Milanovačka triologija – Deo III

Da mi nije Bluzdoga i njegovih volonterskih egzibicija, ostao bih uskraćen za mnoga putovanja i avanture koje sam doživeo. Posle Lejk festa i Nikšića, sad mi je sredio da posetim Holivud. Ubacio me je među goste i učesnike festivala „Kratka forma“ koji su u subotu išli na kraći izlet u Holivud. Prvo sam mislio da je u pitanju neka milanovačka fora, ali stvarno, malo niže od vrha Rudnika nalazi se srpska verzija ovom spomeniku filmske industrije: velika slova od belih metalnih ploča koja se vide sa magistrale. U odnosu na onaj poznatiji natpis, srpska verzija je kraća za jedno L, a kada se nađete pred tim slovima, možete na njima da zapazite tragove rđe, crvene znakove propadanja. Ne znam kako je u Americi, ali do ovog Holivuda se pešači kroz strmovitu stazu razrovarenu traktorima, a po uzvišenjima oko puta postavljene su metalne ploče sa prikazima junaka iz crtaća, Čarobnjaka iz Oza, ali i besmislena tabla sa fejsbukovim logom na njoj. Hodao sam uz stazu sa naporom  zamišljajući koliko ceo prizor izgleda sablasno po noći ili po kišnom danu. Ovako, u skoro letnjem popodnevu, svi ti metalni oblačići i veliki, raznobojni luk duge koja se savila preko staze, izgledali su bajkovito i na trenutak sam se pitao da li bi trip bio još bolji ako bih popušio polovinu koja mi je ostala od sinoć.

Bluzdog mi je prepričao legendu o čoveku koji je sve to napravio. Ivan Jakovljević, poznatiji kao Ivo Car, podigao je kredit da bi finansirao svoju zamisao da na Rudniku podigne tri metra visok natpis. Fascinantno je da je jedan lik došao na ideju da izgradi ovaj natpis i da osmisli čitav okolni sadržaj bez ikakvog komercijalnog cilja, već samo radi zabave za druge. Ma koliko sva ta limena scenografija bila besmislena, izlazak na vrh i pogled koji se pruža odatle je zaista pravo uživanje. Osim velikog natpisa „СРПСКИ HOLYWOOD“, tu postoji i nekoliko drvenih kućica i klupa, kao i „Adrenalinska ljuljaška“ koja se podiže nad padinom. Posmatrao sam jednu devojku kako se neustrašivo diže u visinu i pada unazad na toj ljuljašci, dok čitava drvena konstrukcija podrhtava, a jedan od stubova se pri svakom zaletu po malo izdiže iz zemlje. Daleko sam od svakog adrenalinskog fazona, meni je bilo sasvim dovoljno da listam knjigu utisaka u kojoj su deca krivudavim rukopisom pisala sastave o izletu na ovo mesto, sve propraćeno crtežima porodice i neizbežnim suncem iz ugla papira. Srpska verzija ovog spomenika je primer do kakvih lucidnih ideja dolaze ljudi iz ovog kraja. Ako to spada u domen putopisnog u mojim tekstovima o muzici, iskreno preporučujem da obiđete ovu lokaciju, pogotovo ako imate buksnu za tamo, jer je priroda predivna, pogled još bolji, a sve je toliko nadrealno da je nemoguće da ostanete ravnodušni. Nemate šta da izgubite jer je sve besplatno, što možete da proverite na sajtu ivo-car.in.rs, gde su i druge priče o ovom mestu.

IMG_0059

fotografija: Predrag Šapa

Da ubijemo vreme do koncerta, ali i njegovu nervozu, zavlačio sam se sa Astorom po zabačenim uglovima Milanovca. Popili smo pivo na tribinama osnovne škole potpuno prefarbanim u crveno sa belim slovima navijačke grupe. Popeli smo se do Brda mira gde oštećeni spomenici iz Drugog svetskog rata leže na čistini ostaloj posle seče stabala u parku. Kod Norveške kuće, velikog drvenog restorana koji nalikuje na pramac vikinškog broda, čekali smo dilera sa Lunjevice. Izduvali smo spravu gledajući sa bazena kako se noć spušta u grad. Astor je otišao da se nađe sa bendom, i dalje mu je bila frka zbog svirke, a ja sam otišao da odgledam program učenika gimnazije povodom Dana jezika.

Puklih očiju i suvih usta, sa šeširom u krilima, sedeo sam među milanovačkim profesorima, kao i roditeljima i rodbinom dece koja su nastupala. Bio sam ubeđen da sam se zajebao što sam tako poranio u kulturni centar, očekivao sam da ću prisustvovati nekoj dosadnoj školskoj predstavi, ali sve se promenilo kada je zapevala jedna ljupka klinka sa kratkom kosom. Bila je to neka pesma iz nekog crtaća, ali otpevana na 25 jezika čiji su se predstavnici, drugi učenici gimnazije, smenjivali po stihovima noseći zastave zemlje na čijem se jeziku peva. Tada sam prvi put video zastave nekih zemalja, a da ne pominjem jezike za koje nisam ni znao da postoje (mandarinski?!). Mekani italijanski me je raznežio, a potpunu ekstazu sam doživeo u refrenu u kojem je odjeknuo stih na srpskom. Nisam mogao da poverujem da je jedna osoba sposobna da nauči pesmu na dvadeset pet jezika i da je onako snažno otpeva pred publikom. Gledajući i slušajući taj program bilo mi je jasno zašto je milanovačka muzička scena tako jaka. Ako već u srednjoj školi imate dovoljno dece koja se voljno bave muzikom, nije nemoguće očekivati da će u jednom trenutku početi da stvaraju svoje pesme. Kako se program razvijao, sve sam više bio oduševljen tom devojkom, njenim osmehom, njenim glasom i načinom na koji je prenosila emociju pesama. Potpuno sam odlepio na njeno izvođenje Bon Iverove pesme „Skinny love“. Već sam bio spreman da je zaprosim i, vođen idejom da se svi u Milanovcu poznaju, pitao sam Bluzdoga za njeno ime, prezime, poreklo i miraz, kad me je on opomenuo da su to sve srednjoškolci, maloletna omladina i da već previše rizikujem što šetam okolo sa gandžom u džepovima. To me je malo otreznilo, ali sam kasnije ipak lovio njene oči i prepuštao se lirskim maštarijama svaki put kada bi nam se pogledi sreli. Nadam se da ću je uskoro ponovo videti i čuti u nekom bendu, tad ću sebi dozvoliti više slobode…

U jednoj sali stručni žiri je na javnoj raspravi proglašavao pobedničke filmove festivala, u drugoj su nameštali stolice za svirku, a mi smo sedeli kod Živojina i čekali početak svirke. Zbog tog javnog žiriranja, bendovi nisu mogli da imaju tonsku probu, pa su neki od muzičara pizdeli i nervozno šetali oko spomenika Živojina Mišića na čijem postolju smo sedeli. Lajka se dogovorio sa svojim bendom da na početku prodžemuju dok ne nameste zvuk, ali da tako i završe svirku, samo što će im se priključiti jedan od gostiju sa festivala. Koliko su kulturne manifestacije vredne za jedan grad i njegove stanovnike, dokaz je da su se Lajka i njegov bend združili sa Zvonetom iz Karlovaca, koji je došao u Milanovac zbog filmskog festivala, ali je ujedno i bubnjar u bendu Wanderlust, koji je po ideji i senzibilitetu blizak „Lajki na Mesecu“. Dok pišem ovaj tekst, preslušavam njihov EP „Trenutak“ i verujem da su dirigenti sudbine savršeno ukomponovali susret svih nas, jer mi se njihove pesme toliko sviđaju da mislim da će neki od mojih narednih tekstova biti posvećen baš bendu „Wanderlust“.

Bilo mi je zadovoljstvo da saznam da je i žiri proglasio film „Who is in charge here“ za najbolji dečiji film na festivalu. To je pomoglo mom sujetnom uverenju da je moje mišljenje značajno i da sam na svim svirkama sa razlogom, poslat od svetaca rokenrola da propovedam istine o sceni. Proglašenje pobednika je bio znak da je vreme za svirku i negde oko jedanaest sati, pred publiku je izašao prvi bend – Variola vera.

Inače ne pišem o kaver bendovima ako nemaju barem jednu autorsku stvar, ali ovaj bend je svojim nastupom zaslužio i mnogo više od mojih komentara. Verujem da je izbor obrađenih pesama ono što pokazuje smer u kojem neki kaver bend može da se razvije. Ako ne tezgare, ako prave konceptualnu svirku, ako imaju prave uzore pred sobom, može se očekivati od jednog takvog benda da pronađu svoj autorski izraz i ostvare sebe kao originalne autore. Variola vera, po godinama svojih članova najmlađi milanovački bend, ima mnogo potencijala. To se vidi u načinu na koji nastupaju, sa velikim samopouzdanjem i odličnim vladanjem na sceni. Bio sam na sve tri svirke u galeriji, ali njihova je bila najposećenija, što znači da već imaju odanu ekipu koja ih prati i dolazi na svirke. Svaki od članova ovog benda vešto nosi svoju ulogu: frontmen je školski primer dobrog predstavnika benda, aktivan je na bini, sklon scenskom nastupu, bacanju i improvizaciji; solo gitarista se prepušta virtuoznim solažama i sve vreme popunjava praznine u pesmama; basista drži svoju poziciju na sceni i ne trudi se da se istakne pojavom, ali njegov gruv je sveprisutan i osećate ga u kostima, a zajedno sa bubnjarem, koji je jedan od najboljih koje sam čuo u ovom gradu, pravi takvu podlogu da je u tvrđim pesmama bilo nemoguće slušati ih sedeći, pa sam ustao i stao skroz napred.  Ne znam da li su to uradili u dogovoru, ali ono što su odsvirali od EKV-a, napravilo je savršen uvod za klavijaturu u narednom bendu, a obradom Bjesova pokazali su da su svesni muzičkog konteksta u kojem se razvijaju.

Variola Vera

fotografija: Ksenija Đurković

Ono što me je oduševilo i čime su me prosto oduvali, pa mi je žao što tom pesmom nisu završili program, bila je obrada pesme „Ona se budi“. Volim orginalnu verziju, slušao sam Rundekovu obradu, a onda sam pisao i o izvođenju Sare Renar… Variolina verzija je podjednako unikatna i stavljam je u rang sa prethodnim. Njihova pesma „Ona se budi“ nailazi u talasima, od laganog njihanja do bure i oluje. U tim tihim deonicama se ističe znanje svakog od njih, tu se vidi da drže celu svirku u rukama, jer vešto podižu tenziju do eksplozije. Zbog toga sa nestrpljenjem očekujem njihove autorske stvari kojima će pokazati da li podmladak milanovačke scene opravdava ono što su nasledili od svojih prethodnika.

Nakon Variole, na scenu je izašla četvorka iz „Lajke na Mesecu“. Ne krijem da mi je Astor Lajka jako blizak prijatelj, a i pisao sam neke tekstove za njihove pesme, pa da ne bih ugrozio svoju poziciju objektivnog muzičkog kritičara, držaću se onih priča van scene i samog nastupa. Lajka na Mesecu je po svom stažu najmlađi milanovački bend i ovo je bila njihova prva svirka. Iako zvuk nije bio najbolji, bilo je nečeg svečanog u tome što su svirali u galeriji kulturnog centra. Milanovačka publika je još jednom pokazala koliko je njihova uloga u sceni važna – na Lajkin poziv da pređu napred gde je zvuk znatno bolji, većina je ustala i prešla u deo ispred benda. Odsvirali su pet svojih pesama i osim četvrte pesme koja ima isto ime kao i bend, sve ostale su konceptualnog tipa, van očekivane strukture i rasporeda strofa, refrena i gitarskih solaža. Zapravo, većina pesama ni nema refren. Primetno je da je u njihovim stvarima muzički akcenat u podizanju i otpuštanju tenzije, dok tekstovi pripovedaju priču, vode glavni tok radnje. Lajka mi je to objasnio svojom željom da te najjednostavnije pesme koje je napravio na gitari oživi pomoću benda u drugačijem obliku i dâ im dubinu. Mislim da je to postignuto jer ritam sekcija daje čvrst, ali raznovrstan bit, dok klavijatura boji ono što donosi melodija pevanja, tako da se uloga gitare skoro ni ne primećuje, iako je njen zvuk konstantno prisutan. U prvom planu su sama pesme, a ne članovi benda koji je izvode; nema dugih i virtuoznih solaža, sve što se dešava u pesmi tu je sa razlogom i vezano je za priču u tekstu. Lajka time pokušava da isprati rundekovsku pripovedačku liniju u muzici i, zahvaljujući saglasnosti čitavog benda, čini mi se da u tome i uspeva.

Ono što mi se lično sviđa kod ovog benda je njihova angažovanost i savremenost. O tome sam mnogo razgovarao sa Astorom i on mi je rekao da veruje da se računa samo živi nastup. On ne veruje u bunt u pesmama koji nema svoju potporu u živom nastupu. Objasnio mi je da je obukao majicu bioskopa „Zvezda“ jer je time želeo da označi poziciju benda u odnosu na ono što je zvanična kulturna scena u našoj zemlji. Na otvaranju filmskog festivala „Kratka forma“ ministar kulture je licemerno govorio o tome kako bioskopi propadaju, a on prvi nije podržao obnavljanje bioskopa „Zvezda“, zbog toga mu je i posvetio pesmu „Žuta štampa“, poslednju pesmu na nastupu. Ova pesma reprezentuje angažovanost i savremenost koju sam pomenuo, jer u njoj se prožima direktno upućivanje na aktuelnosti i opšta mesta uređenog društva kao što su plaćanje poreza i vera da su policija i vojska u službi građana.

Da me ne bi grizla savest što ovako škrto govorim o bendu u koji verujem, potrudio sam se da dobijem dozvolu za objavljivanje jedne pesme sa nastupa, i to baš one pesme za koju sam pisao tekst. Zapravo, tekst potpisujemo Astor i ja, ali je njegov doprinos pesmi „Biciklom do tebe“ u tome što je ime Marijana promenio u ime svoje idealne drage – Anđele.

Svirku su završili džemkom u kojoj su se izmenjali na instrumentima, a Zvone iz Wanderlusta se priključio na bubnju. Basista Lajke na Mesecu je ujedno i solo gitarista Variole, što je još jedna odlika milanovačke scene – većina muzičara svira više instrumenata, u bar dva benda. Lajkin bubnjar je zapravo gitarista, a na džemki je svirao bas. Na sceni im se priključila i snimateljka koja je iz džepa košulje izvukla usnu harmoniku i uključila se u bluz svojom linijom. U jednom trenutku za klavijaturu je seo gitarista Straha od Džeki Čena, a posle nekog vremena prebacio se pored bubnja gde je svirao takt na rajd čineli. Izgledali su kao da se jako dobro zabavljaju na sceni i ta pozitivna energija sa nastupa nosila me je dok sam teglio opremu iz Radionice do ortakovog kombija.

Festival „Kratka forma“ održava se na svake dve godine, pa imamo sasvim dovoljno vremena da isplaniramo da u septembru 2017. godine budemo u Gornjem Milanovcu kako bismo gledali izbor svetskih filmova kratkog metra, ali i da bismo čuli neke od najboljih bendova na današnjoj sceni, ili neke od najboljih bendova sutrašnjice.

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

2 Odgovora

  1. Hodajuća Radost каже:

    Slikovito, nadahnuto i istinito! Kane, Bravo! Svi željno iščekujemo septembar 2017.godine, ali i neki datum u ovoj, 2015.godini, kada ćemo Variola Veru i Lajku na Mesecu ponovo čuti. :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download