Još poleta od CantOut festivala

Nakon dvadesetak dana od festivala, posle razgovora i preslušavanja muzike koja mi je ostala od tog događaja, sagledavam „CantOut“ festival u poređenju sa novosadskim TAKT festivalom, ali i u paraleli sa prošlogodišnjom organizacijom. Odmah primećujem da se u odnosu na prošlu, prvu godinu festivala, promenilo ime – sada uz „CantOut“ stoji i brend energetskog pića. Festival je još veći nego prošle godine, traje tri dana, a prva dva dana su kvalifikacione prirode.

Pošto sam pratio Lajku u ovoj akciji, došao sam tamo drugog dana, a onda sam ostao i u finalu. Prvo veče je organizovano unutar art galerije Polet, a drugo i finalno je bilo u bašti, zasigurno jednoj od najlepših u Beogradu. Međutim, festival i dalje pati od tehničkih nedostataka koje sam primetio još prošle godine, što sam i sugerisao u svom tekstu. Napredak se vidi u tome što je sada postojala bina i to je zaista velika promena, jer su kantautori zasluženo bili izdignuti, tako da je brojna publika okupljena u bašti i oko nje u svakom trenutku mogla da vidi autora koji nastupa. Ali i dalje postoji problem sa ozvučenjem, muzika je nedovoljno glasna i često se meša sa žamorom publike, a sreća je što je festival pomeren na radne dane, tako da nastupi nisu bili poklopljeni tpc-tpc muzikom iz komšijskih lokala, no i dalje je bilo teško ispratiti pojedine nastupe, pogotovo onih autora koji su imali neozuvčeni instrument, kao u slučaju Drage Mrvoš Mott. Još veća zamerka je na stišavanje pojedinih autora, pa je tako nastup Velibora Nikolića, koji sam najviše želeo da čujem, ostao potpuno neprimećen jer je gitarsko pojačalo bilo toliko stišano da ste glasnije čuli njegov udarac po električnoj gitari nego ono što izlazi van. Tehnička organizacija festivala je ostala nepripremljena za raznolikost izvođača, a slučaj frontmena benda Brigand je bio najbolji primer.

Ipak, u finalu ste mogli da doživite svu veličinu i kvalitet ovog festivala. „Polet“ okuplja najraznovrsniju publiku, a ove godine njen broj je bio još veći, što je sigurno značilo autorima, a uticalo je i na atmosferu u bašti. Novčane nagrade, kao i zvučnost samog mesta, privukle su najrazličitije kantautore, a u finalnoj večeri se predstavilo njih deset. Kao i prošle godine, većim delom se ne slažem sa odlukom žirija, ali sada to još teže tvrdim, sa obzirom na to da je u žiriju bio Petar Janjatović, jedan od mojih uzora u rokenrol novinarstvu, čije mišljenje cenim toliko da svoj stav uzimam za manje važan. Uz njega su u žiriranju sudelovali i Dušan Strajnić, frontmen benda Strej Dog, kao i Jelena Pavlović, direktorka programa Poleta. Po njihovoj odluci prvo mesto je pripalo Frenku Magnoliji, sa čime se apsolutno ne slažem, ne zato što je Magnolija nekvalitetan izvođač, već zato što nije ponudio ništa novo. Njegov zvuk i fazon su izlizani, pa iako to zvuči jako dobro, oni tipski tekstovi puni opštih mesta i mumlanje u mikrofon me nisu pogodili. Istina je da sam jako uživao tokom njegove tonske probe dok je vozio bluz ritmove, ali takvu muziku bih pustio u pozadini, dok sedim u bašti i pijuckam limunadu, ne bih u njoj nikada tražio nešto dublje, jer Magnolija surfuje po površini obrazaca koje je naučio, ne prodire u dubinu. Slažem se sa Srđanom Strajnićem da je njegov fazon celovit i ubedljiv, ne možete da ne primetite tipa sa cvidžama za sunce koji u bretelki koja mu otkriva istetovirane ruke vozi priču o Kaliforniji, ali meni je to nedovoljno da bi bio pobednik jednog festivala na kojem bi, bar po mom mišljenju, trebalo vrednovati originalnost.

frenkDrugo mesto je pripalo Oliveri Popović, što mi je, kao fanu njene muzike, bilo drago, ali mi je kao slušaocu bilo nezasluženo. Problem koji sam imao sa njenim nastupom u finalnoj večeri festivala je što sam mogao da primetim njenu nesigurnost i verovatno tehničke probleme sa kojima se suočavala tokom sviranja, a to mi je potpuno pokvarilo uživanje i prepuštanje onoj specifičnoj emociji koje njene pesme izazivaju u meni. Olivera Popović je već dugo na sceni, a to je postigla svojim kvalitetom i originalnošću, pa je bilo kakva vrsta treme i očigledne nesigurnosti apsolutno nedozvoljena. Potpuno je ljudski da bude nesigurna u tome što radi, ovo nije mehanika koja zahteva matematičku preciznost i trezvenost, ali ta nesigurnost ne sme da kvari moj doživljaj, jer ja verujem u nju, verujem u te pesme i zaista ih osećam, a kada je vidim kako se muči na bini i prekida gruv pesme, osvrćući se kao da se nalazi u najneprijatnijoj situaciji u svom životu, to me potpuno izbacuje iz onog trenutka uživanja, jer tada moram da se empatišem sa njom kao osobom, običnom devojkom koja se bori za svoju muzičku karijeru, umesto da joj se divim kao zvezdi novog popa, što ona jeste i što bi trebalo što pre da osvesti, zarad sve boljih svirki i nas u publici. Imam tu čast da sam u mogućnosti da preslušavam njene demo snimke sa budućeg albuma koji radi sa bendom i mogu odgovorno da tvrdim da će to biti nešto što će potpuno osvežiti ovu scenu, dati joj polet i privući potpuno novu publiku, pa baš zbog toga ne želim više nikada da je vidim nesigurnom na bini, dok radi ono u čemu je najbolja.

oliveraDa nije bilo Bekfleša, verovatno bih otpisao Nataliju Rajković još prvog dana kada je otpevala stih: „Bebo, ti si moj šator“, ali zahvaljujući ovoj novosadskoj ekipi mogu da progutam da neko u pesmu ubaci „bebo“, a pogotovo ove apsurdne spojeve u nastavku teksta. Natali nas je dobro provozala u laganom gruvu svojih pesama; tog prvog dana nas je bacila na neku plažu, a druge večeri je potvrdila svoju autentičnost, odsviravši još dve pesme na akustari preko kojih je repovala, pevala i pripovedala. Njen fazon me malo podseća na ono što Sela Sue radi u pojedinim pesmama, ali su njeni fado ritmovi i blaga melanholija u zvuku gitare ono što je čini autentičnom. Prvog dana je izvela i jednu pesmu, koristeći matricu, što malo problematizuje koncept festivala, jer ako je u pitanju kantautorska muzika, bilo bi okej da je tu matricu napravila ona sama, uživo, tako da vidimo i taj deo njene kreativnosti. Ipak, ne zameram joj, jer je ta stvar bila još bolja, od nje mi je ostao onaj stih „kad smo se rađali bio je rat“, a s vremena na vreme mi se vrati onaj stih „nisam te zvala da pušimo haš“. Na netu skoro da ne postoji ništa njeno, a da nije Saleta i njegovih snimaka ne bih mogao da se podsetim pesme iz finalne večeri, tako da se nadam da će joj ova nagrada dati podstrek da se više posveti svom autorskom radu, jer nam fale kantautorke poput nje.

nataliU slučaju Astora Lajke postoji jedna greška koja se potkrala Srđanu Strajniću u njegovom detaljnom tekstu, a da nije ona da ja znam o Lajki više od njega samog (to je verovatno istina). Radi se o cenzuri o kojoj je govorio Lajka – to se nije desilo na prošlogodišnjem CantOut-u, već na njegovoj solo svirci u Poletu, nakon festivala, kada mu je posle izvođenja „Carevog novog odela“ sugerisano da ne svira takve pesme u nastavku programa. Pošto sam njegov menadžer, moram da se ogradim da je njegov postupak bio potpuno van mog uticaja, nisam ni znao da će šta će da kaže i uradi, ali ne mislim da je to nešto strašno. Ja ne zameram Poletu, niti bilo kojem drugom lokalu zbog njihove uredničke politike, ali bi svakako trebalo da imaju u vidu da je Lajka angažovan kantautor, i to ne samo pesmama, već i akcijama kojima se priključuje, kao u slučaju poslednje svirke sa FC Apatridom. U isto vreme, Lajka je veliki namćor, jako dobro pamti svaku neprvadu i zbog toga sa strepnjom iščekujem kako će vratiti gazdi Blekstejdža u Nišu, koji mu je mrtav hladan na kraju svirke rekao da mu neće platiti za nastup. Ekipa iz Poleta je negirala da se radilo o bilo kakvoj cenzuri i sve se završilo sasvim fino, Lajka je rekao šta je imao, publika ga je nagradila, ostao je video za pamćenje.

Što se mene tiče, Anita Šunjić je pobednica „CantOut“ festivala, jer se svojim zvukom i interpretacijom pesama razlikovala od svih ostalik takmičara. Iako njena muzika nije nešto što inače slušam, ne mogu da ostanem ravnodušan i da ne osetim iskrenu emociju sa kojom izvodi te pesme, pogotovo nakon onih simpatičnih uvoda u kojima uvek ispriča neku anegdotu koja ju je inspirisala. Nekoliko dana pre toga je osvojila drugo mesto na TAKT festivalu u Novom Sadu, a u Poletu je bila još bolja, sigurnija na sceni, a njen glas i gruv su odskočili od svega drugog što smo mogli da čujemo te večeri, pa iako nije osvojila nijednu nagradu, primetio sam da je ostavila veliki utisak na publiku i siguran sam da će joj to u budućnosti omogućiti nove nastupe u Srbiji i regionu.

publikaKao i u slučaju TAKT festivala ceo taj takmičarski fazon je malo problematičan, jer stvara nepotreban pritisak na autore, a u isto vreme od svega pravi jedan specifičan šou koji očigledno prija publici, ali ne utiče na razvoj scene. Ako pogledamo da je prošlogodišnji pobednik Poletovog festivala potpuno iščezao, bez ikakvog traga, a da su pobednici TAKT-a aktivni kantautori, čini se da je uticaj novosadskog festivala ipak veći i važniji, mada nije za zanemariti da u njihovom slučaju postoji prednost od više godina postojanja. Poletov festival okuplja mnogo veći broj publike i njegov uticaj je trenutan i vrlo očigledan, kantautori dobijaju mogućnost saradnje sa Poletom, a na tim svirkama se predstavljaju mešovitoj publici koja redovno posećuje ovu art galeriju. Takođe, ovaj festival je daleko bolje medijski ispraćen nego novosadski, a to je još jedna od njegovih prednosti. „CantOut“ zaista obećava puno i ako sledeće godine isprave tehničke nedostatke, zasigurno će biti jedan od najvažnijih kantautorskih festivala u Srbiji, što se i očekuje od jednog takvog događaja u samom centru prestonice.

Sreća je da postoje ovakvi festivali, jer kantautorska scena je srž autorske muzike, pa dokle god je ona kvalitetna, dotle ima i nade za budućnost.

____________________________________________________________________________

P.S. U komentarima možete da podelite svoje mišljenje o tekstu, komentarisanje je anonimno, nije neophodno da ostavite pravu mejl adresu.

P.P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download