Letovanje na Lejku (2) – O zvezdama i herojima

 

Da nije bilo Bluzdoga, ne bi ovaj tekst bio na mom blogu, pa mu se zahvaljujem već u prvoj rečenici. Moj plan je bio da u Nikšić doputujem sa „Strahom od Džeki Čena“ i da se posle svirke vratim kući, ali zahvaljujući mom prijatelju Bluzdogu, koji je prošao na konkursu Lejk festa za snimanje filma o festivalu, mogao sam da ostanem sve do nedelje i da spavam u smeštaju koji je dobio, a i da koristim kupone za hranu i piće na koje je imao prava kao takmičar. Ne bih da se ogrešim o neko sećanje, ali čini mi se da mi je ovaj vikend bio jedan od najboljih u životu, jer bio sam u gradu koji nikada nisam video, imao sam sve vreme ovog sveta, a sa prvim sumrakom počinjale su svirke na Krupcu i mogao sam da se prepustim muzici. I moj prijatelj Astor Lajka je skrenuo sa svoje turneje po moru da bismo se sreli u Nikšiću i da bi on svirao na ulici.

Petak sam proveo u lutanju. Hodao sam satima okolo, od Dukla do centra, pa do tvrđave gde se organizuje Bedem fest, pa onda na jezero, i činilo mi se da Nikšić liči na svaki drugi grad u kojem sam bio, ali da je ujedno i potpuno drugačiji i neponovljiv. U njemu se sve sudara i protivreči, ali on postoji i živi. Bio sam zbunjen svim onim niskim kućama sa neuređenim dvorištima pored kojih su stajale ograđene vile sa u centimetar skraćenom travom. Da nisam bio tako veseo zbog nove avanture, njegove ravno sečene ulice i bezlične, hladne građevine možda bih doživeo kao depresivne. Rafovi u manjim prodavnicama najčešće su poluprazni, lokali su zatvoreni i u užem centru grada, a njihovi prozori zazidani prečagama i paletama. I svuda je đubre, od sporednih puteva, do užeg centra, pa i na samom trgu, pod bistom kralja Nikole, letele su plastične kese, možda odbačene tokom koncerta od prethodne noći. Dom revolucije, mesto gde su održana prva tri dana festivala, po danu liči na ogromnu izobličenu, betonsku kornjaču sa oklopom od stakla koje se kruni, pa ispod njega proviruje zarđala konstrukcija. Ima u njemu neke lepote, makar u tom sećanju na socrealistične arhitetonske zahvate koji su se otrgli kontroli. Ogroman je, ali bez ikakve upotrebe, skoro napušten, kao obećanje o nekoj boljoj budućnosti. Po njemu šaraju murale, neki su i jako dobri, urbana kultura ga čuva od potpune smrti i pre nego što je zaživeo. Odmah preko puta Doma gradi se neki stambeno-poslovni objekat, ali čini se presporo, jer tek po nekad odjekne zvuk sa gradilišta.  Kao i u svakom gradu, otvorene su banke, kladionice, apoteke i kafići, ali njihovi izlozi su uzidani u kuće i nekada niste ni sigurni da li rade ili su zatvoreni odavno. U nekim ulicama izgledalo mi je kao da nema života, da mladi ne postoje, tek po neki starac bi prošetao u papučama, ali u centru grada kafići su bili krcati od omladine i podmlađenih, i svi su sedeli okrenuti ka šetalištu. Na zidovima blede reklamni plakati još od nove godine i stiče se utisak, makar zbog plakata, da je Lejk fest jedina manifestacija koja drži ovo mesto živim. Glupi potpisi i navijačka precrtavanja rûže ispucale fasade zgrada, ali nisam video grafite u kojima bih prepoznao puls njenih stanara. Tek me u jednoj ulici, čini mi se da je paralelna sa Vuka Mandušića, začudio veliki portret Miladina Šobića, divno osenčen i pomalo skriven.

Ali iako grad liči na mnoge druge, iskreno mislim da u njemu žive jedinstveni ljudi zbog kojih imam želju da opet posetim Nikšić. Sa kim god da sam razgovarao, svaki čovek kojeg sam sreo, imao je nešto lično zbog čega sam ga upamtio, a opet mi je bio nalik na sve druge Nikšićane, možda zbog načina kako govore. O tome sam pričao i sa Lajkom. On je oko podneva otvorio kofer sa gitarom pred jednom bankom i svirao je oko dva sata. Rekao mi je da su ljudi prolazili sa osmehom, klimali mu glavom, hrabrili ga i čestitali mu što je tu. Jedan je prišao da se fotografiše sa gitarom, drugi ga je pitao da odsvira nešto, a kad mu je Lajka rekao da ne zna baš puno pesama, ovaj je odgovorio da on lično želi da odsvira „Wish you were here“. Kada mi je prepričao razgovor sa jednim profesorom istorije koji mu je prišao da ga pita za neku pesmu od Šobića, postideo sam se svog neznanja. Nikada pre toga nisam slušao Šobićeve pesme u originalu, čuo sam ih samo od ljudi koji su svirali po parkovima ili bi nekad Lajka otpevao „Kad bi došla Marija“ zarad sećanja na neko jesenje veče. Nisam ni znao da je Šobić iz Nikšića i da je poput urbane legende; o njemu postoje mitovi i priče, ali svi se slažu da je on heroj njihove muzičke scene. Onaj profesor istorije mu je ispričao kako je Šobiću osamdeset i neke umrla sestra i da je tada prestao da svira i da se povukao sa scene, ali ga viđaju nekad kako luta ulicama. Prekorio sam sebe zbog ubeđenja da sam veliki poznavalac muzike, a eto, pojma nisam imao o Šobiću, a došao sam u njegov grad. Razmišljao sam o tome dok mi je taksista, sa istetoviranom podlakticom na kojoj je pisalo „Samo ti Željka“, uokvireno zvezdicama i stilizovanim linijama, pričao kako skoro svakog dana  vozi po dvanaest sati i više.

Dovezao me je do Krupačkog jezera za manje od dva eura. Izašao sam na omanju plažu, nakrivio šešir na stranu i popušio cigaretu pružen u plićaku. Jednog dana će tehnologija toliko napredovati da ću uz ove tekstove kačiti kadrove koje sam uslikao pogledom. To ogromno jezero okruženo planinama, prozirno i tako čisto, tako savršeno očuvano, svetlucalo je pod suncem. I u tome je ono kontrastno u Nikšiću: zbog nemara koji sam zatekao u gradu, očekivao sam da će voda biti zagađena i okolina neuređena, ali čitavo jezero i krug oko njega je potpuno savršen. Došao sam nekoliko sati pre svirke i imao sam dovoljno vremena da se okupam i prošetam duž bedema do kampa. Nisam bio na nekim svetskim festivalima, ali nikada nisam video bolje organizovan kamp. Nedaleko od bine, pod krošnjama visokih topola, ležali su raznobojni šatori i nekoliko kamp kućica. Nad kampom su se viorile zastave Portugala, Makedonije, Britanije, zastava Kube sa Čeovim likom, a nad njima i ona stara sa petokrakom pod kojom smo bili u istoj državi. I svi ljudi su bili neverovatno otvoreni za razgovore i druženje, nudili su me pićem i hranom, prepričavali mi doživljaje sa svih kampova do sad i uveravali su me da je ovo do sada najbolja godina festivala. Pred jednim šatorom na kojem je pisalo „Primoran da sanjam!“ sreo sam i četri dobra Nikšićana koji su me pozvali u krug, pa im se ovim putem zahvaljujem na darežljivosti.

zastave

Euforičan od dva-tri cima, sa tek kupljenom peticom nikšićkog, pred samom binom na Lejk festivalu, slušao sam nastup lokalnog benda „Podroom“ koji svira od pankerice do hard kora. U tom trenutku, to bi bila poslednja muzika koju bih pustio sebi, ali oni su svirali od srca, kao da sviraju za svoje ortake, iako je veličina bine i izgled svih onih kula od zvučnika unosio strahopoštovanje. To me je oduševilo jer su se ponašali kao da je sve postavljeno samo za njih i sa svakom pesmom su osvajali publiku. Frontmen je komentarisao u mikrofon kako odlično zvuče, sa obzirom na ono što je on očekivao. Ekipe iz publike su skandirale u znak podrške, a pesmu „Direktor“ otpevali su u glas. U celoj toj hard kor gruvačini, našli su mesta i da jednu pesmu posvete Romani, što je meni u tom trenutku bilo toliko smešno da sam se zagrcnuo pivom. Na bini su im se priključili i gosti, jednog od njih sam čuo na prethodnoj večeri sa bendom Manitu. Odsvirali su pesmu „Shotgun“ koja je treštala poput paljbe istoimene puške. U tim trenucima samo sam gledao u bubnjara i kako je pobesnelo svirao prelaze i džampove. Više mi nije smetalo što pred binom ima svega pedesetak ljudi. Video sam da je svako od njih došao namenski da ih čuje i da su svi, kao i ja, uživali u svirci.

A da me je neko u tom trenutku pitao: „Kane, brate, šta ti se sluša?“, ja bih rekao „Pustite mi Zaa!“. Pre ove svirke čuo sam ih na Park festu i tada su me oduvali svojim nastupom, i uprkos tehničkim problemima i nedostacima koji su tamo postojali. Na Lejku su uslovi bili idealni i bend je direktno iz tonske krenuo u svirku, kao na prepad, a ljudi su odmah zaigrali uz taj gruv. Znam da su ranije imali drugu pevačicu, neke pesme sam već i slušao, ali ono što sam čuo te večeri, nijedan snimak, koji sam preslušao kod kuće pišući ovaj tekst, nije mogao da mi prenese. Pogotovo pesma „Rain“ koju je pevačica najavila kao pesmu za prizivanje kiše. Pod onim oblacima, dok je njen glas rastao i prekrivao poljanu, verovao sam da je njihova muzika svemoguća i da će stvarno krenuti pljusak. Na snimljenoj verziji nema te deonice kada glas iz pevanja na engleskom pređe u neku narodnu pesmu i potpuno promeni stil pevanja u etno, tako prirodno i lagodno da se ta pesma savršeno spoji sa laganim dab bitom benda. Odavno nisam video osobu koja se bolje ponaša na sceni od pevačice benda Zaa, Sanje Vučić. U njenom kretanju i plesu uz muziku ima nečeg neverovatno zavodljivog, a u trenucima kada zapeva, nemoguće je da ne osetite divljenje sa kakvom snagom iznosi pesme. Čitav bend funkcioniše saglasno, zvukovi instrumenata se dopunjuju, a ritam sekcija uz gitaru pravi tako dobar gruv preko kojeg pliva melodičnost saksofona i klavijature. A onda, u trenucima kada Sanja zapeva, sve se podiže za još jedan nivo i vi osećate tu muziku u telu kao da je oduvek bila tu. Kupili su me time što su bili uverljivi, nije izgledalo kao da su toliki profesionalci da su iznad cele situacije, svirali su pred nama svesno, za šta mi je dokaz trenutak kada se Sanja direktno obratila nekoj devojci iz pubilke i pohvalila je zbog nečega uz obećanje da će joj pokloniti majicu benda. Završnica nastupa je odjekivala uz pesmu „IRIE&KOOL“ i dogovoreno pevanje publike i nje u refrenu. Zbog ovog, a i prethodnog njihovog nastupa na kojem sam bio, verujem da je Zaa pravi bend za velike koncerte, jer oni vešto od mase prave publiku. Postoji taj trenutak kada osetite kao slušalac da ste deo jedne veće priče, a ne samo pojedinac u masi ljudi. To je onaj trenutak kada pevate pesmu koju prvi put čujete samo zato što vam je prijatno i osećate potrebu za tim. To je trenutak kada se masa ljudi podiže za stepenik više i postaje svesna publika na jednom koncertu. Zamišljam taj idealni svet u kojem će se na trgovima, povodom opštinskih proslava, slušati bendovi kao što su Zaa, bendovi koji šire ljubav i povezuju ljude, takvi bendovi koji istinski sviraju dobru muziku.

Nastup beogradskog benda „Mortal kombat“ odveo me je u dubiozna razmišljanja o sceni, njenim zakonima i ulozi publike. Sigurno nisam stručnjak za taj muzički pravac i daleko sam od bilo kakve veze sa zanimanjem muzičara, pa ne mogu da iznesem pohvale sa tog aspekta, a bend ih sigurno zaslužuje. Te večeri su imali dobar koncert, sve je zvučalo usvirano i tehnički gledano – to je korektna svirka. Ali ima li išta gore od toga da u svetu muzičkih tehničara budete samo još jedan bend koji zna da svira, ali ništa ne govori? Ne tvrdim da muzika nužno mora da bude umetnost i da bendovi kroz svoje pesme moraju da iznose neke originalne ideje, ali sve manje su mi jasni bendovi kao što su Brkovi, Pero Deformero, a onda i Mortal kombat. Za mene su to bendovi koji propisno sviraju, ali zbog tekstova i celokupne priče koja ih prati, doživljavam ih bliže narodnjačkoj sceni, nego pravom rokenrolu. Možda bi Rambova odrednica „turbo“ mogla da pristane i uz žanrove koje sviraju ovi bendovi, pa bi tako Mortal kombat, po mom mišljenju, bio jedan turbo-metal bend. Oni, poput Brkova i Pera Deformera, koriste jednu muzičku formu koja bi trebalo da bude nasuprot narodnjačkoj (ne)estetici i idejama, ali ipak u toj formi provlače tekstove koji su nalik na folkerske – prosti, lako pamtljivi, neretko vulgarni i računaju na najniže strasti publike, koja u ovom slučaju ipak može da se posmatra kao masa. Kao što sam rekao, ne mislim da muzika mora samo da bude ozbiljna i da se zalaže za neke visoke ciljeve i ideje, ali mora da održi nivo za koji se rokenrol izborio. I svakako da nije lako biti duhovit u muzici, ali postoji razlika između toga biti smešan i biti duhovit. Mortal kombat je zabavljački bend, oni računaju na publiku koja ne razmišlja previše o tekstovima i vodi se snažnim gruvom i melodičnošću rifova. To na svirkama funkcioniše savršeno, ljudi su uletali u šutke i složno pevali „Da te ne bih lemo, nemoj biti emo!“, bilo mi je jasno da je taj bend popularan i široko prihvaćen. Objektivno posmatrano dobro je što postoje takvi bendovi koji privlače određenu vrstu publike koja će možda postati istinski sledbenici rokenrol filosofije, ali iz moje lične perspektive, tava muzika je teška glupost. Jedina dobra stvar koja mi se desila je što sam tokom svirke ovog benda naleteo na prelepu crnokosu devojku koja je nosila majicu sa likom Miladina Šobića.

Mortal kombat

Ono što je Mortal kombat započeo, „Iskaz” iz Pančeva je nastavio i podigao za još jedan stepenik. Nisam ih slušao ranije, ali čak i kada ne znate pesme, osećate energiju koju šalju sa bine. Čitav bend ima odličan scenski nastup. Svi su maskirani osim ženskog vokala koji tako vizuelno dolazi do izražaja pored cele muške ekipe sa povezima preko lica. Nemoguće je ostati ravnodušan na dvojicu frontmena koji neprestano trče po bini i pozivaju publiku na učešće. Cele večeri mikrofoni su bili nešto tiši nego muzika, pa nisam mogao najbolje da čujem njihove tekstove, ali ono što sam razumeo i video u načinu kako ih je čitav bend iznosio, osvojilo me je toliko da sam morao da uđem u masovne šutke. „Jer ovaj iskaz si ti“, ostalo mi je od jedne pesme. Video sam neke klipove sa te svirke, ali nijedan HD snimak ne može da prenese toplotu koju osećate u gužvi, miris znoja i piva u vazduhu. Njihov nastup je sve vreme gradio tenziju, podizao publiku u vrhuncima pesama, a onda ih opet umirivao u pauzama i spremao za nove uzlete. Frontmeni su neprestano komunicirali sa publikom, a najupečatljivi trenutak je bio kada su videli onu zastavu Jugoslavije u publici. Pozvali su barjaktare da je podignu visoko, a onda su ispričali koje sve veze postoje u bendu, nabrojali su prezimena i poreklo svakog od članova sastava i na ličnom primeru su pokazali kako funkcioniše i koliko je jaka jedna multikulturalna družina. Kada sam pomislio da ne postoji način da njihov nastup bude bolji, u jednoj pesmi frontmen je sišao sa bine i popeo se na metalnu ogradu, oči u oči sa publikom, odakle je otpevao ceo refren, a onda se vratio na binu bez maske. Svojom pričom o Mortal kombat igrici, napravili su vezu sa prethodnim bendom, a svojim nastupom pripremili su publiku za zvezde večeri Guano Ejps koji je nastupio nakon njih.

Iskaz 2

Kad sam bio klinac, imao sam kasetu na kojoj je nečitko pisalo „Proud Like a God“. Preslušavao sam je toliko da sam znao koliko traju pauze između snimaka, svaku pesmu od početka do kraja, a ta kaseta mi je ostala kao relikvija sa početka moje muzičke fanatičnosti. Zbog toga sam se i radovao što ću svoje heroje iz detinjstva konačno čuti uživo na bini Lejk festa. Posle nastupa „Iskaza“, usledilo je nešto duža pauza u kojoj su nameštali novi bubanj i podešavali zvuk za nastup Guano Ejpsa („Guano Apes“). Nisam mogao da iščekam da ih konačno čujem. Na binu su izašla tri muškarca i Sandra Nasić, glavni vokal, onaj isti glas koji je u detinjstvu sa trake urlao iz zvučnika kasetofona.  Utegnuta u crne pantalone, sa sakoom preko majice koja joj otkriva ravan stomak, izgledala je tako seksi da sam bio hipnotisan njenom pojavom. I ponašala se kao prava zvezda, šetala je po bini, sedala na njene krajeve i komunicirala sa publikom. Ali sa svakom pesmom, bili su sve dalji od onoga što sam očekivao, od onoga što sam želeo i nadao se. Možda su i drugi imali slične misli, pa se publika stišavala, sve manje ljudi je skakalo uz njihove nove, skoro nepoznate pesme. I čitava svirka je ličila na neku predstavu, iz zvučnika su dopirali nasnimljeni prateći vokali i sintisajzer, a kada su pustili ritam mašinu u nekom elektro bitu, svi snovi su se rasturili. Naravno da ne tvrdim da su loše zvučali, daleko od toga, bilo je očigledno koliko vladaju svojim instrumentima i kakvi su profesionalci. Ne viđate baš često da se bubnjar u pola pesme popenje na zvučnike iza sebe i stoji iznad publike i maše im u ritmu, a onda, u pravom trenutku, vrati se za svoj instrument i nastavi svirku. Bio je doživljaj gledati ih na bini kao zvezde neke velike muzičke scene, ali nije bilo nikakve emocije, sve je to ličilo na dobro odrađen posao. Razočaranje se samo povećalo kada je pesmu „Open your eyes“, koju smo svi čekali sa nestrpljenjem, Sandra započela pevajući „I fink u freeky“. I njeno pevanje je bilo daleko od one snage sa snimka, pola pesme je pružala mikrofon ka publici i đuskala mašući. Odsvirali su još neku pesmu, a onda su sišli sa bine, iako su po satnici imali još dobrih pola sata. Ljudi su ih zvali na bis uzvikujući naslov numere „Lords of the Boards“. Vratili su se na binu i odsvirali su još neku manje poznatu pesmu da bi se Sandra obratila publici sa pitanjem koju pesmu želimo da čujemo. To je bila moja poslednja nada da će oduvati svirku i opravdati status zvezda i hedlajnera večeri. Ali ta pesma je zvučala kao da ju je obradio neki srednjoškolski bend, plus što Sandra nije pevala pola refrena, već je mikrofon podizala ka publici i njihala se uz ritam. Potpuno razočaran, sačekao sam kraj svirke pomerivši se skroz pozadi. Poslednje što sam video je kako bubnjar zabija palice u prelaze i poklanja se publici. Sve mi je izgledalo kao skeč, kao neka namontirana scena u kojoj su oni glumili rokenrol zvezde, a od nas se očekivalo da budemo oduševljena publika koja će da padne na kolena. Ali osim Sandrinog izgleda i dobrog scenskog nastupa čitavog benda, ova svirka je bila krajnje dosadna i nezanimljiva. Jedna zvezda iz detinjstva se neočekivano ugasila.

guano apes

Iako je „Strah od Džeki Čena“ trenutno moj omiljeni bend iz Gornjeg Milanovca, „Bjesovi“ su ipak prva asocijacija kad pomislim na bogatu muzičku scenu tog grada. Odrastao sam na njihovim albumima, malo sam i pisao o nekim pesmama,  a većina bendova koje sam slušao kasnije razvijala se pod njihovim uticajem. I njih sam nedavno slušao na Park festu, ali sada sam stvarno želeo da ih čujem, jer sam priželjkivao da ovaj veliki bend iz jednog malog grada naše države pokaže šta znači napraviti pravu rokenrol svirku i nastupiti na velikom festivalu kakav je Lejk fest u Nikšiću. Progurao sam se uz samu ogradu pred binom, željan da iz prvog reda doživim heroje alternativne scene. Pauza tokom nameštanja ovog benda činila se beskonačna, na bini je bilo previše ljudi koji su tumarali okolo i razvlačili kablove. Početak je kasnio i već me je uhvatila nervoza kada su se začuli prvi tonovi. Otvorili su svirku obradom benda „Mizar“ – Gradot E Nem. Za mene, kao velikog fana onih starih Bjesova koji su imali dva vokala, poslednja dva albuma Bjesova bila su problematična. Sećam se da sam slušao album „Bolje ti“ i da sam se pitao da li je to onaj isti bend koji sam toliko voleo. Objavljivanje albuma sa obradama me je podsetilo na ono doba kad je Metalika uradila nešto slično sa duplom kompilacijom i pomislio sam da je bend došao do svog kraja, iscrpeo je sve ideje i sada se našao pred trenutkom kada je neophodno da sviraju tuđe stvari. Ali u tom trenutku kada su započeli koncert, shvatio sam kako se kontekst tih pesama iz originala menja kroz nastup Bjesova i kako se njihovo značenje aktuelizuje i dobija neki novi oblik. U nastupu Bjesova uvek je bilo nečeg duhovnog, religioznog, ali u stalnom sukobu sa demonskim i destruktivnim. Posle ove pesme usledile su njihove stare stvari na koje je publika živo reagovala. Jedan od onih kadrova koje bih voleo da upamtim je devojka iz prvog reda koja je duvala balone od sapunice dok su se iza nje ljudi lomili u šutkama uz pesmu „Čak i da mogu neću“. Na velikom projektoru iza benda puštali su neke tripozne crtaće koji su izazivali dodatnu začudnost. Jako mi se svidela vidljiva muzička hemija između dvojice gitarista dok su solirali u pesmi „Ime“. Gledali su jedan drugog i uz široke osmehe nadovezivali se jedan drugom na deonice. Dok su za mene ti stari Bjesovi oni pravi, video sam koliko je oduševljenje nastalo pri izvođenju pesme „Bolje ti“. Očigledno da čitava generacija novih fanova Bjesova stasava uz ove pesme. Ono sakralno u njihovim pesmama, kao i čitav njihov nastup, a i celokupan doživljaj čitavog festivala te večeri, kulminirao je sa pesmom „Raduj se“. Nju su započeli tako što su na binu pozvali gosta koji je dubokim glasom otpevao neku duhovnu pesmu. Iz nje je krenula stara stvar „Raduj se“ sa albuma „Sve što vidim i sve što znam“ iz 1997, koju nisam čuo predugo. A onda je, u vrhuncu pesme, dok su gitare pištale, a bubnjar pravio grmljavinu, na scenu izašao sinovac Zorana Marinkovića i priključio se pesmi solirajući na gitari sve do trenutka kada ju je skinuo i udario njom o binu. Stajao sam na ogradi i nisam mogao da verujem čemu prisustvujem. Nikada nisam bio na koncertu gde neko namerno lomi gitaru tokom nastupa! I nije baš bilo ko iz filma, gitara je prilično izdržljiv predmet, čak i kada su je bacili na zemlju i skakali po njoj, ona je ostala u jednom komadu. Tek kada su je uzeli za vrat i ciljano tresnuli o zemlju, prsnulo je iz nje hiljade komadića. Rasturili su je u nekoliko delova, a komade pobacali u publiku kao suvenire. Ljudi su vrištali i urlali u ekstazi, prisustvovali smo jednom rokenrol performansu koji se pre mnogo očekivati od bogatih bendova koji mogu sebi da priušte luksuz lomljenja instrumenta. Ipak, Bjesovi su bili ti koji su pokazali šta znači biti prava roknerol zvezda na Balkanu, šta znači istinski biti u toj muzici i svirati toliko godina. I kada sam mislio da ne može dalje od toga, da je moje oduševljenje probilo sva očekivanja, Zoran Marinković je najavio pesmu „Od druga do druga“ Miladina Šobića, koju je odsvirao Dušan Reljić. Taj trenutak, čoveče… Pošto je Bluzdog snimio celu stvar, prećutaću sve ono što sam osećao, kao i potrebu da prepričam svaki sekund te pesme u kojem mi se činilo da doživljavam onostranu ekstazu i da sam konačno jedno sa muzikom. Reći ću samo da je ovaj nastup Bjesova najbolji koncert na kojem sam bio u životu.

Za kraj večeri nastupili su „Prti Bee Gee“. Inače sam veliki fan njihove muzike, pogotovo Moskrijevih radova, ali u tom trenutku sam bio daleko, daleko od tog zvuka i dalje sam slušao grupu u publici koja je skandirala „Avioni pevaju“. Jednostavno, Bjesovi su toliko otkinuli svirku da nisam mogao da se prebacim na bilo koji drugi zvuk i nastup ovih sjajnih repera sam proveo u pozadini. Bilo je sasvim dovoljno ljudi koji su sačekali na svoje favorite, a to se moglo zaključiti po mirisu gandže koji se osetio u vazduhu. Za mene je to siguran znak za uživanje u muzici – ti ljudi su sačekali svoj omiljeni bend kako bi im rad bio potpun. „Prti Bee Gee“ je prevazišao izazov prethodnog nastupa i svoj deo koncerta su izneli u svom stilu. Već sam bio na njihovim nastupima i čini mi se da su matrice uvek previše tihe u odnosu na glas, što je šteta, jer oni imaju sjajnu muziku koja prati još bolje tekstove. Iako sam bio u pozadini i pod velikim utiskom od prethodne svirke, nisam mogao a da ne đuskam i da izgovaram pojedine stihove („Šta je ćale u životu sigurno uradio?“).

Prti

Koncert se završio oko dva sata posle ponoći, ali znam da je provod nastavljen u kampu i okolini oko festivala. Od uzbuđenja nisam mogao da zaspim i samo sam ponavljao da ne mogu da verujem na kakvoj sam svirci bio. Pevušio sam sebi Šobićevu pesmu i razmišljao o herojima i palim zvezdama…

fotografije: Nocturne Magazine, Esad Bazdulj

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

3 Odgovora

  1. Novica каже:

    Svaka čast care.
    Nema ti druge nego da opet dodješ u NK početkom septembra da bi doživljaj bio potpun.
    Veliki pozdrav…

  1. март 20, 2017

    […] ne možete ni da pohvatate, jer znate da su čin trenutnog ludila i inspiracije. Pisao sam već kako su na Lejk festu polomili gitaru, a na ovom koncertu ti performansi su bili manje glamurozni, ali istinski. Jedan mi se posebno […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download