Lepota u „Slonzu“

„Slonz“ je šabački tročlani bend koji je 2017-te godine pobedio na „Demofestu“, što im je omogućilo da snime album „Lepota u glavi“, objavljen u julu ove godine pod pokroviteljstvom izdavačke kuće „RnR Records“. Kako sam tek ove godine imao priliku da izvštavam sa Demofesta i uvidim na kom nivou je taj festival, vest o njihovoj pobedi me nije preterano zainteresovala, pa čak ni kasnije, kada sam gledao neke od video snimaka sa sesija koje su pravili, nisam bio preterano oduševljen.

slonz 4

logo benda

Ali od trenutka kada sam pustio album „Lepota u glavi“, njihov zvuk je prodro u mene poput stampeda slonova i ostavio me izgaženog pod teškim gruvom i bučnim rifovima od kojih je glas Nikole Mijailovića, frontmena i gitariste, ostao kao eho poslednjeg zvuka pred gubitak svesti. Osam pesama sa ovog albuma su poređane tako da čine celovitu priču, celo izdanje je jedinstven muzički doživljaj, pažljivo spakovan, sa jasnim uvodom, razradom i upečatljivim zaključkom u pesmi „2:30“. Svaka od tih pesama izdvojena iz konteksta albuma ima svoju snagu, ali pravi doživljaj i suštinu njihove priče možete da doživite tek kada progutate ceo album, u komadu, što ne znači da je tada gotovo, jer vas ova muzika vraća na ponovno slušanje prilikom kojeg otkrivate nove detalje, pa ni sada, posle x-y preslušavanja koje sam sebi priredio, ne znam da li će mi ikada biti dosta.

Možda je samo do mene, ali za Šabac me vezuju sećanja sa turneje, a u muzici benda „Slonz“ otkrivam poptuno novi doživljaj ovog grada, koji se nigde ne imenuje, ali se to lično iskustvo oseća u svakoj pesmi, pa tako u prvoj stvari „Neki čovek“ čujete najstrašnije stihove o jednom mestu, pitanje šta raditi kad došlo je do toga da i mrtvi ljudi beže iz ovog grada. Cela stvar je nonsens tragikomična priča o nekom čoveku, uvek o nekom nepoznatom liku, anonimusu u kojem svako može da se utopi, koji se pita nad sudbinom mesta koje i mrtvaci napuštaju bežeći. Ta apokaliptična atmosfera se još više pocrtava strašnim gruvom koji pesma ima i onim fanki rifom na gitari koji se razvija do škripave i teške buke. Uz sve to se oseća nemoć tog čoveka u odelu, tog jadnog tipa koji pogleda u nebo i ne nalazi nikakav odgovor. Ali i pored svega toga pesma vas vozi, srećni ste što vas tako dobro radi taj užas i katastrofa svakog grada u ovoj zemlji, svake jebene provincije koja se ne zove „Beograd“ i iz koje ljudi masovno beže.

Na tu stvar se nadovezuje „Sledećeg dana niko nije umro“, koja u naslovu obećava nešto pozitivniju perspektivu, ali „Slonz“ vas opet drobi i gazi tim strašnim gruvom koji vam ne da mira, nego vas tera da se povinujete i celim telom pratite bit braće Tošić, blizanačke ritam sekcije sastavljene od braće Borivoja (bubanj) i Nenada (bas). Zbog onih mrtvih iz prve pesme cela stvar ima duplo značenje, smrt više nije nešto loše i strašno, već predstavlja izbor, kao da ona simbolično donosi slobodu i da je taj odlazak zapravo napuštanje jednog mesta u kojem vas proglašavaju mrtvim, kao što svi pasivno zauvek otpisuju sve one koji su emigrirali odavde. U ovoj stvari posebno mi odzvanjaju stihovi koji dolaze kao osuda, odgovor onih koji ostaju, onih koji brane pravo na pasivnost:

ti ne zaslužuješ to
da se vratiš jednog dana u naš grad
ti nemaš pravo
ti ne zaslužuješ nas

Kako ubitačno dobro zvuči ovo „ti ne zaslužuješ nas“, ta kolektivna osuda naspram pojedinca koji je odabrao da ne bude deo gomile.

Treća pesma, „Nikad nisam nju“, proširuje priču, dodajući i pomalo ljubavne motive, ali nikako patetično, već u skladu sa kontekstom celog albuma, pa ta nedovršenost u naslovu i ponavljanju da nikad nije nju kopka šta je kraj rečenice, šta to nikad nije? Ovo je možda najrokerskija pesma na albumu, u njoj postoji upečatljiv gitarski rif koji vas vozi kroz celu pesmu, a Mijailovićevo pevanje je poput urlanja, umršeno buncanje u kojem se čuje i propuštena prilika, i nežnost, i sebičnost, i priznanje, i nadrkanost uvređenog ega. Na „Nikad nisam nju“ me cepaju fleševi na jednu klinku iz Šapca i koliko sam se primio na nju još prvi put kad sam je sreo, a nikad je nisam poljubio, nikad je nisam dodirnuo, nikad je nisam pitao je l’ sluša „Slonze“ i je l’ poznaje ta tri lika koji ovako dobro kidaju. Zamišljam šabački vašar na kojem „Slonzi“ tutnje sa najvećeg mogućeg ozvučenja kao topovi sa tvrđave i svi su u nošnjama, prave šutku, skaču i lome, a ona i ja se ljubimo pod mojim šeširom i usnama razmenjujemo dimove masne sprave, dok sve oko nas eksplodira u haosu.

„Ovaj čovek“ je na pola albuma, pa rikošetira ka prvoj pesmi i dovodi do veze sa nekim čovekom koji se pominje na početku albuma. Kao što sam rekao, izdvojene iz albuma, svaka od ovih pesama nosi u sebi nešto od te paranoične atmosfere, ali ovako uvezane, samo produbljuju nesigurnost koju osećate kada ih slušate, jer svaka od tih pesama govori upravo o vama, dočaravajući one neopisive emocije iz svakodnevnih banalnih situacija gradskog života koje su toliko na ivici stvarnosti da je „bizarno“ prava reč koja ih opisuje.

slonz 2

naslovnica albuma

Najlaganija pesma na albumu je ona po kojoj se zove celo izdanje – „Lepota u glavi“. I u njoj postoji dijalog, još upečatljiviji nego u drugoj pesmi, jasno se raspoznaju dva glasa koja se prepiru, ovaj prvi osuđuje i napušava, a ovaj drugi se brani „lepotom u glavi“, koja u tom kontekstu zvuči tako raskošno i preplavljuje čak i te strašne osude u stihovima:

ti prljavo govno ležiš tu po ceo dan
proći će ti život i utonućeš u san
videćeš ništa, jer bio si ništa

Bend nije propustio šansu da ovu pesma, kao i naslov samog albuma, iskoristi za nešto više od lake reklame, već je celo izdanje, dizajn i naslovnica, proizniklo iz ove upečatljive slike. Sve ljudske figure koje se pojavljuju na omotu i unutar korica imaju zamračena lica, njihove glave su neprepoznatljive mrlje koje unose nemir, a u sebi imaju i nešto nadrealno, pogotovo ona naslovnica. U tom kontrastu prepoznatljivog i svakodnevnog naspram nejasnog osećate nesigurnost koja je u srži ovih pesama, to je nesigurnost na kojoj, ako se dovljno pustite, možete da se vozite i uživate, jer je vožnja odlična, iako ne obećava da će se završiti na nekom sigurnom mestu.

slonz 3

Slonz; foto: Fb strana benda

Od kada sam se prebacio na ovu stranu reke, Beograd mi je sve više stran i posmatram ga sa nekom čudnom distancom, mada nije prošlo ni godinu dana od kada sam tamo. Zato mi pesma „U Beogradu“ toliko znači, počevši od melodičnosti linije na basu i savršeno ukomponovanog ritma kojim bubanj nosi celu stvar, a onda onaj urlik u refrenu za koji ne biste nikada poverovali da je izašao iz mršavog tela Nikole Mijailovića, grub i snažan, a u isto vreme savršeno odmeren da to zvuči dobro i celovito sa pesmom.

U Beogradu život mi je bio kao tren

I u ovoj pesmi se javlja ta nepoznata „ona“, čime se album još čvršće uvezuje prema pesmi „Nikad nisam nju“, jer i ovde ništa nije jasno, osim tog prisećanja na Beograd. Čini mi se da ovakav zvuk, taj težak nojz i još teži gruv koji je preplavio scenu od Repetitorovog albuma „Dobrodošli na okean“, savršeno odgovara tom mutantu od grada, toj truloj prestonici koja polako tone u mulju iz fontana koje se prelivaju i reci koja nezaustavljivo narasta. „U Beogradu“ mi je zasigurno jedna od najboljih stvari sa ovog albuma i zbog nje se zanosim idejom da napravim neku kompilaciju koja će pokušati da uhvati zvuk jednog grada.

„Automobil“ je prva pesma koju sam čuo iz „Slonzove“ glave i priznajem da u tom trenutku nisam imao sluha za nju. Nije me kupila na prvo slušanje, pa čak ni sad ne mogu da je slušam bez ostatka albuma, jer mislim da samo u kontekstu celog izdanja savršeno dopunjava taj osećaj nespokoja i paranoje koju izaziva slika automobila koji vas prati u gluvo doba, kroz mrak napuštenih ulica, kao u američkom filmu. Nesumnjivo i ova pesma ima opasnu vožnju, gruv ritam sekcije je vrlo upečatljiv, ali mi je nekako previše gitare, a tekst mi nije ubedljiv kao na ostalim pesmama, mada i ovde vokal prilično jak. Ipak, rekao bih da mi je ovo najmanje omiljena pesma sa „Lepote u glavi“.

Nikada neću zaboraviti taj momenat sa konferencije za štampu u Kamenoj kući na Kastelu u Banja Luci: njih trojica sede pred publikom sačinjenom od članova bendova i po kojim novinarem, među kojima je i šešir moj, povremeno otpiju vodu i slušaju stvar „2:30“, za koju su doneli i spot, sliku fiksiranog kadra u kojem su samo tri figure, skoro nepomične, i jedino dešavanje je efektat koji je unakazio video do neprepoznatljivosti. „Dva i trideset“ ili „pola tri“, to je ono vreme iza ponoći u kojem ih prati automobil iz prethodne pesme, to je neka šifra za najmračniju stvar na albumu, savršenstvo nojza i gruva koji melje.

na velika vrata ulazi u grad
proleće u našim glavama

Rekli su u jednom intervjuu da bi hteli da ovaj album bude na nivou onoga što je Šarlo Akrobata uradio u ono vreme, a eto ih tu, sede u tišini dok nas šiba pesma. Siguran sam da je svako u tom trenutku imao različita osećanja, obožavali smo ih što su tako prokleto kul, mrzeli smo ih što su tako jebeno dobri, zavideli smo im što su toliko mladi, čeznuli smo da imamo u glavi makar delić te lepote. Nismo čuli pesmu do kraja, prekinuli su je na nekom trećem minutu. Neko iz publike je prokomentarisao kako su mogli da naprave neku radnju u spotu, a ja sam bio toliko oduševljen da sam već zamišljao novu epizodu „Priča o spotovima“.

slonz 1

Slonz na konferenciji za štampu u Banjaluci; foto: fb strana benda

Tek kada sam čuo ceo album mogao sam u potpunosti da uvidim kakvo je remek delo ovaj album. Ako posle svih tih uverljivo dočaranih situacija i emocija stavite poslednju pesmu da bude jedanaestominutna lomljava iz koje izranja pevljivi refren, suptilna aluzija na Šarlovu pesmu „Oko moje glave“, kojom se zatvara ceo taj motiv lepote u glavi, to znači da imate ozbiljnu svest o tome ko je bio pre vas, ko ste vi i gde idete.

opet vrti se sve
oko moje glave

Na toj pres konferenciji su rekli da je album snimljen u živoj svirci, na 1-2-3, bez dorade, baš onako kako je i „Plišani Mališan“ snimio svoj debi posle Demofesta, što mi je bio još jedan dokaz koliko je „Slonz“ velik i ozbiljan već sada. U toj sirovosti ima toliko energije i iskrene emocije da bi to i mrtvaci osetili. Najbolje od svega je što imaju svest da su na početku i da će se menjati, da je ovo prvi korak. Ne treba nam još jedan Repetitor, niti bilo šta slično što beogradska scena već predugo cedi kao žljut na dnu dvolitarke, treba nam „Slonz“ i ono što oni imaju u glavama, bez zadržavanja, bez ulepšavanja i dodvoravanja publici, jer to je jedini način da naprave muziku koja je odraz vremena, saundtrek stvarnosti, a ne njena reklama. Mislim da je „Slonz“ nadmašio to očekivanje, a to je ujedno i uspeh za „Demofest“, jer je to još jedan dokaz da ovaj festival ima veliku i značajnu ulogu na formiranju ozbiljne muzičke scene.

Koliko sam video, ovo je prva recenzija za ovaj album, pa ovom prilikom apelujem na sve da porade na memoriji, kada bismo svi pamtili poput slonova, ne bi mogli da nam podvaljuju glupostima i lažnim obećanjima. Nijedan festival u Srbiji, pa ni šabački, nije se setio da ih pozove da sviraju. Nijedna redakcija se nije potrudila da objavi nešto o ovom albumu. A ni njihova izdavačka kuća nije se baš pretrgla oko promocije, album još uvek nije dostupan ni na jednoj platformi za preslušavanje.

„Slonz“ nas ne laže, ovo je lepota iz njihove glave, sve ono odvratno, teško, mračno i jezivo, izraženo kroz muziku na tako dobar način da u tome doživljavate katarzu, istinsko uživanje. Siguran sam da će i „Slonz“ zapamtiti šta je rekao i uradio sa ovim izdanjem, a da će svako sledeće biti još bolje. Sada preostaje susret na živoj svirci i pravi doživljaj „Slonzove“ lepote.

____________________________________________________________________________

P.S. U komentarima možete da podelite svoje mišljenje o tekstu, komentarisanje je anonimno, nije neophodno da ostavite pravu mejl adresu.

P.P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download