Momenti sa Džonatanom

Postoje bendovi kojima ne mogu da verujem dok ih ne čujem uživo i uverim se da li zaista zvuče kao na snimku ili je u pitanju montaža i produkcijsko maskiranje. Priznajem da sam sumnjao u bend „Džonatan“ (Jonathan), ne samo zbog mog tvrdoglavog insistiranja da se tekstovi pišu na maternjem jeziku (što mi se obilo o šešir na prethodnoj svirci u Domu o kojoj sam pisao), već i zbog njihovih albuma – bilo mi je neverovatno da bilo koji sastav sa ovih prostora može da postigne takav zvuk, a i taj čvrsto uvezani koncept kakav su oni napravili sa dva poslednja izdanja „To Hold“ i „To Love“. Sa obzirom da im je na ovoj turneji ovo bio jedini nastup u Srbiji, iskoristio sam priliku da ih čujem u Domu B-612.

Šamarčina koju su mi opalili još sa prvom pesmom „Wake Up Call“, kojom su energično otvorili svirku, prevaspitala me je da ne tražim u njima paralele sa bendovima koje već znam (jeste, slušao sam „Editorse“ na Arsenalu), već da se prepustim trenutku i upijem svaki momenat jedne od najboljih svirki koja je protresla Dom B-612. Siguran sam da ne bi bio isti osećaj da sam ih čuo na „Egzitu“ ili bilo kojoj velikoj bini. Ovde, među domskom publikom, sa bine koja se trese ispod jednog reflektora i tri sijalice crvene, plave i zelene boje, Džonatan nas je zasipao energijom iz pesme u pesmu i nije bilo nikave ograde među nama. Iznenadio me je broj publike, nisam očekivao da će se u sredu veče skupiti tolika masa, različita po godinama i količini alkohola u krvi, ali očigledno je da su njihovi dosadašnji nastupi u Novom Sadu formirali posvećene fanove.

jonathan-11

foto: Dom B-612

Dok je u pozadini jedva moglo da se prođe, ispred bine je bilo nešto više prostora, zahvaljujući onoj polukružnoj praznini karakterističnoj za žive svirke u Novom Sadu. Ipak, kada je Džonatan opalio „Maggie“, jaz je skoro potpuno nestao, masa se zgusnula i mogli ste da vidite pojedince kako koriste taj prostor da se razmašu i slobodno đuskaju. Šešir moj je stajao sa strane, tik uz binu, tako da sam mogao da vidim i da se uverim da je svaki detalj na ovoj svirci vrlo promišljen, od opreme koju koriste, pa do izgleda muzičara. Sa razlogom se posebno izdvajao njihov frontmen Zoran Badurina, u crnom sakou ispod kojeg je imao samo prsluk, mokar od znoja, sa kosom zalizanom unatrag, neprestano aktivan i predan u komunikaciji sa publikom. Ako ste bili dovoljno blizu, mogli ste da primetite one crvene cipele iz spota, koje su bile savršen detalj na njegovoj svedeno obučenoj figuri.

Ono što nisam mogao da doživim slušajući njihove snimke, osetio sam uživo, jer u svoj toj savršeno upeglanoj svirci ipak postoji i onaj prljavi zvuk i snaga koja nam je nasušno potrebna. Nije bilo sumnje da su srcem u toj muzici, to nije bilo poziranje, niti pretvaranje da su nešto što nisu, oni zaista veruju u to što rade, a zbog te predanosti i ja sam postao njihov vernik, pogotovo nakon što sam video kako Tomislav Radinović roka po gitari. Sve vreme sam se pitao od čega su te žice kad može toliko manijački da ih udara, pa se nadam da mu nisam izbaksuzirao, jer mu je na pola jedne pesme žica pukla, ali je on zamenio gitaru i tako elegantno, kao da je godinama vežbao za taj trenutak, ušao je u solažu tačno u momentu kada je prebacio kaiš i nagazio pedalu. Iz intervjua za Oradio sam saznao da su svesno okrenuti ka stranom tržištu, ali ova svirka je dokaz da ne vrednuju publiku po tome iz koje su zemlje, već se daju u potpunosti gde god da su.

jonathan-8

foto: Dom B-612

Za razliku od snimaka, u živoj svirci ste mogli da osetite gruv koji ima svaka od njihovih pesama. To nije pop šablon koji su prepisali, to je izgrađena struktura u kojoj svaki ton na basu Nikice Jujevića i svaki udarac bubnjara Branka Kovačića dublje uvlači u bit i tera vas da se pomerate u ritmu. Kako razvijaju i grade tu strukturu najbolje se moglo osetiti u pesmi „Moments“. Tek sam sada zapazio one Kovačićeve udarce po obruču doboša, na koji se lagano nadovezao ostatak benda, da bi sve eksplodiralo nakon spuštanja u stihovima:

It’s all those moments I left behind
That are coming right back
Painting my windows black

I dok vas gruv ritam sekcije vozi bez prestanka, Badurina diriguje šou, gitare se prepliću i režu, od slajd gitare Darka Petkovića ka Radinovićevim filovima, a sve vreme osećate da vas miluje zvuk klavijature koja suptilno, iz pozadine, valovito nosi atmosferu svih pesama. Uloga klavijaturiste Hrvoja Šćulca nije bila nametljiva, ali ste je sve vreme osećali, a u onoj pesmi koju je otvorio uvodom na harmonici mogli ste da vidite dokaz koliko je svaki od članova ovog benda važan, jer ono što se lako ostvari u produkciji, nezamislivo je u živom nastupu ako nemate ljude sposobne da isprate toliko kompleksnu slojevitost pesama. Ja to nisam umeo da osetim slušajući ih iz fotelje, sa bednih zvučnika mog ozvučenja, ali oduvan u sali Doma B-612, držeći šešir moj da ne odleti u bestrag, znao sam da je Džonatan nešto neponovljivo.

jonathan-18

foto: Dom B-612

I nisam bio jedini koji je goreo u oduševljenju, nakon pola svirke masa se u potpunosti prepustila muzici, a pojedinci su imali potrebu da još više ostvare kontakt sa bendom, ruke su se pružale iz publike i dodirivale ih kao da proveravaju da li je „Džonatan“ zaista stvaran. Potreba je bila tolika da su u jednom trenutku povukli Badurinu u publiku, a jedan lik ga je obgrlio u oduševljenju. Nakon sat i po paklene svirke, iz koje niste mogli da se iščupate ni kad izađete ispred Doma, bend nas je pozdravio pesmom „Mama I’m Ready“, tvrdom rokačinom u kojoj je vokal njihovog frontmena dao poslednju snagu.

Znao sam već tada da je ovo svirka koju ću pamtiti kao jednu od najboljih u svojoj slušalačkoj karijeri. Iako imam stroge propise od toga šta očekujem od muzike, pogotovo sa ovih prostora, ovako dobra svirka me u potpunosi razoružava i ne postoji ništa što bih mogao da zamerim, čak i da želim. Ovo nije bend koji može da se geografski ukalupi; iako su stancionirani u Rijeci, oni zvuče kao da su sleteli sa druge planete, pa ne postoje nikakve podele na njihovo i naše, jer je „Džonatan“ bez sumnje svetski bend, a ako ste ih nekada čuli uživo, znate da su to momenti koji se ne zaboravljaju.

42134398_262755947698480_3320180728225857536_n

još jedna za spomenar; foto: A.K.

____________________________________________________________________________

P.S. U komentarima možete da podelite svoje mišljenje o tekstu, komentarisanje je anonimno, nije neophodno da ostavite pravu mejl adresu.

P.P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download