Letovanje na Lejku (1) – Zagrevanje –

Izvinjavam se Aleksandru Vučiću što sam se oglušio o njegov poziv da letujem u Srbiji, ali za jednog posvećenog slušaoca koji pisanjem pokušava da se ogrebe za malo rokenrol slave, nema ničeg boljeg od putovanja sa omiljenim bendom na svirku u drugi grad, u ovom slučaju i drugu državu. Povod je bio previše dobar da bih razmišljao o kilometraži i manjku novca. Morao sam da odem jer prvi put na Lejk festu („Lake Fest“) u Nikšiću, i to u kombiju sa „Strahom od Džeki Čena“ i Bluzdogovom kamerom za vratom, već zvuči kao dobra priča.

I prošle godine je trebalo da nastupe, ali su im se kola pokvarila još u Užicu. Kroz prozor su mi pokazali plavu fasadu automehaničarske radionice gde su pokušavali da spasu automobil koji je bio na izdisaju. Nisam vozač i ne mogu da vas savetujem koje puteve i obilaznice da koristite, ali znam da je put do Nikšića bio dugačak i da je nebo bilo sve bliže kako smo se peli kroz crnogorske urvine i litice. Ne znam za druge, ali u tim krševima i golom kamenu pod vedrim nebom bilo je neke divlje lepote koja je u meni izazivala duboko poštovanje i divljenje. Ako bih pomenuo sve priče i anegdote na putu do tamo, ne bi mi ostalo mnogo prostora za tekst o svirci, a ionako će sve to Bluzdog spakovati u putopisni film. Za mene je to bila još jedna rokenrol ekskurzija u kojoj sam mogao da se prepustim muzici i putovanju, ali za Jova i Andriju, basistu i bubnjara „Straha od Džeki Čena“, to je bio pravi podvig. Obojica su morali zbog posla i obaveza da se vrate iz Nikšića u Gornji Milanovac do osam ujutru sledećeg dana, tako da su imali taman toliko vremena da popiju po pivo, odsviraju svirku od sedam do petnaest do osam, i onda da se taksijem odvezu na autobusku i uhvate jedini autobus koji prolazi pored Milanovca, a kreće u osam iz Nikšića.

Stigli smo na plato ispred Doma revolucije tačno da čujemo početak svirke. Nastupao je bend „Bad Seasons“ iz Tuzle. Verujem da i njima nije bilo lako da dođu na festival i sviraju u terminu kada pred binom nije bilo nikoga sem redara, tehničara i nas koji smo stigli sa „Strahom“ iz Milanovca. Ali uprkos slaboj posećenosti, ekipa iz Tuzle je neprestano slala pozitivnu energiju sa bine, zahvaljivala se i pozdravljala malobrojnu publiku, hvalili su grad i festival između pesama, a kada bi zasvirali, to je bio onaj najbolji, i meni omiljeni, grandž po uzoru na „Mad season“. Ipak ne mogu da prećutim utisak da je nešto falilo. Možda bi pesme zvučale iskrenije i snažnije kada bi tekstovi bili na maternjem jeziku. Ovako, i pored odlične svirke, činilo mi se da je vokal neubedljiv, da je lirika sastavljena od fraza… Ali osim te zamerke, koja možda i nije toliko objektivna jer se tiče mog doživljaja svirke, ne bih mogao da uputim nijednu kritiku, jer svaki član benda je imao svoj stav, odličan nastup i vladanje na sceni, a frontmen me je oduševljavao u solo deonicama na gitari gde je vah-pedalom mutio i bojio zvuk čitavog sastava.

Nakon njih na scenu je izašla ekipa iz „Straha“. Pošto sam doputovao sa njima, znao sam šta je svako od njih morao da uradi da bi došao ovde, kako se krpio za opremu ili lomio da dobije slobodan dan, zbog čega mi je ova svirka jedna od njihovih najdražih. Pozajmili su kablove, kaiš od gitare, putovali su osam sati da bi stigli na nastup od 45 minuta pred manje od tridesetak ljudi i – odvalili su svirku! Ne verujem i ne želim da mislim da bendovi koji se ovoliko cimaju za ono što rade neće jednog dana uspeti. Nemoguće je da toliko dajete sebe, a da se to ne oseti u muzici koju stvarate i da se ne vrati u jednom trenutku. Otvorili su nastup novom pesmom „Zaboravljaš“ i već sa njom su pokazali koliko vole da sviraju i da su tu zbog muzike, a ne da odrade tezgu i odu. To se vidi i na njihovim licima, dok sviraju, svaki član benda peva pesmu za sebe, svaki od njih zna tekst, oni stvarno veruju u one ideje u stihovima i proživljavaju ih ne samo kroz muziku i svoj instrument. Mislim da je najbolji dokaz za to koliko uživaju u tome što rade trenutak kada je frontmen benda u pola pesme „Elektroencefalografija“ preuzeo gitaru i odsvirao solažu dok je Dimi, solo gitarista, đuskao i pevao drugi vokal. Dok su izvodili „Brisel“ primetio sam nekoliko dečaka koji su igrali uz ogradu pred binom i pomislio sam koliko je refren pesme zapravo infantilan, a ceo tekst ima u sebi težinu i turobnost koje postajemo svesni sa godinama i odrastanjem. Istina je da svako u njihovoj muzici nalazi nešto svoje, i ja, i ti dečaci pred binom, i neki momci koji su im prilazili posle nastupa i čestitali, i Slađana Bušić, poznatija kao Veselo lice, koja je zatvorila njihov nastup pročitavši svoju kolažnu pesmu o „Strahu od Džeki Čena“.

Strah

Priznajem da sam pristrasan i da sam došao samo zbog „Straha od Džeki Čena“, ali to je zato što do tada nisam znao za bend „Vizija“ iz Makedonije. Oni su počeli svirku tako što je jedan po jedan član benda izlazio na scenu i priključivao se divljem gruvu koji je započeo bubnjar. Raspoloženje i energija je samo rasla od prvog trenutka kada su se pojavili na sceni i vrlo harizmatično otvorili nastup. Ova četvorka je zračila ležernošću, živo su komunicirali sa publikom, a kako je sumrak već pao preko Nikšića, uključila se i rasveta na bini, pa je ceo doživljaj festivala došao do izražaja. Iza benda su na platnu projektovani snimci i taj video sadržaj je dopunjavao ceo utisak koji je donela njihova muzika. Bend „Vizija“ je zasigurno bio otkrovenje za mene, oduševilo me je kako sviraju i koliko su im pesme različite od bilo čega što sam čuo pre toga. Svidelo mi se i to što devojka svira bas gitaru, što nije baš čest slučaj u muzici koju slušam. Iako su prvi put svirali u Crnoj Gori, pokazali su veliku sigurnost na sceni: gitarista se se peo na bedem pred binom i odatle je svirao solaže, frontmen je pozivao publiku da peva zajedno sa bendom i da tapšanjem isprati muziku. Pesma „Iluzija“ me je potpuno oduvala. Najavili su i novu pesmu koju su te noći premijerno izveli baš pred publikom Lejk festivala. Na trenutke su izazivali i komičan efekat – jednu pesmu su najavili kao Cecinu obradu, a za drugu su se podsmevali Zvezdama granda. Dok pišem ovaj tekst, preslušavam njihove pesme na „Jutjubu“ i korim sebe što nisam ranije čuo za njih, jer su zasigurno vredni pažnje, pa zbog toga upućujem čestitke organizatorima festivala što su nam omogućili da ih čujemo te večeri na Domu.

Vizija

Iako sam bio u romingu, morao sam da pošaljem ortaku poruku (po ceni od 17 din.) da mi je žao što nije ovde da čuje bend Manitu („Manitou“). Pošto sam ljubitelj takvog  zvuka, privukli su mi pažnju na samom početku. Sa obzirom da su sastav iz Nikšića, samopouzdanje koje su imali na sceni i način na koji su se obraćali publici je bio prirodan i logičan. Kada su započeli svirku, mislio sam da će me odbiti tekstovima, jer su krenuli sa nekim „tebra“ fazonima, ali i u tim trenucima su pokazivali originalnost zbog koje nisam mogao da ostanem ravnodušan. Sa svakom pesmom bili su sve bolji i otkrivali su koliko toga imaju da poklone kroz muziku. Tvrd gruv koji su pravili bubanj i bas bojila je jedna električna gitara pod distorzijom, a preko toga je plivao vokal koji je odzvanjao u efektu eha. U jednom trenutku na sceni im se pridružio još jedan vokal, prijatelj iz nekog drugog benda, koji je svojim znatno višim vokalom doneo dodatnu dimenziju zvuku čitavog sastava. Iako ih nikada pre toga nisam slušao, niti sam znao da postoje, pesma „Concrete“ mi se uvukla u glavu i ostala kao najbolja stvar koju sam čuo te večeri, pa sam proveo pola noći hvatajući neku vajrles vezu samo kako bih našao tu pesmu i poslušao je još jednom. Ne mogu da zaboravim kako su dva vokala stajala pred publikom i sa čvrstim, nadrkanim stavom pevali refren „I’m a lion in a concrete jungle!“. Iza njih bi na trenutke blesnula ogoljena konstrukcija nedovršenog betonskog zdanja Doma revolucije, pa je utisak da smo stvarno u nekoj urbanoj džungli bio potpun. Ako iko ko organizuje svirke u Srbiji čita ove tekstove, molim ga da pozove bend Manitu, jer bih voleo da ih čujem opet što pre.

Manitou

Možda je to zbog utiska koji je Manitu ostavio na mene, možda zbog umora od predugačkog putovanja, možda je i ono treće Nikšićko pivo počelo da me obara, ali bend „Igra duhova“ je bio potpuni promašaj. Prvo mi je nejasno zašto je takav bend nastupio u udarnom terminu manifestacije, kada se na platou okupio veliki broj ljudi i kada je publika već bila zagrejana za nastavak dobre svirke. Da je ovaj bend otvorio treći dan festivala, sve bi bilo potaman, jer bi se od njihove prosečne svirke ceo doživljaj peo ka vrhuncu, a ovako je posle uzlaznog niza koji su napravili Strah, Vizija i Manitu, sve palo i publika se rasula. Jednostavno „Igra duhova“ je bila dosadna. Generalno nisam veliki ljubitelj pop sastava po uzoru na „Evu Braun“, ali ovaj sastav je bio daleko iza svojih uzora, tanak u svirci, potpuno statičan u nastupu, a same pesme su bezlične i mlake. Već od prve pesme, u čijem refrenu se ponavljalo „mazi me, ljubi me“, nestala je ona energija koju smo dobili od prethodnih bendova i morao sam da sednem na zidić kako bih ispratio ostatak nastupa. Frontmen je neprestano pevao u falšu, a reči su mu se gubile jer je gledao u gitaru i pevao van mikrofona. Očekivalo bi se od pop muzike da vas tera na igru, ali ritam sekcija je pravila slabašan, jednoličan bit koji je više zamarao nego što je davao polet. I stvarno sam želeo, istinski sam se nadao da će sledeća pesma biti bolja, da ću čuti nešto novo, da će se desiti bilo šta što će opravdati makar njihovo pojavljivanje na nastupu. Ali ne, sa svakom pesmom, bili su sve dalji od kvaliteta celog koncerta i ikakve poente. Dok su svirali „Garažnu paljbu“ toliko su mi bili nesnosni da sam se potpuno predao umoru i otišao sam na spavanje, a da nisam čuo bendove koji su nastupali posle njih.

Igra duhova 2

Razmišljao sam o tome kako je nastup ovog benda propust u organizaciji, ali kada sam preslušao njihove pesme na netu, našao sam da zvuče daleko bolje od onoga što su prikazali na festivalu. Tu ima snimaka na kojima peva ženski glas, znatno melodičniji i prijatniji za slušanje uz te pop-sentiš tekstove. Onaj ko ih je pozvao na festival mogao je lako da bude zaveden tim pesmama na internetu, jer one zvuče sasvim u redu, a bend postoji odavno, tako da bi se i očekivao izvesni kvalitet, ali bend „Igra duhova“ je uspeo samo da postane dokaz da je najvažnija živa svirka, a ne ono što ste snimili i imate na internetu, jer živi nastup je jedino što se računa. Ono što iznosite pred publiku, to je muzika koju stvarate. U studiju možete da sastavite i svemirski brod od pesme, ali ako nemate tu muziku u prstima, izduvaćete se kao balon na bini. To može da bude i pouka za publiku koja nije došla da čuje prva tri benda, iako je svirka bila potpuno besplatna, vrlo dostupna, u samom centru grada. Muzička scena u mnogome zavisi od publike koja je podržava i od samih bendova koji znaju da prepoznaju tuđi kvalitet i to je nešto što bi trebalo da nas obavezuje, ako nam je već stalo do rokenrola. Scena neće postojati bez nas, ako mi ne dođemo na svirku od samog početka, prvo će ti bendovi izgubiti motivaciju za sviranje, a mi ćemo propustiti da čujemo nešto novo, nešto što ne postoji na internetu, jer ti bendovi postoje uživo, a ne kroz virtuelni svet. Publika u Nikšiću tog četvrtka nije pokazala previše poštovanja i jedina kritika koju imam je upućena njima, dok sve pohvale imam za već pomenute bendove, a pogotovo za organizaciju festivala. Posle ovakve večeri, sa nestrpljenjem sam očekivao prvi dan festivala na jezeru, veliku binu i bendove koji će tamo nastupiti.

fotografije: Ksenija Rosić (Nocturne magazin)

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

1 Odgovor

  1. октобар 6, 2015

    […] volonterskih egzibicija, ostao bih uskraćen za mnoga putovanja i avanture koje sam doživeo. Posle Lejk festa i Nikšića, sad mi je sredio da posetim Holivud. Ubacio me je među goste i učesnike festivala […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download