Mini gitarijada u Čačku

 

Možda se varam, ali imam utisak da u Čačku konačno kreće na bolje. Slušao sam priče kako se tamo živelo sedamdesetih i osamdesetih, sve to zvuči kao jedna od onih eks-ju bajki, ali činjenica je da je ovaj grad ranije bio mnogo bolje mesto za život nego u poslednjih desetak godina. Koga god da pitate reći će vam da su političari sve rasturili, fabrike se nisu oporavile još od bombardovanja, omladina je odlepila i prepustila se nasilju i kriminalu, pa svaki vikend imaju po nekog izbodenog ili upucanog klinca. Ali ako je sudeći po kulturnoj sceni, naročito po muzičkim dešavanjima, izgleda da se stvari razvijaju u pozitivnom smeru.

Počelo je sa prošlogodišnjim Danima urbane kulture, festivalom koji su započeli mladi entuzijasti i koji je ove godine toliko narastao da su, i pored besplatnog ulaza za sve posetioce, mogli da dovedu „Ajzbrn“ („Eyesburn“). Drugi razlog za nadu je ovogodišnja „Mini zaječarska gitarijada“ koju su organizovali opština Čačak i festival Priča. Uvek je dobro kada se gradovi međusobno povezuju preko kulturne scene, jer to ostvaruje mogućnost da se i ljudi, građani tih gradova, koji žive u istoj zemlji i govore istim jezikom, pronađu i povežu zajedničkim iskustvima i dešavanjima, što se inače vrlo retko dešava bez nekog povoda i podstreka.

Odavno nisam bio u Čačku pa sam se radovao ovom festivalu kao dobrom povodu da malo pobegnem iz Studenjaka, koji je potpuno pust tokom leta. Bio sam na stanici već u četiri očekujući da ću do pet imati sat vremena da prošetam dok ne počne takmičarski program zbog kojeg sam i došao. Bila je nedelja, hromirano sivo nebo, otužna lica i ona socrealistična arhitektura oko stanice, pa i u užem centru grada, nisu pratili moje ushićenje. Još manje mi je prijalo kada sam skapirao da sam opet verovao u objavljenu satnicu, jer u pet sati, kada je program trebalo da počne, samo su tehničari bili na bini. Električni organizam je imao tonsku 45 minuta kasnije, a tek onda je takmičarski deo mogao da počne. Dok sam čekao, sedeo sam na fontani na trgu, odmah do bine, i posmatrao sam veliki natpis na sivoj pozadini neke stare zgrade, sa leve strane, direktno preko puta bine; pisalo je „Gradski odbor Nova Srbija“. Na desnoj je bila prodavnica, United colors of Beneton, a u oči je upadao natpis iznad reklame: Porodica je najvažnija, DVERI. Na dnu fontane ležali su potopljeni pikavci, računi i po neka para.

autoagresija

Autoagresija – fotografija sa njihove FB stranice, jer ne nađoh nijednu sa gitarijade

Bez ikakve najave da takmičarski program konačno počinje, na binu je izašao tročlani bend koji je izrokao neke tvrde rifove i metal solaže, posle čega se začuo frontmenov glas – „Mi smoAutoagresija“ iz Čačka!“ Koliko sam video, to je jedan od najnovijih sastava na čačanskoj sceni, a to se može uzeti kao dokaz da su skorašnji festivali i dešavanja na kulturnoj sceni urdoili plodom, jer javljaju se novi bendovi, makar bili sačinjeni od već poznatih ekipa, ali to ohrabruje i druge da počnu da doprinose svojom kreativnošću, ne samo u muzičkom smislu, već u svakom produktivnom vidu koji može da pomogne njihovom gradu i zajednici u kojoj se razvijaju. Pored toga što mi se sviđa ime benda, jako mi se svidelo što su svi njegovi članovi nosili majice drugih čačanskih bendova (Zbedem, Hit by Pain). Autoagresija je otvorila takmičarski deo vrlo krvoločno, svirka im je tvrda i energična i na dobar način artikuliše (auto)agresiju koju imaju, ali vokal je bio nerazumljiv, pa i nisam mogao da čujem o čemu se radi u pesmama, osim što je frontmen prokomentarisao prvu stvar da je posvećena prodavačicama koje naplaćuju kauciju za flaše. Odsvirali su samo dve pesme, što je prilično malo da donesete sud o nečemu, ali verovao sam da je veliki broj prijavljenih bendova uslovljavao takav strog pravilnik. Uzevši u obzir sve takmičarske bendove, Autoagresija se istakla energičnošću i sigurnošću sa kojom sviraju, ali su vokalne deonice kvarile opšti utisak.

Za drugi bend koji je nastupio rečeno mi je da je to njihova prvi nastup ikada, zbog čega im se mogu oprostiti brojne slabosti koje imaju, ali radi njihovog daljeg napretka osvrnuću se samo na one glavne. Prvo ne znam ni kako se zovu, ni odakle su jer pevač se nijednog trenutka nije obratio publici i predstavio bend. Drugo se tiče njihovog izgleda na sceni – vidi se da su svi mladi, da ne kažem klinci, pa može da se razume što su u fazonu da se obuku po modelu rokera sa svetske scene, sve sa maramama oko glave, ali kada je ceo bend tako kostimiran, a pevač obučen kao da je krenuo na nečije punoletstvo u finoj fensi košulji, dolazi do sudara ideja. Ne kažem da je oblačenje uopšte bitno za svirku, ali ako su već imali potrebu da slede neke modele, onda je važno da to urade kako treba, jer na ovaj način je izgledalo kao da pevač kontrira njima ili da oni kontriraju njemu, odnosno da nisu u istoj priči. Ipak u muzičkom pogledu ovi momci imaju dosta potencijala, svi vladaju svojim instrumentima i sa puno ozbiljnosti su gruvali sa te bine, a posebno su se istakli solo gitarista i bubnjar. Ali pesme su im naivne, strofa-refren-solo-refren, i to o nekim ljubavima, nekim slobodama i snovima, što je sasvim okej sa ozbirom na njihove godine, ali ako nameravaju da nastave da se bave ovom muzikom moraju da prevaziđu potrebu da stvaraju i da se ponašaju po zadatim obrascima koje je rokenrol već postavio u prošlosti, jer svrha rokenrola nije da se ponavlja, nego da osvaja one slobode u vremenu u kojem je.

Radioactive

Deo mladog benda čije ime smo rekonstruisali iz spiska bendova – Radioactive; photo Duško Luković

Priznaću da je glavni razlog zbog kojeg sam došao u Čačak jedan bend o kojem sam čuo mnogo komentara i koji me je privukao na prvo slušanje. Reč je o bendu Larska iz Kragujevca. Prvi put sam čuo za njih kada mi je ortakinja prepričala svirku na kojoj ih je čula i ostala zapanjena. Iskopala je neki snimak na telefonu i čak na tom drndavom, niskokvalitetnom snimku moglo se čuti „nešto“. Već od tada sam pratio šta rade i silno sam se obradovao kada su objavili prvi singl na bendkemp stranici, pa kada sam video njihovo ime u spisku takmičara znao sam gde ću biti u tu nedelju. Puno sam očekivao, a najbolji deo je što su prevazišli ta očekivanja.

Larska 2

Larska – fotografija Duško Luković

Ako niste bili na svirci, besmisleno je, a za mene i nemoguće, da vam prepričam kako zvuče. Postoje snimci na „Ju tjubu“, ali to je daleko od žive svirke. Jednostavno, to je nešto novo, to je to „nešto“. Da ne bude da preuveličavam – kada ste poslednji put videli trio od dva basa i bubnja? Jeste, Obojeni program svira tako, ali realno zvuče sranje, pogotovo kad sviraju one pesme sa prvih albuma. Ali ‘ajde, kad ste poslednji put videli basistu koji svoj električni bas svira sa gudalom koristeći pritom jako moćan efekat na pedalama? Meni je to bio prvi put da uživo vidim i čujem tako nešto, pogotovo sa tim efektom koji je iz basa izvlačio visoke, psihodelične tonove, a to je bio samo uvod u pesmu, jer dok jedan bas drži bit sa bubnjem, drugi bas pravi melodiju da bi ušao u zajednički bit i nastavio pesmu. Zvučalo je kao da prolazite kroz neku SF psihodeličnu avanturu i pizdeo sam što pre njihovog nastupa nisam povukao makar dim da me još bolje provoza. Obožavam bendove koji imaju tvrd, distorzirani zvuk ali spakovan sa gruvom koji vozi i iskače iz šablona. Posebno mi se sviđa kako prijatan vokal pliva preko te distorzije i odzvanja u ehu. Od samo dve pesme, koliko su svirali, overio sam od navale emocija i utisaka. U poređenju sa bendovima koji su svirali te večeri, Larska zvuči kao da se na bini otvorio portal iz neke druge dimenzije, a ovaj trojac je svratio iz tog drugog sveta, izrokao svoje dve neverovatne pesme i nestao. Verujem da je jedini razlog što nisu proši dalje to što pevaju na engleskom, o čemu ću reći nešto više u zaključku, ali su zasigurno bend koji zaslužuje najviše pažnje i sigurno će u budućnosti doneti mnogo toga zanimljivog.

Za „KBK“ iz Čačka verovatno bih imao i više reči pohvale, ili bilo kakav konstruktivni komentar, ali oni su nastupili odmah posle Larske, a ja sam i dalje bio pod utiskom njihovog nastupa, tako da sam mogao samo da primetim da je svirka na mestu. Svirali su dobro, na prvo slušanje i tekstovi su im okej, imaju neku priču i čine se kao bend koji ima budućnost. Međutim Larskin nastup je bio toliko specifičan da sam sve ostale bendove posmatrao u tom kontekstu, pitajući se šta zapravo imaju novo, ko su oni u moru sličnih ili istovenih bendova i kako se uopšte jedna pesma istakne u odnosu na sve druge koje već postoje. U slučaju KBK-a verujem da je žiri napravio dobar izbor posavši ih na Gitarijadu u Zaječar, bili su bolji od mnogih bendova te večeri, ali moj lični utisak je bio ravnan, nisu me dotakli.

KBK

KBK – fotografija Duško Luković

Po pravilu, ili barem onako kako sam ja shvatio pravila, svaki bend je imao po 15 minuta na bini, to je dovoljno da se nameste i odsviraju dve pesme. Kasnije sam saznao da su organizatori, kako je veče odmicalo i kako su uviđali svoje propuste i probleme sa satnicom koju treba popuniti do nastupa hedlajnera, davali bendovima više vremena za svirku. Ali to nisam znao u trenutku kada sam stajao pred binom i pizdeo što jedan pank rok bend svira šestu pesmu po redu. U tom trenutku sam mrzeo bend U zmajevom gnezdu iz Obrenovca, mrzeo sam njihovu neprofesionalnost i nekolegijalnost, osuđivao sam ih za sve probleme u kojima se nalazi rokenrol i bilo mi je muka od njihovog fazona i muzike koju sviraju; priznajem i da sam dobacivao ne baš tako ohrabrujuće reči na kraju svake pesme, ali generalno mislim da je to u redu, svako ko hoće da se iskorači ispred mase mora da bude spreman na to da ga masa malo popljuje. Sada se izvinjavam za ta dobacivanja, naknadno sam saznao da oni nisu tek tako, svojevoljno, produžili nastup i odsvirali ceo repertoar koji imaju, ali tada sam ih stvarno mrzeo. Sada, pošto sam porazmislio o svemu, uviđam da mi se mišljenje o tome šta sviraju ipak nije preterano promenilo. Mislim da glavno pitanje koje svaki bend treba sebi da postavi je – zašto? Zašto svirati nešto što je neko drugi već odsvirao ranije? Zašto svirati uopšte? Ako neko svira zbog popularnosti, to je sasvim u redu. Ako neko to radi iz zabave, hobija, čiste zajebancije, i to je skroz okej. Ako neko svira iz želje da nešto kaže, to je već za pohvalu. Ali samo ukoliko neko želi da kaže nešto novo, sa jasnom svešću o svemu što je rečeno na tu temu pre njega, pa kada i uprkos tome ima potrebu da se izjasni, e to je ono može da donese nove ideje i to je tačka u kojoj rokenrol prevazilazi zabavu i postaje umetnost. U tom pogledu, „UZG“ je jedan zabavan bend koji peva o tome kako neće da se proda za pare nego svira za pivo. Imaju dva vokala i pesme su im dinamične i energične. Po filosofiji i ideji koje zastupaju u svojim pesmama liče na kombinaciju Ateist Repa, Brkova i svih tih šatro pank rok bendova koji pogađaju zicere pevajući o pivu i politici. Meni to zvuči kao proseravanje, jer ako u istom bitu pravite ode pivu, a onda sa istom energijom pevate o politici i kako nećete ni desno ni levo, ja lično ne mogu da se empatišem sa vašim stavom jer jednostavno ne verujem da vi zapravo želite neku promenu; meni to zvuči kao da ste popili pivo više i sad dajete sebi slobodu da sa svog kauča kenjate o politici. Nemojte da me shvatite pogrešno, „U zmajevom gnezdu“ je odsvirao odličnu svirku, ali ako imamo neku skalu vrednosti, ovaj tip muzike se rangira nisko, jeste to i dalje alternativa i pozdravljam entuzijazam i žurku koju prave, ali što se tiče najviših ideja rokenrola – to su narodnjaci.

UZG

U zmajevom gnezdu – fotografija Duško Luković

 „Belo u boji“, novi bend na sceni Gornjeg Milanovca, može da posluži kao primer za priču o najvišim idejama i slobodama koje donosi rokenrol. Čak i uslovljeni takmičenjem i petnaestominutnom granicom nastupa, bend je uspeo da svoju svirku smesti u jedan okviru, u jedan zanimljiv, skoro biblijski kontekst koji se mogao naslutiti već u obraćanju njihovog frontmena. „U početku beše ritam i ritam beše u Boga“, započeo je propoved pre nego što je krenuo da tapše u ritmu na koji se nadovezala svirka. Pošto pratim milanovačku scenu, već sam znao za ovaj bend i pored Larske i Škanka, oni su bili moji favoriti, tako da ne poričem da sam možda i malo pristrasan kada govorim o njima, ali ipak niko ne može da me razuveri da to nije savršen način da se započne svirka. Ako ste ikada čitali „Liriku Itake“ Miloša Crnjanskog, prepoznaćete uvodne stihove iz ove zbirke u pesmi „Itaka“, kojom su počeli nastup, a koju je Belo u boji objavilo kao svoj prvi singl. Time su pokazali da njihovi koreni ne vuku samo iz rokenrola, već i iz književnosti, i da u svojim pesmama prave jasne i manje jasne aluzije na ono što je bilo pre njih, a to je ono u odnosu na šta zauzimaju svoj stav. Za mene je to dobar dokaz da su postavili sebi ono pitanje „zašto“. Ne tvrdim da je to što sviraju nešto revolucionarno, to je i dalje standardni rokenrol, mada jako zanimljiv i harmonijski slojevit, i u odnosu na Larsku bili bi iza njih, ali ipak donose nešto novo, drugačiji su i ljudi reaguju na te pesme, a to je prepoznao i žiri, pa su oni takođe prošli na „Zaječarsku gitarijadu“. Rekao bih mnogo toga o njima, ali još uvek se suzdržavam očekujući da konačno u celosti objave svoj EP „Sjaj sa druge strane večnosti“ kako bih mogao i na primeru da pokažem zašto mislim da zavređuju punu pažnju i obećavaju mnogo.

Micko

frontmen benda Belo u boji – fotografija Teodora Prlinčević

Zvuk gitare i standardna postava rokenrol bendova mi je postala malo dosadna, zato se uvek obradujem kada vidim da neki bend ima klavijaturu u svojoj postavi. Bend „Šuffle“ iz Aranđelovca se te večeri izdvojio već time. Zvuk ovog instrumenta i muziciranje njihovog klavijaturiste se posebno čulo u pesmi „Kralj alkohol“ koja je imala jako dobar bit i prenosila je priču. Međutim, dve pesme koje su otpevali na srpskom nisu bile ni približno toliko upečatljive kao pesma „Ain’t Got a Brain“. Generalno podržavam više pevanje na maternjem jeziku, ali u ovom slučaju je očigledno koliko bolje zvuče na engleskom. To je šteta, ali ipak je tako, pa bi za budućnost benda možda bilo dobro da se preorijentiše i izabere svoj izraz, jer je razlika tolika kao da su na bini dva benda, tolika je diferencija u gruvu, pa i u samoj energiji, između pesama na srpskom i onoj na engleskom. U toj pesmi na engleskom zvuče slobodnije i mnogo iskrenije nego u onim na maternjem jeziku. Da su im sve pesme bile kao ta poslednja, navijao bih za „Šufle“, ovako su bili kao demo verzija benda u koji mogu da izrastu ako prepoznaju sve svoje kvalitete i opredele se u tome šta žele da rade.

shuffle

Shuffle – fotografija Duško Luković

jurka

Jurkin glas – fotografija Duško Luković

Tek kada je čačanski bend Jurka izašao na scenu, cela manifestacija je zaličila na koncert. Do tad je pred binom bilo tek desetak ljudi, okolo su bile raštrkane grupice slušalaca, a veći deo publike bili su slučajni prolaznici, majke sa decom i sredovečni muškarci koji su samo zauzimali mesto na klupama. Iako su na sajtu Gitarijade preneli vest da
je u publici bilo više hiljda ljudi (!!!), te večeri na trgu teško da je bilo i hiljadu ljudi, i to ako računamo svakog prolaznika, prodavce kokica i redare. Stanje u jednom gradu možete da prepoznate po tome koliko su ljudi željni kulturnog sadržaja, koliko ljudi dođe na besplatan koncert, koliko njih dođe da vidi izložbu, da li se odazivaju na akcije, kakvu perspektivu imaju mladi… Potrebno je mnogo vremena da se duh grada obnovi, a ovakve manifestacije su samo početak, jer neophodne su godine da se neutrališe sve ono što je upropastilo Čačak. Mislim da i mladi bendovi, poput „Jurke“, imaju veliku ulogu u tome. Ovaj sastav, jedini te večeri u kojem je postojao ženski član, i to u ulozi glavnog vokala, odiše pozitivnom energijom i sa sobom dovodi određen broj fanova. Bend je usviran i sa bine šalje jako dobar vajb, pa je bilo pravo uživanje slušati ih. Ipak i njihove pesme, i pored svojih kvaliteta, nisu ništa inovativno i preterano zanimljivo, ali pokazuju veliki potencijal koji bend ima. Ono što im fali, kao i većini mladih bendova, je da prepoznaju svoje mesto u muzici i da nađu način da artikulišu ono do čega im je iskreno stalo u ovom trenutku.

Bend Rok u ponoć pati od istog problema. Kada čujete kako sviraju i kako vokal peva, ne biste nikada rekli da su članovi benda toliko mladi, ali kada poslušate sve pesme i obratite pažnju na to što se u njima govori, jasno vam je na keca da su u pitanju klinci. Samo ako poslušate njihove tekstove, kao i tekstove njihovih vršnjaka koji su svirali te večeri, uvidećete da su puni opštih mesta, dobro i zlo, svetlost i tama, ljubav i srcecepajuća nedostajanja u patetičnim refrenima („Kad setim se nje“), što su sve velike i bitne teme, ali u njihovim pesmama su čist kliše, jer zvuče isto kao pesme „Divljih jagoda“ samo bez krivog mora. I šta reći za one solaže na gitari? Solo gitarista je jako dobro skinuo Sleša, sve njegove fazone i stajling, ali jedan je Sleš i svako ko razdrlja košulju i raspusti kosu dok solira uzdignute gitare ne može da bude ništa drugo do njegova kopija, a kopije su uvek zamenljive. Pogotovo ako toliko insistira na sličnosti sa svojim idolom da svaku jebenu solažu svira uzdignute gitare; to je prosto iritantno. Jeste ovo gitarijada, ali vreme gitarske muzike u kojima se sviraju besmislene petominutne solaže je prošlo, na svu sreću. Smešno je gledati ostatak benda koji pokušava da nađe neku zabavu u repetativnom sviranju podloge za gitarsko izdrkavanje njihovog solo gitariste, iako je njegov nastup više nego zanimljiv, sve sa sviranjem gitare iza leđa. Ali zašto? Čemu to? Momci iz benda „Rok u ponoć“ moraju da porazmise šta žele sa muzikom koju sviraju. Super je ako to rade zbog devojčica i nadam se da su jako popularni u svom gradu, ali ako žele da kažu nešto, moraju da pročitaju neke važne knjige, da pogledaju neke dobre filmove, ne bi bilo loše da bace pogled i na po koji strip, a pogotovo da preslušaju šta su radili ljudi pre njih, jer će tek onda da prevaziđu očigledne slabosti koje imaju na idejnom planu. Ne bi bilo loše i da porazmisle o promeni imena, jer „Rok u ponoć“ zvuči kao neki tezgaroški bend koji ćete pozvati da vam na venčanju svira eks-ju repertoar.

Rok u ponoc

Rok u ponoć – fotografija Duško Luković

Kad su momci iz benda „Prank“ izašli na binu, očekivao sam da sviraju neku metalčinu; izgledali su kao oni metalci koji neguju svoju kosu samo zarad momenta kada će da zavitlaju glavama. Usledilo je ne baš prijatno iznenađenje kada su krenuli da sviraju MTV obrade, neke od onih pesama koje čujete na reklamama za mobilne telefone, kada svi tinejdžeri veselo pevaju. Možda je problem u meni što očekujem previše od novih bendova pa govorim ovako ogorčeno, ali zar svi ti ljudi stvarno nemaju šta da kažu u svoje ime, svojim rečima, svojim glasom? Zar se stvarno poistovećuju sa tim hitićima iz američkih tinejdž serija?! Pored dve obrade odsvirali su i jednu autorsku pesmu „Breaking out“ koja se razlikuje od onih pesama njihovih uzora samo po tome što je slabijeg kvaliteta, ali u osnovi je ista priča, ista ideja.

Prank

Prank – fotografija Duško Luković

Bio sam na mnogo Škankovih“ svirki, pa je možda moje znanje o tome kako te pesme zvuče kada je bend kompletan i usviran uticalo na utisak koji sam imao te večeri. Bez druge gitare i bez originalnog basiste, pesme su zvučale prazno i haotično, ali nastup im je i dalje bio odličan, zbog čega mogu da posluže kao primer svim ostalim bendovima. Škank je primer za ono što sam govorio o idejama u pesmama i rokenrolu kao nečemu većem od same muzike. U njihovim pesmama se reflektuje sve ono kroz šta je prošao Čačak, pa i cela naša zemlja i kultura. Samo obratite pažnju kako prozivaju Boru Čorbu u pesmama i biće vam jasno kako su uspeli da karnevalsko i parodijsko prilagode muzičkom izrazu dvadeset prvog veka. Oni govore o tome kako više nema heroja i kako su sve te rokenrol legende ipak izbledele, ovo je neko drugo vreme, pa je svemu tome najbolje smejati se u lice. Za mene je ovo najbolji čačanski bend jer zbog svoje originalnosti i beskompromisnog odnosa prema stvaralaštvu zaslužuju svako poštovanje i jednostavno osvajaju simpatije. Čak i te večeri, bez jednog dela benda, zvučali su dobro i verujem da je i neko ko ih je slušao po prvi put mogao da oseti suštinu „Škanka“. Za mene je njihov nastup bio fenomenalan, mada mi je svirka bila malo praznjikava, ali sam se ipak sjajno proveo.

Škank

Škankovci Lupi i Gaša – fotografija Duško Luković

Na ovakvim takmičenjima oni koji se razlikuju odmah odskoče i pored umora i neizbežne zasićenosti zvukom, vrate vam koncentraciju i želju za muzikom. Poslednji takmičarski bend bio je „The Cockblockers iz Kragujevca koji nastupa kao standardni bluz rok trio. O njima sam već pisao povodom zatvaranja bašte KST-a, pa sam znao da će njihova svirka biti vrhunska. Zelena gitara u frontmenovim rukama odmah mi je privukla pažnju i uživao sam od prve do poslednje pesme, jer svirka im je bila odlična. Ovakvi sastavi jednostavno moraju dobro da sviraju jer je u prvom planu muzika, dok je tekst samo konvencija koja je prati, zato je i razumljivo što im svi tekstovi govore opšte stvari, a pritom su na engleskom pa je osećaj bezličnosti još veći. Po muziciranju ovaj trio odskače kvalitetom, rifovi prže, sve vreme imate potrebu da đuskate i gruv vas vozi. Ali tekstovi su kliše, pa kada bi im pristupili sa više smislenosti, ili kada bi možda počeli da pišu pesme na srpskom, i taj nivo pesme bi bio na visini njihove muzike.

Kokblokersi

Kokblokersi – fotografija pt photography

Priču o takmičarskom programu zaključio bih osvrtom na izbor žirija (Dušan Darijević, Sanja Vučić, Kiza Bluza, Milan Savić i predstavnici Zaječarske gitarijade). Besmisleno mi je što su tek na kraju večeri rekli da bendovi koji pevaju na engleskom ne mogu da učestvuju na Gitarijadi u Zaječaru jer su to pravila festivala, što piše u prijavi na njihovom sajtu, ali to se očigledno nigde ne pominje u slučaju čačanske mini gitarijade, što znači da su neki bendovi doputovali samo da bi odsvirali dve-tri pesme pred stotinak ljudi u publici. To nije baš lep gest prema bendovima, a pogotovo kada imamo u vidu da je ubedljivo najbolji i najzanimljivi bend te večeri bio Larska, koji peva na engleskom i došao je iz Kragujevca. Ipak pozdravljam odluku žirija da u dalje takmičenje pošalje Belo u boji, kao i bend KBK, koji, čak i ako je prošao samo zato što je bend iz Čačka, što su neki zlonamerno komentarisali, ipak se te večeri istakao u odnosu na ostale čačanske bendove.

Nakon takmičarskog dela nastupio je Čutura, a povod je bila njegova pesma „Slomljena srca“ koju je obradio čačanski „RNDM“. Čutura, u svojoj sedamdeset i sedmoj, ima više energije na bini nego mnogi bendovi koje sam video do sada i bilo je jako prijatno slušati ga. Mislim da je kul što ga raznorazni rokenrol festivali pozivaju da bude gost i ističu da je on najstariji roker sa ovih prostora, jer stvarno je uspeh baviti se ovakvim poslom, a ostati vitalan i priseban – to uliva nadu za one što ipak žele da žive van šablona „živi brzo, umri mlad“. Bio je zanimljiv i taj kontrast između njegove tako stare pesme i obrade koju je napravio jedan sastav vrlo mladih momaka kao što je „RNDM“.

Cutura

Čutura, živa legenda rokenrola – fotografija Duško Luković

Razmišljao sam o tome kako su momci iz RNDM-a“ doživeli veliki uspeh vrlo mladi, ali ne da su ga osvojili svojim posebnim kvalitetom, već su ušli u mašinu muzičke industrije, reklamiraju „Vans“, MTV im vrti spotove, radio pušta njihove pesme, a Sanja Vučić, za koju posle Evrovizije i jeftinog marketinga o koji se ogrebao kabinet SNS-a znaju svi, gostuje na jednoj njihovoj pesmi. Pitam se kako im je zbog toga? Kako je u njihovim glavama? Verujem da im nije baš sve lako i idealno zbog te popularnosti, zasigurno im ide sa devojkama, ali šta je gomilom mržnje, pakosti i ljubomore sa kojom mora da se izbori svaki pojedinac koji pokušava da živi takav život u palanačkoj sredini kakva je naša? Šta će da rade u budućnosti, jer sada je sasvim okej što sviraju pankčić a la Grin Dej, ali uskoro će svojim godinama prerasti tu muziku i postaviće se pitanje da li će ih rokenrol potrošiti kao jeftino gorivo ili će iskoristiti početnu prednost i uspeti da naprave nešto bitno. Nadam se da će im u budućnosti ići sve bolje i bolje i da će ostati zdravog ega, svesni svega što su doživeli, neoštećeni od tuđe mržnje, neumišljeni zbog tuđe hvale.

rndm

RNDM i Sanja Zaa – fotografija Duško Luković

Na kraju večeri je nastupio „Električni orgazam. Od svih bendova iz novog talasa, Orgazam mi je najmanje drag, živciraju me njihove pesme pune „bejbe, bejbe“ momenata, i mnogo onih „la-la-la“ i čestih „u-je“ i „je-je“. Za poštovanje je što imaju tako dugu karijeru i što su snimili toliki broj albuma, ali čini mi se da će od svih tih pesama ostati samo „Nebo“, „Seks, droga, nasilje i strah“ i „Kapetan esid“. To su stvarno velike pesme! Na kraju večeri, posle svih onih bendova, bilo je vrlo naporno pratiti i Električni orgazam, pogotovo što im je dinamika svirke bila jako niska, bez ikakvog poleta, čak i u sviranju onih najpoznatijih hitova i bržih pesama.

Elektrcni

Električni orgazam – fotografija Duško Luković

Generalno mi se čini da svi veliki bendovi vuku na staru slavu, podrazumeva se da dobro sviraju jer to rade već decenijama, ali su izgubili onaj žar i potrebu da stvarno prenesu to što žele, pa sve to liči na neku tezgu. Sreća je jedino u tome što je u publici bilo dovoljno lepih Čačanki da ne bude dosadno, pa sam ostatak večeri proveo u razmenjivanju muzičkih ukusa i fluida sa jednom od njih.

Nadam se da će Čačak nastaviti sa ovakvim manifestacijama i da će publika biti sve brojnija, jer jedino što može da nas spasi je neka kulturna rehabilitacija, a rokenrol je jedan od načina da se ona ostvari. Ako je Škank u pravu kada kaže „Dileme nema propast nam se sprema“, dajte makar da odemo u kurac uz dobar saundtrek.

_____________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete novčano da nas podržite preko Patreon kampanje. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali. Ukoliko ste muzičar ili organizator koncerata,  značiće nam da nam pošaljete vašu muziku ili obezbedite besplatan ulaz na svirku. Hvala vam na vremenu i čitanju!

1 Odgovor

  1. фебруар 20, 2017

    […] dana kasnije prvi put sam čuo ovaj bend uživo, bilo je to na „Čačanskoj mini gitarijadi“, o čemu sam pisao, a i drugi su rekli nešto o tome i zašto tada ovaj bend nije pobedio. Na gitarijadi su odsvirali […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>