Godina 2015 u rizli 100s

Silno bih se namučio da iz moje oštećene memorije izvučem najbolja sećanja na muziku u 2015. godini, ali srećom imam sasvim dobar pregled na stranici bloga, pa sa relativnom sigurnošću aktivnog uživaoca kanabisa mogu da kažem koja su mi izdanja, svirke i trenuci u ovoj godini bili najznačajniji.

Da ovo ne bi bila samo još jedna sterilna lista najboljeg „ovog ili onog“, izdvojiću one svirke, izdanja i tekstove koji su mi lično bili značajni i koje bih voleo da stavim u mrvilicu i prospem po trećini cigarete u miksu za buksnu koju bih pripalio tačno u ponoć.

Ubedljivo najbolja svirka koja se desila ovog leta bila je na platou ispred Blek Hola u Gornjem Milanovcu kada su, dan nakon svirke u Čačku, nastupili Škank i Strah od Džeki Čena. Udarila vrućina, zidarac hladan, a ljudi u masi poludeli od dobre energije i muzike. Ako niste nikada bili u Blek Holu, zamislite ga kao maleno ostrvo okruženo kafančinama i klubovima u kojima trešte narodnjaci. E te večeri je publika bila toliko velika da su se svi fenseri osećali nelagodno što ne mogu da učestvuju u zabavi, a vlasnica „Malog raja“ je pozvala policiju da se žali na buku. Panduri su došli pred sam kraj Škankovog repertoara, tako da dugo čekani hit „Španska plesačica“ nikada nije odsviran jer je svirka prekinuta. E sad, u objavljenoj verziji teksta istakao sam kako je Strah nastavio svirku uprkos zabrani, ali postoji priča koju sam čuo kasnije i koju sad mogu da iznesem kao urbanu legendu: kada su panduri došli, Laske, lokalni muzičar koji je radio kao tonac, izvadio je iz džepa odštampane stranice iz zakona kojim se propisuju pravila o jačini buke u naseljenom mestu. Po toj priči, panduri su zanemeli kada im je klinac argumentovano i profesionalno objasnio da se sve odvija u skladu sa zakonom i propisima. Predstavnici vlasti su odjebali, a koncert je odleteo u stratosferu.

Stvarno mi je žao ako niste bili na ovoj svirci, a još više mi je žao što ni Strah ni Škank nisu objavili barem audio zapis te svirke, jer na njemu možete da čujete neka od najboljih i najenergičnijih izvođenja njihovih pesama, kao i gomilu upadica, dobacivanja, komentara i fora koje su deo šarma koji imaju ova dva benda. Jednog dana, kad „Šta slušam, a šta mi se dešava“ postane ozbiljna institucija, otkupićemo prava na te snimke i objaviti ih na radost ove i buduće publike. Do tad, bacite pogled kroz oko go-pro kamere na jedan trenutak sa te svirke.

Kada nam je Premijer poručio da letujemo u Srbiji, jer će to da pomogne domaću ekonomiju, mi smo ga poslušali sa zadovoljstvom. Leto je bilo suvo, nisi mogao da nađeš šemu sve da ti je ćale u četvrtacima, ali o Užicu se pričalo kao o oazi gde i dalje možeš da pazariš tiket za 500, tako da nam je Park fest došao kao više nego odličan izgovor da se uputimo u ovaj grad. Ovog festivala se sećam sa radošću jer je izrodio ideju muzičkih putopisa, koju sam kasnije primenjivao i u tekstovima o Lejk festu, ali sam siguran da ga nikada neću zaboraviti baš zbog onih vozova koji su prolazili nad terenom gde su održane svirke. Ako ikada budu snimali film o mom životu, molim da ne izostave kadar u kojem Sandra iz Dingospo Dalija peva stihove „Ko me to gleda“, dok vagoni, iz čijih kupea vire načičkane glave putnika, tutnje preko železničkog bedema iznad nas. Ceo teren je u mraku, bend sija pod rasvetom, a podizanje dinamike u pesmi „Sa krova“ je u potpunom saglasju sa kompozicijom voza koji se tu našao samo zarad našeg ugođaja i ove priče.

Dingospo Dali

Dingospo Dali u BIGZu

Petnaestak dana posle objavljivanja teksta o Park festu, (koji organizatori nisu podelili na svojoj FB stranici iz jasnih razloga, ali sam ja ipak bio pomalo uvređen), okačio sam tekst „Letovanje na Lejku (2) – O zvezdama i herojima“. Taj tekst mi je doneo najveći broj povratnih reakcija, pozdrava, zahvalnica i poziva da dođem opet u Nikšić. To ću zasigurno i uraditi, makar da se uverim da li je moguće da jedan muzički festival funkcioniše tako dobro ili je ono bila samo iluzija u kojoj sam živeo nekoliko dana na Bluzdogov račun. Drugi dan Lejk festivala će mi ostati upamćen po Bjesovima, koji su potpuno oduvali Guano Ejps i njihovo poziranje na sceni među svom onom skupom opremom. Iz cele te svirke izdvaja se trenutak u kojem mladi Bjesomarov sinovac lomi gitaru pred oko 5000 ljudi u masi. Za mene je to bio prvi put da vidim da neko lomi gitaru na sceni – što mu dođe kao neko gubljenje r’n’r nevinosti, jer doživeo sam ono što sam samo gledao na snimcima sa koncerata iz osamdesetih. Ako niste bili na toj svirci, a zanima vas kako je to izgledalo, imate Bluzdogov „aftermovie“ u kojem, oko 6-og minuta, kreće ludnica.

U rokenrolu sam se našao slučajem okolnosti. Ja sam uvek bio zaljubljenik u džez,  tako sam i naučio da slušam muziku, bez ikakvog znanja o tehnici, bez potrebe da poznajem harmonije ili uviđam teorijske zakonitosti ove umetnosti. Išao sam na koncerte kao običan slušalac koji doživljava ekstazu od neponovljive emocije živog nastupa. Zato sam unapred znao da ću morati da uštedim pare makar za jedan nastup na 31. Beogradskom džez festivalu. Bez razmišljanja sam odabrao Hiromi Trio Project i to je, gledano sa muzičke strane, sigurno najbolji koncert na kojem sam bio u životu. Hiromi je van svake kategorije, a sama pomisao da sam doživeo da uživo čujem trenutno najveću i najpopularniju zvezdu na džez sceni, podizala mi je ego, pa sam na tom koncertu, dok je zvuk klavira nežno bojio slike u mraku sale, sedeo u sedmom redu i pomišljao – jeb’o te, Andrea, stvarno si postigao nešto u životu!

 hiromi

Ipak najznačajniji trenutak u mojoj polugodišnjoj karijeri muzičkog kritičara je objavljivanje teksta o Beogradskom demo festivalu – „Šta je bio i šta će biti „Belgrade Demo Fest Live““. Tim tekstom sam zadobio nekakav status na demo sceni ili sam makar dobio povod da više verujem u svoj rad, jer me je zbog njega organizator festivala, Aleksandar Šarčević, pozvao da u 2016-oj budem u novinarskom žiriju. Za mene je to bio znak da moje angažovanje i pisanje o sceni ipak ima smisla i na neki način znači i drugima. Zbog toga sam se više angažovao i počeo sam posvećenije da pratim dešavanja i da pišem koliko sam mogao, a to da sam pozvan da budem u žiriju koristio sam kao preporuku u svojim mejlovima koje sam slao raznim magazinima i sajtovima. Jedan od mejlova na koje nikada nisam dobio odgovor, bio je upućen i redakciji hrvatskog „Rolling Stone“ magazina. Iskreno sam se ponadao da će mi ova preporuka, kao i tekstovi o Sari Renar i Mikiju Solusu, omogućiti da postanem deo neke ozbiljne ekipe, međutim ovaj časopis se ugasio mesec dana kasnije. Ja i dalje nemam nikakve novčane koristi od svog pisanja, ali taj osećaj na svirci, razgovor sa ljudima i dopisivanja sa bendovima nakon objavljivanja tekstova su neprevodivi u novčanice, tako da ću nastaviti ovo da radim bez obzira na sve. No, nikako ne bi škodilo kada bih našao način da finansiram sve muzičke ekskurzije na koje bih otišao, jer eto, ove godine je bio i niz značajnih koncerata na koje nisam mogao da odem, od kojih ću izdvojiti samo dva.

Prvi je nastup benda Artan Lili nakon objavljivanja kompletnog debi albuma. Na tu svirku nisam otišao jer nisam imao kinte, a bilo mi je glupo da ih pitam da me stave na spisak samo zato što sam objavio tekst o njihovom albumu. Žao mi je što sam propustio tu svirku, jer sam želeo da se uverim kako sve to zvuči uživo, pošto je na snimku i dalje savršeno. Međutim, mnogo više žalim za koncertom Repetitora u Beogradu od dvanaestog decembra. Ne samo što sam propustio jednu fantastičnu svirku, već nisam ni dobio mogućnost da kažem nešto više o ovom bendu i njihovoj muzici, a izjasniti se po pitanju Repetitora znači izabrati svoju poziciju u današnjem rokenrolu. Šta god mislili o njima i njihovoj muzici, činjenica je da je to jedini r’n’r bend koji nas u ovom trenutku istinski i za ponos predstavlja u svetu. Oni su alternativa koja je izbila okvire i granice u koje smo spakovani, pevaju na srpskom, a obišli su pola planete – brate, stigli su do Kine! Na ovaj koncert nisam otišao jer mi je izletela šljaka u Novom Sadu na kojoj sam zaradio kintu da preživim zimu i platim mesto u domu, ali i sada se kajem što nisam bio istinski rokenrola do kraja i što nisam zajebao i šljaku, i dom, i sve planove, samo da ih čujem uživo. U tom slučaju bih imao mnogo bolji povod da Mileni Milutinović, bubnjarki Repetitora, izjavim ljubav i da joj poručim da je, ako bude u blizini Studenjaka, uvek pozvana na buksnu, jer ja sam njen veliki fan.

Ukoliko nisam bio zločest više nego što to priliči jednom dvadesetšestogodišnjem studentu koji se utripovao da je muzički kritičar, nadam se da će mi Deda Mraz, na svom crnom harliju u obliku irvasa, ispuniti bar neku od želja sa liste:

  1. Želim da Strah od Džeki Čena konačno ode u studio i snimi makar EP.
  2. Želim da Dingospo Dali uspešno okonča rad na albumu i objavi ga već u januaru 2016-te.
  3. Želim da Plišani Mališan objavi novi album kako ne bih više morao da ga preslušavam na disku, koji sam dobio preko veze od ortaka iz Milanovca. Pošto nemam CD plejer, uvaljujem se kod ljudi iz Studenjaka koji ga imaju i puštam ga dok me ne oteraju.
  4. Želim da „Hemp Humans“ postane štampani magazin i da me njegove urednice zaposle za stalno.
  5. Želim da „HellyCherry“ nastavi sa uspešnim radom i da raste u nedogled.
  6. Želim da Astor Lajka i njegov bend snime neki demo ili makar singlić, po mogućstvu za pesmu „Dnevnik o Vojniku“.
  7. Želim da Sobakaisti počnu da zarađuju.
  8. Želim puno zdravlja i sreće mom dileru.
  9. Želim da se legalizuje gandža.
  10. Želim da mi Milena Milutinović pošalje poruku kad bude blizu Studenjaka.
  11. Želim vam svima srećnu Novu godinu!

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

2 Odgovora

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *