Hali Gali u Galopu

Glavno pitanje je s koje strane dolaziš na Hali Gali? Jesi li tu zbog mladoženje, alternativne scene u Duploj Sobi, ili zbog mlade i njene još luđe sestre, izložene u Noćnim Morama i Katakombama.

Pratim klince do Dragstora, ne osećam se matoro, još uvek, jer je tek 22:30. Stižem na početak programa, ulazim posle grupice srednjoškolaca u kojoj jedan od njih nosi spajdermen helanke zbog kojih mu obezbeđenje ispred ulaza, na moje iznenađenje, daje komplimente. „Kupio sam ih u sekndhendu!“, odgovara im on dok ulazi u hodnik Dragstora, u prvi sloj mraka gde ga momentalno gubim.

hali gali 2

Satnica Galopa

U Noćnim morama nastupa sastav „Plamen večnosti“, tročlana postava koja izgleda kao da su pripadnici nekog nindža-kulta, svi nose maske preko lica, na stolu ispred njih su upaljene sveće, mirišljavi tamjan i one metalne posude koje sam viđao samo u filmovima sa budističkim monasima, dok na video projekciji iza njih idu filmovi sa mišijim glavama u prvom planu. Uz elektro bit i snažne udarce na bas bubnju, preko kojih cvile i režu distorzirani zvuci, vođa kulta dubokim glasom poje nešto nerazumljivo, ali upečatljivo. Tu se pričestim dimom i spreman sam za Hali Gali.

Prvi na listi su „Johanbrauer“. Zvuk je užasan, sve se odbija od pločica, buka mi bubnji po glavi, a glas njihovog frontmena Pavla Dimitrijevića razaznajem tek kad vikne ili vrisne. Tražim mesto u masi, dovoljno blizu bine, dovoljno daleko od buke, da čujem svirku. Više me vozi kako se oni provode na bini nego to što ne mogu da čujem. Do mene je, do uzbuđenja, Hali Gali je tek počeo, hladim se šeširom i gustiram zašećerenu limunadu koju sam provukao ispod sakoa.

„Johanbrauer“ je tačan u svirci, pristojan u gruvu, nenormalan u nastupu. Posle dve pesme više nema sumnje da je ovo bio najbolji način da se uhvati zalet za celonoćni galop, jer trio jurca ispred publike koja se tek privikava na događaj, klimajući u ritmu. Gitarista Marko Obradović se preliva dok svira solaže, izgleda kao da ga jedino taj pončo drži u komadu, dok mu se celo telo uvija oko gitare. Iz mase muški glas dovikuje: „Jebi me, Pavle!“, na šta ovaj kratko odgovara „Hoću“, posle čega, kao teška konjica, uleću u „Tundru“. Ova pesma je poznata svima koji čitaju i druge moje tekstove, jer sam ovu pesmu zapazio još na subotičkoj „Omladini“, a sada je doživela i studijsku verziju sačuvanu na disku Hali Gali kompilacije koji sam za 500 din pazario odmah po ulazu.

Značenje imena „Dupla soba“ mi sine u glavi kada ukapiram da je na kraju prostorije drugi stejdž koji se aktivira za samo deset minuta nakon završetka prve svirke. Na njemu su spremne tri mačora iz „3mačke100godina“, benda iz Zrenjanina koji je bio jedan od razloga zašto sam se radovao Galopu.

Još od kada su mi poslali poruku da preslušam njihov prvi album i mog neispunjenog obećanja da ću pisati o njemu, lovim ih po obaveštenjima u nadi da ću ih naći na nekoj svirci i sve utiske koje imam do sada spakovati u jednu priču. No, to je nemoguće složiti u ovom tekstu, jer mačke sa albuma nisu 3 lika koji sviraju na bini u Duploj sobi. Na albumu to su neki bezimeni, nevidljivi, rok akrobatičari koji prave vrhunski gruv i bacaju vas u salto svojim seckama i obrtima, uz glas ženskog vokala koji zvuči kao dovikivanje. Na bini su to obična tri čoveka koji sasvim ljudskim pokretima i ponašanjem uspevaju da iznesu sve što postoji na snimcima, uz prilično kvalitetnu zamenu ženskog vokala glasom njihovog bubnjara Nebojše Durmanovića.

Počinju sa pesmom „Pusto“, završavaju sa nekom obradom za koju nemam pojma odakle je i čija je. Čini mi se da lavina-gimnastika u gruvu, puna preskakanja i ritmičkih obrta, sa različitim gitarskim rifovima koji se nadovezuju jedan na drugi, zahteva drugačiji prostor, jer ovde se sve odbija jedno od drugog i kao da ne razaznajem ništa od mešanja zvukova. Ipak, dovoljno mi je da osećam, „dva i dva je dovoljno“, ritmičko mlevenje se proživljava čitavim telom. Pri kraju njihovog nastupa pojavljuje se tip sa pištaljkom koji je koristi kao legitiman instrument, deo benda, dopunjavajući ritmičke stajke svojim prodornim, odsečnim pištanjem.

U tekstu o prvom Hali Galiju pohvalio sam izbor bendova i promišljenu programsku politiku organizatora, pa sam im zahvalan što su mi ovim događajem dali još jedan razlog da im čestitam, stisnem ruku i naklonim se skinutog šešira, mada zbog nastupa benda „Larska“ iz Kragujevca, ne bi mi bilo teško ni da lako kleknem pred njima pun oralne hvale (prvo za ženske članove tima, ako mogu da biram).

Hali Gali očigledno sluša šta se dešava na sceni, koja je mnogo veća od beogradskog pašaluka (na vodi), pa je dovođenjem „Larske“ omogućio publici jedan ubrzani, polučasovni kurs najkvalitetnijeg stonera, koji je počeo sa instrumentalnim uvodom, nakon kojeg je krenulo krcanje dva basa i bubnja. „Larska“ nije samo muzički atraktivna, već i vizuelno, zbog ponašanja i izgleda njenih članova na bini, pa je navala foto reportera i snimatelja brzo pretvorila prvi red u osetljivu zonu, tako da sam se povukao u sredinu, gde divljanje uz ovakvu muziku nije rizikovalo oštećenje tuđe opreme.

Pratim ovaj bend još od prvih dojava i njihovih nastupa na demo festivalima, tako da mi je na ovoj svirci poseban gušt bio da gledam lica ljudi i pratim njihove reakcije na muziku. Nema ničeg boljeg nego kada vidite gomilu ljudi kako u istom ritmu, sa istom težinom i pokretima, prate gruv pesme i savijaju se napred-nazad. Posebno mi je bilo drago da vidim Mladena Miloševića, jednog od novinara Balkanroka, sa kojim se često ne slažem u muzičkim kritikama, ali izrazito ga poštujem baš zbog pronicljivih i posvećenih recenzija kakva je ona koju je napisao o njihovom debi albumu „Can’t Steal It. Bilo mi je drago da ga vidim kako uživa u masi i iskreno sam se nadao njegovom izveštaju, međutim taj deo posla je odradila Sara Smolović, nova članica njihove redakcije, o čijem tekstu možete više da čujete u podkast epizodi.

„Larska“ se oprostila uz pokušaj pesme „Jeffry“, ali bas pojačalo dovezeno iz Kragujevca nije preživelo toliku količinu stonera, pa je otkazalo na samom početku pesme, zbog čega je takav kraj ostavio utisak da nam treba „Larska“ na bis, pa je njihov predstojeći nastup 6-og decembra u Elektropioniru dobar povod da se čuje celokupan sadržaj.

U ovom trenutku Galop je već toliko uzeo maha da se ljudi sudaraju po hodnicima, masa se gura preko stepeništa, premešta po sobama, susreti su kratki i neočekivani, odjednom iz mraka izleti poznato lice i dok se pozdravljate sa nekim, svirka već počinje, autori se smenjuju, izmiče vam program. Moji pokušaji da obiđem što više stejdževa, završavali su se uglavnom brzim protrčavanjem kroz masu i letimičnim pogledom na bine gde su se smenjivali izvođači najrazličitijeg zvuka, od hevi tvrde rejverske elektronike koja mi je sabijala šešir u glavu, do psihodeličnih bitova uz koji su se ljudi njihali kao u transu.

Organizatori su bili dovoljno pametni da isprave prošlogodišnje propuste, pa je sada ceo prostor bio znatno bolje iskorišćen, doživeo sam Dragstor znatno drugačije, kao otvoreno i slobodno mesto, za razliku od klaustrofobičnog utiska koji sam imao od prošlog puta. Takođe bih se zahvalio za veći broj klupa i stolica, jer u mojim godinama to je posebno važan deo doživljaja, treba mi mesto gde mogu da sedeći iskuliram cigaru. Za to mi je posebno bila privlačna fotelja u jednom od prolaza do Duple sobe, ali je ona brzo postala „fotelja za overu“, sa obzirom na to da su se u njoj valjali i sabirali parovi i soliste koji su preterali sa galopom, pa su ispali iz sedla.

Moram da priznam da se u slučaju „Proto tipa“ slažem sa stavom koji je izneo Nemanja Timočanin u tekstu za HellyCherry. Dodatna gitara u bendu je učinila zvuk nešto raznovrsnijim, ali mi je njihov zvuk i dalje neprivlačan i pomalo hermetičan. Mada je njihova svirka izgledala pakleno, makar sa daljine sa koje sam je ja posmatrao, nijednog trenutka nisam osetio potrebu da se približim i doživim je u punoj snazi.

Više sam priželjkivao bend „Šajzerbiterlemon“ (i nisam bio jedini u tome, što možete čuti u jedinoj uspešno zabeleženoj izjavi na podkastu). Ovo je prvi put da sam imao priliku da ih čujem uživo. Došli su na svirku spremni kao za borbu: okačili su transparent sa znakom benda, naoštrili su se da od starta prevedu masu u svoj ritam koračnice i do samog kraja nastupa nisu davali lufta.

Njihov zvuk i izraz se dosta promeni od onoga što su pružili na izdanju „EP“. „Čudni ljudi“ su i dalje hit, to se moglo videti po oduševljenoj masi i čuti u vriscima odobravanja koji su ispratili uvodni deo pesme, ali album „Iza naših zidova“, a sada i pesma „Sve senke“ sa kompilacije, donose jedan militantni zvuk, ratoborne tekstove i još suroviji zvuk koji prati i vizuelna estetika spotova, od kojih sam već izdvojio „O idolima“.

Istina je ono što je Sara Smolović napisala u svom tekstu – pesme im slično zvuče, ali to je zato što one nisu obične pesme, već koračnice, muzika za marširanje, muzika u službi govora, propagande koju šire kroz svoje tekstove. Iz svih tih jednoličnih ritmičkih struktura koje se slažu kao betonski blokovi jedna uz drugu, iskače vokal, glas Jovana Sibinovića koji deklamuje, urla i preti rečima. Tokom nastupa mi je izgledalo kao da mu se glava preoblikuje u megafon iz kojeg su iskakale parole.

Šajzeri su iskoristili priliku da predstave i nove stvari od kojih mi je „Svi ljudi koje volite“ ostala upečatljiva po naslovu, a zahvaljujući Timočaninovom tekstu, saznao sam i za „Ogledalo“. Njihov nastup je ostao upečatljiv i zbog 2 gostovanja, prvog od strane dela Sitzpinkera i Crva, a drugog od strane Alekse Nedića, basiste „Vizelja“ i jednog od organizatora festivala, kojem su se ovom prilikom zahvalili i bend rečima, i publika povicima i aplauzom.

Najveće iznenađenje mi je bio bend „Crvi“. Ne u smislu da sam tada otkrio ovaj sastav, znamo se još od svirke na kojoj su mi ostavili mlaki, skoro odbojni utisak, već u smislu da sam ih sada čuo potpuno drugačije. Bili su mi novi, sveži, kao neko otkrovenje koje me je oduvalo svojom jednostavnošću i poentom. Pesma „Lažem i kradem“ koja me je tek zagrebala kada sam je čuo prvi put na svirci, a onda i na snimcima, sada mi je bila snažna, doživeo sam je kao himnu, došlo mi je da skinem šešir i odslušam je tako sa poštovanjem, ali gruv je bio previše zavodljiv, da sam morao da budem deo mase koja je đuskala pred binom.

Možda je to do mene i doziranja kroz veče, ali od one rasvete na bini, rainbow palete boja koja je isijavala iza glave frontmena, izgledalo mi je kao da se Damjan Babić prosvetio, pa su stihovi „Sad kad sam dobro šta ćemo s tim“ zvučali kao deo propovedi. Možda je do nove postave i mog stalnog oduševljenja sviranjem bubnjara Andreja Mladenovića, ali „Crvi“ su mi pružili puno razloga da ih iščekujem na nekoj sledećoj svirci.

Fascinantno mi je da niko nije pomenuo bend „Slonz“ i, što se mene tiče, najbolju svirku te večeri. Možda je do mene, uželeo sam se ovog trija; možda je do njih i popičnog gruva koji vas zavodi svojom prijemčivošću, da bi vas gitara i tekstovi našamarali; možda je do Hali Galija i cele atmosfere koja u tri sata posle ponoći vibrira od koncentrovanog ludila i energije.

Ono zbog čega mi je ovo ubedljivo najbolji nastup koji sam doživeo na Galopu je sirova snaga i hrabrost sa kojom je izveden. Ja sam priželjkivao „Lepotu u glavi“, a dobio sam samo dve pesme sa tog albuma, doduše moje omiljene – „Nikad nisam nju“ i „Sledećeg dana niko nije umro“, koje su zvučale drugačije zbog improvizovanja na sceni. Ima i do toga što sam taj album toliko silovao sa preslušavanjem da sam upropastio disk, ubacujući ga u nesigurne plejere automobila i još gore čitače mini linija, pa sam mogao da prepoznam svaki trenutak kada bi odstupili od studijske verzije, što je za mene i poenta živog nastupa. Nema razloga da sviraju istu pesmu onako kako su je svirali kada je nastala, to je razlog za istinsko uzbuđenje, jer je svaka svirka zapravo posebno izvođenje i jedinstveni doživljaj istog benda.

Kažem vam: „Slonz“ je bend za uživo. Super je slušati ih kod kuće otpanjene do kazne za uznemiravanje komšiluka, ali uživo je pravi doživljaj, kada vidite kako se Nikola Mijailović iživljava na gitari, svirajući je iz lakta, i osetite kako se braća-Tošič preslikavaju u gruvu, vozeći nas od pesme do pesme. Veći deo nastupa bio je posvećen novim pesmama. Ako pričamo o hrabrosti, pričajmo o mudima sa kojima „Slonz“ dođu u sred beogradskog festivala i odsviraju pesmu u kojoj su noseći stihovi: „Beograd je provincija// Beograd odnose vetrovi“. To rep-recitovanje koje je postojalo i na prvom albumu, sada se uobličilo u poetiku, pa već sada iščekujem to buduće izdanje, jer želim opet da čujem tu stvar i da se setim jeseni 2019-te godine kada sam u Dragstoru, na obali jednog glavnog grada, slušao kako kroz reči jednog frontmena izlazi sav bes i nezadovoljstvo jednog naroda. Za one koji ne vide: Beograd je pod okupacijom. Ako niste primetili žičane ograde, iskopane rovove i sigurnosne kamere opremljene kineskim softverima za prepoznavanje lica, vama ništa ne znači što je Hali Gali bio festival na kojem su se, zahvaljujući šabačkom bendu „Slonz“, čule reči pobune, reči prkosa.

Iako sam hvalisavac i često mašem šeširom kako poznajem andergraund scenu, nisam imao pojma za bend „Koikoi“, pa se ovim putem zahvaljujem Hali Galiju što mi ga je otkrio i pružio. Bilo je zabavno iščekivati ga, jer nakon njihovog spota za pesmu „Bog te ubio“, objavljenu na pomenutoj kompilaciji, imao sam velika očekivanja.

U četiri ujutru jedini razlog da budeš budan je seks, droga ili dobar rokenrol, a „Koikoi“ nam je pružio makar dva od ovih razloga. Svirku su počeli sa obaveštenjem koje sam morao da zapišem zbog izbora glagola: „Ako je neko deknuo viski, neka ga vrati…“. Očekivali biste da ovo kaže hard rok bajker, a ne jedan od genijalnih devojaka iz benda.

Pošto sam imao priliku da opljujem bend „The end is near“, u kojem je jedna od članica bila Ivana Miljković, sada članica benda „Koikoi“, iskoristiću ovu priliku da izbalansiram nekadašnje kritike sa iskrenim hvalospevima koje imam za nju i ovaj bend. Već sama činjenica da se članice benda smenjuju na različitim instrumentima tokom svirke (bas, gitara, klavijatura, daire), a da sve to prate vodećim ili pratećim vokalima, dovoljan je razlog da skinem šešir u znak poštovanja, ali kada su pesme tako dobro izvajane i sprovedene, ne znam za način kako da dovoljno pohvalim ono što su nam dali na Galopu.

Samo u pesmi „Bog te ubio“ postoji toliko slojeva koji me oduševljavaju da bih mogao da posvetim ceo tekst njoj (što ću i uraditi za rubriku „Video Stop“, obećavam). Od onog rifa koji vozi, do upečatljivog teksta i kreativne upotrebe narodnih povika, na koje sam ja slab, pogotovo na izraz „rđa te izjela“, koji ne možete da nađete ni u Vukovim zbirkama, pa sve sa onim prelazom na ženske vokale koji ponavljaju „Ubile te moje suze“, dok pesma ide u rokačku završnicu. Jebote, kakva pesma i kakav dolazak jednog benda na scenu.

Iako sam se nadao da su im i druge pesme u sličnom fazonu, njihov repertoar je prilično šarenolik, meša u sebi različite žanrove, a svaki od njih je lepo izdoziran i prilično je pitak, čak i u četiri sata ujutru. Osim pesme u kojoj se ponavlja obraćanje „Hej, Misisipi“, koja mi je bila pomalo tanka sa tekstom, sve druge stvari su me pošteno zavozale i u svakoj je postojao bar jedan element zbog kojeg bih joj se vratio ponovo. Bilo je 4:20, pravo vreme za doradu, pred pesmu „Krinolina“ kojom su se odjavili, uz magičeskije zvuke praćene elektro bitom. Sumnjam da sam se prevario, ali ću prvom prilikom proveriti da li mi je „Koikoi“ zaista novi najomiljeniji beogradski bend.

Ovo je momenat za završne reči, ali ću taj deo ostaviti za početak podkasta, jer sam se u suprotnom džaba cimao da snimam i pišem paralelno, zbog čega i objavljujem utiske sa razmakom od deset dana. Međutim, to nije problem kada pišete sa namerom da vas uvrste u čitanke, ili makar u ukoričana izdanja rokenrol hronika – ovaj tekst može da se čita i sledeće godine, pred treći, još bolji Hali Gali koji smete da propustite, ali je to propust zbog kojeg ćete se kajati, kad-tad.

 

_____________________________________________________

Šešir moj vam se zahvaljuje na vremenu i pažnji, a ja vas molim da podelite tekst i zapratite stranicu Šta slušam, a šta mi se dešava. Mi smo deo ekipe „Sobakaisti“ koja se zalaže za promovisanje kvalitetnog sadržaja i optimistične slike o svetu koji se raspada.

Ako vam se  sviđa kako pišem i na koji način pratim scenu, možete me podržati preko ko-fi platforme.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>