Mostovi između nas

Jedan od razloga zašto sam počeo da pišem ovaj blog jeste da bih prestao da dosađujem svojim prijateljima muzikom koja me oduševljava. Ovako, kroz tekst, objašnjavam sebi zbog čega volim nekog autora i njegovo delo, pa tako bolje shvatam šta mi se dešava od muzike. Zato sam jedva sačekao novi Rundekov album.

I to nije zbog toga što sam „Plavi avion“ preslušao toliko puta da znam svaki njegov ton, pa mi je dosadio. Ne, jer i dalje mogu danima da slušam samo jednu pesmu; pùstim subotnjim večerima trošim baš naslovnu numeru i samoća je prijatnija i lakša zbog toga. Za ovih pet godina od poslednjeg albuma, imao sam sasvim dovoljno vremena da iznova preslušavam i uživam u svemu onome što je ovaj umetnik stvorio: od Haustora, preko Kargo orkestra, do današnjeg trija. U jednom razgovoru novinar upoređuje Rundeka sa Tom Vejtsom, što on negira. Zbog Vejtsa sam počeo da nosim šešire, a zbog Rundeka nameštam cigaretu na ivicu usne, pa uviđam sličnosti među njima, ali smatram da je to poređenje tačno samo u jednom slučaju – Rundek, kao i Vejts, iz albuma u album raste i razvija svoju priču i, iako dosledan sebi, nikada nije isti kao onaj prošli i uvek pronalazi nove načine da svoje opsesije sačuva u formi pesme.

mostovi

To se vidi već u otvaranju novog albuma „Mostovi“. Prva stvar, pesma „Džaba“, donosi satiričnu sliku o „malom čoveku“ i po svom tonu i temi komunicira sa pesmom „Para ljude vara“ sa prethodnog albuma, ali je nadilazi novim viđenjem iste teme. Ona se razvija poput predstave: zvuk violine dočarava taj podsmešljiv stav prema junaku koji želi da sve bude besplatno, način pevanja i preplitanje glasova u refrenu dočarava prizor ljudi na pozornici, a prasak činela u završnom refrenu doprinosi atmosferi parade. Sam početak pesme obeležen je Rundekovim glasom koji, poput uličnog prodavca, poziva ljude na rasprodaju. U tom pozivu u pesmi koja otvara album, dakle na samom početku priče koja postoji u „Mostovima“, autor se obraća publici kao potrošačima i skreće pažnju na svoju robu. U tom pozivu postoji specifična ironija koja je vrlo zastupljena u pesmi „Džaba“, a postoji u još nekim pesmama na albumu.

To nije samo priča o tvrdičluku, već se kroz škrtost jednog čoveka tematizuje odnos savremenog društva prema vrednostima novca i vrednostima stvari koje kupujemo. Rundek se poslužio intertekstualnom vezom sa pesmom „Mali čovek“ Šarla Akrobate da bi pocrtao razliku i promenu u ovom svetu. Dok je Šarlov mali čovek bio slabić jer nije smeo da pređe crtu zbog straha od normi, današnji mali čovek je opterećen svojim stomakom, zadnjicom:

Mali čovek želi preko crte
preko crte ne može od trte

Mali čovek je onaj koji ne shvata koliko bogatstvo postoji kao potpuno besplatno. To nas vraća na onaj poziv sa početka – glas koji reklamira svoju robu na rasprodaji je glas autora čiju muziku upravo slušam potpuno džaba, ona postoji dostupna na internetu i samo je moja svest i savest ono što me razlikuje od malog čoveka koji ne uviđa da je neko uložio godine truda zarad mog uživanja.

Pitanje humanističkih vrednosti u savremenom svetu je jedna od glavnih tema koje su zastupljene na ovom albumu. U ovoj pesmi to se prepoznaje u refrenu i tom pozivu na osmeh, na istinsku, unustrašnju sreću zbog svesti da postojimo u svetu. Veličanje života, radost zbog postojanja i hrabrost konfrontriraju se sa emotivnim tvrdičlukom i slabošću ljudi koji nikada nisu zadovoljni:

Zato što mu uvek nešto fali – on je mali

Pesme „Midnajt Kalipso“ („Midnight Calypso“) se sećam još sa koncerta u Čačku pre nekoliko godina. Tada je Rundek rekao da će, „kao stari džezeri“, sve nove pesme prosvirati uživo pre snimanja. Još tada me je zaokupio njen lagani gruv, mekani zvuk i taj kalipso ritam preko kojeg je plovila gitara. Ova pesma je primer atmosferičnosti koja je karakteristična za ceo njihov opus: sve je u naznakama, finim prelivanjima muzike i teksta, apstraktnost tonova se preliva na opisan prizor.  Kompozicija započinje zvukom zvona što nas prenosi u tu ponoć i balsko raspoloženje. Sve što vidimo su samo detalji – lampioni, mesečeva svetlost, uspavani grad… Ovakve pesme nose u sebi nešto od filmičnosti koja nije u konkretnim slikama, već u tom osećaju koji sami stvorimo zamišljajući scenu preko ponuđenih delova. Uvučeni smo u priču, igramo uz muziku kao da smo na balu, postajemo deo tog kolektivnog „mi“:

Idemo tako lako kô da ne idemo
nijedan zgib, nijedan korak nema mane

Midnajt kalipso je prava noćna pesma, volim da je slušam šetajući po gradu dok se ulična svetla rasipaju po kolovozu i sve je u igri boja i senki. Gde god i kad god da je čujem, već je ponoć i sve je kao u filmu.

Uvek sam smatrao da je Rundek angažovani pesnik, a pod tim podrazumevam da zna da na pravi način temazituje probleme i važna sociološka pitanja svog vremena. Zbog njegovog stava, koji je izneo u razgovoru povodom nastupa na „OK Festu“, razmišljao sam o tome koliko on to radi svesno i namerno, a koliko je to odraz njegovog ispoljavanja bunta protiv fašizma, protiv onih ugnjetača iz pesme „Ay Carmela“. Pesma „Ima ih“ sadrži u sebi sve goruće probleme savremenog demokratskog društva koje grca od kapitalističkih bolesti.          Nije nimalo lako biti angažovan u svojim pesmama, a zadržati umetničku vrednost dela i ne podleći jeftinoj propagandi. U ovoj pesmi postoji forma dijaloga između dve strane. Javljaju se dva glasa – jedan, koji sa objektivne pozicije naratora opisuje situaciju, i drugi glas, koji kroz pevljivo pripovedanje dočarava demagogiju kojom se zavaravaju mase. Angažovanost je upravo u tome što ovakva pesma od nas zahteva stav, primorava nas da razmislimo, jer nam se pružaju dve mogućnosti, a mi moramo da se poistovetimo sa jednom, a tim potvrđivanjem jedne ili druge ideje, mi biramo stranu.

Prva strofa donosi sliku koja problematizuje učešće pojedinca u kapitalističkom svetu – vaspitavani smo i učeni da budemo sluge poslodavaca koji računaju na našu laku zamenljivost i zato sa pravom mogu da kažu:

Samo idi, doći će drugi
a ima ih, ima ih, ima ih…

Druga strofa razjašnjava šta je zapravo uloga medija i kako smo podložni manipulaciji usled straha. Osećamo se ugroženim jer nas neprestano zasipaju vestima o ubistvima, poturaju nam kamere i opšti nadzor zarad naše sigurnosti, a ne zbog ograničavanja i kontrole; zakoni i norme su tu zbog našeg boljeg života, a ne zarad interesa onih koji ih stvaraju; sve izgleda kao da je osmišljeno u ime naše sreće, a ipak vidimo kako ovaj svet ide u sunovrat. To refrenično ponavlanje naslova pesme razvija se dalje u svom značenju – u prvoj strofi mi smo bili ti kojih ima gomila i koji su lako zamenljivi, a sada se istim tonom i rečima poručuje da ima mnogo onih koji nas ugrožavaju. Time se stvara paralela između nas i njih – uspostavljaju se sličnosti, jer i nas i njih ima i isti glas nam to poručuje i smešta nas u isti kontekst.

U ovoj pesmi postoji stalna napetost koja raste ka završetku. Tome najviše doprinosti zvuk violine, ali tenzija je i u samoj formi, suprotnost dva glasa utiče na iščekivanje koji će od njih nadjačati. Jedini trenutak opuštanja napetosti je posle druge strofe u kojem drugi vokal niže neku mantru, što utiče da čak i u tom trenutku primirivanja pesme osećamo nelagodnost i iščekivanje. To je razlog što u trećoj strofi postoji toliko naboja i čitava pesma odzvanja zbog onoga što se u njoj iznosi. U njoj se plan širi na prostor Afrike, Južne Amerike i Azije. Iz sužene perspektive u kojoj su nam prikazivani naši svakodnevni problemi, sada se prebacujemo na mesta od kojih smo odvojeni hiljadama kilometara, ali se upravo na tom prostoru lome sva pitanja postavljena u ovoj pesmi. Mi smo u milosti „dobre demokratije“, dok su Oni primorani da beže zbog ratova i straha od tiranske vlasti u svojim zemljama. Mi smo u poziciji onih koji poseduju blagodet i slobodu, a Oni su begunci koji „jure prema našoj sigurnosti i obilju u nameri da ih otmu… ili dobiju“. Baš u ovim stihovima je to mesto koje nas uključuje, koje zahteva od nas da imamo stav o imigrantima koji trenutno spavaju po parkovima dok čekaju da pređu u zemlje Evropske unije, da se pitamo zbog čega se u Mađarskoj podiže žičana ograda kao ona između Amerike i Meksika; birajući jedno ili drugo tumačenje, da li Oni dolaze da otmu ili da dobiju ono što im je potrebno, Mi se stavljamo na stranu jednog ili drugog glasa iz pesme. A drugi glas je onaj koji uzvikuje sa podijuma, on je oličenje fašističkih ideja da smo Mi bolji od njih, da su Oni primitivni i neuki. Ta scena kulminira u prozivkama i optužbama koje odjekuju uz masovni poklič, pa sve dobija prizvuk nekog političkog mitinga na kojem se proglašava zajednički neprijatelj, ona ista opasnost o kojoj se govori u prethodnoj strofi. Ceo taj deo budi mi asocijacije na pesmu „In the Flesh“ sa kultnog albuma Pink Flojda „The Wall“, jer i u njoj postoji ta prozivka sa bine i upiranje prsta na sumnjive. Isti refren i to ponavljanje brojnosti u rečima „ima ih“ pravi kružnu jednakost između nas sa početka pesme, nas koji smo ugroženi od gazdi i zakona, i njih koji dolaze spolja da nas ugroze. Takvim raspletom pesme izjednačavamo se u njihovoj sudbini i mi postajemo oni koji već sutra mogu da budu imigranti, mi možemo da budemo oni koji beže, a da budu dočekani kao opasnost, kao štetočine.

Zbog svega ovoga ističem pesmu „Ima nas“ kao jednu od najznačajnijih pesama ove godine, jer krucijalni problem sa kojim se suočava savremeno društvo tematizuje odmereno i smisleno, a ne narušava umetničku vrednost i univerzalnost značenja, već nalazi sadejstvo između forme i ideje. Zato i smatram da je Darko Rundek primer za svakog muzičara koji želi da bude angažovan na pravi način.

Pesma „Klauds“ („Clouds“) se pripovedačkim tonom nadovezuje na prethodnu pesmu, ali donosi opis nekog budućeg post-apokaliptičnog sveta, kao iz naučnofantastične priče, u kojem su ostale samo krhotine onog prošlog. Ima nečeg sablasnog u tim slikama zagrljenih kostura, betonskim konstrukcijama i žicama, ali zbog lagane muzike sve se čini umirujuće i prijatno. Pesma je poetična jer je akcenat više na muzici nego li na tekstu. Slike su nam dočarane zvukovima, a ceo taj futuristički svet ima svoj odraz u robotizovanom glasu koji prati Rundekov vokal. Kroz celu pesmu nešto se gradi i rastura, oblici se prelivaju i u tim metamorfozama kao da vidimo različite vrste oblaka.

Poetična je i to što su baš u oblacima sačuvana sećanja, nešto tako nestalno i neopipljivo postaje čuvar uspomena koji sadrži čak i dim Hirošime. U toj aluziji na prvo nuklearno bombardovanje naziremo objašnjenje za taj svet koji je nestao, jer sve je počelo sa tom prvom bombom, a sledeća katastrofa tog tipa biće pogubna po čovečanstvo.

Ova pesma se nadovezuje na pesmu „Ima ih“ i time stvara celovitost u priči, kao da problemi pomenuti u jednoj pesmi u svojoj krajnosti vode u nestanak sveta u sledećoj pesmi. Ono što je dopadljivo je činjenica da je atmosfera pesme „Klauds“ prijatna, ne postoji napetost, već sve nalikuje na san, kao da je uništenje donelo konačan mir i mogućnost za stvaranje tog novog ljudskog roda.

Šarolikost ovog albuma vidi se u sledećoj pesmi pod naslovom „Vidova“. U svim recenzijama ovog albuma ističe se kako je to pesma posvećena Rundekovom sinu, ali u njoj ne postoji ništa toliko subjektivno što bi ograničilo tumačenje samo na tu ličnu priču, već se ona može shvatiti kao priča o roditeljstvu i radosti ljubavi. Iako su pesme tematski raznolike, u njima postoje zajedničke niti koje ih vezuju u čvrstu celinu, to su ti mostovi među pesmama, mostovi koji vode od ideje do slušaoca. U pesmi „Vidova“ veliča se ljubav i sposobnost voljenja.

Glas autora se obraća svom detetu, prepričava mu čitavu povest o njegovom začeću, od odlaska na putovanje, do intimnog spajanja sa ženom. Pesma je vesela, razdragana, u njoj se dočarava lajanje psa koji putuje sa parom u belom fići i sve je podređeno dečijoj percepciji, pa je tako momenat spajanja sa ženom dočaran kroz slikovite aluzije, a samo začeće objašnjava se logičnim sledom prirode:

U prirodi tako stvari stoje
kad se dvoje vole, skoro bude tri

Veza sa prethodnim pesmama je u naglašenom isticanju radosti zbog ljubavi. To veličanje ljubavi i bliskosti istaknuto je u prve dve pesme, dok se u sledećim javlja u pojedinim slikama, da bi u pesmi „Vidova“ kulminiralo u završnici i toj direktnoj želji upućenoj detetu: želja da bude darovan sposobnošću da voli, to je glavna moć za čoveka. Iako mislim da su melanholične pesme koje Rundek piše znatno bolje od onih veselih, ova se izdvaja po svom obliku i dopadljivosti, uspešno prenosi tu glavnu emociju.

Sledeća pesma je ona prava rundekovska, ona koja nosi radost zbog tuge, melanholično raspoloženje u kojem se uživa i zbog kojeg je svaka cigareta slađa. To je jedna od onih pesama koja može da se sluša u svakom trenutku, pa nije ni čudo što je izabrana za glavni singl za koji je snimljen i spot. Ona ima sve što je potrebno jednoj kvalitetnoj kompoziciji: dinamičnost radnje, upečatljivu melodiju, odličan tekst, a ono što je ističe kao Rundekovu pesmu je magija reči koja tačno pogađa emociju. Zvučnost u lirici je ostvarena izborom pravih reči koje ne otkrivaju previše, a govore nam puno, kao što je sintagma „blijeda sjen iz fantazama”. Svaki Rundekov fan će u pomenu šala od svile naći nešto od onog šala iz perioda Haustora i ta veza prenosi po malo od oba osećaja iz ove dve pesme. Ipak, u ovoj pesmi je šal upotrebljen slikovitije, vrlo upečatljivo i osmišljeno:

Vjetar nosi onaj svileni šal
U kome je sliven tvoga smijeha slap
i moje tuge val

Ako zamislimo kako se viori šal na vetru, to stvarno može da nas podseti na talasanje mora, pa izbor sintagmi „smijeha slap“ i „tuge val“ može da posluži kao dokaz Rundekove maestralnosti u pisanju stihova. Apstraktnost emocija dočarana nam je kroz bukvalnu sliku podrhtavanja šala na vetru i u tome mi vidimo i konkretan opis njegovog leta i preplitanje smeha i tuge. Takav spoj konkretnog i apstraktnog još bolje se primećuje u nastavku:

Zapinje u krošnji novih pitanja
odgovor će doći možda ove noći prije svitanja
Između zbilje i sna

Svileni šal i fizički zapinje u nepostojećoj krošnji od pitanja, a u tom dodiru materijalnog i nevidljivog je ta granica između zbilje i sna u kojoj se junak nalazi sa dragom. U Rundekovim pesmama uvek postoji taj lirski subjekat koji iz prvog lica pripoveda o svojoj ljubavi, i uvek je tu draga koja je kao snoviđenje, pa slušalac ima taman onoliko informacija koliko mu je potrebno da svoje lično iskustvo veže za stihove pesme. Naslovom se priziva junak zavodnik, Don Žuan ili Don Huan, čiji mit lako može da se pripiše onom mitskom Rundeku iz njegovih pesama, što pesmi daje dodatne mogućnosti za tumačenje i doživljavanje.

Sedma pesma nosi ime albuma – „Mostovi“. U njenom sadržaju mogu da se pronađu glavni motivi za ovakav naslov i šta je to što spaja sve pesme u zajedničku povest. Smešteni smo u poziciju posmatrača, kroz oči pripovedača gledamo ženu koja je srećna sa svojim čovekom. On joj se direktno obraća i prepričava joj naše viđenje te epizode iz njenog života. Scena je postavljena u gradskom prevozu, u svakodnevicu savremenog čoveka koji je primoran da bude voajer tuđe radosti ili nesreće dok posmatra putnike do sebe. Cela pesma donosi naizgled bezazlenu priču o dvoje koji dele neku zajedničku ljubav pred pogledima drugih ljudi, ali ono što je izdvaja je isticanje empatije sa njihovom ljubavlju.

Čitav vagon uživa u svježem zraku
vašeg poverenja

Ceo vagon u njihovoj radosti nalazi nešto zajedničko, poistovećivanje se ostvaruje ljudskošću, svi putnici osećaju zahvalnost prema toj ženi i sreći kojoj su prisustvovali. To je idealna slika društva u kojem postoji toliko saosećanja sa drugima da doživljavamo radost zbog tuđe sreće. Ali to nije idealizovana slika iz filma u kojoj se vole samo mladi, savršeni parovi, u kojoj su devojke kao sa bilborda. To je priča o nelepoj ženi koja se smeje sa svojim muškarcem, ona postoji kroz detalje njenog kretanja, lepota je u njenim obrvama i očima. Svi smo zagledani u te dve osobe, posebno u ženu, i ono što mi vidimo u toj slici, ono što nas privlači i o čemu razmišljamo, to su ti mostovi među nama. Naši životi se odvijaju samostalno, ali mi postojimo među drugim ljudima koji nas posmatraju iz svojih priča i ono što nas spaja su naše vizije, ono što osećamo jedni prema drugima. Ako smo radosni zbog tuđe ljubavi, iako smo od nje odvojeni i nemamo ništa od nje, među nama postoji most i naš život je bogatiji.

Mostovi su veze. Sve ono što je ljudsko, što se tiče ovog sveta, sve što delimo kao bića, to su tačke među kojima možemo da gradimo mostove. Ako razumemo jedni druge i ako smo otvoreni za tuđe živote, među nama se grade mostovi. Time prekoračujemo sve razlike. Ako ne gradimo te mostove, ako ne uviđamo da i drugi imaju svoja lična iskustva i živote, nećemo preći jaz koji nas deli i ostaćemo u samoći ličnog doživljaja sveta, ostaćemo mali ljudi kojima uvek nešto fali, ostaćemo zatvorenici svog straha od drugoga i izgubićemo dar da volimo i budemo srećni zbog ljubavi.

Iako u pesmi „Indijska“ postoji čvrst most do druge kulture, ovo je jedina pesma na ovom albumu koja mi ne prija. I to je baš zato što je tako uspešno ostvarena. U njoj je prenesen zvuk Indije, muzikom je dočarana njena kultura. Zato što nisam veliki ljubitelj te kulture, propuštam da iskoristim ovaj most, ali ipak uviđam sve lepote ove pesme.

I u njoj postoji junak koji iz prvog lica prepričava kako je našao dragu. Ono što razlikuje ovu priču od drugih je što junak prati miris kako bi došao do žene. Pravi se aluzija na bolivudske filmove i slične sladunjave ljubavne zaplete, ali ova priča ipak ostaje na visini Rundekove estetike jer sve liči na neki san, prikazuju nam se slike plesa, šareni svet ćilima, a taj miris sa početka ostaje u jastuku i zatvara priču u jednu celinu. Možda zato što mi ne prija to zapevanje i otegnuti zvuk violine, ne uspevam da se saživim sa svetom koji nam je dočaran u ovoj pesmi i čini mi se da ona ipak odudara iz konteksta celog albuma, baš zato što je toliko autentična. Ipak u njoj postoji sličnosti u motivima sa ostalim pesmama, od tog snoviđenja do ljubavnog zanosa. „Idijska“ je svakako čvrst most do druge kulture i oni koji znaju da ga pređu, iskoristiće ga.

Preplitanje tema i emocija kroz ovaj album ostvaruje se i na mikro planu pesama. U kompoziciji „Mijenjamo mjesto“ ukršta se tema odnosa prema novcu sa ljubavnim motivima karakterističnim za Rundekov opus. Ova stvar nas vraća na početak alubma, samo što se sada drugačije govori o našoj opsednutosti bogatstvom. Postavlja se pitanje da li je sreća u materijalnom ili u ljubavi, u spoju dve osobe. Nasuprot dijamantima i dolarima vidimo idealnu dragu koja sija:

Toliko sunca si upila da mi osvetljavaš put

Ovo je lagana stvar koja i na muzičkom planu donosi to zadovoljstvo postojanja, ali tematizuje vrlo ozbiljna pitanja. Njen zvuk se javlja kao odgovor zašto da menjamo mesto sa bilo kim, imamo sve što nam je potrebno, a buđenje svesti o tome je ideja koja postoji i u prethodnim pesmama, pa je to još jedan most među njima i još jedan most prema nama – pružena uteha ili odgovor. Ljubav se veliča tim pogledom na dragu, a radost življenja je pocrtana stihovima da imamo sve što nam treba u zemlji ispod i nebu nad nama. Pesma počinje opomenom da ne treba ponavljati tuđe reči, to je ista ona škola koja nas je naučila da služimo gazdama i da se borimo za puku egzistenciju, umesto da postavimo sebi pravo pitanje i nađemo smisao života u odgovoru na njega.

Sve ozbiljne teme na ovom albumu zaključavaju se pesmom „Vitamini“. U njoj postoji izvesni podsmeh tom lirskom „ja“ koje se kreće iz epizode u epizodu i osvaja žene. Sada vidimo tog istog junaka kao ostarelog čoveka čija se dnevna rutina meri kroz lekove koje pije. Ova pesma po tonu najviše sliči prvoj pesmi, u njoj postoji to „kazališno“ što karakteriše neke Rundekove pesme („Vuk“, „Le Commedie Des Sens“). Ona zvuči kao neka komedija u kojoj glas naratora opisuje scene i humor proističe upravo iz promena u njegovom glasu i uticaju koji lekovi imaju na njega. Dinamika radnje je motivisana konzumiranjem određenih preparata, pa tako brzi deo pesme sleduje posle korišćenja „narodnih lekova“ – junak zapleše tvist, a onda, zbog kašlja, dinamika se stišava. Možemo da zamislimo starca koji igra omamljen alkoholom, a takve slike koje proističu iz muzike izazivaju smeh poput vodvilja. A onda, zbog specijalnog sira, kao u transu, peva celu pesmu koja se smiruje posle korišćenja marihuane. Čak i u ovakvim šaljivim pesmama Rundek nalazi prostora za svoju angažovanost i usmeravanje pažnje na važna pitanja današnjice. Ne znam za bolji primer pominjanja lekovitih svojstava kanabisa – u nizu lekova koje junak konzumira, koristi i marihuanu, „bez recepta“, a samo od nje sleduje kratki mir. Dok u Hrvatskoj već odavno raspravljaju o legalizaciji, a ozbiljni autori kao što je Rundek govore otvoreno o tome, kod nas lekovita svojstva kanabisa i dalje ostaju van pažnje javnosti, pa se marihuana pominje samo u reperskim pesmama kao obeležje te subkulture. To je još jedan od vidova angažovanosti kojoj je Rundek sklon u svojim pesmama.

Poslednja pesma donosi završnicu albuma koja kao da dočarava prelazak jednog mosta, osetili smo sve što je trebalo, od radosti i smeha, do dubine i tuge. Ona nosi vrtložnost koja nas uvlači u njene slojeve, govori se o vremenu i zaboravu, sve izgleda ugašeno i napušteno, prikazuje nam se soba u kojoj više nema nikoga i to odsustvo ljudi nagoveštava da je poziv na sećanje poslednji pokušaj za spas od zaborava. Ova kompozicija donosi atmosferu ponoćnog kalipsa, i u njoj se javlja Mesec, ali se čini da je ova slika samo sećanje na onu radost iz druge pesme na albumu – prošlo je vreme i ovo je pokušaj da se ne zaborave ti trenuci. Poziv je upućen drugome, taj lik nije konkretizovan, pa postoji mogućnost za doživljavanje pesme kao autorovog ličnog obraćanja slušaocu i apelu da nešto ostane sačuvano uprkos godinama. Ono što muti ceo taj vrtlog je mešanje negiranja i potvrđivanja želje za zaboravom, u jednoj deonici javlja se ukrštanje i glas ponavlja: „zaboravi me“. Kao da ni on nije siguran šta želi da postigne svojom pesmom.

Kraj albuma nas udaljava od onoga što mu je prethodilo i čini nam se zbog ove pesme da preovlađuje osećaj melanholije, taj „blue“ momenat koji je ostao kao odraz „Plavog aviona“. Ipak u tom pozivu postoji nešto od glavne ideje albuma – veza sa drugima, od čoveka direktan poziv čoveku i pokušaj da se most koji je izgrađen slušanjem ovog albuma sačuva od zaborava.

I ovi mostovi Rundek Kargo Trija „ne služe ničem što je tajno ili zlo“, već su podignuti zarad naše sreće. I postojaće u istoriji kao još jedna veza između zavađenih naroda, između otuđenih života, između samoća kojima smo se ogradili.

fb stranica benda: Rundek Cargo Trio

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

2 Odgovora

  1. Veselo lice каже:

    „I ovi mostovi Rundek Kargo Trija „ne služe ničem što je tajno ili zlo“, već su podignuti zarad naše sreće.“ Tačno tako. Podignuti su zbog nas i našeg života, ali i potpunijeg življenja. Najlepše ti hvala Kane na tome što si prešao preko njih i što nam govoriš o tome koliko je svaki korak uzbudljiv. Hvala ti i na tome što ukazuješ na činjenicu da je Mostovima najlepše ukoliko im svakodnevno pravimo društvo. Vrlo zanimljiva analiza i izuzetno interesantno viđenje najnovijeg muzičkog romana neponovljivog Darka Rundeka i Kargo Trija! :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download