Letovanje u Srbiji: „Park fest“ u Užicu

Da sam stranački bot, ovaj tekst bih počeo sa: „Hvala premijeru Aleksandru Vučiću što je za samo…“ Pošto ne pripadam nijednom političkom klanu, niti imam neke veze sa njima, mogu samo da kažem da mi se cela ta ideja oko letovanja u Srbiji sviđa. Bilo bi još bolje da su se setili da je pokrenu na vreme, pre nego što su ljudi platili svojih deset dana na tuđim morima, a najbolje bi bilo kada bi i brojni muzički festivali postali deo tog programa.

Verujem da i inače u Užicu ima mnogo toga da se vidi i doživi, ali da nije bilo Park festa (31. jul i 1. avgust), sumnjam da bih skorije posetio ovaj grad. Ovako sam imao odličan razlog da konačno vidim to mesto od čijeg starog naziva je ostao sačuvan trag u socrealističkoj arhitekturi.

Moja motivacija za put bio je nastup beogradskog benda Dingospo Dali, koji je nedavno pobedio na „Bunt rok masters“ takmičenju demo bendova, zbog čega sam i želeo da čujem kako sada zvuče uživo. Znao sam da sam na pravom putu kada sam još u autobusu do Užica sreo solo gitaristu ovog benda i pevača iz Regulatora. Jedina korist od statusa večitog studenta je to što imate nevelik popust na cenu karte ako vozaču pokažete indeks, koji nije overen još od 2013. godine.

Kao svaki savesni muzički kritičar-samozvanac, jedio sam se što stižem u Užice tek oko pola osam, a program je po najavi počinjao u sedam. Zbog toga sam pretrčao razdaljinu od izlaznog perona do parka gde se održavao festival, samo da bih zatekao redare koji su tek postavljali ogradu na ulazu. Pošto nisam planirao da ostanem i na sutrašnjem programu, kupio sam samo jednodevnu kartu od 100 dinara, a dali su mi ulaznicu od prošlogodišnjeg festa, očigledno preostalu i ekonomično recikliranu u ove svrhe. Pustili su me da uđem sa hranom i vodom u rancu, što me je ubedilo da je ovaj festival već po tome bolji od drugih na kojima sam bio.

Muzički program je počeo oko osam sati pred malobrojnom publikom ispred glavne bine. Sa drugog kraja parka, gde su bili di-džejevi, dopirali su zvuci elektronike, ali ih je zagušila muzika prvog benda. Pošto nigde nije istaknuta satnica festivala, mogu samo da nagađam kako se zove prvi bend koji je nastupio te večeri, jer niko u malobrojnoj publici nije znao da mi kaže ko su, osim da pretpostavljaju da su lokalni klinci koji sviraju obrade. I svirali su ih jako dobro, sa dinamičnim nastupom jer su se vokali smenjivali. Jedino što me je razočaralo, a nema konkretne veze sa njihovom svirkom, ali ima sa kulturom, bila je potreba nekih od članova benda da neprestano prave selfije tokom nastupa. Možda to ne bih ni primetio da nisu koristili one štapove kojim su, kao da hvataju signal, tražili najbolji ugao da ukadriraju sebe, binu i publiku u pozadini. Naravno da to nije nikakav veliki greh, pogotovo za njih koji su očigledno još uvek mladi i neiskusni u nastupima, ali je činjenica da takvo ponašanje na bini, tokom izvođenja pesama, odvlači pažnju sa same svirke i smešta sve u negativni kontekst, a i prilično je iritantno.

Sledeći bend je bio Uzemljenje, čiji sam album „Mehanizam“ preslušao vrlo površno, izgovarajući se da su oni slabašna kopija Blokauta. Srećan sam što mogu da priznam da su mi svojom svirkom promenili mišljenje i da sam sada ubeđen da Uzemljenje zaslužuje punu pažnju kao autorski sastav. Jer u živom nastupu se oseća iskrena emocija i težina sa kojom nose te stvari. Da, ima tog mraka koji je Blokaut doneo u našu muziku, sličnost je i naglašenom akcentu na tekstovima pesama, ali Uzemljenje ipak to radi na svoj način, nastavljajući liniju svojih prethodnika, ali ne podražavajući ih, već koristeći to nasledstvo u svom izrazu. Siguran sam da će ovaj bend u narednom periodu još više iskoračiti iz senke svojih prethodnika, jer, kao neko ko je fanatično išao na koncerte Blokauta, uviđam razliku u nastupima ova dva benda i smatram da Uzmeljenje ima svoj stil. Primećujem razliku i u samim tekstovima – iako ih muzika boji sličnom atmosferom, lirika u njihovim pesmama je nekako apstraktnija i više se oslanja na zvučanje reči i melodičnost u njihovom kazivanju. Frontmen benda vrlo razgovetno i izražajno prenosi tekst pesme pa sam mogao već tada da osetim i zapamtim neke od stihova, kao na primer ove sjajne redove iz pesme „Jama“:

Ovaj je svet
Samo korov mlečnog puta
Ima li ko da nas počupa
Ovaj je svet
Samo nečiji ružan san
Molim te više ne sanjaj

Tokom njihovog nastupa uvideo sam sve kvalitete prostora na kojem se održava Park fest. Bina je postavljena na betonskom terenu, sa jedne strane je reka i šetalište, a sa druge tribine i visoki zid nad kojim je pruga. Dok su svirali „Ni po jada“, nad nama je zapištao teretni voz koji je na svojim vagonima teglio nove, raznobojne automobile jednog modela. I taj zvuk mašine se spojio sa teškim rifovima Uzemljenja. Ipak, i pored odličnog nastupa, čini mi se da su članovi benda pomalo statični na bini. Frontmen to prevazilazi komunikacijom sa publikom, najavljujući pesme i samim načinom kako peva i kako se prepušta zvuku, ali je basista bio potpuno nepomičan u nekoliko pesama pa se činilo kao da uopšte nije prisutan, što nije ništa nužno loše, ali uz njihovu muziku ostavlja utisak kao da svira mehanički. Verujem da im je falila povratna energija od publike, ali su ipak odsvirali svoj deo programa iskreno i snažno, što smo svi pred binom osetili.

„Hepi aur“ („Happy Hour“) iz Herceg Novog izašao je na binu nakon Uzemljenja. Posebno mi se svidelo što je prvi dan festivala bio obeležen nastupima bendova sa celog Balkana, što je iznenađujuće sa obzirom na nisku cenu ulaznice. Ipak, momci iz ovog benda su više izgledali kao hevi metalci, nego što su zvučali tako. Nikada pre festivala nisam čuo za njih, a ne znam da li su svirali autorske pesme ili obrade, ali je nešto falilo. Shvatam da nije baš lako dati se u potpunosti pred malobrojnom publikom koja ni ne zna pesme i izgleda prilično nezainteresovano u tom trenutku, ali bend ne sme da dozvoli sebi manjak samopouzdanja na bini, jer uvek ima neko ko je došao samo zbog muzike i da čuje kako neko drugi svira. Ako su već izabrali hevi-metal kao svoj muzički pravac, kao slušalac očekujem da mi prenesu tu energiju i pokažu mi zašto su tu.

Ubrzo potom

Publika pred binom se uvećala kada je nastupio užički bend „Ubrzo potom“. Oni su pokazali mnogo više samopouzdanja nego prethodni bendovi i započeli su svirku instrumentalom. Odmah su pozvali publiku sa tribina da siđe na teren i bacili su se u svoje muzičko avanturisanje i eksperimentisanje. Nisam ih pre toga slušao uživo, ali iako sam ostao potpuno zatečen zvukom i gruvom, kao i tekstovima pesama, verujem da ovaj bend ima da ponudi nešto novo u muzici. Sa obzirom na činjenicu da je pevač Regulatora menjao originalnog frontmena zbog njegovog zdravstvenog stanja, ne mogu da iznesem nikakav konkretan sud o ovom bendu, a mislim da to ne bi bilo ispravno, jer sam odslušao tek dve-tri pesme. Ali ono što sam čuo, donelo je osveženje, svi su bili aktivni na sceni, to mešanje žanrova je na trenutke izazivalo čuđenje, ali je ipak imalo svoju unutrašnju logiku i pratilo je ideje pesama. Kod kuće sam preslušavao njihov EP „Mravinjak“, pa se nadam da ću u narednom periodu imati mogućnost da ih čujem opet kako bih sumirao utiske i opravdao se za svoj izostanak sa ostatka svirke.

Nije da sam tu odluku doneo lako. Lomio sam se između svoje želje da budem savestan izveštač sa muzičkog festivala i želje da upoznam ono što je u turističkoj ponudi Užica. Prelomio sam opravdanjem da će, meni i trojici ortaka sa kojima sam došao, ostatak večeri proći u još boljem raspoloženju ako pazarim nešto od robe sa ilegalne berze. Ako i sami osećate posledice zahlađenja trgovinskih odnosa naše države sa Albanijom, znate da je u većini mesta u Srbiji skoro nemoguće pronaći „domaćicu“ ili bilo šta slično tome. Ipak postoje priče da u Užicu uvek može da se nađe nešto, ako znate čoveka (koji zna čoveka).

Najvažnije je imati prave kontakte, laskao sam sebi dok sam tražio put do gradskog muzeja gde je trebalo da se nađem sa svojom vezom. U toj šetnji, palo mi je na pamet da bih mogao da opravdam svoj izostanak sa svirke tako što bih, u skladu sa pokrenutom akcijom o letovanju u Srbiji, mogao da napišem jedan putopis sa saundtrekom. Možda mi se zbog te ideje Užice pod uličnim svetlima činilo tako lepim. Ceo kej, na čijem kraju je organizovan Park fest, primetno je skladno uređen, reka Đetinja izgleda čisto, a u vazduhu se osećao neki miris mora. Sledio sam upute ljubaznih meštana i lako sam našao muzej. „I’m waiting for my man“, pevušio sam dok sam zagledao zgradu muzeja i omanji top pred njom. Rekli su mi da iza muzeja čuvaju (ili kriju) bistu čoveka čije je ime ovaj grad nekada nosio.

Nisam očekivao da će moja veza biti pegavi, mršavi klinac. Zbunio se kada sam mu pri pozdravu tutnuo novčanice u šaku. „Moramo samo da odemo po…“, rekao mi je i krenuo uzbrdo. Peli smo se uskim trotoarom i pričali o nestašici gandže. „Da, svuda je kriza… i ovde je baš tanko…“ Mislio sam da mi prodaje priču kako bi me okratio u merenju, pa sam suptilno napomenuo trenutne cene na tržištu. Prošli smo pored zavoda za nezaposlene i to je pokrenulo priču. Rekao mi je da sutra ujutru radi kod nekog privatnika, zato nije mogao da dođe na Park fest, doći će sutra da čuje „Bed kopi“ ako ne bude previše umoran. Nije prijavljen radnik, a u zavodu za zapošljavanje im prave neke probleme, nisam shvatio kakve. Pokazao mi je plato ispred nekog zatvorenog lokala gde mogu da ga sačekam dok se ne vrati. Istrčao je uz stepenice i nestao u mraku parka.

Razmišljao sam o tome kolike su šanse da ostanem kratak za 4000 dinara koje smo skupili i koje sam ja naivno dao u ruke nepoznatom klincu i pre nego što sam dobio robu. Ne znam ni kako se lik zove, imam samo njegov broj, koji, u skladu sa dilerskim pozivom, može vrlo lako da postane nedostupan. U tuđem sam gradu, na nekom stepeništu, pred nekim parkom… Sedim i gledam dvojicu biciklista kako pedalaju uz brdo i pomišljam kako je moj ortak verovatno u pravu za ono što je rekao o devojkama iz Užica. Čujem zvižduk i ugledam moju vezu na stepeništu kako mi maše.

„Evo brate, nije imala domaja, samo skank…“
Guram kesicu u novčanik i pozdravljam se sa čovekom.

Na festival sam se vratio preko drugom mosta, na drugi ulaz, bliži elektro bini. Jedna od mana u organizaciji je što ne možete da izađete sa festivala i da se vratite na istu kartu, što sam saznao kada sam pružio redaru svoju ulaznicu. Sada shvatam da je to motivisano prodajom alkohola i hrane u okviru samog festa, ali u tom trenutku pomisao da moram da otvaram novčanik i izvadim novčanice među kojima je kesica sa izvesnom količinom nelegalne materije ni malo mi se nije svidela. Srećom, sve je prošlo glatko pa sam mogao da uvidim još jednu od velikih prednosti ovog festivala.

Svi koji su bili na Park festu oduševili su se toaletom. To možda zvuči banalno, ali vršiti nuždu na festivalu u čistom ve-ceu, a ne u plastičnoj kabini koja vonja na otrovna isparenja, ravno je najvećem luksuzu. U okviru parka postoji objekat, valjda je to sportski centar, u kojem postoje dva velika toaleta sa mnoštvom kabina. Mogao sam komotno, sa posvećenošću pravog uživaoca marihuane, da pevušim dok pravim svoj džoint u jednoj od kabina.

Uživali smo zelene plodove uz reku, na samoj obali keja. Prvo mi je bila frka od redara i gomile policajaca koji su špartali šetalištem i tribinama, ali srećom niko nije silazio do reke, pa smo u miru ispušili našu prvu spravu u Užicu. Rekli su mi da sam propustio nastup jednog benda, a da sad kreću neki Bugari.

Bend Sevi

Ne znam da li zbog dobre robe, opšte euforije što sam na ekskurziji u drugom gradu ili same svirke, ali bend Sevi iz Sofije je toliko podigao atmosferu da do tada nikada nisam bio tako high uz takvu muziku. Oni sviraju nekakav melodični, simfonijski metal, koji mi je dosta sličio na „Najtviš“ („Nightwish“), ali je ženski vokal znatno rokerskije pevao. Iako nisam ljubitelj te muzike, nisam mogao da ostanem ravnodušan na način kojim je frontmenka rukovodila masom. Iako su pevali autorske pesme, za koje sumnjam da ih je iko čuo pre ovog nastupa, pevačica je pozivala publiku da tapše ili peva sa njom određene delove. A imala je takvu snagu u glasu da kad zavrišti čujete nešto grubo što odudara od te mahom baladične muzikalnosti benda. Kada su rekli da su na turneji po Balkanu, to sam shvatio kao objašnjenje zašto su nastupali sa takvim samopouzdanjem i energijom. Jednostavno su dobro zvučali, koliko god to bila muzika iz nekog žanra koji mi je stran. I pokazali su još jedan lep gest, ali i dokaz svoje profesionalnosti – kada su završili svirku, ceo bend se prvo poklonio publici, a onda sišao sa bine.

Deset minuta posle ponoći procenat THC-a u krvi je na sasvim zadovoljavajućem nivou, konačno isključuju reflektore na terenu i publiku prekriva mrak, a na binu izlazi Dingospo Dali. Možda je to neprofesionalno, ali dozvoljavam sebi da budem pristrasan i da istaknem koliko volim ovaj bend i koliko mi je drago što im je krenulo sa nastupima posle pobede na „Bunt rok masters“ takmičenju. I to ne samo da mi je drago zbog njih, već i zbog mogućnosti da ih široka publika čuje uživo, jer ono što oni donose u živoj muzici, ne čuje se često na svirkama.

Ne bih da se gađam žanrovima koje pronalazim u njihovom zvuku, ali pokušaću da barem malo objasnim šta je to što me toliko okupira u njihovoj muzici. Pre svega, volim bendove sa takvim gruvom. U njihovim pesmama obično postoji neka glavna tema koja se ponavlja i vuče čitavu stvar, ali tako da stvori osećaj neprekidne cikličnosti. Ta ujednačena linija muzike daje prostora da odlični tekstovi i Sandrin autentični vokal izađu u prvi plan. Slušalac biva zaveden osećajem sigurnosti u tom muzičkom ponavljanju, ali uvek postoji trenutak kada se dinamika menja, dolazi do nekog prelaza koji prelomi čitavu stvar. Najbolji primer za to je bila pesma „Pelin“ koja je, i uprkos stišanom vokalu, zagrmela sa bine u prelazu. Kod „Dingospo Dalija“ mi se sviđa i to kako se u njihovom zvuku ukršta ono najbolje od grandža i stond roka. Te večeri sam prvi put čuo pesmu „40-ti dan“ u kojoj postoji nezaboravan rif i takav stond rok gruv da je i publika koja ih prvi put čuje pratila ritam njihanjem. Ipak, siguran sam da sve ovo ne bi bilo dovoljno da ih izdvoji kao nešto novo na sceni kad bi imali muškarca za glavni vokal. Ženki frontmen, boja njenog glasa, krhkost koju Sandra ima na sceni, a snaga sa kojom izvlači duge i visoke tonove, daju ovom bendu ono zbog čega mislim da njihovi dani dolaze i da će ostaviti ogroman trag u istoriji alternativne muzike. Verujem u to i zbog filmskih scena koje sam doživeo tokom njihovog nastupa. Dok su svirali „Sa krova“, baš u deonici kada se sve stišava i kada glas ponavlja „Ko me to gleda?“, putnički voz je zatutnjio preko šina, a u osvetljenim kupeima videle su se glave i ljudi nagnuti kroz prozore ka nama.

Ipak, sumnjam da je Dingospo Dali bend koji može da računa na masovnost publike. Njihove stvari imaju dubinu, a ta dubina je neretko tamna, a sve to uz onakav zvuk odbija većinu koja nije navikla da u muzici nađe nešto više od zabave. Zato i razumem momka u sakou, sa narandžastim reklamnim vencem žestokog pića oko vrata, koji je vikao iz publike: „Bacite drogu! Drogoši!“ Okej, ja sam u tom trenutku prilično navaren i ne mogu da kažem da ne postoje razlozi za takve komentare, ali činjenica je da taj bend slušam i kada sam trezan, i kada sam sasvim prirodno srećan, i kada mi je užasno teško, i uvek osetim nešto, a to nema nikakve veze sa opijatima, već je stvar empatije, osećanja, ljudskosti i same muzike.

Jedna od retkih zamerki koje imam za organizaciju festivala je što raspored bendova koji su nastupali izgleda prilično nasumičan. Bend koji ima album iza sebe i ozbiljnu svirku, kao što je Uzmeljenje, nastupio je drugi po redu pred jako malim brojem ljudi, dok je bend koji svira obrade, nastupio posle ponoći, pred nešto više publike. Činjenica je da „RNDM“ iz Čačka svojim nastupom i svirkom zaslužuje da bude tretiran kao hedlajner festivala, ali ipak verujem da je autorska muzika ono zbog čega se festivali prave, i u tome se slažem sa reporterom Heličerija, pa bi bilo dobro da se i program festivala prilagodi prema toj vrednosti. Ali šteta je što više ljudi nije prisustvovalo svirci ovih mladih pank-rokera, jer bi mogli da nauče na dobrom primeru kako su godine potpuno nevažne za dobru svirku.

11828734_1078162865535479_3351528861460640179_n

Momci iz „RNDM“-a su pokazali više zrelosti u vladanju binom i odnosu sa publikom nego većina bendova koji su svirali te večeri. U jednom trenutku frontmen benda se približio prvoj liniji publike spustivši se na na nivo ispod bine; odatle je odsvirao deonicu na gitari, a onda se vratio pred mikrofon i nastavio pevanje. Dok su svirali, prišao mi je bubnjar iz Škanka i svojim komentarom mi je ukazao sa kojom snagom bubnjar udara u doboš i kakav zvuk pravi. Dingospo Dali je za mene zasigurno bio zvezda te večeri, ali u pogledu nastupa i samog konteksta svirke, klinci iz RNDM-a su odneli pobedu. Nastupili su sa zapanjujućim nabojem i sigurnošću na sceni. Ne mislim da je taj grindej („Green Day“) pank-rok nešto važno u muzici kao umetnosti, ali je od ogromnog značaja za formiranje publike. Bilo mi je jako drago da vidim koliko ženskih fanova je ispratilo njihovu svirku, jer to znači da je ova subkultura i dalje vitalna i da ima potencijal da se omasovi. To će se zasigruno i dogoditi ako „RNDM“ nastavi da pravi svoju autorsku muziku, kao što im je pesma „Opcije“, koju su nedavno objavili kao singl. Ne mogu ni da zamislim kako će tek ovi momci zvučati i šta će raditi kroz pet-deset godina kada i po godištu budu imali onoliko iskustva koliko imaju kao muzičari sada.

Pre nego što je nastupio i poslednji bend, prošetao sam do drugog „stejdža“ gde je gruvala elektronika. Tu sam uvideo još jedan, prilično bitan propust u organizaciji. Kada sam stao pred di-džeja i osetio udar zvuka, bio sam siguran da je ovde muzika glasnija nego na glavnoj bini. Zasigurno je mnogo lakše ozvučiti jednog di-džeja nego čitav bend, ali na onoliki prostor pred glavnom binom jednostavno vam fali taj osećaj da ste na koncertu. Sve vreme sam stajao pred binom i mogao sam, i tokom najglasnije svirke benda, da čujem šta pričaju ljudi oko mene. Glavnoj bini je falila ta snaga, onaj osećaj da vas zvuk udara. Bend iz Bugarske je jedini zvučao onako kako treba, ali oni su imali svoju opremu. Neophodno je da organizatori učine nešto po tom pitanju za sledeću godinu, jer mislim da je neprofesionalno pružiti idealne uslove publici na sporednoj bini, a drugima, na glavnoj bini, samo ono osnovno i neophodno.

Tokom te šetnje sa jednog kraja parka na drugi, uvideo sam da je moj ortak bio potpuno u pravu kada je rekao da su sve devojke iz Užica zgodne jer je ceo grad u nagibima, pa im hodanje u takvim uslovima utiče na skladnu liniju. I stvarno, da li od prevelike euforije, možda zbog muzike ili pak rada koji je lagano popuštao, sve devojke su bile prelepe, a pogotovo jedna sa krajevima kose ofarbanim u zeleno.

Poslednji bend, „M.O.B.S.“ iz Banjaluke, izašao je pred šačicu nas koji smo se i dalje vrteli pred glavnom binom, okruženi zgužvanim plastičnim čašama i limenkama. I krenuli su dobro – najavili su da će odžemovati prvu stvar, a onda su nas sve povukli u fanki gruv i jednu dobru vožnju. Svirka je bila odlična, svaka pesma je imala tu energiju koja je terala ljude da igraju, iako se videlo da su svi već umorni. Ali ono što me je najviše odbilo od tog benda bili su tekstovi i kliše priče u njima. Stvar koja je konačno presudila da odemo i pre nego što se svirka završi, imala je neku ljubavnu tematiku, ali toliko patetičnu da sam odbio da zapamtim stihove, ali poenta je – bolujem jer te volim, volim te jer mi činiš bol.

Pošto smo izašli iz parka, putopisni deo priče se nastavio i bez našeg insistiranja i želje. Drugarica iz Studenjaka, inače veliki poznavalac astrologije i kosmičkih dešavanja, rekla nam je da je u toku retka nebeska pojava po imenu „plavi Mesec“. Kako je bilo oblačno, nismo mogli da je uočimo, pa smo se odlučili da odemo na komplet lepinju u ugostiteljski objekat istog, doduše anglizovanog, imena. Iako je bio petak, negde oko dva sata iza ponoći, ulice u centru su bile prilično puste, i tek oko buregdžinica smo sreli neke mlade ljude. U toj kratkoj šetnji primetio sam kako su semafori u Užicu neobično čisti. Njihove metalik crne školjke su se presijavale, kao da su upravo izglancane.

Kada smo nas četvorica, nekoliko sati kasnije, konačno stigli u stan, shvatili smo se da se sve, od dolaska u Užice do tog trenutka, savršeno uklopilo. Tako je i ta užička komplet lepinja naišla u pravom trenutku naše avanture. Radi verodostojnosti putopisa mogu da vam kažem da je ta lepinja bila nešto najteže što sam pojeo u životu, i to ne kažem kao negativan komentar. Prosto u tom trenutku je bilo jako teško fizički podneti količinu vrelog testa i umaka od jaja. Ali da nisam imao taj visokokalorični i prilično ukusan obrok, ovaj tekst ne bi bio na ovom blogu.

Jer trebalo je snage da se popnemo do perona uz betonsko stepenište železničke stepenice, prošarane grafitima i okađene mirisom urina. Stajali smo na onoj visini kuda su prolazili vozovi koje smo videli iz parka tokom svirke. Grad se sijao pod nama, znatno privlačniji noću, kada njegovo sivilo izgleda kao nijansa u senčenju. Ušli smo u zadnji vagon voza koji je išao do granice sa Crnom Gorom. Kao pravi buntovnici, seli smo u sam rep, a za nama su ušla tri momka sa opremom za pecanje i jednim psom na povodcu.

Bili smo srećni što smo se odlučili da do Zlatibora, gde smo imali smeštaj, putujemo vozom, a ne taksijem ili autobusom, i već tada smo živo pričali o današnjoj avanturi i kako nas je dobro krenulo, od nalaženja šeme za travu, preko cele svirke, do ovog vagona. I zaista, nema ničeg putopisnijeg od voza, pogotovo u našem železničkom sistemu. Čak i nepušač oseti potrebu da pripali pljugu dok gleda kako lokomotiva lagano napušta stanicu, a u našim vozovima to možete i da uradite, uprkos nalepnici o zabrani. A kada vam priđe kondukter da naplati kartu, bez obzira na to da li ste (večiti) student, u skladu sa turističkom ponudom letovanja u Srbiji, možete da ga častite sa nekom sitninom i on će vas pustiti da uživate u svom putu i obavestiće vas pride kako da se ponašate u slučaju da uđe kontrola. Nas četvorica dali smo ukupno 200 dinara za planiranu vožnju od Užica do Zlatibora.

Za dobro putovanje, najvažnija je ekipa. Od nas četvorice, jedan je glas razuma koji mirno opominje ukoliko se previše zanesemo, drugi je zajebant, onaj koji vispreno podržava sve akcije, treći je tehnička podrška koji na svom „pametnom telefonu“ prati rutu pruge i obaveštava nas koliko još imamo stanica do odredišta, a četvrti zna da smota buksnu u svojoj beležnici. Još jedna od pogodnosti letovanja u Srbiji i vožnje vozom je što možete da pripalite spravu kad vam je do toga. Dok sam zavrtao vrh džointa, razmišljao sam kako bi nam turizam procvetao kada bismo legalizovali travu. Pošto je glas razuma zadremao od vožnje, nas trojica smo se pomerili u prostor između dva vagona. Zarad dobre karme, ponudili smo i trojicu pecaroša (i psa) da nam se pridruže.

„E mogli bismo i mi!“, rekao je jedan od njih i iz kutije sa mamcima, izvadio je loptu obloženu aluminijumskom folijom. Biljka je zamirisala u vagonu na pruzi Užice – Crna Gora. Nismo se ni upoznali, ali smo složno podelili džoint u razgovoru. I oni su, poslušno kao i mi, letovali u Srbiji. Išli su na pecanje u Ribnicu, jednu stanicu posle Zlatibora. Rekli su da im je pun kurac Užica, a i Zlatibora, pa su bežali iz grada svakog vikenda i odlazili na pecanje. U torbi su vukli roštilj, meso, pivo, vutru i gomilu ribolovačke opreme. Videlo se da su se baš uživeli u to ribarenje jer su među sobom tako živo govorili o plovcima, struni i ne znam čemu sve… Nas trojica smo se konsultovali oko stanice na kojoj treba da izađemo i kad da pozovemo taksi da dođe po nas, sa obzirom na to da je stanica udaljena oko 10km od naselja. Dok smo mi utvrđivali plan, njihova buksna je krenula u krug i opet smo se našli u istoj priči, nas trojica sa jedne, njih trojica sa druge strane i jedan žuti pas između.
„Ljudi, je l’ ovo naša stanica?“, pitao je jedan od nas.
„Ma jok, ovo je Sušica…“, odgovorio je jedan od ribolovaca pružajući buksnu sa povelikom kašikom na sebi. Pogledao sam kroz prozor, ali u daljini se videlo samo jedno slabašno svetlo. Tek kada je voz krenuo, ugledali smo natpis: ZLATIBOR.

Hteo sam da pitam konduktera šta nam je činiti pošto smo očigledno omašili stanicu. Krenuo sam da trčim kroz vagone koji su se razlikovali samo po retkim, usnulim i zbunjenim putnicima pored kojih sam protrčavao. Vagona je bilo taman toliko da sam se istripovao da im nema kraja, da smo u Zoni, i da ću ući u kupe i videti sebe sa leđa kako izlazim na druga vrata. Srećom, stigao sam do prvog u kojem su sedela dva konduktera. Zadihano sam pitao šta da radimo, na šta je on iznenađeno odvratio da ne shvata kako nismo izašli na pravoj stanici, kao da je postojalo neko vidljivo objašnjenje ili način da mi znamo da smo stigli na pravo mesto.

Vratio sam se u poslednji vagon sa objašnjenjem da je najbolje da odemo do Priboja i tamo presednemo na voz koji ide nazad. Od straha da i oni ne pogreše, ribolovci su stajali sa rančevima na leđima, spremni za evakuaciju na svojoj stanici. Jedan od njih nam se izvinjavao, osećao se da je kriv za pogrešnu smernicu, a mi smo ga uveravali da je sve u redu, nikada nismo bili u Priboju, a sve to po ceni karte od 50 din. Pozvali su nas da idemo sa njima, ali mi nismo u ribolovačkom fazonu, mada se ona grudva u njihovoj torbi činila primamljivom. Naš glas razuma se probudio i njegov bunovan pogled je pokazivao razočaranost.
„Zaspim na pet minuta i odemo u jebeni Priboj!“

Kada je voz stao na stanici Ribnica, vrata se nisu otvorila i ribolovci su se uzbunili. Cimali su metalnu ručku, ali ništa se nije desilo. Onaj sa psom je bio najhitriji – protrčao je kroz susedni vagon do sledećih vrata, a pas na povodcu, zbunjen ili omamljen, suljao je za njim po podu. Momak je urlao da se voz zaustavi, da vrata ne rade, psovao je nečiju majku sve dok kompozicija nije stala. Poželeli smo jedni drugima sreću, njima u lovu, nama u putu, i rastali se kao stari poznanici.
Za slučaj da planirate sličnu akciju, ovako izgleda red vožnje u noćnom terminu iz Užica:

UŽICE 02:30 02:30
STAPARI 02:46 02:46
RISTANOVICA POLJE 02:51 02:51
SUŠICA 03:01 03:01
BRANEŠCI 03:13 03:12
ZLATIBOR 03:22 03:22
RIBNICA ZLATIBORSKA 03:32 03:32
JABLANICA 03:40 03:40
PRIBOJ 04:18 04:13

Po ceni karte od 50 dinara stigli smo do Priboja, a na putu do tamo, pruga prolazi i kroz teritoriju Bosne i Hercegovine, pa nam je svima stiglo obaveštenje da smo u romingu i da nam susedna zemlja želi sve najbolje. Sve nam je to bilo smešno, od kliše scene iz filmova u kojima navareni likovi propuštaju svoju stanicu, do konduktera koji je prevrtao osigurače i pokušavao da ustanovi zašto se vrata nisu otvorila kad je trebalo.

Iz Priboja nazad smo platili punu kartu od 160 dinara, verovatno zato što je vagon bio pun, pa nije bilo mesta za sporazum sa kondukterom. Ovaj put smo svi bili koncentrisani da ne omašimo stanicu, pa smo pitali i vreme kada stižemo i broj stanica do tamo. Pozvali smo i taksi da nas sačeka. Pojačao sam jedan album od Interpola da ne bih zaspao do tamo.

Železnička stanica na Zlatiboru je skladan objekat sa onim oštrim krovom na kojem se sneg ne zadržava. Šteta što je napuštena i prepuštena propadanju, jer izgleda poetično tako osamljena između stena, kao da i ona čeka na neki voz. Nigde u blizini nije bilo dometa, pa smo shvatili da bi bila velika greška da smo izašli na pravoj stanici i našli se u nedođiji bez dometa i bez ijedne ideje kuda da krenemo. Svitalo je, a mi smo bili okruženi brdima i pojma nismo imali na koju stranu bi trebalo da krenemo. Taksi nas je vozio pored jezera, a mi smo ćutali, pomalo umorni, malo i stondirani, ali saglasno zadivljeni prirodom, žutim pašnjacima i šumama nad njima. Na radiju je išla Tomina pesma „Vozovi moji prolaze“. Po fiksnoj ceni od 600 dinara, taksi nas je dovezao do našeg smeštaja u Ulici narcisa. Osvrnuli smo se oko sebe. Planina se budila, a mi smo otišli na spavanje uz dogovor da i sutra odemo na Park fest.

Soundtrack:
Uzemljenje – Jama
Uzemljenje – Ni po jada
Velvet Underground – I’m Waiting for the Man
Meso – Rizlu imaš, ličnu kartu nemaš
Dingospo Dali – Drugi svet
Dingospo Dali – 40-ti dan
RNDM – American Idiot (Green Day)
Toma Zdravković – Vozovi moji prolaze

fotografije: Park Fest FB strana

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

2 Odgovora

  1. Probojac каже:

    Šteta što niste malo ostali u Priboju. Svrati na sledećoj turneji :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download