Hali Gali je odgovoran za požar

Za Dragstor me vezuju lepi trenuci kojih se ne sećam i neke od najjezivijih scena iz klabinga koje ne mogu da zaboravim. „Hali Gali Požar #1“, celonoćni događaj koji je okupio najnoviju mladu alternativnu scenu rokenrol i elektronske muzike, sažima u sebe neke od tih najboljih i najgorih trenutaka. Zbog toga verujem da je ovo jedan od najvažnijih muzičkih događaja od kada pratim lokalnu scenu, o čemu svedoči i broj prodatih karata i masa mladih ljudi koji su učestvovali u prvom haligalijevskom požaru.

Stara klanica ispod Pančevačkog mosta nije najbolja lokacija za festival samo ako ste navikli na Cetinjsku, u suprotnom je idealno mesto – dovoljno zavučeno da nema frke od pandura, dovoljno daleko da je ostajanje do jutarnjeg busa najbolje rešenje i dovoljno veliko da primi gomilu koja je već od deset sati počela da ispunjava prostor. Ako baš patite za Cetinjskom, makar će vas podjednako visoke cene pića podsećati na krug dvojke. Prostor je bio izdeljen po sobama, a svaka od njih se aktivirala u različito vreme, tako da je prva svirka bila u sobi „Noćne more“, ogromnoj prostoriji nad kojom dominira sablasna figura ćelavog čoveka razapetog na beli krst osvetljen crvenim svetlima.

Limbo Lighting“ su počeli tačno po satnici, lagano popunjavajući svojim atmosferičnim zvukom praznu prostoriju u koju se slivalo sve više ljudi. U jeku reklamiranja festivala video sam da je Andrej Mladenović jedan od članova ovog benda, zbog čega sam od samog starta bio tamo, jer sam već odavno fan njegovog muziciranja. Mladenović je jedan od retkih bubnjara na čije se sviranje zaista ložim, a različitost stilova i virtuoznost sa kojom svira pratim još od Vizelja, pa kroz sve saradnje koje je ostvario sa Vranjkovićem/Crvima/Turistima, a sada i ovde.

52991293_353630838570323_2199792114827526144_n

kolaž od članova benda; promo materijal festivala

Njihova muzika je bila savršen uvod u ono što će „Noćne more“ postati do kraja večeri. Krenuli su iz minimalizma u kojem su zvuci gitare pod efektima pravili atmosferičnu pozadinu, dok je Mladenović grebao po činelama i dodavao tek po neki udarac. Onaj treći član benda, o kojem ne znam ništa kao i o onom drugom (edit: ko su druga dva člana možete pročitati u ovom tekstu), bio je najmisteriozniji, jer iako je stajao za pultom sa gomilom tehnike, pokreti njegovih ruku su bili potpuno nejasni. Tek kada bi se svetlo malo pojačalo, uviđao sam da on zapravo razvlači magnetofonsku traku, a onda je ponovo namotava u kutiju iz koje su dopirali zvuci šuštanja i pucketanja. Onaj drugi član je sve više maltretirao gitaru, ali ta razuzdanost sa kojom je udarcima palice i pesničenjem izvlačio iz gitare zvuke za koje taj insturment nije predviđen bila je potpuno u skladu sa celim konceptom. Bend je postajao sve bešnji iz pesme u pesmu, praveći tako uzlaznu dinamičnu liniju koja je poentirala teškim nojzom u kojem se onaj treći član latio basa, a strob svetlo nas je bacalo u trans. Magla iz dim mašine je ispunila prostoriju, a po koji vrisak je upotpunio gromoglasnu završnicu kojom je „Limbo Lighting“ poentirao.

52566018_2061544460600344_2103449427078283264_n

Limbo Lighting; foto: Goran Loncarevic

Na kraju njihovog nastupa već je bilo prilično popunjeno, pa je „Palms Voice“ nastupio pred publikom koja je već bila zagrejana. Dugo sam čekao na konačnu priliku da čujem Borisa Milanovića, jednog od članova vrhunskog benda „Triko“ i mastermajnda ovog muzičkog projekta, a čini mi se da nije bilo boljeg mesta za to od Hali Gali festivala. Nakon nastupa tročlanog benda, njegova izvedba se nadovezala kao svedenija verzija, zadržavajući instrumentalnost u gitari, ali se više oslanjajući na snimljene matrice, obogaćene živim vokalom.

Na početku me je vozila samo muzika, dok mi se vokal činio neubedljivim, ali iz pesme u pesmu, kako se Milanović sve više prepuštao, nastup je postajao sve snažniji i energičnji. Kada je skinuo gitaru i počeo da skače u ritmu matrice, publika ispred njega je pokupila tu energiju i od tog trenutka ova soba je postala mesto gde se đuska. Čuo sam iza sebe kako je neko prokomentarisao „kakav Masiv Atek“, dok je preko tvrde matre Milanović govorio polurazumljive reči iz kojih sam uhvatio samo „what happened in 2002“. Bilo mi je interesantno da doživim tu poletnu muziku i pomalo uvrnut vokal koji je govorio ko zna kakve strašne stvari, izdišući teško. Taj spoj kontrasta mi je dao povod da se u narednom periodu vratim Palms Vojsu i istoimenom albumu koji sam sasvim površno poslušao kada je izašao.

Iako nema prozora i pomalo je skučena, uselio bih se u „Novu sobu“ samo da bih svakog dana doživljavao nastupe kakav je imao bend „Sitzpinker“. Poslednji put sam ih slušao na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu i tada su mi izgledali prilično pogubljeni na onoj velikoj bini. Ana Ćurčin je davila sa tonskom i bend je već debelo kasnio sa početkom, a onda, kada su konačno dobili svoju priliku, činilo mi se kao da su preplašeni veličinom prostora i brojem ljudi u publici.

IMG_9160

Sitzpinker; foto: Goran Popovski

U „Novoj sobi“ nije bilo nikog zajebanijeg od njih troje, posebno zbog Dunje Mijačić, čiji je promišljeni mračniji stajling i izgled na bini bio u upečatljivom kontrastu sa druga dva člana benda koji su bili u belim majicama. Ušao sam u masu baš dok je ona vikala „Sve što voleh, voleh sam“. Ono što posebno volim u ovom bendu (i nisam sam u tome) je minimalizam, taj utegnuti gruv basa i bubnja kojim nas teraju da se lomimo dok preko njega ženski vokal uzvikuje upečatljive stihove. Bubnjar Danilo Ilić i basista Pavle Trifunović savršeno vladaju dimanikom pesama, krećući se od tvrdih rifova do melodičnih vožnji u kojima se njihove ritmičke figure prožimaju. Iako su linije pevanja svedene, a raspon Dunjinog glasa se kreće između nekoliko tonova, taj spoj sa ostatkom benda čini „Sitzpinker“ autentičnim u svom izrazu i posebno zanimljivim. Tekstovi daju smisao, u svakoj od pesama se istakne bar po neki stih koji vam ostane u glavi („iznad svega sebe volim ja“). Ako je bilo ikakve koristi od „Bunt Rok Festivala“ to je što je ovaj bend došao do veće pažnje koju zaslužuje.

Mislim da su one deonice sa ajpedom suvišne, jer ne daju ništa novo bendu, a često stvaraju tehničke probleme na bini, što je bio slučaj u Novom Sadu, a pomalo i ovde. Takođe mi se čini da su nepotrebne sugestivne najave pesama kojima je Dunja sklona, jer komentar da je neka pesma „romantična“ pomalo kvari utisak i pogrešno usmerava očekivanja publike. U nizu pesama koje su odsvirali, vidi se jasna razlika između novijih i starih stvari kao što je „Mozaik duša“, koja zvuči preterano „repetitorski“, a i sam tekst je neubedljiv, jer ta genitivna sintagma „mozaik duša“ ne znači ništa, a teško se zamišlja kao slika. Ono što postižu melodijama na basu, udarcem bubnja i njenim glasom koji peva „daj mi slobodu“ čini srž benda i najveći izazov će biti da na tom minimalizmu grade buduće pesme. Nemam ništa protiv toga da uključe još instumenata ili bilo koju digitalnu igračku koja bi im proširila mogućnosti, ali za sada to se čini suvišnim. „Sitzpinker“ je bend u koji polažem puno nade i verujem da budućnost pripada njima.

Stigao sam da provirim u „Crnu sobu“ baš kada se Buč Kesidi zavozao. Gužva je bila toliko velika da sam zaista mogao samo da provirim preko glava ljudi. Na bini sa nadstrešicom koja je ličila na one makete koje se sastavljaju od šperploče, revolveraški dvojac je rokao punom snagom. Poslednji put kada sam ih slušao bili su nesigurni i tek su od pola svirke uhvatili zalet, a ovde, od momenta kada sam ih video, znao sam da su u svom elementu, jer je Luka Racić leteo po bini, dok je Zoran Zarubica dominirao na bubnju, svirajući doboš jednom rukom, a drugom praveći ritam na dairama. „Subota je uveče, da, da, da, da“.

Potpuno su me oduševili kada su iz „nove španske serije“ prešli u „Pustinju“ od Vizelja. Čak i bez basa zvučali su tako moćno i puno da sam zamalo podlegao uslovnom refleksu da pripalim buksnu koju sam odvojio za ovu stvar. Zarubica je oduševljeno dobacio publici kako nije hladno, što je bilo očigledno jer je gomila isijavala toplotu, neprestano igrajući i pevajući pesme. Izvođenje „Uragana“ me je podsetilo na ono vreme kad sam potpuno odlepio zbog njihovog albuma „Posesivno-ospulsivni hospul“. Prvo je Racić sam ritmično okidao uvodni akord, što je podizalo tenziju sve dok se Zarubica nije uključio ritmom, nakon čega su nas oduvali.

Pošto je gužva bila prevelika da bih se probio do bine i poklonio im se kao idolima, svratio sam u „Noćne more“, tamo su postojale viseće palete na kojima je moglo da se sedne, ali sam potpuno odustao od te ideje kada sam video istetoviranu ribu u bodljikavom topu kako peva u kavezu napuklim narodnjačkim glasom „ako poželiš da mi se vratiš…“. Oko nje su ljudi odlepljivali uz elektroniku koja je tukla sa zvučnika, dok se ona uvijala podignute ruke. „Nike Eyes“ – pisalo je u programu. Cela scena mi je bila privlačna u svojoj odvratnosti i mislim da je jedan od najvećih uspeha ovog festivala što je uspeo da spoji dve vrste publike koje su po mnogo čemu slične, ali se očigledno razlikuju po nekim krucijalnim muzičkim stavovima. Meni je „Nike Eyes“ bio zanimljiv za gledanje i voleo bih da sam mogao da ih stavim na „mute“, jer bih tako mnogo više uživao u prizoru razuzdane mase koja igra i toj istetoviranoj curi koja skače u zanosu.

Nazad u „Novu sobu“ zbog starih dobrih Vizelja. Još od kada sam u Španiji provalio album „Naj bolji“, vozim se na njihovom zvuku, a sa svakom novom pesmom koju objave sve sam veći i privrženiji fan. Imajući u vidu da su Aleksa Nedić i Veljko Milinković deo organizacije festivala, bilo mi je interesantno da ih vidim kako će se ponašati na bini. Verujem da im je organizovanje bilo posebno cimanje, a da im je svirka došla kao konačan ventil i proslava uspeha koji je bio očigledan još tada, u jedan posle ponoći. Posle svega što su uradili, stihovi „to se lako rešava“ su zvučali mnogo veselije.

Vizelj je uspeo da preživi saobraćajku na ibarskoj magistrali u kojoj se slupala cela scena, pa i kada je gitara otkazala, „Scena“ je nastavila da gruva, jer ne može te tehnika sjebati ako si Veljko Milinković, koji se vraća u bit solažom, kao da je baš tako planirano. Ali i on je pička, makar je to zaključak ako se vodim Nedićevom izjavom koju sam zapamtio sa nastupa u Ljubitelju, u Gornjem Milanovcu, kada je rekao publici „štimovanje je za pičke“, jer se njegovo štimovanje čulo u pauzi između pesama. „Nepravda“ je za mene najbolja pesma u ovom milenijumu jer je toliko razuzdana i poletna, a u sebi nema nimalo banalnosti koja često zaguši vesele pesme, jer zapravo krije manijački-posrpdnu sliku u stihovima „čik pogodi koga imam u gepeku“. Ta manijakalnost koju često potežu u pesmama postoji i u „Kadilaku“, u onim stihovima o krađi lekova u apoteci, koja na neki uvrnuti način postaje romantična jer je u sve to uključena i draga. Na to se nadovezala i pesma za koju mi se čini da je nikada do sada nisam čuo, jedna od najbržih njihovih stvari, u kojoj postoji stih „postajem seksualni manijak“.

Sabijen uz zid, imao sam dovoljno mesta samo da se klatim uz „Kafu i cigare“, dok je tip do mene dudlao elektronsku cigaru sa aromom vanile. Neka klinka me je pitala imam li rizlu, što mi je omogućilo da savršeno poentiram, izvukavši iz šešira rizlu marke Vizelj. Cela soba skače i peva povratni vokal u „Ritam mašini“, a Vizelji probijaju plafon i raspaljuju požar iz kojeg ne može da nas spasi ni vatrogasna brigada sa Karaburme.

Ne znam šta ih je toliko teralo u brzinu, ali nikada do tada nisam čuo toliko brzu „Pustinju“, što znam po tome što nisam stigao da izduvam celu buksnu, a Milinković je već pevao odjavne stihove „provozaj me krug kroz pustinju“. Iz te brzine su uleteli u nitro bust „Nosoroga“ koji je zvučao kao da su kliknuli 1.75 briznu na Jutjubu. Jedva sam spasio šešir iz mase koja je postajala sve luđa.

Hali Gali se ne dešava samo u sobama, već u svakom delu Dragstora. Ispred sobe u kojoj se valjaju diskovi, majice i posteri bendova, okupljene grupice se prepiru šta će sledeće da slušaju. Najveća žurka je uvek ispred wc-a, jednog od najfilmskijih koje sam video, a po zapuštenosti skoro u rangu Medike. Ispred je kada, postavljena kao korito ispod četiri česme od kojih samo jedna radi, zbog čega se ožednela masa gura, dok neku klinku umivaju. Muški i ženski deo je prozivoljan, jer nema nikakvih vrata i obeležja, već po prisustvu/odsustvu pisoara zaključuješ kome je koji deo namenjen. U kabini u kojoj sam bio postoji ogromna rupa u zidu koja gleda u žensku kabinu, kao da je neko krenuo da dubi „glory hole“, ali se zajebao u proceni, pa je na kraju odlučio da ostavi prozor između dva pola wc-a. Neka cura je ušla u kabinu i iznenadila se mojim šeširom koji je virio kroz rupu, mislila je da je pogrešila ulaz, a onda je uvidela dizajnersku odluku da nas spoji u ovoj intimnoj delatnosti. Da nisam žurio da čujem „Dogs in Kavala“, možda sam mogao da uz ovaj tekst dodam i još nekoliko porno heštegova (#public #goldenshower).

Možda je ulog bio prevelik pa mi bend nije ispunio očekivanja, ali suština je da su mi „Dogs in Kavala“ bili prilično dosadni. „Crna soba“ je sijala, oni su izgledali kul na bini i početak svirke je bio obećavajući, lagano su se zagrevali gruvom. Posebno se isticao bubnjar Hajduković koji je tako predano udarao bubanj da mu je u jednom trenutku spala kapa uz udarac i pokret glave. Ipak, iz pesme u pesmu, stvar se previše odugovlačila i rastezala, kao da su namerno odbijali da nas uvuku u priču i daju nam suštinu. Sve je bilo na nivou džemke, glas i testovi su zvučali kao da su tu više da bi popunili prostor, a ne da bi rekli nešto smisleno, a ta monotonija mi je brzo dosadila pa sam posle četiri pesme izašao iz Crne sobe.

IMG_9335

Hajduković, Dogs in Kavala; foto: Goran Popovski

Nisam izdržao da ne povirim u „Noćne more“ gde je Bleach, tip sa zelenom kosom, teškom maskarom i crnim karminom, u beloj togi pod kojom su virile martinke sa fluroscentnim pertlama, u tom trenutku puštao elektro verziju Smitsa. Vrat mu je stezala crna ogrlica, nalik na one debele pseće steznike kojima se obuzdavaju pit bulovi, što je potpuno išlo uz ime ovog stejdža. Publika je bila još brojnija, a pojedinci iz mase su odudarali svojim oblačenjem, pojavom ili načinom na koji su igrali. Stajao sam na stepeništu, a pored mene se ogromni tip savijao i podizao, hučeći kao da sa naporom podiže ogroman teret, potpuno van ritma i bilo kakve logike koju sam mogao da uvidim.

IMG_9014

ulaz u Noćne more; foto: Goran Popovski

„Gazorpazorp“ je zaključao „Novu sobu“. Nije bilo smisla gurati se napred jer je masa bila toliko gusta da ste mogli da hodate po glavama od ulaza do bine. Sabio sam se u sam ćošak, gde sam otkrio ogromnu gasnu bocu, nalik na one koje eksplodiraju u video igrama, pa sam u svojoj paranoji počeo da tripujem da je ceo Hali Gali zapravo napravljen zarad masovnog žrtvovanja vatrom koje će skrenuti pažnju javnosti na alternativnu scenu, ali kad je bend krenuo sa svirkom, prepustio sam se uz pomisao da i nije tako loše odleteti u vazduh uz ovakvu muziku. Prvi rifovi pesme i glas Jasmina Rastića, gitariste i frontmena benda, koji zvuči kao da vam sve vreme urla u facu, a glas mu je sirov i grub kao da je ispušio celu godišnju proizvodnju niške „Drine“ bez filtera, počeli su da nas sabijaju u zgužvanu masu tela koja su se klatila i povijala po komandi gruva.

Bilo mi je jasno da su oni nosioci nove scene, energija nastala iz nasleđa garažnih beogradskih bendova koji su se probili, ali sa dozom sirovosti i autentičnosti koja ih čini jedinstvenim. Njihovi rifovi nisu proste ritmičke figure preko kojih su lepili tekst, već svaki od tih elemenata funkcioniše za sebe i prožimanje vokala sa instrumentalnim deonicama daje punoću pesmama. „Gazorpazorp“ jaše taj talas koji se podigao posle prvog udara nove scene i nadam se da će opstati na njegovom vrhu, jer sve što rade, ide im u prilog. Oni su najbolje od andergraunda što trenutno postoji.

Zbog toga mi je i zabavno da smo se virtuelno pokačili zbog jednog teksta koji sam objavio, nakon čega smo razmenili par komentara na fejsbuku. Ja sam njih nazvao pičkama što nisu podelili moj tekst o njihovoj svirci u Novom Sadu, a oni su mene nazvali sisicom i još nekim imenima koja sam zaboravio. U tom virtuelnom prepucavanju je učestvovao i Aleksa Nedić koji mi je zamerio što prozivam najmlađi bend na sceni, uz dodatak toga da se krijem iza pseudonima i šešira, što u oba slučaja nije tačno – moje ime je Andrea Kane i ja sam poreklom Italijan, iako sam se vešto infiltrirao među vas prave Srbende sa prezimenima na „ić“. Ne krijem se iza šešira zato što se plašim da me ne nalupaju klinci iz VII/2 zbog mog pisanja, već zato što isto tako slobodno pišem i o konzumiranju supstanci koje se u pravnom sistemu ove zemlje kategorišu kao ilegalne, a pošto mi je više stalo do moje konzumentske anonimnosti nego do čaršijske popularnosti, izbegavam da se fotkam ili da kačim svoje selfije na net.

Dakle, nije mi frka da se prozivamo, jer mislim da je to zabavno i čini scenu zrelijom. Još bolje je ako se nikada ne upoznamo, jer meni nije stalo do vas i vaše privatnosti, već samo do onoga što radite. Imajte u vidu da ja putujem po celom regionu i skupljam priče o svirkama svih koji su vredni za scenu, pa tako znam u kom je krevetu i s kim Nedić spavao u Subotici, a taj deo privatnosti nikada ne bih narušio u svojim tekstovima, ali zato ne prezam od toga da vas prozivam, makar to bilo bez ikakvog povoda, jer kao što sam ja ugazio Loknera nakon njegovih glupavih tekstova o bendovima na koje se ložim, tako će i mene neko iz vaše generacije izrendati, čemu se iskreno i nadam; neko mora da nasledi ulogu glavnog kritičara na sceni. To što ste najmlađi bend ne daje vam nikakvu protekciju, bavite se javnim poslom i što se pre naviknete na to da vas anonimusi poput mene prozivaju, to ćete biti slobodniji. I ko me jebe – ne morate da podelite nijedan moj tekst. Ni Vlastelica, niti iko iz Repetitora, nikada nije podelio neke od mojih najboljih tekstova koje sam napisao o njima, pa i dalje idem na njihove svirke i pišem, zato što verujem u to što rade.

Shvatite – ja se grebem o vas, jer da nema dobrih bendova na našoj sceni, ne bi bilo ni razloga da pišem, ništa pametno ne može da se kaže o „Moreuzu“ i ko bi se cimao da uživo čuje „Ničim Izazvan“. Ja dolazim na svirke da smuvam sve te klinke koje se lože na vas, ali ste vi previše zauzeti sviranjem. Ja se guram za svoj komad scene jer nikada ne bih zaslužio deo nje da ne pišem o vama, o kvalitetnim bendovima i muzici koja je vredna slušanja i pomena. Ja prelazim duplu kilometražu da bih vas stigao u vašem poslu, jer to što vi postižete sviranjem, ja moram pisanjem i iskustvom. Zato hajde da svako radi svoj deo posla, a ako se ikada sretnemo, u šteku uvek imam komad za lulu mira.

53524810_288157605195829_6642384738235449344_n

satnica festivala

Koliko je ozbiljan stejdž „Noćna mora“ svedoči nastup tipa pod imenom Eva Ras. Kada sam pročitao njegovo ime u najavi, morao sam da ga guglam, što me je odvelo do njegovog izdanja na Librarionu, poznatog po objavljivanju opskurne muzike iz celog regiona. Ono što sam čuo bilo mi je neslušljivo i zato sam sa nestrpljenjem čekao da vidim ko će to i kako doživeti uživo.

I desilo se – Eva Ras postoji, to je Filip Stojiljković, emo klinac sa šatiranim šiškicama i rukavicama bez prstiju, koji je bio jedan od glavnih baklji koje su razbuktale Hali Gali. Njegov nastup je bio između horora i apsurda. Preko matrica koje su se kretale od neparnih metal rokačina do jednoličnog drobljenja i nojza, njegov vokal je vrištao, skičao i pištao, potpuno nerazumljivo i nejasno, pa mi je bilo smešno kada je najavio jednu stvar kao novu pesmu, pošto je meni sve do tog trenutka zvučalo potpuno isto.

Ipak nisam mogao da ostanem ravnodušan na prizor mase koja ga je okružila i koju je svojom energijom potpuno uvukao u svoj trip. Strob svetlo je seklo scenu, praveći od prizora „stop motion“ film u kojem sam hvatao pojedinačne kadrove – lica ljudi u vrisku, glave koje se tresu, podignute ruke, prsti stisnuti u rogove… Uz sve to u pozadini je stajala cura u belom koja je čitavo dešavanje snimala analognom kamerom, što me je neodoljivo podsetilo na scenu iz Linčovog filma. Vrhunac prizora je bio kada je masa podigla pevača, a on se batrgao, pokušavajući da dohvati mikrofon i izvrišti preostali deo pesme. To je scena koju ću zasigurno još dugo nositi u sećanju.

Tri i po sata iza ponoći, nakon jedne zatvorene sobe i pet sati stajanja, upadam u Crnu sobu gde „Sv. Pseta“ lome binu svojom muzikom. Prvi i jedini put sam ih čuo u Domu B-612, a tada je nastup trajao kraće od deset minuta, jer je bubnjar rasturio svoj instrument i izjurio napolje, za šta sam tada mislio da je deo performansa. Ipak, na ovoj svirci se ispostavilo da oni zapravo sviraju, i to jebeno dobro.

Ispred bine se tuku u transu koji pravi zvuk gitare i bubnja, a u pozadini, oni srećniji se ljubakaju. Odakle više tolika vutra, pitam se dok udišem miris koji ispunjava sobu. „Sv. Pseta“ ne zastaju nijednog trenutka, uporno vezuju pesmu za pesmom i sve bešnje sviraju. Posle par sudara u šutkama, diskvalifikovan sam i izlazim u hodnik gde je opšta žurka ispred „merch“ sobe.

Masa se zgurala od zida do zida i nemoguće je izaći napolje ili se provući do wc-a, pa ostajem gde sam, ispod jednih merdevina na ulazu u Crnu sobu. Tu sam se zapričao sa nekim klincem koji mi je rekao kako ima bend „Neboder“ i da mu je najveća želja da sviraju na Hali Galiju. Kada mi je rekao da je 2002. godište, što znači da je ilegalno nabavio pivo i cigaru koje je konzumirao, znao sam da rokenrol ima budućnost. Organizatori su im obećali da će svirati u maju ako snime nešto do tada, zbog čega moram posebno da ih pohvalim, jer je očigledno koliko su upućeni u scenu i sa kojom su pažnjom probrali bendove.

„Hali Gali“ je ubedljivo nešto najbolje što se desilo novoj sceni. To je dokaz da novim generacijama ne trebaju veliki izdavači, promoteri, nadrkani šefovi klubova koji nisu uložili u opremu još od devedesetih. Skroz je u redu da se muzička industrija razlupa, SOKOJ zapali, a svi koji su sranje da se žigošu da su sranje. Iz intervjua za Oblakoder saznajem ko su svi ljudi iza ovog podviga i ovim putem im čestitam na uspehu. Voleo bih da imam bilo kakvu konstruktivnu kritiku kako bi sledećeg puta bili još bolji, ali sve što su uradili je toliko dobro da ne mogu da se otmem utisku da sam prisustvovao događaju godine. Sve, od izvođača do lokacije, mase koju su okupili i posebno fanzina koji su izdali uz događaj (što me malo podseća na Symposion koji prati svirke u Subotici), apsolutno sve je bilo do jaja.

Zbog toga mi je zapanjujuće da niko od „glavnih“ muzičkih medija nije ispratio događaj, objavio tekst ili uradio bilo šta više od pukog deljenja najave. Tužno mi je što je jedini koji je objavio nešto bio tip sa Hejterskog vodiča (najklikbejt naziv za sajt sa najsoft pokušajima prozivanja), koji ne bih ni pročitao da ga HellyCherry nije podelio na svom sajtu. Jebi ga, možda je ovo dobar povod da kažem da sam zbog Hali Galija prešao 200 km u jednom pravcu, samo da bih u pola pet ujutru bio na autobuskoj stanici da uhvatim bus nazad za Suboticu kako bih čuo Igralom u Studiju 11. I vredelo je. I više od toga!

Zato ću za kraj sugerisati da za sledeći Hali Gali organizatori prošire domet – bilo bi sjajno čuti „Larsku“ u Crnoj sobi, „Reflection“ bi bio savršen za Novu sobu, a uz „Mega Denke“ u Noćnim morama čak bih i ja bacio šešir u vis. No, ko god da bude u lajnapu sledećeg Hali Galija, naći će me u publici, jer ovaj požar se neće ugasiti.

*video: Saška Mrkonjić

_________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

banner-free-download