Larska, svemire!

Prvi put sam čuo za Larsku kada sam posle mnogo vremena sreo ortakinju koja studira u Kragujevcu. „Моraš da čuješ ovo!“, rekla je i na telefonu mi je pustila video sa neke svirke. I pored nekvalitetnog snimka, još goreg zvučnika i zvuka koji je prštao, bilo mi je jasno da slušam nešto novo, nešto što nisam mogao da uporedim ni sa čim što sam čuo do tada. „Šta je ovo, jeb’o te?“, pitao sam.

Godinu dana kasnije prvi put sam čuo ovaj bend uživo, bilo je to na „Čačanskoj mini gitarijadi“, o čemu sam pisao, a i drugi su rekli nešto o tome i zašto tada ovaj bend nije pobedio. Na gitarijadi su odsvirali samo dve pesme, ali to je bilo sasvim dovoljno da se navučem na njihov zvuk. Od tada sam čekao priliku da dođem u Kragujevac i čujem ih uživo pred njihovom publikom. U petak, 17-og februara, to sam konačno dočekao.

Kao večitog studenta, uvek me raduje odlazak u neki univerzitetski grad, jer u tim gradovima postoji posebna atmosfera, pogotovo ako je muzička scena jaka. Mada je Kragujevac odvratno zapušten i siv od oronule socrealistične infrastrukture, radovao sam se dolasku jer sam znao da se oko SKC-a skuplja sjajna ekipa zanimljivih i kreativnih ljudi. Baš tog dana je bila i promocija knjige „Trafika”, Nikole Lekića, za mene poznatijeg kao Pappa Domingo, sa kojim sam posle drugovao na svirci. Još više me je oduševilo kada sam video da je u galeriji, gde je i održana svirka, postavljena izložba fotografija iz Studenjaka. Dok sam čekao na početak koncerta, cirkao sam pivo (po ne baš studentskoj ceni) i razgledao okolo fotografije na kojima je bilo mnogo mojih bivših sugrađana iz Studentskog grada. Svirka je počela oko 11, a pre toga Luka Stoisavljević, frontmen benda Larska, vrteo je ploče sa baš dobrom muzikom.

16832802_399376137067096_950571532_o

Larska; foto: Jovan Miljković

Obradovao sam se što u galeriji SKC-a može da se puši, jer kada je Larska započela svirku pesmom „Graft”, odmah sam pripalio pljugu. Publika je stajala u liniji na metar od bine, a prostor se polako punio ljudima koji su stajali ispred SKC-a. Pravi studenti znaju da provuku alkohol na svirke: dva lika do mene su cirkala vino iz staklenca, a flaša vinjaka je kružila u drugom delu sale. Dok je Larska krcala prvu stvar, na platnu iza bine išle su dve paralelne projekcije kolažnih snimaka, za koje sam kasnije saznao da ih je radio Luka Stoisavljević. Video se savršeno uklapao uz muziku koju je bend izvodio i bio sam srećan što pre svirke nisam ispušio buksnu do kraja, jer bih sigurno overio od količine psihodeličnih audio-vizuelnih nadražaja koji su sa bine preplavili galeriju.

Već na sledećoj pesmi publika je prišla uz binu, a sala se napunila ljudima koji su se vozili na pesmi „Wrong Way“. Već sam pominjao koliko njihov trio dobro zvuči, ali u kombinaciji sa njihovom pojavom na bini, na korak od publike, taj utisak je još jači. Kada vidite sa kojom snagom bubnjar Dušan Lazić pravi gruv i pratite njegove pokrete dok šamara činele, ne možete da ne osetite bit, telo je primorano da se povinuje pred zvukom. Gledajući njihovog novog basistu Duška Jovanovića kako hedbenguje, žalio sam što nemam dugu kosu. Linije koje je slagao na basu ispremeštale su mi organe vibracijom.

16832729_399380207066689_1537263877_o

Dušan Lazić; foto: Jovan Miljković

Ono što me oduševljava kod Larske je kombinacija grandža i stonera u njihovom zvuku, a u novim pesmama koje su izveli, čuje se i psihodelična doza koja je potaman odmerena. Taj zvuk je izgrađen, to je ono zbog čega možete da prepoznate da je Larska nešto novo, posebno, čak i ako ih čujete na nekvalitetnom snimku telefonske kamere. Totalni sam laik za tehnologiju iza muzike, ali bilo mi je dovoljno samo da pogledam na gomilu pedala, različitih boja i veličina, koje su stajale pred Lukom Stoisavljevićem i da shvatim – ovo što osećam dok ih slušam, oni su namenski stvorili, oni su pronašli taj zvuk. Njegova bas gitara ne zvuči kao standardna bas gitara, pa ni u solažama, gde zbog efekata nalikuje običnoj gitari, možete da čujete da to nije gitarska solaža, već nešto drugo, neka druga dimenzija, neki drugi zvuk, nešto što se zove Larska. On izvlači maksimum iz svog instrumenta: u pesmi „Can’t Steal It“ koristi i gudalo, a u nekim pesmama skrečuje žice. Povrh svega toga Lukin vokal savršeno leže preko muzike i melodijom glasa, punog srče i grandžerskog toza, iznosi pesme i povezuje se sa publikom rečima. Iako sam za to da bendovi stvaraju na maternjem jeziku, ni najmanje mi ne smeta što se Larska odlučila za tekstove na engleskom, jer ovo je bend čiji zvuk treba da snimimo i pošaljemo u svemir kao glas čovečanstva iz XXI veka.

16833133_399381037066606_358991849_o

Luka Stoisavljević; foto: Jovan Miljković

Ne postoji bolji način da bend izgradi svoje ime i izbori se za svoje mesto na sceni nego kroz svirke. Larska aktivno radi i nastupa po takmičarskim festivalima gde odnosi pobede, a u Kragujevcu su toliko česti da mi je moja ekipa odatle rekla da ne mogu da iščekaju da Larska snimi taj album i konačno izađe van grada. I zbilja, jedino što im fali je dobar snimak, jer uživo razvaljuju. I ne samo da je svirka dobra, nego vi vidite da oni kontrolišu sve što se dešava na sceni. Sve vreme su se mučili sa mikrofonijom, a toga publika ne bi ni bila svesna da na kraju pesme nisu davali znake toncu. Meni je sve zvučalo i izgledalo kao da je savršeno, a to je zapravo i cilj, jer ja i ne treba da znam sa kojim problemima se oni susreću tokom svirke, ja, kao deo publike, treba samo da osećam. Da nisam bio odmah ispred bine, ne bih ni video trenutak kada je bubnjaru pukla palica i to ne bih ni primetio, jer se zvuk ni za trenutak nije promenio, niti je gruv pao; bubnjar je nastavio da svira kao da je sve u najboljem redu, iako mu je od palice falilo čitav komad. Na pola svirke svi su već odlepili, ona flaša vinjaka, sa još malo tekućine pri dnu, izlazila je i na binu. Tokom jedne pesme Luka je svirajući uleteo u publiku, a dok su svirali „Jeffrey in my lungs“, dva lika su se jahala u stonerskom ritmu, savijajući se do zemlje.

16880984_399378307066879_1370716376_o

Duško Jovanović; foto – Jovan Miljković

Najbolji momenat na svirci je bio kada je neko iz publike počeo da skandira: „Larska, Srbine! Larska, Srbine!“. Bubnjar je uhvatio bit na bas bubnju, bas gitara se priključila svojom linijom, a onda je legla Lukina gitara i prava je šteta što su tu džemku prekinuli tako brzo, jer to je bio onaj trenutak zbog kojeg i volim žive svirke, zbog kojeg me ne mrzi da putujem iz jednog grada u drugi samo da bih čuo neki bend. U tih minut džemke čulo se da je Larska jedinstveni organizam.

Duško Jovanović je ostavio svoj instrument da pravi mikrofoniju, čime je svirka završena, ali je bend pozvan na bis. Izrokali su još dve-tri stvari, vezujući ih u jednu i to je bio kraj. Izašao sam ispred SKC-a, kao iz nekog filma. Možda postoji neka nauka koja bi mi objasnila zašto tako reagujem na njihove pesme, ali meni je dovoljno da znam da je to Larska. Posle njihove svirke, mogao sam samo da legnem na beton da se povratim, ali me je ekipa, zapravo jedna nežna ženska ruka, odvela u UMMUS na tribjut bend „Rain Dogs“. Ja, koji znam sve Vejtsove pesme, koji nosim šešir i pušim pljuge da bih ličio na Vejtsa, najstrašnije sam se smorio na toj svirci jer mi je u glavi i dalje zvonila Larskina distorzija i nije bilo mesta za bilo kakav drugi zvuk. Pobegao sam odatle pre kraja i do gajbe, pri svakom koraku kroz prolaze iza Mašinskog, čuo sam Larsku, i ništa sem Larske.

______________________________________________

Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Hvala vam na vremenu i čitanju!

1 Odgovor

  1. Џо каже:

    Ларска Србине! Ларска Србине! Ларска Србине!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>