Gostovanje: Abdelraheem Kheirawi – 10 najuticajnijih albuma

Otvorili smo još jedan deo sajta, sveže okrečen, spreman za goste i putnike namernike. Gostovanje je nova rubrika u kojoj ćete pronaći autorske tekstove ljubitelja muzike sa kojima sam imao sreću da se upoznam. U ovoj rubrici ćemo objavljivati i razgovore sa najrazličitijim ljudima iz muzičkog sveta, nasumične priče i isečke iz njihove muzičke istorije.

Istinska mi je čast da je u prvom Gostovanju Abdelraheem Kheirawi, frontmena benda „FC Apatride UTD“, pred kojim, uz dubok naklon, skidam šešir. U ovom tekstu ćete pronaći priče o 10 albuma koji su najviše uticali na njega kao muzičara, umetnika i čoveka.

hdf

foto: Abdelraheem Kheirawi

  1. Free – Tons of Sobs

U želji da objedini razne muzičke tradicije i marginalizuje crnački faktor u stvaranju nove američke kulture, muzička industrija insistirala je 1950-ih na upotrebi termina „rock’n’roll“. U tome je uspela stilski, pa su industrijski rokenrol činile nove frizure, modni trendovi i beli muzičari prihvatljivi za nastupe na nacionalnoj televiziji. Muzički, to je i dalje bio ritam i bluz. Zapravo, prvi bend sa aditivom nove komponente koju bismo mogli nazvati drugačije, pa neka to bude i rokenrol, bili su tek kasnije Bitlsi. Kako su 1960-te odmicale, rokenrol se razvijao rapidnije, granajući se u sve veći broj podžanrova. Neki su ostali zacementirani oko ritam i bluz osnove dok su drugi izlazili iz šablona i istraživali nove muzičke krajolike, da bi krajem dekade došlo do eksplozije bendova sa obe strane Atlantika i ogromne šarenolikosti zvukova.

free tonsGrupu „Free“ činili su oni osobenjaci koji ne mare za trendove niti mogućnost komercijalnog uspeha. U čitavoj toj gunguli, za njih možemo reći da su posedovali najmanje istraživačkog duha. Čakštaviše, bend se nije libio da se deklariše suprotno tržišnim zahtevima, prosto i jednostavno – bluz bend. Nisam od onih koji daju prednost jednoj ili drugoj formi svirke, što bih ovde dokazao primerom da mi je drugi omiljeni bend tog perioda „Jethro Tull“, koji je sušta suprotnost grupi „Free“. Istovremeno bih iskoristio priliku da poručim mlađim muzičarima da uvek odabiru onu formu kroz koju im je lakše da se kreativno i u potpunosti izraze.

Album „Tons of Sobs“ izašao je krajem 1960-ih za Island records. Kako je celokupan budžet iznosio 8 hiljada funti (uključujući probe, snimanje, produkciju, tehničare), producent Gaj Stivens (poznat po produkciji albuma „London Calling“ grupe The Clash) nije se trudio da podrži tada debitantski mladi bend preteranim asistencijama. Upravo zahvaljujući njegovom nemaru albumje dobio ekstremno sirov i „prštajući“ zvuk, koji nedostaje na narednim albumima. Momci su se samo uključili i isprašili, bez obaziranja na tehničke detalje.

Tons of Sobs je pokrenuo lavinu „Heavy blues“ bendova u Britaniji. Mnogi su najednom poželeli da sviraju tako minimalistički i da zvuče tako sirovo, a podžanr je kasnije utopljen u naziv „hard rock“. Međutim, za razliku od velikana hardroka poput Parpla i Cepelina, grupa Fri je prezala od tehničkog eksponiranja, ne odstupajući od minimalizma (što bi muzičari rekli – svirajući za pesmu) iako je imala čime da im parira. Vokalista Pol Rodžers kontrolisao bi glas ne dozvoljavajući da pređe u onu vrisku koja je kasnije karakterisala mejnstrim metal bendove 1980-ih, a njegova boja glasa (kada sam prvi put čuo bend) podsetila me je na gitarski drajv (sličan doživljaj onome kada prvi put čujete stare snimke Ajka i Tine Tarner).

Omiljena pesma: Going Down Slow

Za mesto broj 10, konkurisali su još i Jethro Tull – Aqualung, The Doors – L.A. woman, Rollingstones – Let it bleed, Kyuss – Blues for the Red Sun, Clutch – Strange cousins from the West, The Sword – Apocryphon. Ipak, Free – Tons of sobs moj je favorit.

  1. Alice Coltrane – Ptah, the el Daoud

Jednom mi je drugar poklonio zbirku poezije Žike Obretkovića, rekavši: „Evo da se smeješ, a na kraju ćeš doći do jedne ozbiljne i oduševićeš se“. Zaista je tako i bilo. Žika je pisao kojekakve ludosti o tome kako Kraljević Marko sadi kupus i papriku, pa ga posle doji Vila Ravijojla isključivo levom sisom, da bi završio zbirku ludorija jednom genijalštinom koja skamenjuje. Ne želim da povlačim izravnu paralelu sa Alis Koltrejn i kažem da je od ovog albuma snimala gluposti, ali ovo je svakako njen najgenijalniji album u upotrebnom pogledu.

ptah+the+el+backAlisina ušuškanost u novoformirani klasni karakter odrazila se i na polje njenog stvaralaštva pa, uprkos neospornoj visokoj tehnici, slušalac bi morao biti isključivo zaludni buržuj da bi se identifikovao sa njenom muzičkom tematikom (podstaknutom smrću njenog muža), naizgled prostranom i kompleksnom, a zapravo krajnje individualističkom i egoističkom. Međutim, na ovom albumu bljesnuo je njen veliki genij i sposobnost da primeni tehničku kreativnost na polje dublje društvene sadržine.

Kupio sam ovaj album na kaseti u prodavnici polovnih knjiga, u britanskom gradiću Česteru, pre 18 godina. Zapravo kupio sam i druge dve koje su imali u ponudi: Wailing Souls – Fire House Rock i Joseph Haydn – The clock symphony, sve za po jednu funtu.

Na albumu je svirao i Pharoah Sanders (saksofon i flautu).

Omiljena pesma: Turiya and Ramakrishna

Za mesto broj 9, konkurisali su još i Miles davies – Round About Midnight, Herbie Hancock – Speak Like a Child, Mal Waldron – The Seagulls Of Kristiansund i Hank Mobley – Reach Out, sve redom bolji albumi od Ptah, the el Daoud, ali ne sa toliko uticaja na mene koliko i ovaj.

  1. Prince Far I – Jamaican Heroes

Jedan od mojih prijatelja na društvenim mrežama izbacio je nedavno fotografiju jednog noćnog kluba u Grčkoj, sa natpisom na ulazu: „Friday – Reggae, Ragga, Dancehall“. Pomislio sam kako je to vrlo nezgodno za publiku poput mene. Po mojoj logici, rege i dab bi, ako već ne zaslužuju ekskluzivno veče shodno poseti, trebalo uvrstiti u veče alternativne muzike zajedno sa bluzom, pank-rokom, stonerom itd, dok bi raga i denshol valjalo pripojiti onome što se danas (nepravedno) smatra Rnb, Soul i naravno Popu. Tako bismo, kako kaže naša narodna, zasitili vuka i sačuvali ovce.

prince farPrince Far I je izvođač koga ne bismo mogli zavesti ni pod jedan podžanr regea. Doduše, u nedostatku izbora, često ga se pokušava podmetnuti u Dab poeziju, ali njegov jedinstven stil živog pripovedenja preko dab ritmova  vrlo se razlikuje od pomenutog podžanra. Zvanično je neobrazovan i nimalo sofisticiran, ali samouk i duboko duhovan – njegova umetnost je najbolji primer progresivne interpretacije religije od strane ugnjetenih klasa, kada se odbaci zvanična i dominantna društvena ideologija. Odrastavši u getu i baveći se kasnije poslovima koji uključuju nasilje, Far I je adresirao položaj izgubljenog čoveka u društvu, dočaravao njegov unutrašnji svet i borbu sa spoljašnjim preprekama. Uz sve to, koristio se jezikom i psihologijom opasnog „Rude boy“-a, delujući kao agresivni gangsterski propovednik.

Nakon 36 godina staža u slušanju regea, ostajem pri mišljenju da se rege ne može upoznati kao paket bez poznavanja rada ovog umetnika, a preko njega slušalac upoznaje detalje jamajkanske društvene realnosti, podjednako kao iz romana Marlona Džejmsa. Tu su prevare, pljačke, tuče, ubistva, siromaštvo i, naravno, unikatan stil oblačenja koji bi u razvijenim zemljama delovao kao kontra-kultura (npr. narandžaste zvoncare, zelene košulje, francuske kape itd.) – dok je na Jamajci zapravo modu diktirala oskudica.

Omiljena pesma: Musical History

Za mesto broj 8, konkurisali su još i The Regulars – Victim, Cimarons – Makka, Steel Pulse – Tribute to the martyrs, The Itals – On the rock i Black Slate – Six plus one, ali ih je Far I pobedio u foto-finišu.

  1. Death – For the Whole World to See

„Before the Ramones there was Death“, glasi slogan koji ovaj bend koristi u promo svrhe. Da pojasnim. Obožavam pank-rok. Istovremeno, najmanje se razumem sa pank-rok fanovima. Većina onih sa kojima sam imao dodira (čast izuzecima), vrlo je slabo muzički obrazovana. Za većinu njih muzika počinje sa Ramonsima i završava sa Eksploitedima (osim ako nisu kooptirali žanr melodičnim pank bendovima poput Bed Relidžna ili NOFX). Ovaj slogan je, dakle, dvoznačan. Dok ukazuje na to da za mnoge ljubitelje pank-roka pre Ramonsa nije postojalo ništa, istovremeno govori da je zapravo prvi pank-rok bend „Death“.

deathAko pitate muzičku industriju reći će vam da nisam u pravu. Ako pitate mene, muzička industrija je hrpa korporativnih govana bez elementarne muzičke pismenosti, sa jasnom misijom akumulacije kapitala i stvaranja profita i odličnim smislom za širenje vladajuće ideologije. Oni će vam reći da je u pitanju proto-pank bend. Iza ove etikete krije se, osim naravno principa nenarušivosti rok mitologije, priča o muzičkoj nekompetentnosti nove generacije menadžerčića koji ne bi prepoznali kvalitet da skoči i ujede ih za dupe. Ako pitate Frenka Zapu, on će vam to objasniti ovako: „U početku su matorci bili spremni da rizikuju i izdaju sve čega se dočepaju. Ako se proda – odlično, ako ne – nikom ništa. Onda je došla nova generacija menadžera koji su do tada kuvali kafe i razvlačili kablove po studijima. Oni su odlučili da znaju šta će se prodati a šta ne“.

Zapa je sasvim u pravu, osim što ne dopire do suštine koja se tiče, koliko profita toliko i ideološke kontrole. Doduše, 1970-ih takvih je slučajeva bilo vrlo malo, da bi se svake naredne decenije omča sve više stezala. Death je jedan od prvih bendova koji je osetio blagodeti principa ponude i potražnje na svojoj koži. Bili su pogrešne boje kože da sviraju muziku sa distorzijom (zanimljiva primedba ako uzmemo u obzir kako je nastao rokenrol), ime im nije bilo prikladno (odbili su da ga promene) i to što su svirali nije baš moglo lako da se definiše 1973. godine. Dakle, upamtite, ne proto-pank kao The Stooges, Televison ili Hawkwind, nego prvi pank-rok bend.

Sad kada smo ispravili istorijsku nepravdu, da kažem da je bend slao master snimak na adrese raznih izdavačkih kuća čitavih desetak godina – nikada nisu dobili dil. U međuvremenu, lider benda Dejvid Hakni preminuo je od posledica alkoholizma i priči je došao kraj. Onda je, trideset i kusur godina kasnije neki hipsteraj otkrio njihov singl (koji su 1974. sami presovali) i izađe najzad i ploča. Vrhunski album je u pitanju.

Omiljena pesma: You’re a Prisoner

Za mesto broj 7, konkurisali su još i Sex Pistols – Never mind the bollocks, – Buzzcocks – Another Music in a Different Kitchen, National Wake – Walk in Africa, The Ejected – A touch of class, Angry Samoans – Back From Samoa i Bad Religion – Recipe for Hate, ali ipak – before life there was Death.

6. Neimiah Skip James – Paramount 78-RPM records, 1931

Zvali su ga „Skip“ zato što se nije dugo zadržavao ni u jednom gradu. Zaposlio bi se na železnici kao fizički radnik, a nakon posla bi nabacio kicoško odelo i odlazio na gradski trg da svira. U to vreme, običaj na Srednjem Zapadu bio bi da razni bluzeri zauzmu svoje parče trga i, u zavisnosti od umeća, steknu dodatnu zaradu. Kada bi na trgu svirao Skip Džejms, svi drugi su mogli da se oproste od zarade.

61dNxfiDcHL._SX355_Skip je svirao u D štimu sa jedinstvenom „fingerpicking“ tehnikom i zvučao je bliže Piedmont bluz stilu sa Istočne obale nego Delta bluzu. Nakon audicije, dobio je priliku 1931. godine da snimi ovaj album za Paramount. Međutim, usled Velike ekonomske krize album se slabo prodavao i veći deo tiraža završio je u podrumu kompanije. Onda je okačio gitaru o klin i postao sveštenik, nakon čega mu se gubi svaki trag. Tridesetak godina kasnije, nakon intenzivne potrage, ušli su mu u trag fanovi sa Nešvil bluz festivala i ponovo mu gurnuli gitaru u ruke. Uspeo je da snimi još pesama u narednih par godina, ali je bolovao od raka na želucu i ubrzo je preminuo. Inače, lečenje je uspevao da plati parama od autorskih prava nakon što je grupa „Cream“ obradila njegovu pesmu „I’m so glad“.

Skip Džejms je ostavio veliki uticaj na velikane poput Boba Dilana i Erika Kleptona, a najviše na stil sviranja Marka Noflera.

Omiljena pesma: Hard Time Killing Floor Blues

Za mesto broj 6, konkurisali su još i Robert Johnson – 78-rpm records Vocalion Records, Howling Wolf – Moanin’ in the Moonlight, Lightnin’ Hopkins– Lightnin’!, J. B. Lenoir – Alabama blues, R.L Burnside – First Recordings i Otis Taylor – Respect the Dead, ali Skip je odneo pobedu još prvog momenta kada sam ga čuo.

  1. Tinariwen – Tassili

Ovde pravim iznimku time što ubacujem relativno noviji album (objavljen 2011. godine). To je malčice problematično jer još nije prošao test vremena. Međutim, duboko sam ubeđen da će ovaj album biti aktuelan i za 50 godina, poput danas albuma Bitlsa ili Flojda.

tinweri„Tassili“ je snimljen u pustinji, na otvorenom, negde na granici Malija i Alžira. Lider benda, Ibrahim Hađ al-Habib insistirao je na tome, rekavši da je njegovo prirodno okruženje najinspirativnije za snimanje ovog albuma. Francuski producenti su morali otpremiti tonu opreme do izolovane tačke u Sahari, uključujući generatore, reflektore i sve što je neophodno za boravak u pustinji.

Al-Habib je učesnik dva rata protiv vlade Malija. Sa samo 6 godina je gledao kako mu oca vešaju na gradskom trgu u rodnom Tesalitu, posle čega je dugo vremena proveo u izbegličkom kampu u Libiji. Nakon što je postigao svetsku slavu, za razliku od ostalih članova benda, odlučio je da ostane u rodnom mestu uprkos rasplamsalom sukobu. Na unutrašnjosti omota albuma nalazi se njegova izjava: „I kad mi se usne smeju, moje srce plače“.

Ovo je akustičan album sa prilično mračnom atmosferom i sporim ritmovima, a tekstovi Al-Habiba oslikavaju jednostavan i meditativni svet tuareških nomada i dubinu koju Tamašik dijalekat doseže kroz svoju svedenost.

Omiljena pesma: Ya Messinagh

Za mesto broj 5, konkurisali su još i Boubacar Traore – Mariama, Ali Farka Toure – Niafunke, Toumani Diabate – Djelika, Tamikrest – Chatma i Goat – World Music, ali „Tassili“ je tata.

  1. Fela Kuti and Africa 70 – Sorrow, tears and blood

Dve ubice od po petnaestak minuta. Kada je menadžer Fele Kutija pokušao da poturi ovaj album jednoj njujorškoj radio stanici, urednik programa ga je pitao: „Kojih tačno 3 minuta želiš da pustim sa pesme?“. Shvativši problem, menadžer je zamolio Felu da napravi neku kraću pesmu iz čisto komercijalnog razloga. Fela je odgovorio: „Jesi li ti čuo kakvu kratku kompoziciju Betovena ili Štrausa? Svi veliki kompozitori rade što i ja.“

MI0004049556Ovaj album govori o napadu vojske na Felinu rezidenciju u Lagosu, nakon čega je Fela uhapšen (po hiljaditi put). Tom su prilikom bacili njegovu majku sa terase, posle čega je preminula od zadobijenih povreda. Fela je bio opasan. Osim podsticanja na pobunu kroz muziku, Fela je koristio zaradu od prodaje albuma i turneja da obezbedi stanovnicima geta u kojem je živeo vodovod i kanalizaciju, pomažući ih i novčano. Otvorio je i zdravstvenu kliniku sa besplatnom uslugom. Nazvao je geto Kalakuta republika, proglasivši je nezavisnom od Nigerije. Hiljadu vojnika napalo je Kalakutu, spalivši Felinu kuću i studio do temelja. Fela bi odmah po svakom izlasku iz zatvora nastavio sa „anti-državnim“ aktivnostima – u studiju i van njega.

Muzika Džejms Brauna je uveliko uticala na nastanak Afro-fanka, ali su „Juju“ ritmovi i specifičan način pevanja na „pidgin“ engleskom odvojili ovaj žanr od afroameričkih korena. Nakon raspuštanja benda „Africa 70“ i formiranja benda „Egypt 80“ (1980. godine) muzika je dodatno modifikovana i usporena, što je dovelo do novog naziva – „Afrobeat“.

Omiljena pesma: Colonial mentality

Za mesto broj 4, konkurisali su još i Tony Allen & the Afro Messengers – No Discrimination, William Onyeabor – Tomorrow, Kamal Keila – Agricultural revolution,  Seun Kuti –From Africa with fury, Femi Kuti – Democrazy, ali ništa od toga ne može da se poredi sa Felom.

  1. Public Enemy – Muse Sick-N-Hour Mess Age

„Muse Sick-N-Hour Mess Age“ jedan je od retkih Hip-Hop (tada je još naziv „Rap“ bio u upotrebi) albuma kompletno odsviran živim instrumentima. Igra reči u naslovu albuma, između ostalog, može se prevesti i kao „Muzika u našoj poruci“.Ovaj je album označio prekretnicu u karijeri tadašnjeg mega benda.

R-103657-1177264249.jpeg1990-te okarakterisala je brza smena trendova. Tako su brzo isplovili i potonuli Grandž rok, Stoner rok i razne vrste Krosovera. Hip-Hop scena doživela je procvat i publika je sredinom 90-ih uveliko prešla na Gangsta rep. Wu Tang, Sajpresi i Geto bojsi vladali su scenom. Činilo se da su Pablik Enemi izgubili bitku, kako na muzičkom tako i političkom planu. Nazivali su ih bendom prošle dekade. Jedino što su svi tada smetnuli sa uma da ovaj bend ne sledi trendove, nego ih diktira. Isplivali su sa najmilitantnijim albumom u karijeri i živom svirkom.

Lirička elokvencija i sjajno artikulisana kritikauz zdravu dozu besa bio je recept koji nije mogao da omane. Najbolji dokaz bili su žustri napadi kritičara. Odbaciti doseljenički kolonijalizam u globalu, ne samo njegovo čedo SAD, prepoznati nacionalno oslobođenje crnaca kao sledeću stepenicu revolucionarne borbe, ukazati na konkretne mehanizme političke kontrole, govoriti o izolaciji i odvajanju od potrošačke kulture (pa čak denuncirati kolege koje šire Gangsta rap) nije bilo nešto što se smelo dopustiti u slučaju benda koji je već stekao svetski status.

Kupio sam kasetu u Fri šopu aerodroma na Malti i odslušao je na vokmenu do sletanja u Kairu. Pomislio sam – pa ovo niko ne ume! Za ovakav pristup muzici nije dovoljna samo kreativnost, nego i široko obrazovanje i politička pismenost.Godinama kasnije, sa rastom analitičkih sposobnosti, uspeo sam da trezveno sagledam prednosti i mane ovog albuma. Naime, Pablik Enemi su izgubili jedan deo Hip-Hop publike sa ovim izdanjem. Bilo je to, ispostavilo se, preozbiljno štivo za mnoge. Sa druge strane, uspeli su da probiju žanrovsku barijeru i privuku slušaoce drugih žanrova. Nisu se više obraćali ovoj ili onoj publici, nego su adresirali konkretne interese određenih društvenih slojeva.

Reakcija industrije bila je izolacionistička. Bend je uzvratio kontra-merama, a imao je i čime.

Omiljena pesma: Aintnuttin Buttersong

Za mesto broj 3, konkurisali su još i The Last Poets – The Last Poets, Gil Scott-Heron  – Small Talk at 125th and Lenox, Rage against the machine – The battle of L.A., Urban Dance Squad – Persona Non Grata, Scarface – Diary, ali je ovaj album Pablik Enemija podjednako veliko političko, kao i muzičko ostvarenje i redak slučaj sinhronizacije teorije i prakse.

  1. Mercedes Sosa–Hasta la victoria

Za ovo mesto vođena je trka između Mersedes Sose i Dablinersa. Presudio je važan detalj – Mersedes Sosa je uhapšena na bini tokom koncerta u La Plati 1979. godine. Oslobođena je tek nakon međunarodnog pritiska i nastavila karijeru u egzilu. Uostalom, Dablinersi su stvarali u nacionalno oslobođenoj Irskoj dok je Sosa gradila popularnu podršku levičarskim pokretima pod vlašću desničarskih hunti u Argentini.

R-8181945-1456671030-5981.jpegSosa je započela karijeru 1959. i od tada je snimila preko 50 albuma. Bila je jedna od začetnika žanra „Nueva cancion“ koji karakteriše spoj latinoameričkog folka i društveno angažovanih tekstova. Osim njenog dubokog Alt glasa, česta upotreba indijanskih instrumenata davala je njenim pesmama specifičan ton, vrlo različit od tada popularnog folka. Ovaj album posvećen je u potpunosti latinoameričkim revolucionarnim pokretima, od Argentine do Kube.  Slušao sam ga intenzivno dok sam raznosio novine u Holandiji sa braćom Malijcima.

Omiljena pesma: La Arenosa

Za mesto broj 2, konkurisali su još i Violeta Parra – Un rio de sangre, Milton Nascimento – Milagre dos Peixes, The Dubliners – More of the hard stuff, Esther Phillips – From a whisper to a scream, Townes Van Zandt – Our Mother the Mountain, ali jedna je Mersedes Sosa.

  1. Bob Marley & The Wailers – Survival

Bilo je socijalističkih ideja i pre Komunističkog manifesta, ali je tek Marks pokazao da ideja socijalizma nije dovoljna. Nije se moglo samo suprotstaviti ono što treba da bude onome što jeste. Jedno se moralo transformisati u drugo sa materijalima koji su pri ruci. Bilo je političkih albuma i pre Servajvala, ali je tek Servajval konkretizovao borbu, definisao pojmove, razvijao strategiju i, čak, podsticao mobilizaciju.

R-769258-1252327481.jpegU vreme aparthejda, južnoafričke vlasti su cenzurisale veći deo svake pesme na ovom albumu jednom, izrazito idiotskom metodom – uposlile su ljude da žiletima grebu delove ploče gde se nalaze opasni stihovi koji mogu podstaći mase na organizovano nasilje. Sa druge strane, Marliju je povodom ovog albuma dodeljena „Medalja mira Trećeg sveta“ od strane afričke delegacije u Ujedinjenim nacijama.

Ali, to nije sve. Osim vrhunskog liričkog sadržaja, ovaj je album po pitanju forme na kvalitativno višem nivou od njegovih prethodnika (iako su svi redom visokog kvaliteta). Marli nikada nije objavio isti album dva puta i svaki naredni je bio značajno drugačiji i napredniji od prethodnog. U ovom slučaju, Vejlersi su po prvi put dobili odrešene ruke da rade bez sugestija izdavačke kuće, pa čak i produciraju album kako im je bila volja. Razlog tome bio je što im je istekao prvi ugovor sa Ajlandom i ekipa je najzad snimala u sopstvenom studiju za sopstvenu etiketu.

Na konferenciji za štampu u Njujorku, jedan je novinar/fan prokomentarisao da je oduvek čekao na ovako nešto od Marlija, a Marli je odgovorio: „Sve je do sada bilo Servajval, ne samo Servajval“. Ovo je album bez slabe tačke. Moja jedina zamerka uvek je bila i ostala ista – što ne traje duže.

Omiljena pesma: Ambush in the night

Za mesto broj 1, konkurisali su još Wolfgang Amadeus Mozart – Magic flute, George Frideric Handel – Suite in D minor, Umm Kulthum – Alf Leila wa Leila, John Coltrane – My Favorite Things, Ray Charles – Hallelujah I Love Her So, Bob Dylan –The Times They Are a-Changin’, The Beatles – White album, Jimi Hendrix – Axis: Bold as Love, Elvis Presley – In Person at the International Hotel, Las Vegas, Nevada, James Brown – I Got The Feelin’, Ennio Morricone – Da Uomo A Uomo, Pink Floyd – The dark side of the moon, Paco de Lucia – Almoraima, AC-DC – Let There Be Rock, Dire Straits – Communiqué, ali je „Survival“ imao ubedljivo najviše uticaja na mene.

____________________________________________________________________________

P.S. U komentarima možete da podelite svoje mišljenje o tekstu, komentarisanje je anonimno, nije neophodno da ostavite pravu mejl adresu.

Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download