjajan momenat je bilo izvođenje pesme „Put“, jer je njihov pevač, tokom onog završnog spuštanja pred eksploziju, ponavljao ja nisam našao put i polako se uplitao u mikrofonski kabl, što je pojačalo značenje teksta, a i dalo vrlo zanimljiv prizor na sceni.

Belo kreči; fotografija Ivica Milošević

Belo kreči; fotografija Ivica Milošević

Znam da je jedan bend kvalitetan po tome što im je svaka nova pesma bolja od one prethodne, pogotovo što sam ja takav da se lepim za nove stvari i slušam ih do iznemoglosti. Kad su objavili snimak sa Di-boksa, potpuno sam se navukao na „Sasvim prirodno“, jednu od najlepših pesama koje sam čuo u životu, ali na ovom koncertu me je opčinila „Pena na talasima“ i stih: O, kako bi bilo dobro da sve to nije san. Mislim da je ova pesma bila lep poklon za svu publiku iz Milanovca koja je došla sa njima na svirku, jer ovo je bilo njeno premijerno izvođenje uživo. Za mene je bila nova i pesma „Kuda ako smem“, jer do sada nisam čuo ovu verziju, koja se od stare razlikuje po mnogo složenijem tekstu, čitavom narativu na koji leže repetativni refren: „Kuda ako smem?“. Voleo bih da uskoro čujem ovu pesmu na snimku i da dubinski uđem u njene stihove jer neki od njih mi i dalje zvone u glavi (uvek je rano il’ prekasno).

Miloš Knežević; fotografija Ivica Milošević

Miloš Knežević; fotografija Ivica Milošević

Bend me je zamolio da napomenem da je njihov bubnjar Miloš Knežević pogrešio u jednoj pesmi, ali se ne sećam u kojoj. On inače ne greši nikad i maltretira ceo bend za njihove propuste, pa razumem što su me zamolili da ovo naglasim, ali što se mene tiče, zbog onih rasturačkih solaža u „R’N’R u kurcu“, može da greši koliko god hoće. Zbog ovakvih svirki ne mogu da shvatim kako ljudi mogu tako sterilno da pišu o rokenrolu, jer kad vidite ove momke na sceni, zar ne poželite da ste neko od njih, makar na pola sata, makar u onoj jednoj gitarskoj solaži.

Odličan šešir na još bolju solažu; fotografija Ivica Milošević

Odličan šešir na još bolju solažu; fotografija Ivica Milošević

Priznajem da sam zaljubljeno gledao dok je Strahinja Stefanović „solirao sa mudima“, a sve vreme sam mislio: „Čoveče, kako lep šešir…“. Sala se usijala od količine rokanja, a svirka je bila tako kalorična da sam mislio da će ona upaljena cigareta, koja je pala na binu, izazvati momentalni požar, ali Belo U Boji ne bi prestalo da svira ni u tom trenutku, makar su me u to uverili na ovoj svirci.

Tolja pred publikom; fotografija Ivica Milošević

Tolja pred publikom; fotografija Ivica Milošević

Prva od pohvala koje imam za organizatora je predstavljanje Anatolija Šimprage, najpoznatijeg kao Tolja, odnosno spajanje njegovog nastupa sa dva druga benda. Još jedan od dokaza koliko sam umislio da poznajem muzičku scenu je što sam do skoro verovao da znam za sve kantutore u regionu, jer me ta scena posebno zanima, a onda se pojavi ovakav izvođač, sa takvim pesmama, autentičan koliko i njegovo ime, a ja do ove svirke nisam imao pojma za njega. Mislio sam da je očigledna greška to što je njegov nastup smešten između dva vrlo energična benda, ali tek kasnije sam shvatio da je to vrlo pametno osmišljen postupak. Na ovaj način Tolja je postao veza između dva nastupa, kao neki presek koji objedinjuje kvalitete oba benda.

Lice kantautora; fotografija Ivica Milošević

Lice kantautora; fotografija Ivica Milošević

Tolja je te večeri bio istinski junak, jer je posle onakvog nastupa Belog U Boji, izašao sam, samo sa akustičnom gitarom i zasvirao podjednako energično i iskreno kao petočlani bend pre njega, a za to su trebala ozbiljna muda. Oko bine se okupila ekipa fanova, kojoj sam se pridružio, skinuvši šešir u znak poštovanja. Tolja je kidao, istinski, kao da od sebe uzima komade i daje ih nesebično publici, a svaka pesma me je sve više oduševljavala, a pojedini stihovi su mi se urezivali u pamćenje, kao onaj heroji su tražili rat. Bilo je nestvarno kako je koristio akustičnu gitaru, tresao je akorde, doštimavao žice i uporedno pevao. Muzika me je vozila, bio sam u transu, i baš tad mi je stigla poruka sa +33 pozivnog broja: Andrea, I’m in front of dom omladine. Znao sam da je ona i da će se javiti baš u ovakvom trenutku, kada mi nije ni do čega drugog nego do muzike, i to baš ove koju je Tolja stvarao, ali priznajem, žene su mi važnije i od rokenrola, pa sam izašao na kraju numere, baš kada je Tolja počeo da priča vic između pesama.

Izvinila mi se što kasni, bila je na nekom drugom mestu, Beograd je predivan, rekla je. Pitao sam je hoće li da popušimo spravu, imao sam komad jedne koja radi na dodire, čuvao sam je za ovakve prilike. Poljubio sam je kad mi je rekla da je kupila disk „Strah od Džeki Čena“.

Vratio sam se u klub crvenih očiju, pod rukom sam vodio podjednako navarenu kosooku Francuskinju tajlanđanskog porekla, a „Strah od Džeki Čena“ je upravo startovao „Slobodan dan“. Uvukao sam je u sredinu i počeli smo da đuskamo među drugim ljudima iz publike. Video sam ekipu iz beogradskog benda „Organizam“, Jasnu iz „Horkestra“, buduću radio zvezdu – Slađu Veselo Lice, Šarčević mi je mahao i namigivao zbog devojke, a mene je vozio zvuk i opet sam osećao da je život lep i da je sve kao u filmu ako je saundtrek dobar.

Dizanje u stratosferu; fotografija Ivica Milošević

Dizanje u stratosferu; fotografija Ivica Milošević

Voleo sam je u tom trenutku, jer me nije smarala i vukla za ruku, već je slušala pesme i samo u pauzi bi mi rekla neki komentar, a mene je radio zvuk, jer sam već toliko puta bio na svirci „Straha od Džeki Čena“, a svaki put mi se čini da je sve bolje, kako njihov nastup, tako i moj život. I sigurno je da nisam bio jedini sa tim osećajem, jer publika se konačno opustila, ona nepotrebna metalna ograda je gurnuta uz binu, a ljudi su pevali, skakali i proklizavali po mokrom podu. Ovo mi je bio prvi put da plešem uz „Amsterdam“, nije mi sklonila ruku kada sam je spustio ispod njenog struka, a njeni prsti su igrali pod mojim šeširom dok smo razmenjivali o-dži francuske poljupce. Pitao sam je da li je ikada vodila ljubav na rokenrol koncertu, a ona me je pitala o čemu se radi u „Amsterdamu“.

Sklapam oči da ne vidim Amsterdam
otvaram ih kad osetim da sam sam

Nije bilo šanse da joj prevedem ovaj tekst, jezički i zvučno složen poput najlepše poezije, pa sam joj rekao da mora da se preseli ovde da bi ga razumela. U tom trenutku sam shvatio koliko su pesme benda „Strah od Džeki Čena“ prilagodljive u životnim situacijama: pustite „Osvojio sam dan“ i svi će se lagano njihati i pevati, zapevajte „Amsterdam“ ili „Plavu sobu“ i svako će zastati da čuje celu priču u tekstu, dajte ljudima „Bluz 51“ na protestima i demoliraće Skupštinu, nova fontana na Slaviji bi proključala da se na njoj začuju „Džepovi“.

Strah u punoj snazi; fotografija Ivica Milošević

Strah u punoj snazi; fotografija Ivica Milošević

Ispričao sam joj koliko dugo se ovaj bend borio za svoje mesto na sceni, koliko svirki su imali i šta su sve uradili za novu milanovačku scenu. Borili su se godinama, krpili su se i cimali i tek sada su objavili album. Trebala su za to muda veličine onih koje Rendi Marš jaše u onoj epizodi Saut Parka, huge balls, rekao sam joj. Pored liste pesama sa albuma, te večeri su odsvirali i „Elektroencefalografiju“, za mene jednu od njihovih najboljih stvari. Pri njenoj izvedbi najveća zvezda bio je solo gitarista Dimi. Kasnije sam razgovarao sa Mićkom iz Belog, rekao mi je da je Dimi kao neki di-džej gitarista, neprestano izvlači neke melodije i miksuje ih sa trenutnim gruvom benda. Svaka njegova solaža je drugačija, pa pesme dobijaju novu dimezniju u svakoj živoj izvedbi. Mićko je to objasnio time što se Dimi dugo bavio plesom, rekao je da je taj osećaj za ritam i pokret nešto neodvojivo od njegovog stila sviranja.

Dimi mag; fotografija Ivica Milošević

Dimi mag; fotografija Ivica Milošević

Postala je tradicija da se tokom izvođenja Brisela ni od kuda pojavljuju kišobrani, pa zamišljam jedan ambrela parti na kome bi svirao „Strah od Džeki Čena“. Ona je iz sveg glasa pevala ono la-la-la, a ja sam razmišljao o tome koliko je dobro govoriti ovaj jezik, razumeti u originalu predivnu pesmu kakva je „Brisel“. U tradiciju prelazi i to da publika ne odustaje od pozivanja na bis i akapela pevanja „Amsterdama“ čak i kada bend siđe sa bine. Tako je bilo i ovog puta, gomila ispred bine je iz sveg glasa pevala refren Amsterdama i tek kada su se upalila svetla u sali, prekinula se magija koncerta. Pitao sam je da li je ikada spavala u studentskom domu i poveo sam je u razgledanje Studenjaka.

kišobran za Brisel; fotografija Ivica Milošević

kišobran za Brisel; fotografija Ivica Milošević

Posle mi je sinulo koliko je Pudar inteligentno objedinio dva benda sa snažnom lirikom i jednog kantautora sa autentičnim glasom i pričom koja se čini još intimnijom, jer je spakovana u takav solo nastup. Odajem mu priznanje, sigurno su trebala muda i za to, rizikovati i dovesti bendove koji su još uvek nepoznati na beogradskoj sceni, ali napraviti kvalitetan koncert, događaj zbog kojeg već danima ne prestajem da se osmehujem i razmišljam koliko je dobro živeti. Zbog svega toga pratiću ono što radi Udruženje ljubitelja kulture KREČ, a neću prestati da idem na koncerte i pišem o tome šta slušam, a šta mi se dešava, jer toliko sam navučen na rokenrol da je sada nemoguće vratiti se u život bez njegovog zvuka, u život bez koncerata, nasumičnih susreta u muzičkim prodavnicama, razgovorima o poeziji i istinske radosti zbog postojanja u ovom svetu.

_____________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete da nas podržite preko Patreon kampanje, novac trošimo na vutru, ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ukoliko ste muzičar ili organizator koncerata,  značiće nam da nam pošaljete vašu muziku ili obezbedite besplatan ulaz na svirku. Hvala vam na vremenu i čitanju!

1 Odgovor

  1. Djole каже:

    Tolja – muda do poda!!!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download