Klasični Vudstok?

Iako nisam neko ko aktivno sluša klasičnu muziku, nikada ne bih propustio koncert koji je toliko najavljivan, pogotovo što je ulaz bio džabe. I pored ugipsane noge, nisam hteo da ostanem u Studenjaku i propustim još jednu muzičku manifestaciju kojoj sam se radovao, već sam planski krenuo ranije, sa svim potrepštinama za piknik u rancu i dobrim komadom uštekanim u gips.

Bilo je oko šest sati, a ja sam se gegao na štakama pored Palate Srbije, po prvi put zagledajući ovo zdanje iz blizine, sve vreme se pitajući gde je ta bina. Psovao sam Tasovca i organizaciju dok me je sunce tuklo u šešir, hodajući za grupicama podjednako dezorijentisanih ljudi. Kasnije sam video mapu na kojoj je obeležena lokacija bine pokazivala da se koncert održavao mnogo bliže Ušću nego samoj Palati, ali očigledno je da nisam bio jedini do kojeg ta informacija nije stigla, nego sam obišao celu Palatu i nabasao na ograđenu poljanu tek kada sam pomislio da će ovo biti najveća ispala u novovekovnoj istoriji muzičkih manifestacija.

18920188_10155285778044647_8895343472295180838_n

plakati za koncert

Nije me mrzelo da se dovučem do bine, našao sam hlad pod jednim drvetom, a iza mene su bili šank i wc kabine, tako da sam imao odlično strateško mesto za savršen ugođaj. Poslednji put kada sam bio u Kolarcu, slušao sam simfonijski orkestar i koliko sam bio navaren, malo mi je falilo da overim u onim tesnim sedištima na balkonu. Zbog toga mi je filharmonija ostala u lošem sećanju, ali mi je taj trenutak postao dragi deo moje kolekcije iskustava sa koncerata, pa sam ga i pomenuo u pesmi „Scenario“, u zbirci pesama „Pleh orkestar“. Ovog puta sam došao pripremljen, sa udobnom prostirkom, flašom vode i slatkišima.

Očekivao sam još neke prijatelje da mi se pridruže u pikniku, ali nisam mogao da ih čekam dokon, pa sam već oko sedam pripalio spravu. Pravio sam se lud na upitne poglede ljudi oko sebe, gužva je postajala sve veća, a ja sam se raširio na svojoj prostirci, sa rancem pod ugipsanom nogom i šeširom na glavi. Sa razglasa je išao Vejts, ali ne oni hitovi, nego probrane pesme sa ranih albuma i to me je u tom trenutku tako lepo vozilo da bih otišao da pitam čiji je ovo izbor muzike, samo da mi kretanje nije bilo otežano. Osetio sam da su mi oči dobile istu nijansu crvene kao majica bioskopa „Zvezda“, koju sam nosio kao mali znak prkosa Tasovcu i njegovoj idiotskoj pasivnosti za svaki vid alternativne kulture, pa sam zagasio spravu i prepustio se uživanju u radu.

19429693_10155346224664647_140645694439377297_n

snalaženje na koncertima

I pored sve moje netrpeljivosti prema ministru kulture, sve vreme sam se divio ideji i njenoj realizaciji. Nastup je počeo tačno u osam, što je za jednog posetioca rokenrol koncerata, koji nikada ne počinju na vreme, još jedan od valjanih strana ovog dešavanja. Dirigent Gabrijel Felc nas je pozdravio na srpskom, nešto boljem od onog kojim se služi prestolonaslednik Karađorđević, čime je započeo dugačak trip u kojem sam se vozio do kraja koncerta.

Čitao sam komentare o tome kako je ozvučenje bilo loše i da se publika ponašala odvratno, ali mislim da je sve zavisilo od ljudi pored kojih ste bili. Ja sam bio desno od bine, nedaleko od jednog drveta pod kojim su prvo bili kamermani i fotografi, a onda se okupila grupica onih koji nisu želeli da se prljaju sedeći na travi, već su stajali uz stablo i pravili se ludi na povike onih iza njih. „Sedite dole, gledamo vam u guzice!“, iznervirano je viknuo jedan stariji čovek sa kačketom. Zgužvana pakla cigara pogodila je jednog momka u glavu, ali on je na povike odvratio da slušamo koncert ušima i da ne moramo da vidimo. Nisam se nervirao, znao sam da će se u jednom trenutku većina njih umoriti od stajanja, što se kasnije i desilo, tako da se grupica ispred mene osula taman toliko da mogu da vidim binu i dirigenta. Imao sam sreću da su ljudi oko mene bili ona publika koja je većinom došla zbog muzike, pa osim te prepirke sa onima koji stoje, nije bilo dovikivanja i većeg ometanja.

19423994_10155346234499647_7972321874404882816_n

kažu vesti da je bilo 20.000 ljudi

Ne mogu da tvrdim kako je bilo u drugim delovima poljane, ali onde gde sam ja ležao, zvuk je bio savršen. Kada bi se dinamika kompozicije spustila, čuo sam i one najtiše tonove na klaviru, a u gruvanju, kao u onoj jurišnoj deonici u Rosinijevom „Vilijemu Telu“, sve je zvonilo i osećali biste zvuk čitavim telom. Verovatno je onima u pozadini bilo gore, jer dovoljno je da nekolicina ne obraća pažnju i razgovara, pa da ne možete da uživate u muzici, mnoge kompozicije su bile tiše i od drona koji je, poput ogromnog plastičnog insekta, zujao nad našim glavama.

Mreža i komunikacije su ubrzo pukle i već tada sam znao da me niko neće naći ovde, te da ću ceo koncert slušati sam. Bilo mi je malo krivo zbog toga, jer jedna od drugarica, koju sam očekivao da mi se pridruži, zna mnogo o klasičnoj muzici, a nadao sam se da će mi reći kako se zovu kompozicije koje izvode. Veći deo repertoara mi je bio poznat, to su one melodije koje ste čuli u reklamama, filmovima i video igrama, ali ne bih znao da sa sigurnošću imenujem nijednu od njih, osim „Imperijalnog marša“ iz „Ratova zvezda“. Fasciniralo me je da je preko 17.000 ljudi svojim glasovima na sajtu Beogradske filharmojije odabralo repertoar za ovaj koncert, a da je Markezova kompozicija „Danson br. 2“ bila prva na listi. Tokom izvođenja te kompozicije, zamišljao sam sebe na mestu dirigenta kako sa upaljenim štapićem kontrolišem čitav spektakl, pojačavajući i stišavajući instrumente po svom nahođenju. Nikada nisam do kraja kapirao ulogu dirigenta u orkestrima, ali mi se taj poziv sada jako dopadao, mogao sam da vidim sebe sa šeširom na glavi kako đuskam po bini dok orkestar prati moje pokrete. Radili su me sjajni vizuelni efekti na velikim video bimovima, a rasveta je bleskovima naglašavala zvukove pojedinih instrumenata.

19430036_10155346224244647_4631002578108428710_n

šef orkestra – Gabrijel Felc

Kako je koncert odmicao, primećivao sam kako se publika sve više opušta, dvoje do mene već su stigli do dna flaše rozea, a starije žene su skinule cipele i pružile se preko karirane ćebadi. Nastala je opšta euforija kada su zasvirali „Marš na Drinu“, poljana je odzvanjala od pljeskanja mnogobrojne publike. To se ponovilo i kasnije, još gromoglasnije, tokom ritmičnih deonica kompozicije za koju nikako da pronađem kako se zove, a mogu da vam otpevam melodiju. Priznajem da sam tada osetio veće uzbuđenje nego na gomili rokenrol koncerata na kojima sam bio, jer je bilo neverovatno slušati kako hiljade ljudi sinhronizovano tapšu u ritmu. Čak su i muzičari, čija su lica projektovana na video bimove, menjali raspoloženje. Na početku koncerta svi su bili preterano ozbiljni, a tokom ove interakcije sa publikom, osmehivali su se i videlo se iskreno zadovoljstvo. Sumnjam da su imali priliku da čuju takvu reakciju u Kolarčevoj sali.

19420367_10155346224594647_8227110231490237126_n

Na kraju koncerta na binu je izašao Zubin Mehta, maestro o kojem svi bruje kao vrlo bitnom liku u savremenoj klasičnoj muzici. I dalje nemam pojma ko je on, a nisam preterano ni radoznao da saznam, jer za mene je klasična muzika, i pored svesti o njenoj velikoj umetničkoj vrednosti i kulturološkom značaju, uvek bila nekako sterilna. Pod tim podrazumevam da me nikada istinski nije dirnula, nikada nisam zaplakao slušajući neko klasično delo i verovatno sam samo još jedan kome njeno značenje i smisao izmiče zbog ograničenih kapaciteta, ali cela fama oko nametnutnog elitnog statusa klasike mi je dosadna i pomalo bljutava. Smara me ta uštogljena publika koja na koncerte dolazi da bi zevala od dosade, čvrsto uverena da je kulturna samo zato što može sebi da priušti skupe mesečne karte. Istina je da je među tih 20.000 posetilaca najmanje bilo onih koji zaista slušaju ovu muziku kod kuće, a ostali su došli zbog nedelje, besplatnog ulaza, selfija i lajv objave na socijalnim mrežama.

19260594_10155346222284647_4695057670052846712_n

maestro Zubin Mehta

Ja sam bio tamo da bih popušio buksnu uz klasičnu muziku, prkosio Tasovcu „Zvezdinom“ majicom, a posle o tome i pisao. Sjajna je stvar što je održan ovakav koncert, ni ne sumnjam da je orkestar bio na visini zadatka i zaista ne verujem onima koji imaju zamerke na njihovo muziciranje. Bilo bi divno da se ovakava manifestacija ustali kao tradicionalna, ali da bi ona postala klasični Vudstok, potrebno je da se promeni svest ljudi (ili makar da se legalizuje trava). Koncert je reklamiran kao besplatan, ali nemoguće je da su svi oni muzičari nastupali za dž, a da je neko tek tako poklonio na korišćenje onoliku binu, sa svom onom opremom, ravno je bajci. Vi što primate plate, okrajcovane za porez i doprinos državnom budžetu, vi ste platili ovo zezanje i ja vam se zahvaljujem na tome. Ali ko će da plati novu zgradu filharmonije i je l’ to znači da je Kolarac definitivno spreman za rekonstrukciju u još jedan hotel za bogate strance? Mislite o tome dok slušate klasiku kod kuće…

U to ime – evo moje plejliste na Dizeru sa skoro svim kompozicijama koje su izvedene na ovom koncertu. Pozivam vas da u komentarima dopunite listu, a i iznesete svoje mišljenje o pikniku.

Korišćene fotografije: FB stranica Beogradske filharmonije

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete da nas podržite preko Patreon kampanje, novac trošimo na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download