Milanovačka triologija – Deo I –

Milanovačka autobuska stanica je jedna od najdepresivnijih koje sam video u životu. Na krutim staničnim klupama dremala su dva matorca kada sam izašao sa perona. Taksisti su grejali ruke nad plastičnim šoljama sa kafom i pogledom su lovili mušterije za svoja pink vozila. Ne idem daleko, jer u Gornjem Milanovcu je sve blizu. I gde god da krenem, samo idem pravo, jer se sve ulice ukrštaju pod pravim uglom sa glavnom.

Do bradonjinog lokala slušam „Brisel“ pojačan do kraja i hodam onom ulicom u kojoj je sniman spot. Prepoznajem one iste pukotine u mokrom asfaltu koji se presijava pod uličnom rasvetom ili se samo tripujem da su iste. Opet sam u ovom gradu o kojem sam pisao više nego o ijednom drugom i za čiju scenu sam se vezao neraskidivim sećanjima. Svirka počinje tek u deset, nestrpljiv sam i ne znam kako da potrošim tri sata do tad.

Nedaleko od centra grada, u kraju gde su stare, jednospratne kuće sa ozelenelim crepovima, bradonja iz Straha od Džeki Čena otvorio je kafić. „Kod bradonje“ je poznat po bluzu i dobroj kafi. Pitam ga kad ćemo da puštamo neki džez, on mi odgovori kako mu se dešava da dođe kući sa posla i da sanja bluz ritam, spore otkucaje doboša i basa. Sedim u prelepoj bašti kafića i motam prvu cigaru za to veče. Priznajem sebi da sam se navukao na ove rokenrol ekskurzije i da bih mogao svakog dana da budem u drugom gradu, na nekom koncertu.

Ubrzo se okuplja veći deo benda, zajedno sa njihovim menadžerom, o kojem sam nedavno pisao povodom njegovih di-džej sposobnosti. Nervozni su jer sviraju u galeriji Kulturnog centra, u kamernoj atmosferi sa plastičnim stolicama za publiku. Više ih brine to što će ljudi da presede celu svirku, nego što brinu o tome kako će da odsviraju. Nisu imali probu mesecima. Iako im ne odgovaraju takvi uslovi, vidim da se raduju nastupu i pitam se da li piju da bi se opustili ili imaju tremu. „Uzeo sam sutra slobodan dan, jebe mi se“, kaže njihov frontmen i otpije dobar gutljaj piva. Prepričavaju mi kako su na poziv tamnošnjeg kulturnog centra nastupali u Bitolju, u Makedoniji, i kako su tada imali idealne uslove, kao najveće rokenrol zvezde – taksi ih je vozio u restorane na večere, imali su neograničeno piće i smeštaj u hotelu… Dva dana kasnije svirali su pred kulturnim centrom u svom gradu i dobili su flajku begejca i četiri plastične čaše. Kapiram da su još uvek ogorčeni zbog toga i trudim se da ne ulazim u njihove međusobne prepirke i rasprave oko organizacije. Išao sam sa njima na mnoge koncerte i znam da nakraju uvek odvale svirku i sve bude mnogo bolje nego što su zamišljali. Kiša opet počinje da pada, oni odlaze na tonsku, a ja da odgledam projekciju kratkih filmova u sali gimnazije „Takovski ustanak“.

Mnogo sam pisao o muzičkoj sceni u ovom gradu, ali svaki put nađem nešto novo što bi dopunilo objašnjenje zašto u Milanovcu postoji toliko uspešnih bendova. To je sigurno povezano i sa činjenicom da je kulturni centar u ovom gradu jedan od najaktivnijih u zemlji. U toku je festival kratkog filma „Kratka forma“ tokom kojeg će se, u toku sedam dana, prikazati preko 200 filmova. Sve projekcije su potpuno besplatne pa me iznenađuje što poseta nije veća. Sećam se da sam u Studenjaku gledao neke od filmova sa prošlog festivala i da je mala sala u Domu kulture bila puna. Čini mi se da publika u ovom gradu ne shvata koliko je privilegovana što ima ovakav kulturni sadržaj potpuno besplatno, pogotovo ako imamo u vidu da je trenutno ovo jedini takmičarski festival kratkog filma u zemlji. I dok u našoj prestonici zatvaraju bioskope ili ignorišu njihovo postojanje, kao što to rade sa bioskopom Zvezda, u ovom gradu se pravi novi Dom kulture, a bioskopski program je bogat i raznolik.

IMG_0002

Bioskosko platno u sali gimnazije

Volim festivale kratkog filma jer su prilagođeni rasutoj pažnji publike. Posle petominutne animacije u kojoj se boje prelivaju, nailazi neki dokumentaristički desetominutni film tokom kojeg odlutam. Posmatram lica ljudi u redu do mene… Zaboravili smo pravu svrhu bioskopa. Nije poenta samo u ekskluzivnom gledanju filma, skoro svaki video možete da nađete na internetu i da ga besplatno pogledate iz kreveta u pidžami. Stvar je u zajedničkom trenutku, u okupljanju više ljudi koji su se našli povodom nekog umetničkog dela. Svi mi u publici smo spojeni zajedničkim jednočasovnim iskustvom filmova koje gledamo. Imaćemo o čemu da razgovaramo… Dečko ispred mene šapuće nešto na uvo svojoj devojci i ona ga poljubi u obraz. Na ogromnom platnu je sunčan dan, a napolju se čuje pljusak i prozori podrhtavaju od vetra. Kad se projektor stišao, a svetla u sali uključila, gledaoci su polako, kao da se bude iz prijatnog sna, ustajali iz svojih sedišta i oblačili jakne.

„Srećan čovek ne nosi kišobran“, ponavljao sam sebi dok sam pretrčavao potok koji se slivao niz ulicu. Opet sam krenuo u pogrešnoj obući, „starke“ nikako nisu za ovo vreme. Krijem se od kiše pod strehom jedne zaključane prodavnice sa još nekoliko ljudi mojih godina. Čini mi se da su iz mog fazona pa ih pitam idu li na svirku. Pripaljujem buksnu koju sam napravio specijalno za ovu priliku i pružam je momku sa moje desne strane. Obradovali su se.

„Kako živite ovde?“, pitam ih.

Momak je nezaposlen, iako je završio neki faks za računare. Kaže da je preko leta Milanovac sjajan za život, ali da od oktobra kreće depresija i sivilo. Mladi se vraćaju na studije, grad se isprazni i ostaju ista lica. Nabrajaju među sobom koliko se ljudi samo ove godine odselilo u Beograd ili još dalje, u neku drugu zemlju, pa i drugi kontinent. Pitam ih da li su srećni, oni se nasmeju, misle da se šalim. Pitam ih za scenu i bendove odavde, znaju za „Bjesove“ i „Koalicioni sporazum“, ali odu samo kad Džeki svira. Devojka sa pirsingom na nosu kaže kako je  „Strah od Džeki Čena“ obnovio scenu u Gornjem Milanovcu jer su ljudi opet počeli masovno da dolaze na svirke. Našli su nešto svoje u tim pesmama i to zajedničko iskustvo koncerta počelo je da spaja ljude u publici. Ponadao sam se da su čitali moj blog i tekstove o svirkama, oni su se smejali, mislili su da ih ložim. Rekao sam im da ću i ovo ispričati u sledećem tekstu.

„Napiši pozdrav za Lunjevicu!“, reče mi momak i odbaci karton na mokar pločnik.

Nisam ni zamišljao da ću ikada uživo slušati Strah od Džeki Čena sedeći u plastičnoj, baštenskoj stolici. Binska oprema je postavljena na kraju galerije u kojoj su izložena ogromna platna sa prizorima voća. Iza bubnja su tri slike: Šljiva, Orah i Jagoda. Sve mi je smešno i svaki čas otpijam malo vode da se iskuliram. Jedva čekam da svirka počne, ne mogu da iščekam da se prekine žamor glasova i haotično dovikivanje. Bluzdog volontira na festivalu i snima nastup pa ne mogu da ga davim svojim pričama, zato se osvrćem u nadi da ću videti nekog poznatog ili barem one ljude sa kojima sam popušio buksnu, jer biće mi mnogo lakše da znam da nisam sam u ovom stanju. Pitam se koliko li su mi pukle oči i da li je crveno svetlo na sceni krvavije od njih.

Na scenu izlazi Slađa, Veselo lice, koju sam upoznao u Nikšiću kada je na sličan način najavila svirku svojih favorita. Ovaj put je imala podugačku uvodnu reč kojom je odlagala početak svirke, čime je napravila napetost u atmosferi, tako da smo svi sa nestrpljenjem iščekivali izlazak benda. Kada su se članovi benda pojavili na sceni, začuo se aplauz koji je svedočio da je sala ispunjena, a kada sam se okrenuo, video sam kroz otvorena vrata galerije još ljudi kako stoje na stepeništu kulturnog centra.

Otvorili su nastup sa pesmom „Zaboravljaš“. Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na zvuk i prštanje činela po prostoriji. Kasnije sam utvrdio da je centralna pozicija u sali najbolja, jer se sa strane zvuk odbija od stubova galerije i pesme zvuče drugačije. Imalo je nešto i u tome što sam ih po prvi put slušao sedeći – iz te perspektive bolje sam uočavao njihove pokrete i gestove na bini, sve je izgledalo kao na filmu. Ona uvodna distorzirana deonica na gitari mi je pištala u glavi, a bend je tek uzimao zalet.

 Nadovezali su se pesmom „Slobodan dan“, koju je frontmen posvetio njihovom menadžeru i drugaru Stekiju. Crvena svetla rasvete presijavala su se na instrumentima i njihova lica su čudno zračila. Sve više me je zabavljao trip da sam u filmu i da sam očima ukadrirao scenu pred sobom. Onda sam video Bluzdoga kako snima bend i pokušavao sam da zamislim sliku koju je hvatala kamera. Kasnije sam pio pivo sa njim u Blek holu i video sam da su snimci bili potpuno drugačiji od onoga što sam očekivao.

„Plava soba“ je počela da me vozi i poželeo sam da ustanem i zaigram. Bluzdog se zavukao iza benda i snimao je publiku sa leđa. Pitao sam se kako li podnosi da ostane pribran dok mu bas pojačalo vibrira pod nogama. Kasnije mi je ispričao kako je osećao podrhtavanje u kostima, a da su platna teško mirisala na boju. Dimi, solo gitarista, uvijao se svirajući, padao je preko gitare i podizao se sa svakim bendingom. Cimao je tremolo kao besan. Kad su završili „Plavu sobu“, pitao je u mikrofon: „Koju ćete pesmu, jeb’o te?!“ Bilo mi je drago što su se i u ovakvoj kamernoj atmosferi osećali prirodno. To nije bio rokenrol prilagođen instituciji kulturnog centra, obična fasada i reklama, to je bio pravi rokerski nastup u kojem se instrumenti ne štede i osećaj slobode je snažan. Iako je zvuk bio prilično loš i na trenutke vrlo neprijatan, svidela mi se ideja da lokalni muzičari nastupaju u galerijskom prostoru, okruženi ogromnim slikama voća i nekih apstraktnih mazarija.

Dimi Jovo

Kadar sa Bluzdogovog snimka

„Amsterdam“ je Pesma. To je jedna od onih stvari koju gde god da čujete, u kakvom god izvođenju, osećate nešto, emocija je toliko sirova i snažna. Toliko su je dobro odsvirali da bih rekao da se vidi koliko su navežbani, ali pošto sam znao da mesecima nisu imali probe, divio sam im se. Ceo koncert je ličio na jednu lepo isplaniranu džemku i bilo je jako uzbudljivo gledati ih kako prelaze iz jednog fazona u drugi, kako se nadovezuju sa virtuoznih solaža na glavni tok pesme. Iako ih nisu provežbali, oni osećaju te pesme svojim organizmom i izvode ih kao što da govore. Previše sam puta slušao njihove nastupe da ne bih primetio gde su pogrešili ili se mimoišli u ideji, ali nijednog trenutka svirka nije izgubila svoju snagu ili skrenula sa svog toka. Pošto su završili pesmu, neplanirano su izveli njen refren u sporijem tempu, razvučeno, kao da je film odjednom upao u neki sloumoušn. Kroz prozor galerije videla se crkva i u bunilu sam čuo kako ječi njen zvonik.

Onda je počela „Elektroencefalografija“. Žila je istupio pred mikrofon i započeo svoju propoved. Bas bubanj je podrhtavao, a siva traka kojom je bila zalepljena koža, viorila se pri svakom udarcu. Ritam je bio toliko poletan da sam morao da ustanem i stanem po strani, jer nisam mogao više da sedim. Opet se ponovilo ono iz Nikšića, frontmen benda je u jednom trenutku preuzeo solo gitaru i počeo je vrti svoje usitnjene solaže, a Dimi se nakačio na bas. Na trenutak su stišali gruv, a onda su se vratili u refren i oduvali kraj pesme. Što kaže Marko Žigić u popularnom klipu – to je bio šou! Stvarno, Džeki Čen zna da napravi žurku od svake svirke i to je ono što volim kod njih. Jednostavno je prijatno gledati ih na sceni, čak i da vam se ne sviđa ta vrsta muzike, ne može da vam bude dosadno jer vidite pred sobom pet različitih ljudi koji, svako na svoj način, proživljavaju pesmu koju izvode.

žila

Žilina gitara – slika sa Bluzdogovog snimka

„Brisel“ me uvek vraća u spot i one slike Milanovca, istu onu ulicu kojom sam došao do Bradonjinog lokala, ista ona gimnazija u kojoj su puštani filmovi, ista kiša iz stihova i isti, i dalje srećni čovek koji ne nosi kišobran.

Procenio sam da su slike na zidovima prilično skupe, pa sam se trudio da što manje poskakujem u mestu uz Bluz 51. Bilo je nemoguće obuzdati se. Istopio sam se tokom pesme „Osvojio sam dan“, a onda sam se, dok su svirali „Kulu“, ponovo sastavio, možda sa nekim delovima na pogrešnom mestu. U „Kulu“ su uleteli iz buke i pištanja na solo gitari koja je ostala posle prethodne pesme. Preko tog nojza začuo se ritam i rifčina na gitari.

Kad su završili nastup, uključilo se svetlo u galeriji i momentalno sam se otreznio. Ona crvena boja me je potpuno hipnotisala. Ljudi su se rasuli iz kulturnog centra, a ja sam ostao sa Bluzdogom i ortakom iz „Radionice“ da spakujemo opremu i vratimo je u studio. Svirka me je tako dobro provozala da sam pevao refren „Kule“ dok sam pakovao stalke za činele u gepek ortakovog „renoa“. Bio je četvrtak pa je većina otišla kući, a ja sam se iskulirao u Blek holu sa Bluzdogom. Dao mi je program festivala i mogao sam samo da se nasmejem kada sam video da sutradan nastupa „Plišani mališan“ i da će u toku dana biti još 3 projekcije filmova. Kakva će ovo ekskurzija da bude…

Ne sećam se da sam ikada lepše spavao na onom razdrndanom kauču u „Radionici“.

1 Odgovor

  1. Hodajuća Radost каже:

    Bravo Kane! Kada si govorio o Elektroencefalografiji sva sam se naježila. Još jednom sam doživela svaki delić pesme, kao da sam u ovim momentima dok čitam tvoj Tekst ponovo na svirci. Hvala ti za neverovatan osećaj! 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *