Izaberi stranu!

Nikada nisam sumnjao da je muzika mnogo više od zabave, puno više od sredstva koje nam služi da zameni tišinu, neizmerno više od nosača zvuka na kojem je sačuvana, ali retki su momenti kada mogu da doživim njenu punu snagu i smisao kao što se to desilo na koncertu pod nazivom „Protiv kapitalističkog terora“, prošle subote (4. avgusta) u Beogradu.

Od kada sam se prebacio na ovu stranu reke, ne provirujem u Beograd. Ako i moram da dođem, ne prelazim na stari deo grada, pogotovo od kada su oteli glavnu železničku stanicu. Silazim kod Tošinog bunara i sve što treba obavljam na ovoj strani gde je Studenjak. Ali kada je u pitanju bend „FC Apatride UTD“, nije mi teško ni da preplivam Savu, sa sve šeširom u zubima, skinutim iz poštovanja prema ovim velikanima. I mada mi moje nickel-buržujsko poreklo ne dozvoljava da se baš previše zanosim borbom za radnička prava, uvek ću podržati akcije koje ovaj bend pravi, jer još od one zimske svirke za azilante, kada sam ostao pred „Sijuksom“ držeći u rukama kesu punu vunenih čarapa i kapa, patim da budem deo te istorije, tog okršaja u kojem je jedan bend stao naspram neprijatelja i na 1-2-3 izrokao svoj deo borbe. Još kad im se u tome pridružio i Astor Lajka, znao sam da će šešir moj biti u prvom redu, pa makar prštao suzavac.

Svirka je imala humanitarni karakter, sakupljao se novac za porodicu Miroslava Stojanovića, nesrećnika koji se ubio popivši insekticid etiol, jer nije imao da plati dug za struju. Iako je povod za svirku krajnje negativan, a uzrok naizgled banalan, svirka nijednog trenutka nije imala atmosferu parastosa ili nekog lamenta, već se više činila kao okupljanje zaverenika kojima je prekurčilo da trpe i stoje po strani. I samo mesto gde je održana svirka izgleda kao neko skrovište u kojem se čuva dinamit i razrađuju planovi za revoluciju.

Posle lutanja i neuspešnih pokušaja da od lokalnih pijanaca saznam gde se održava svirka, konačno me je privukao zvuk bubnja i rege bita koji je ekipa iz Apatrida, jedinog fudbalskog tima za koji navijam, slala sa tonske probe. Tu, ispod Pančevca, zavučen među napuštene ciglane radionice na kojima još uvek vise, pomalo ukrivo, izbledele reklame na ćirilici, tu, sakriven u pravom beogradskom getu, nalazio se „Klub Studio Kućica“, najlepša rupetina u kojoj sam bio, andergraund mesto naspram kojeg i „Dom B-612“ izgleda kao Arena. Samo na ovakvom mestu može da se svira protiv kapitalističkog terora, samo na ovakvom mestu može da se pravi istorija i našli su ga samo oni koji su trebali da ga nađu, samo oni kojima je bilo suđeno da budu deo ove priče.

38670916_442757306238755_5617078390008840192_n

Istorija se dešava na ovakvim mestima; foto: A.Kane

Poranio sam zbog Lajke, kao pravi dobri menadžer, a dočekala me je džemka Apatridovog prvog tima, bez kapitena Abdela. Znao sam da će ovo biti događaj za pamćenje, jer nikada do sada, a verovatno i nikada više, neću biti na svirci gde ispred kluba stoji nasukani brodić iz kojeg, kao iz Nojeve barke, iskaču mačići i izleću ptice, dok se među okolnim prosutim šutom valjaju kese, flaše i zgužvane konzerve od kole. Odnekud se pojavio i jedan ćopavac, noseći pod rukom razbijene LCD monitore, koji me je zabrinuto upitao – gde su svi otišli?

Lajka je počeo oko pola deset. Pred klubom su se polako skupljale ekipice koje su se pozdravljale i međusobno prepričavale kako su lutali u potrazi za ovim mestom. Velika kartonska kutija bez poklopca je postavljena ispred bine, na zvučnike koji su cele večeri pucketali kao da se u njima spremaju kokice, i već od starta su ljudi ubacivali donacije. Lajka je otvorio sa pesmom „Prva rstva“, prelazeći iz lagane vožnje u sve brži rege ritam, kako i dolikuje ovakvom skupu. Na poslednjoj svirci je pokidao žicu tokom ove pesme, a da se isto ne bi desilo i sad, obezbedio sam mu novo pakovanje desetki, željan da ga čujem kako ih drnda kao sumanut u „Desetercu“. Inače ta pesma se zove „Epska“, ali svi je zovu „Deseterac“ i svi podjednako odlepljuju na nju, pa je tako bilo i ove večeri, sa posebnom posvetom prisutnoj Mileni Ničić, umetnici koja je ilustrovala ovu pesmu u jednom od svojih „muzičkih crteža“.

Ipak, meni je te večeri „Carevo novo odelo“ bilo mnogo draže, jer je to jedna od onih pesama za koje verujem da će pevati na protestima ili će makar podstaći ljude na pobunu protiv ove propagande koja ih ubeđuje da žive u savršenom svetu, dok se sve oko njih raspada. Masa je u početku bila stidljiva, a onda, kada smo se međusobno prepoznali i shvatili da smo mi na istoj strani, postalo je opušteno, ljudi su dobacivali, glasno komentarisali, plesali i priskakali u pomoć oko mikrofonskog stalka koji je padao od potresa na bini. Postajalo je toplije da bi na „Koloniji“ sve planulo u onom ludačkom finišu kada je Lajka sišao među publiku i izrokao poslednji deo pesme, ne štedeći žice. Bio je to prvi put da je svirao „Koloniju“ uživo u Beogradu. Od svih njegovih svirki na kojima sam bio, ova je bila ubedljivo najbolja, i to ne samo po pitanju nastupa, već i po kvalitetu zvuka. Tonac iz Apatridovog tima ga je pratio tokom cele svirke, naglašavajući efektima vokalne deonice taman tako da sve zvuči masivno i snažno.

lajka

foto: Zoran Stanić

Osvtnuo sam se oko sebe da pogledam lica ljudi koji su, u želji da što bolje čuju „FC Apatride UTD“, lagano popunjavali prostor do poslednjeg ćoška. Bilo mi je drago da mi je većina bila nepoznata, nije bilo onih stalnih faca iz Cetinjske, nije bilo onih pozera i pozerki što ‘vataju selfije pred binom, nije bilo onih drkadžija što stoje u pozadini i kenjaju. U masi je bilo muzičara, Dj Rahmani, Vuča iz Darkvuda, ekipa iz „Organizma“, Nejvijev basista, lik iz „Besnih glista“, ali video sam i programere, veterinare, profesore književnosti koji rade u kol centrima i spremno čekaju svoj trenutak da preuzmu odgovornost za buduće generacije (who can write, let them write//who can teach, let them teach). Posebna pohvala za Gojka Vlaovića, jedinog novinara koji je napisao tekst o ovoj svirci. Prepoznao sam među njima i liderku nekih studentskih protesta, feministkinje, aktiviste svih vrsta, a kada ih je Abdel pozdravio sa bine, pominjući pojedinačno svaku od levičarskih organizacija koje su podržale ovaj događaj, bilo mi je jasno da sam izabrao pravu stranu, da i dalje postoji nada da se stvari promene na bolje, jer svako od tih ljudi u publici je bio heroj za sebe, spreman da se suoči sa izazovima, spreman da rizikuje za druge. Bili su to ljudi koji su delili među sobom, kako sprave, tako i pomoć i podršku. U publici su bili oni koji su znali da cene ljudski život, oni koji su svesni ko je neprijatelj, oni koji su u ovoj borbi izabrali stranu onih potlačenih.

38678802_10155793772595784_7235461155639001088_n

Kritična masa; foto: Zoran Stanić

Ako ste želeli da se upoznate sa bendom „FC Apatride UTD“, ovo je bila zicer svirka za tako nešto. Na njihovoj poslednjoj, dvovečernjoj svirci sa koje sam se javio, svirali su samo nov materijal, ceo dupli album „Roots History Book“, uz po jednu staru stvar na bis, a ove večeri su napravili odabir onih najvećih hitova, onih najboljih pesama koje su postale hitovi ne zato što su se vrtele po reklamama i povlađivale komercijalnim očekivanjima scene, već zato što su pesme koje su obeležile jedno vreme: „Serbia 99“, „Soldiers of Hammas“, „What an ocuppation“, kao i nekoliko stvari sa poslednjeg albuma „Eyes of Cochise“ i „River of Blood“. Na toj poslednjoj svirci mi je falila blizina drugih ljudi, osećaj da sam deo jedne celine, a ovde je ta atmosfera bila prisutna od prve do poslednje stvari, masa je pevala, podignute pesnice su pratile celu svirku, a bend se vozio na toj energiji iz mase, pružajući nam dugačke instrumentalne deonice u kojima bismo se sinhronizovali u istovetnu rege koračnicu, hodajući kroz muziku u pravcu nesumnjive pobede koja nas očekuje, samo ako budemo na ovoj strani. U tim deonicama Abdel bi se obratio publici, povremeno šaljivo, povremeno ozbiljno, a jedan od najboljih momenata je ono obećanje da ćemo, kada pobedimo ovu kapitalističku bagru i Abdel postane ministar kulture, svake subote imati koncert Apatirda. Ako im je verovati na reč, šešir moj je spreman da se bori za takvu budućnost!

abdel

Ministar kulture na radnom mestu; foto: Zoran Stanić

Kada sam ga kasnije pitao na temu organizacije svirke, rekao mi je da je istog trenutka kada je čuo vest o Stojanovićevom samoubistvu odlučio da napravi svirku sa takvom tematikom i to ne zbog nekog apstraktnog empatisanja sa čovekom, već zbog ličnog iskustva i poistovećivanja sa sudbinom nekoga ko se suočava sa takvim problemom. Objasnio mi je kako te kapitalistički sistem ubeđuje da si nedovoljno dobar, bezvredan i lenj ako ne možeš da obezbediš najosnovnije svojoj porodici, a ako nemaš svest i ozbiljnu potkovanost po pitanju klasne borbe, vrlo je lako da dođeš do ideje da je smrt jedino rešenje. Dok država opušteno oprašta milionske dugove tajkunskim firmama i fudbalskim klubovima u kojima se dresiraju desničarski buldozi, običan čovek trpi nasilje od sistema koji mu nije pružio mogućnost da se izbori za sebe.

Priznajem da bih i ja površno prešao preko te vesti, ne baš kao što se neki moji ortaci sprdaju na tu temu, komentarišući u fazonu „ko ga jebe što nije učio školu“, ali me je muzika ovog benda i sve ono što je on uradio naučilo da pratim ideju onih boljih od mene, onih svesnijih i znatno mudrijih. Izabrao sam stranu, a na njoj „FC Apatride UTD“ drži binu i na kakvu god akciju da me sutra pozovu, poći ću, jer verujem da je to mnogo više od muzike. I nisam jedini, a svakim danom nas je sve više, samo se još uvek nismo okupili pod jednim glasom, ne slušamo baš svi isti zvuk. Ova akcija je dokaz da nekolicina pravih ljudi može da angažuje veću grupu koja će dati svoj deo zarad višeg cilja.

38649343_298958670858290_4459332116710162432_n

Dokaz za istoriju

Ima nas, siguran sam, samo je pitanje da li smo svi odabrali stranu, jer su mi od botova i sendvičara gori oni što se ne izjašnjavaju nego čekaju da vide na koju će stranu da prevagne. Izaberi stranu! Vreme je da probamo i ovaj način. Makar ćemo imati dobru muziku da nas hrabri.

____________________________________________________________________________

P.S. U komentarima možete da podelite svoje mišljenje o tekstu, komentarisanje je anonimno, nije neophodno da ostavite pravu mejl adresu.

P.P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download