Jureći Repetitor

Najvažnije je uskladiti tempo, krenuti u pravo vreme, odmah nakon što si ugasio karton i popio gutljaj vode. U Beku nima vode (a ni struje), pritiskam i pravim prvi korak niz stepenište, iako znam da će mi usta biti suva i pre nego što siđem do Britanskog trga. Niz Vladimira Nazora prosute vile iz Krležinih romana koje nikada nisam čitao, trospratnice sa bogatim vrtovima, ogromne gajbe koje čeznu za nekom dobrom žurkom, ali su im vlasnici previše uštogljeni purgeri koji paze da posle osam časova stišaju ploču sa kompilacijom „The Best Piano Classics“. Vrhovi kapija naoštreni za svaku pomisao da bi mogao tamo da ušetaš, tek tako, bez pismenog poziva i pečata za dokaz. Plavo svetlo sija samo u jednom prozoru, tamo, na drugom katu, a mrak zjapi u ostatku zgrade. Bilo bi lepo reći nekome „bok, susjed“. Jedan tip iz Beka mi je ispričao da je ona kuća na krivini, tamo kod stepeništa, kuća Franje Tuđmana.

Nakon nekoliko minuta pesme, sve se usklađuje sa muzikom: otkucaji srca, veličina koraka, brzina hoda, pokreti tela i sam tok misli. Nadao sam da će mi Repetitor izbiti ovaj „Igralom“ iz glave, ali to se nije desilo. Možda ozvučenje u Medici nije bilo dovoljno jako, a možda bi se to desilo nakon tri dana terapije, nakon tri večeri centrifuge Repetitorovih koncerata. Realno, posle takvog tretmana opereš se i od onih najokorelijih cajki koje si zakačio za vikend, ali svirku u KSET-u sam propustio zbog spiska (karte su bile rasprodate), a subotnje veče mi je zvučalo drugačije. „Sunovrat“, novi album niškog benda „Igralom“, toliko me je okupirao da ne mogu da slušam ništa drugo. Čim stavim šešir na glavu, a slušalice u uši, puštam „Čvor“ i album kreće da se odmotava. Sa svakim korakom, sa svakim delom pesme, osećam kako se taj sunovrat dešava u meni. Postoji celovita priča koju ne možete da prekinete, kojoj ne možete da se otrgnete sve dok se ne završi i poslednji sekund pesme „Zvezde“.

Imam dane kada hoću da odmorim od „Sunovrata“, pa preslušavam prvi album, „Pogrešna poznanstva“, tražim deliće i veze koje bi mi pomogle da shvatim, ne samo „Sunovrat“ i šta Igralom njime govori, već ono što sam ja u toj muzici: zbog čega me baš ta muzika tako radi? Kad hoću da odmorim od Igraloma, pustim Dimitrija Dimitrijevića. Prvog dana moje ekskurzije (18. novembar), on je imao svirku sa novim sastavom; svirali su u Vinilu, ali sam ja bio previše navaren da bih pogodio lokal, lutao sam oko trga Bana Jelačića (Ban je nosio crveni šal koji sam primetio i na drugim spomenicima, a niko mi nije znao reći što), pitao sam za pravac i odlazio na drugu stranu, a trebalo je pronaći i Mediku pre nego što počne „Harvo Jay“, pa sam odustao. Za nekim svirkama treba čeznuti.

U pesmi „Niko ni od koga“, sa njegovog albuma „Južno“, primetio sam jedan jezički detalj. Sa obzirom na to da sam Italiano dasa i da sam ovaj jezik, jezik na kojem pišem, svojevoljno naučio, verovatno nisam najkompetentiji da govorim o njegovoj gramatici, ali mogu puno toga da vam kažem o njegovoj lepoti. I kad kažem ovaj jezik – mislim na srpsko-hrvatski i sve podfoldere kojim su se države okitile nakon raspada Jugoslavije. Ta pomisao mi se vratila dok sam sedeo na metalnoj klupi ispred hotela Dubrovnik, umazan kokosom sa čokoladnog kroasana koji sam pazario za 7 kuna jer me je na pola Ilice udarilo na glad. Neki starac je koračao u krug oko metalnih klupa dok je vikao u telefon: „Daj, nemoj mi srat, prekini!“. Pokušavao sam da se prisetim kada sam prvi put primetio tu razliku između srpskog i hrvatskog, ali nisam bio siguran da li sam prvo čuo Rundekovu „Kubu“ ili mi je to ostalo zbog Baretovog stiha iz pesme „Vrijeme je da se krene“:

Pružio sam si ruku i rekao

Ovo „si“. Nisam primetio da je prisutno u srpskom, makar ga do sada nisam čuo, a ovde, u ovoj pesmi, čini mi se kao da objašnjava celu poentu – on pruža ruku sebi i poziva se da krene dalje, ali baš to što kaže si, a ne sebi¸ pravi ogromnu razliku. Na srpskom bi to rekli: „Pružio sam ruku sebi“. Uobičajan red reči je malo drugačiji, ali u tom sitnom detalju se krije lepota, jer je reč na kraju stiha ona koja nosi veliku ulogu u zvučnosti i rimi, a na njoj je i fokus slušaoca. Možda je to tako samo u mojoj glavi, ali meni ovo si zvuči ličnije, bliže, a ujedno i neformalnije, nenaglašeno. Zbog toga to da je on pružio sebi ruku zvuči kao obična stvar, nešto što se inače radi u trenucima kada je vreme da se krene.

Ne uništavaj si dragu, sine

Tako glasi stih iz Dimitrijevićeve pesme. I zbog tog stiha sedim ispred hotela Dubrovnik, umazan kokosom, i zamišljam tu dragu koju neću uništavati sebi, jer ljubav ne mora da boli, to je fora iz američkih filmova koju smo popušili kao cigaru posle seksa. Cela pesma su majčinske reči (nikako očeve), njeni saveti sinu i kćeri, a baš zato što to peva Dimitrije Dimitrijević njegovim psihodeličnim glasom, sve zvuči prelepo uvrnuto. Možda ja samo tripujem, ali čini mi se da je ovo ipak pažljivo osmišljen stih koji ne ubada samo u kontekstu pesme, već i u kulturološkom kontekstu ovog regiona.

gepek

izjava ljubavi na SRB-HR-BiH-CG jezicima; foto: A. Kane, Zagreb

Ako pogledam sa strane, iz ugla dođoša u ovoj kulturi i jeziku, primećujem da se mnogo tripujete oko toga ko kojim jezikom priča, a zapravo se svi razumete. U Deziju, u kraju gde sam odrastao, sve ulice se zovu po mestima na Siciliji, jer je većina stanovnika došla odatle, a njihov italijanski je potpuno drugačiji od onoga što je zvanični jezik. Navodim ovo zbog paralele koju uočavam u ovom jeziku – sve je to jedan isti jezik, krut i pretrpan zatvorenim slogovima koje ne možete da otpevate, ali uprkos tome pojavljuju se autori, neverovatni umetnici koji od ove sirovine stvaraju dela za pamćenje. Kreativnost je prepoznati specifičnosti i razlike i od njih napraviti nešto opšte, kao što je „Valentino Bošković“ uradio sa bračanskim narečjem, ili prihvatiti i koristiti ceo fond jezika, čak i one reči koje nisu tako često u upotrebi, kao što to radi Dimitrijević, ne samo crpeći iz maternjeg vokabulara, već kreativno koristeći i onaj jezik na koji su mu uskraćena prava.

Imam ortake koji Hrvate i dalje zovu ustašama, mada nikada nisu prešli na onu stranu granice, nisu videli plave zagrebačke tramvaje, niti su čuli prodavca u Konzumu kako im kaže „bok, susjed“, iako ne živi ni blizu Beka. Sa ove strane mediji filuju priče o Hrvatima koji su se urotili protiv Srba, koji zabranjuju ćirilicu i otkazuju nastupe Bajagi, jer je on hard kor četnik (samo bez brade). A sa one strane javiće o Srbiji samo kada se neko od političara izlaje sa nekom glupošću, objaviće vest koja će podgrejati tenziju u graničnim predelima, Šešelj opet organizuje neki skup na koji će doći samo njegova uža rodbina i polupani radikali bez mozga. Neko bi trebalo da im kaže da je kultura ovih zemalja ostala povezana, bez obzira na godine sukoba i trežnjenja. Kultura i dalje vezuje ceo ovaj prostor, a za sve je kriv jezik, taj isti prokleti jezik, predivni jezik na kojem nastaju sve te pesme sa kojih ne mogu da se skinem. To mi je sinulo na „Svemirkovom“ nastupu na ovogodišnjem Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu – frontmen benda nam se obratio sa zahvalnošću, rekavši da je to najveći broj ljudi pred kojima su svirali. Zbog Denisa Kataneca više volim da kažem listopad nego oktobar, a „Sno Sna“ mi je i dalje najbolji album koji imam u kolekciji. Repetitor rasproda 3 svirke, a u isto vreme Zdravko Čolić nastupa u njihovoj Areni. Zar nije smešno tripovati se oko mesta rođenja?

bajaga tompson

Bajaga = Tompson; blago interneta

Prošlo veče sam sedeo u Melinu i tinderovao bez prestanka, uporan da si nađem jednu curu sa kojom bih vežbao jezik. Turisti su mileli kroz Tkalčku, a ja sam gustirao Velebitsko i listao, uglavnom na desno. Zakazao sam viđanje sa jednom Laurom sa zagrebačkog sveučilišta. Pitam se da li ih stvarno nauče baš sve na tim sveučilištima ili postoji makar i jedna fora koju bih mogao da je navučem. Našli smo se na Trgu Evrope, tamo kod one kocke sa datumom „1.7.2013.“. To je dan kada je Hrvatska primljena u EU ili, što bi rekao ortak iz Beka, dan kada su pružili zapešća i izgubili svoju državu. „Čovek je životinja!“, rekao je. „Lakše mu uđe u bulju nego u glavu“, odgovorio sam, što je za brata Kroata bila totalna metafizika, sa obzirom na to da je u zagrebu bulja = glava, dok je u Srbiji bulja = dupe. „Vrapče je puno tipova kao što si ti“, kaže mi.

Laura je iz Zadra, nije dizajnerka i nije slušala Svemirka. Igra se kovrdžama i govori toliko lipo da bih je vodio kući samo da mi pripoveda, bio bi to najjači orgazam slušanjem. Nije nikad čula za Repetitor, pa je pitam da li bi išla sa mnom na neki džez, mora da subotom uveče postoji neka svirka u Zagrebu, a ona mi odgovara da je previše mlada da sluša džez, radije bi da idemo da prošetamo, jesam li već bio do katedrale? Da, već sam video Two Towers koje se uzdižu nad pogledom na grad. ToughRa mi je rekao da je ta katedrala u rekonstrukciji od kad zna za sebe, nešto se uvek sređuje i polira, a i sada je jedna kula uokvirena skelama. Ne interesuju me turistička mesta, spomenici herojima, ne zanimaju me muzeji, arheološke iskopine i nacionalna blaga u staklenim vitrinama. Mene interesuju ljudi, pogotovo ako slušaju dobru muziku.

Baš tad Lajka me zove da se pridružim njemu i Vedranu (ToughRa) Ivoreku u kafiću „No sikiriki“. Njih dvojica cirkaju tamo već neko vreme, kažu to je mesto sa istorijom, na zidu je uramljena originalna fotografija sa naslovnice albuma „Filigrantski pločnici“, potpisana od strane autora. Laura ne želi da me prati do Trešnjevke, ona je moderna cura, ne zalazi u bircuze gde će joj se kosa usmrdeti, a ja bih radije da budem tamo, Vedran uskoro objavljuje prvi singl „Pozdravi Sunce“, a nedavno mi je poslao i pesmu „Štros“ u kojoj vrlo kreativno koristi toponime iz Zagreba, zahvaljujući kojima sam upoznao grad i pre nego što sam tamo došao. Je l’ znaš da u Zagrebu postoji Hendriksov most?

Šestica vodi na Črnomerc, a meni se učinilo da piše „Černozem“, to je pesma od milanovačkog benda „Strah od Džeki Čena“ koja još nije objavljena, ali sam je čuo više puta uživo. Moj najveći problem je što sve te pesme žive u meni i određuju asocijacije koje imam, pa ću vrlo lako sesti u tramvaj koji ne znam ni kamo ide samo zato što mi je naslov neke pesme zazvučao slično. Bitno je imati slušalice i dovoljno baterije na telefonu, a put može da se rasteže i skuplja, to nije ni važno. To sam napisao pre Zagreba, povodom Milenine izlobžemuzika je mnogo više od zvuka. To sam ponavljao i posle izložbe, u kolima parkiranim na Slaviji u nekom satu posle ponoći. Novi album Organizma, moje premijerno slušanje sa pojačanih zvučnika frontmenovog auta. Fontana ne sme da zucne dok se „Pasarela“ ne završi. Obećavam si da ću doći na njihov koncert u Elektropioniru, moram da ih čujem opet, a možda konačno napišem tekst o njihovom albumu.

U Zagrebu kažem sebi opet – muzika je mnogo više od zvuka, a ovo putovanje je dokaz, jer da nije bilo Repetitora, ko zna kada bih krenuo put Zagreba. Hteo sam da doživim atmosferu njihovih koncerata u drugoj državi i to je bila sasvim dovoljna motivacija da prevalim 800km ceste zarad samo jedne svirke, jer na druge dve nisam ni otišao. Jureći Repetitor, uhvatio sam deo Zagreba, a to je mnogo više nego što bih imao da sam ostao u svom stanu u Novom Sadu.

Jureći Repetitor, uhvatio sam i sebe u tom svetu – više nego ikada želim da budem rokenrol novinar, nezavisni dopisnik koji prati scenu i njena previranja, a piše bez straha i zadrške, uvek novo i drugačije, makar 50 puta slušao isti bend. Iako je hrvatska medijska scena znatno razvijenija, kvalitet nije nešto puno bolji nego kod nas – to su isti dosadni tekstovi na kojima se prepričava set lista sa koncerta, isto glupavo ocenjivanje albuma gde svi pišu samo pozitivne kritike, jer niko ne čita one slabe, ali ni najbolji albumi ne dobijaju više od 8 ili 9. Pitao bih ekipu iz Ravno Do Dna – šta to fali „Ostrvu ledenog kita“ od Šumskog ili „Sunovratu“ kada su dobili devetke? Možete li da mi uperite prstom u taj nedostatak na ovim izdanjima, jer je a ne uspevam da pronađem nijednu slabost zbog koje bi ocena bila manja od desetke. Istina, ja nikada ne bih ocenjivao muziku kao da se radi o jebenom kontrolnom zadatku u školi, ali ako ste već izabrali taj format, molim da pojasnite svoje parametre. Jureći Repetitor, hvatao sam te tekstove u naletu i u paralelnom čitanju mogu vam reći da su retki oni koji znaju da slušaju muziku, a još ređi oni koji o tome znaju da pišu.

Zbog toga sam odlučio da se u potpunosti posvetim ovom poslu, koliko god to bilo neisplativo i besmisleno, jer verujem da će me muzika dovesti tamo gde nikada ne bih stigao sam, bez slušalica na ušima i šešira na glavi.

*Ovaj tekst je deo triologije posvećenoj zagrebačkoj turneji benda Repetitor. Druga dva teksta:

1. Zvuk Beograda u Zagrebu
2. Back 2 the Bek

_____________________________________________

Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download