Milanovačka triologija – Deo II

Kada otputujem negde, najviše volim onih prvih pet minuta po buđenju kada mi se čini da sam u nekom filmu, jer ništa oko mene ne liči na moju sobu u Studenjaku. Roletne su podignute do pola prozora i vidim da je jutro nešto bolje nego sinoćni pljusak. U sobi se oseća zadah od duvana, a tepih je promenio boju od pepela, mrva, prašine i komadića stakla koji sijaju na slabašnom svetlu.

Ne znam koji mi je ovo put da spavam na kauču u „Radionici“, ali znam da sam ga prvi put našao u januaru preko sajta couchsurfing.com, kada sam došao na svirku nove postave Straha od Džeki Čena. „Radionica“ se od tada menjala, kako u samom studiju gde su kupljena neka nova pojačala, tako i u delu gde bendovi provode pauze tokom proba. Zidovi su prekriveni potpisima ljudi koji su prošli kroz ovo mesto, od bendova do lokalaca koji su svratili na BG pivo. Ležim na leđima i pokušavam da zaptamtim što više detalja sa zidova i plafona kako bih mogao da uporedim sledeći put kada budem došao. Na jednom zidu su plakati sa organizovanih svirki, na većini koncerata sam bio i nešto sam i pisao o tome, pa ovako kada ih vidim poređane kao na izložbi, osećam se ispunjeno – ipak sve ovo ima nekog smisla. Zamišljam kako će Gugl jednog dana doći u „Radionicu“ da snimi sa svojom aparaturom svaki detalj ovog zida i predstavi ga u virtuelnom muzeju srpskog rokenrola. Zbog toga se potpisujem još jednom, ovaj put izvan domašaja plakata i postera koji bi prekrili moje ime, što se već desilo sa prvim potpisom.

DSCF9066

Plakati sa svirki na zidovima Radionice

Delim zid sa članovima Škanka, Dingospo Dalija, Markom Aleksandrom Gajićem, Džekijevcima…

DSCF9063

Potpis benda Dingospo Dali na zidu Radionice

U dvanaest je projekcija filmova u gimnaziji, pa imam dovoljno vremena da odem „Kod bradonje“ na jutarnju. Šetam kroz milanovačke ravno sečene ulice i pitam se kako li je živeti u ovom gradu. Volim ga jer se u njemu nikada nisam osećao kao stranac, došljak iz prestonice, već uvek kao deo ekipe koja prati scenu. Ne znam kako provode vreme oni zaposleni, ali u svakom kafiću je bilo mušterija, čak i po ovom sumornom danu. A kafića, kafana i klubova ima na svakom koraku. Alkohol se toči od kafane „Galeb“, sa razbijenom staklenom reklamom na krovu, koja se nalazi u blizini „Radionice“, do samog centra grada, a matorci sede nad raširenim novinama ili papirima iz kladionice. Prolaznici me zagledaju, možda zbog šešira, ili zbog toga što sam novo i nepoznato lice. Trudim se da ih ne gledam, ali osećam njihov dug i ispitivački pogled u mimohodu. Ortak iz Milanovca mi je kasnije objasnio da oni to ne vide kao nepristojnost, već je to navika, jer se smatra neučtivim da se ne javiš na ulici onome koga znaš makar i iz nekog površnog susreta.

U Milanovcu je sve već bilo, a ono što sad postoji samo je povod za sećanje na ono čega nema. Plavi most je deo kamene konstrukcije preko koje je prelazila pruga u Drugom svetskom ratu. Pivnica u blizini osnovne škole je prvi džez lokal u gradu; jedini dokaz za to je zarđala satelitska antena na kojoj piše „Jazz club“, a u lokalu se već odavno slušaju samo narodnjaci. Nova ulica koja prolazi pored gimnazije, na kojoj semafor trepće žutim svetlom, nekada je bio kultni klub „Sinema“ u kojem nikad neću doživeti neku svirku. Nijednu zgradu ne znam po njenom stvarnom imenu i značenju, već samo po onom što su mi milanovčani pričali o njoj, gde su bile najbolje žurke, gde živi frizerka što je snimila pornić, koji je kraj najzajebaniji (Sivi dom) i gde da vršiš gandžu…

Posle jutarnje „Kod bradonje“ idem ka gimnaziji onom ulicom gde je sniman „Brisel“. Vozim se sa pomišlju da večeras prošetam svim delovima grada koji su prikazani u spotu. Na jednoj kući sa starom fasadom ugledam grafit od kojeg ne mogu da prestanem da se smejem. U ovom gradu zidovi su išarani navijačkim prozivkama, nacionalističkim prepucavanjima i prozivanjima homoseksualaca, ali se nađe i neki vispreni autor poput ovog.

DSCF9057

Sala gimnazije je skoro prazna pa se zavaljujem u pozadinu i čekam. Prilazi mi neko od radnika sa festivala i nudi mi listić za glasanje za najbolji film i kaže mi da svaki film ocenim brojem od jedan do pet. Odgovaram na lošem italijanskom, došlo mi je da malo izigravam turistu, i uzimam listu sa filmovima. Prvi film: Who is in charge here?

Da li zbog jutarnje ili što nisam očekivao da će jedan dečiji film tako da izgleda, upao sam u takvu dubiozu da su mi svi drugi filmovi izgledali kao mrlje na platnu. Razmišljao sam neprestano o toj deci koja su osmislila ovakav film i šta je to bilo u njihovim glavama. Izašao sam sa pola projekcije, a list sa jednom desetkom, upisanom u prazno polje pored imena prvog filma, tutnuo sam u ruke istom onom čoveku. Stajao sam pred gimnazijom kao mesečar i posmatrao nebo na kojem su sivi oblaci ličili na one zgužvane papire iz filma.

Planirao sam da pogledam još dve projekcije do svirke, ali me je ovaj film toliko pomeo da sam ostatak dana proveo besciljno lutajući naokolo, ispijajući kafe po lokalima gde se osećam kao kod kuće. I svi su mi nudili smeštaj i hranu, što sam shvatio kao odraz međusobne podrške svih alternativaca u ovom gradu. Ipak je to bila jedna ista ekipa koja je rado prihvatala nove ljude. Uvek mi se sviđalo što u Milanovcu među ljudima nema te podele po muzičkim žanrovima. Svi idu na sve svirke, šta god da slušaju ili sviraju sa svojim bendovima. Mada, to nije ni čudo kada se ima u vidu da pojedinci sviraju u više bendova različitih žanrova. Frontmen Straha od Džeki Čena je ujedno i pevač Soulkejdža, a podjednako je dobar i u izvođenju rokenrol balada, kao i u hard kor krljačinama gde njegov glas trešti kao grmljavina. Čitava muzička scena se drži zahvaljujući manje-više istim ljudima, onima koji prave bendove, organizuju svirke i odlaze na koncerte drugih izvođača. O tome sam razgovarao i sa Bluzdogom. Jeli smo jeftine sendviče na klupicama u parku i pričali o tome kako bismo mogli da pokrenemo jedan „Jutjub“ serijal emisija o lokalnoj sceni. Osam epizoda, po jedna epizoda za svaki aktivni bend, pa ako to prođe dobro, onda bismo mogli da proširimo priču na celu Srbiju… Složili smo se oko toga da ne želimo običnu dokumentarističku formu u kojoj bismo samo intervjuisali bendove i pričali o tome kako su nastali i šta su radili, već da to bude malo prisniji uvid u nečiji rad. Danas kada pišem ovaj tekst, ta ideja mi se sviđa još više i već sam krenuo da pravim neki sinopsis za svaku epizodu, pa nezvanično objavljujem da ćemo uskoro dati neka zvanična obaveštenja.

U deset sati sedeo sam u plastičnoj baštenskoj stolici u galeriji Kulturnog centra i željno iščekivao nastup Plišanog mališana. Odavno ih nisam slušao uživo i baš sam se uželeo tog zvuka i vožnje koju prave svojom muzikom. Još me je dodatno zagrejalo sećanje na ono što mi je ekipa iz Dingospo Dalija ispričala o njima po povratku sa nastupa u Banja Luci na ovogodišnjem Demo festu. „Plišani mališan“ je bio potpuni andergraund pre nego što su pobedili na banjalučkom Demo festu i osvojili novac za opremu i objavljivanje albuma. Čak i sada, nekoliko godina posle toga, nisu toliko poznati u širokoj publici, ali su za svakog ko je čuo njihov album prvenac, zasigurno jedan od najzanimljivijih bendova na današnjoj sceni. Legenda koja se prepričava je da su tada, kada su otišli u Banja Luku, došli bez ičega, nisu imali ni svoje instrumente, zajmili su se za činele i opremu od drugih bendova. Ostali učesnici, kao i žiri, mislili su da su oni gomila klošara koja je došla tu greškom. A onda su izašli na binu i tako su odvalili svirku da je žiri jednoglasno odlučio da je pobednik festivala Plišani mališan.

Sada su tu, sa svojom prvoklasnom opremom i članom više u bendu. Iako su pesme duge i na trenutke hipnotišu repetativnim deonicama, njihov nastup je jako dinamičan, a energija koju šalju sa bine je ona koja vas dovodi u nedoumicu da li je sve što se dešava stvarno. Pesme sa prvog albuma zvuče mnogo silovitije nego na albumu. I pored lošeg zvuka u galeriji, doživljaj je podjednako ispunjujući, ali različit od onog koji sam doživeo poslednji put kada sam pisao o njima. Opet me je pesma „Neman“ bacila u najdalje vizije, ukrštanje vokala i svlačenje bas linije svaki put doživim kao da polako tonem u vodu sa tom nemani iz pesme. I ranije su imali trenutke kada se prepuste buci i škripanju instrumenata, ali sada to rade vešto i kontrolisano, postali su eksperti u haosu koji stvaraju svojom muzikom. Primer za to mi je ulaz u pesmu „Sadržaj“ – iz mikrofonije pojačala koja je ostala iza prethodne pesme, začuli su se zvuci uvodnog rifa i pesma je eksplodirala među (ovoga puta) ogoljenim zidovima galerije.

Posebno sam bio oduševljen zvukom solo gitare i načinom na koji Kovač, gitarista Plišanog mališana, svira taj instrument. Nikada nisam voleo one picikato gitariste što miluju žice i sviraju tako precizno da se svaki ton čuje istovetno. Mnogo mi se više sviđaju gitaristi koji dok sviraju izgledaju kao da se zabavljaju najbolje na svetu. Kovač je takav gitarista, u njegovim solažama čuje se i škripa, i pištanje, i mutna distorzija i talasi na vah pedali, a on pada u zanos i maše glavom kao da ni sam ne veruje kakav zvuk proizvodi.  U jednom trenutku je bio na leđima i svirao je tako sa parketa, proizvodeći tonove kao da muči svoj instrument. Volim taj prljavi zvuk rokenrol gitare, a pogotovo kada je, kao u ovom slučaju,  obogaćen virtuoznim rifovima i neočekivanim obrtima u pesmi.

Zvuk novih stvari, koje će biti objavljene na drugom albumu, svedoči da je Plišani mališan izabrao najbolji mogući put za dalje razvijanje benda. Nove pesme imaju dozu stond roka i taj nojz zvuk koji su gajili, sada je dobio jednu novu dimenziju u znatno složenijim pesmama. Nove stvari su nalik na pripovesti, tekstovi su svedeniji, a muzika i promene u strukturi pesme prenose glavnu emociju i dočaravaju radnju. Jedna od stvari kojoj sam se radovao je „Dan je bio vreo“, u kojoj Silvija, ženski vokal benda, svira treću gitaru sa slajdom. Taj zvuk slajda neprestano pomera pesmu unatrag i svaki put iznova pokreće bit pa se stvara osećaj kao da ste zapetljani u krug, sve do trenutka kada radnja kulminira i kada se tempo ubrza, a svi instrumenti podivljaju.

Ali desetominutna pesma od koje sam doživeo kratak spoj u svom centru za obradu zvuka je bila toliko neshvatljiva i neverovatna da sam morao da molim Bluzdoga da aploudujemo njen snimak na „Jutjub“. Ovim putem se srdačno zahvaljujem bendu na dozvoli za ekskluzivno objavljivanje pesme zarad ovog teksta, jer stvarno ne bih mogao da vam prepričam to što sam čuo. Pesma je toliko nova da još uvek nema naslov. Onaj glavni rif mi zvuči kao da je pravljen za neku igricu na Segi, i to neku u kojoj vozite kola kroz morski pejzaž, ali ono previranje u stond gruv i sablasno, psihodelično pevanje svedoči da svaka vožnja ima svoj kraj i spuštanje. No, poslušajte i sami…

Svirku su završili malo posle jedanaest sati, a ja sam se osećao kao da sam u tih sat vremena proživeo još deset života. Izašao sam ispred kulturnog centra na cigaretu i samo sam ponavljao „kakva svirka, brate…“.

Preko puta policije je pekara u kojoj se služi burek sa paprikom i pavlakom. Nešto malo posle ponoći, crvenih očiju, umoran od šetanja po gradu, davio sam se vrelim testom. Milanovac sam upio u jednom danu i mnogo mi se svidelo kako sam celu strukturu jednog grada mogao da spoznam u ne tako napornoj šetnji; sa kraja na kraj za manje od dva sata laganog hoda. Tako je verovatno u svakom mestu, ali ovde je to vidljivo, a i drugi su mi posvedočili – svaka kafana ima barem jednu svoju stalnu mušteriju od koje živi. Video sam i ogromnu fensi kafanu pored reke, nalik na one iz Beograda gde zaviruju fotografi i prave svoje albume za fejsbuk reklame, ali i kafančinu zguranu u pet kvadratnih metara, gde postoji samo jedna furuna, i tri uska stola za kojima su već u osam sati brljavila dva matorca. U Zanatskom centru, delu grada gde su istovetni lokali od bele fasadne cigle, bukvalno na svakom koraku su kafići i klubovi. Jedan je ogroman, izgleda kao prizemljeni svemirski brod od pleksiglasa, a iznutra se čuju najpoganiji narodnjaci, do njega je jedan sa zastakljenom terasom u kojoj sijaju kičaste raznobojne lampe i tutnje devedesete, a nedaleko odatle je „Blek hol“ u kojem se sluša rokenrol i gde se spustila cela ekipa posle svirke. Još jedna od stvari koje volim kod svirki u Milanovcu je što su na njima uvek muzičari od kojih možete da saznate nešto novo. U njihovim raspravama i prepirkama o boji zvuka ili uticaju jedne gitarske pedale u odnosu na drugu, saznajem koliko je slušanje muzike duboka aktivnost i koliko sam pošteđen što ne moram da znam ništa o tehničkim pojedinnostima izvođenja. Za mene je svirka „Plišanog mališana“ bila jedna od najboljih koje sam čuo u poslednje vreme i nisam imao nikakav drugi argument do svog ličnog osećanja i onoga što sam doživeo slušajući ih.

Zbog zakonske regulative svi lokali u Milanovcu rade do jedan posle ponoći. Taj besmisleni zakon, koji u osnovi ima cilj da smanji broj saobraćajnih nesreća, važi i za sve prodavnice, pekare i trafike u gradu. Posle jedan, ako želite da pojedete burek, morate da kucate na izlog Dula Trovača, lokalne legende pekarskog zanata, a on će vam porudžbinu izneti na zadnja vrata. Cela stvar je još smešnija kada vidite i uniformisane pandure kako čekaju na svoj obrok, upakovan tako da liči na paket kokaina. Alternativna ekipa se za afterparti snalazi po ćoškovima, parkovima ili se, na rizik vlasnika, ugura u jedan lokal i tu ostane dok ih patrola ne rastera ili vlasnik ne otera.

U dva po ponoći stajao sam sabijen u sam ugao kafića, ništa nisam čuo od žamora četrdesetak ljudi oko mene, iako sam se svojski trudio da šarmiram Hrvaticu iz Karlovaca koja je došla kao gost na festival „Kratka forma“. Ljudi su neprestano ulazili i izlazili, a gazda je vikao da ne mogu da ostanu napolju i da moraju ili da uđu ili da odu odatle. Nedaleko od mene stajali su neki od članova Plišanog i još neki članovi Brushaltersa i pevali su u glas jedan ton do neizdrživosti. Šešir mi je bio zgužvan, a sposobnost govora sve lošija, pa sam se pokupio i otišao da overim na svom kauču u Radionici. Na putu do kuće sam pevao – „Ti nisi svoj sadržaj novčanika.“

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *