GM klabing

Na velike praznike Studenjak se isprazni kao razbijeni izlog sa patikama, u domu ostaje crni krem „trećeg svijeta“, oni iz ratom zahvaćenih područja, oni kojima je kuća predaleko da bi se cimali nazad, ali i oni kojima su porodice rasturene, pa je bolje ostati u pustom studentskom domu, nego ići u mesto rođenja, kao po nekoj kazni. Atmosfera je nekako depresivna i svaki trip te radi na daun, a od nacirkanih likova koji odvrću narodnjake ne možeš da se iskuliraš ni u jednom bloku. Zbog svega toga, u subotu sam se evakuisao iz svoje sobe i zapalio u moj omiljeni grad za klabing.

Noć pre toga zabo sam u trećem F bloku na nekoj sedeljci koja se brzo pretvorila u rejv, kada su dva brza lika poslužila studentariju belim linijama. Odmahivao sam glavom i mislio se – zato vas nema na protestima, mamu vam jebem narkomansku, pa sam izašao na terasu da iskuliram buksnu. Kroz pet minuta muzika je prešla u tuc-tuc fazu, ali i dalje nisam odustajao od muvanja jedne FON-ovke, mada mi je bilo jasno da je previše urađena da bi mogla da me sluša. Kada se scena sa linijama ponovila još jednom, ovog puta sa snifalicom srolanom novčanicom od 50 evra i skriptom iz francuskog kao podlogom, zapalio sam u svoju sobu, odlučan da ustanem rano i uhvatim bus što ranije, ali ostao sam budan do šest ujutru, gledajući klipove sa protesta, čitajući komentare i slušajući Felu Kutija, druga starog.

ljuban

Plakat iz Ljubitelja; dizajn: Videc

Već odavno sam gađao da budem na milanovačkoj koncertnoj promociji prvog albuma benda „Strah od Džeki Čena“, a kada sam video da će iste subote u novom „Ljubitelju“ ponovo gostovati Skreč Majstor Ljuban, znao sam da me čeka jedan od najjačih vikenda u životu. Ispratio sam da se na fejsu ova alternativna ekipa iz Milanovca raspravljala što se iste večeri organizuju dva događaja muzičkog tipa, ali meni, kao turisti, potpuno odgovara ovakav program, jer po ceni povratne buske karte sa studentskim popustom, mogu da se provedem kao da sam uplatio neki najrokerskiji turistički aranžman sa pet zvezica. U Milanovcu je posebno moćno za praznike, jer tada je grad pun ljudi koji tu više ne žive, pa možete da vidite koliko kul osoba je tu rođeno i odraslo, a sada su po celoj Srbiji, a i svetu. Moja je sreća što imam tamo ortaka koji svoj kauč deli preko kaučsurfinga, a još bolje je što je taj kauč u njegovom studiju Radionica“, pa se ceo smeštaj uklapa uz vajb moje posete.

Mada sam hteo da stignem tamo zadana (što kažu u Vrbavi), tek predveče sam uhvatio prevoz, a sve vreme sam se prepipavao da li sam poneo novčanik, telefon, slušalice i „Divlja polja“, prvu zbirku poezije milanovačke pesničke skupine „Mladi i mrtvi“. Ovo je njihova prva knjiga, a inače i prva knjiga u kojoj sam napisao predgovor, što osećam kao posebnu čast, pa se i ovim putem zahvaljujem milanovačkom Kulturnom centru i urednicima izdanja. U toj knjizi su objavljene odabrane pesme milanovačkih pesnikinja i pesnika različitih godina, od kojih su neke i neki već ranije objavljivani, ali većina ih je potpuni andergraund, a svako od njih je nekako povezan sa muzičkom scenom i rokenrolom. Pošto sam znao da ću sve te ljude videti na svirci, poneo sam zbirku kako bih pokupio autograme, a u glavi sam za svakog od autora imao priču i komentar na pesme.

Ljubitelj je sada ispod autobuske stanice, u zgradi u kojoj je, kako sam shvatio, nekada bila železnička stanica, pa sam pravo sa autobusa otišao na sešn. Inače, Milanovačka autobuska stanica je, govoreći iz iskustva sa autobuskim stanicama koje sam sretao na prošlogodišnjoj turneji, retko ružna građevina, ali je zato ta stara železnička stanica pravi biser. Bilo je oko devet sati, a ovi su već peglali pred okupljenim ljubiteljima. U prostoru u kome je nekada bila kafana, pet likova je džemovalo u najboljem mogućem fazonu. Od ekipe sam prepoznao Videca (The Shtrebers) za bubnjevima, Kovača (Plišani Mališan) na gitari i Majstor Ljubana sa svojom igračkom za skrečovanje vinila, dok su mi basista i saksofonista bili potpuno nepoznati, što je još više privuklo moju pažnju, jer se izdajem za nekog velikog poznavaoca milanovačke scene.

videc

Videc i Kovač, foto: Zoran Rašić

I dalje čekam da tehnologija dođe do onog momenta kada ću moći da puštam svoja sećanja kao u seriji „Black Mirror“, jer nema drugog načina da vam dočaram kako zvuči pet neverovatnih kreativaca i sjajnih muzičara koji džemuju u prostoriji sa visokim plafonom i izlizanim parketom, među zidovima nekadašnje železničke stanice, od koje je ostala samo slika lokomotive na zidu. Ne mogu da vam opišem zvuk koji izbija iz grla saksofona otvorenog pod mikrofonom koji visi sa kabla okačenog preko lampe na plafonu. Basista koji plete linije u nekoj crvenoj, old skul kancelarijskoj fotelji, pored njega Kovač savijen nad gitarom slaže melodije, a u uglu Majstor Ljuban sa svojom igračkom. Između njih Videc koji popunjava gruv dok jednom rukom nakreće pivo i povlači dimove cigarete. Da nije bilo koncerta na drugoj lokaciji, ne bih se pomerio iz one tačke sve do fajronta, ostao bih tu da se vozim na njihovoj neverovatnoj muzici i da skupljam kadrove za film života, onaj koji se nadam da ću videti u svom poslednjem tripu.

ljuban 2

Majstor Ljubanove ruke, foto: Zoran Rašić

Iskren da budem, jedva sam se naterao da odem sa džemke, jer mi se Belo u Boji, koje je otvorilo svirku umesto benda „Ućuti pas“, nije preterano slušalo. Jako bih se ispalio da nisam otišao, jer nisam imao pojma da se u bend vratio stari pevač, onaj sa kojim je Belo u boji i počelo. Kada sam ih video na sceni, tek sam u tom trenutku shvatio da su opet onaj bend na koji sam otkinuo prošle godine u „Blek holu“, onaj bend za koji sam mislio da je otišao u istoriju, jer su u jednom periodu imali drugog frontmena. Poslednji put kada sam ih čuo, nastupali su u Beogradu i ta svirka mi je ostavila mlak utisak, osetno je falilo prisustvo njihovog prvog pevača, Miodraga Danilovića, sa kojim je i snimljen EP „Sjaj sa druge strane, o kojem sam (što kažu u Velereči) onomad i pisao. Istina je da su i tada bili usvirani kao najprofesionalniji bend, ali je to bilo nedovoljno, jer nije imao ko da iznese dubinu onih stihova, jednostavno im se nije moglo verovati. Ortak iz „Radionice“ mi je preneo foru da su se zbog toga neko vreme sprdali na njihov račun, prozvavši ih „Bledo u Boji“. Sa povratkom starog frontmena, bend opet ima ozbiljnost, jer možete da se saživite sa celokupnom idejom muzike, možete da se saosećate sa stihovima iza kojih znate da postoji životno i intelektualno iskustvo. Priča koju ima „Belo u Boji“ može da funkcioniše samo u ovoj postavi, samo sa ovim ljudima među kojima kruži neka čudna energija i muzička magija. Samo ovaj frontmen može da kaže, tokom izvođenja pesme „Itaka“ – „hajde da probijemo medijsku blokadu“, a publika da odgovori pevanjem kolažiranih stihova ja nisam pevač prodanih prava/niti laskalo otmenih krava, a onda da svi odlepe na njegov znak.

belo 2

Belo u Boji, foto: Ivica Milošević

Dok su vozili svirku, razmišljao sam o onom trenutku kada sam ih prvi put čuo u „Blek holu“, na onoj najboljoj svirci o kojoj nisam pisao. Neverovatno je koliko su samo napredovali za manje od godinu dana! I o tome sam pričao sa ortakom iz „Radionice“, koji mi je sutradan pokazao spisak sa probama – među svim milanovačkim bendovima koji vežbaju kod njega, Belo u Boji ima najveći broj proba, a pri tom vežbaju i u prostoru kod njihovog bubnjara. Bend je prošao kroz nekoliko faza, promenio se pevač i vratio se stari, a svaki od članova benda je doživeo ličnu evoluciju u muzičkom izrazu. To je primetno u svakom detalju, u načinu kako sviraju, kako se ponašaju na bini, koju opremu imaju i koliko novih efekata koriste. Naum Simovski ide u onom pravcu muzičke arhitekture gde preko gomile efekata gradi zvuk koji upotpunjava svako spuštanje dinamike i stvara atmosferu iz koje izranjaju pesme. Strahinja Stefanović je postao mag solo gitare, a instrument na kojem svira kao da je neodvojivo srastao sa njegovim telom. Na toj svirci u „Blek holu“ basista Luka Jakovljević mi je izgledao kao naloženi američki tinejdžer, ofarban u plavo i u majici bez rukava, a sada je bio u totalno drugom fazonu, sa naočarima za vid, mnogo ozbiljniji, svojim prisustvom u pozadini, ali svojim zvukom u srži, držao je bit celog benda. Njihov bubnjar, Miloš Knežević, oduvek mi je bio fascinantan, pogotovo kada u pesmi „Rokenrol“ dobije svoj prostor za mahnitanje, od te solaže se tresao ceo klub, a masa je poludela kada su se vratili nazad u gruv.

belo

Strahinja Stefanović – „Najlepši mladić rokenrola“, kako ga je opisao M. danilović; foto: Ivica Milošević

Priznajem da sam iskreno žalio za ovom starom postavkom,  mislio sam da nikada neću uživo čuti „Sasvim prirodno“, pesmu koja je ostala zabeležena u lajv sešnu Dbox produkcije, a na koju sam se navukao na prvo slušanje, posebno zbog stihova:

Kome ovi ljudi kliču
da to možda nisam ja?

U toj pesmi sam se tako dobro izdobijao, celo telo mi se naježilo, vratili su mi se svi oni trenuci u kojima sam pevao ovu stvar, pucali su me fleševi na neke momente iz detinjstva, doživeo sam istinsku katarzu, toliko jaku da sam mislio da ću overiti u prvom redu, pa će o tome pisati u „Takovskim novinama“. U tom trenutku sam osećao istinsku radost, neočekivano i neplanirano ispunila mi se zaboravljena želja da iz sveg glasa pevam ovu pesmu na njihovoj svirci. Siguran sam da nisam bio jedini koji je te večeri obožavao „Belo u Boji“, jer publika nije prestala da aplaudira dok nisu na bis odsvirali i vrhunsku obradu „Zapremine tela“.

belo 4

Jedino moguće Belo u Boji, foto: Ivica Milošević

U pauzi između nastupa nahvatao sam njihovog frontmena da mi potpiše zbirku, a posle toga sam je zaboravio na šanku, tako da je to bio jedini autogram koji sam pokupio te večeri. Za to krivim Bluzdoga, koji se za šankom jedva držao na nogama, psujući što je limenka 150 dinara i krišom se dorađujući unučićima vinjaka. Morao sam s njim da se raspravljam na neke stare teme, pa je malo falilo da ne stignem da se doradim načetom spravom pre nego što počne Organizam. Srećom, oni su se dugo nameštali na bini, što je jedan od dokaza kompleksnosti njihovog zvuka.

WP_20170419_14_04_48_Pro

potpis za istoriju, foto: A. Kane

Na onakvu završnicu Belog u Boji odlično se nadovezao početak nastupa beogradskog benda „Organizam. Prvo su tizovali publiku jednim kratkim isprobavanjem instrumenata, a onda je sempl naznačio da spektakl počinje. Zaljubljeno sam posmatrao bas gitaru njihovog basiste Igora Šćepanovića, fascinirao me je taj prelepi instrument, a još više vožnje koje je Šćepa pravio na njemu, te bas linije nisu iz ovog sveta.

organizam 4

Basista iz kosmosa – Igor Šćepanović, foto: Ivica Milošević

Prva stvar, kojom su otvorili svirku, odmah je bacila publiku u drugi univerzum, u svet koji njihov intergalaktički kolektiv režira i stvara na licu mesta. Da sam ja neka vlast (što kažu u Ljutovnici) ili da imam kinte da isfinansiram takav projekat, istog trenutka bih kupio akcije u ovom bendu, ponudio bih se za mecenu i bez pitanja bih im dao onoliko para koliko im treba da svoju muzičku impresiju realizuju onako kako su zamislili, bez ikakvih ograničenja. Kada sam ih prvi put slušao u Milanovcu, pre dve godine u „Retru“, bio sam zaprepašćen načinom na koji sviraju i stvaraju svoje pesme, o čemu sam pisao za Pobunu umetnosti. Danas, posle dve godine od te svirke, nekoliko spotova koje su objavili i očiglednog stalnog rada i razvijanja, „Organizam“ je intergalaktički kvartet u kojem je svaki muzičar planeta za sebe, a svi zajedno čine jedan univerzum, jedan organizam koji se oglašava i komunicira sa stvarnošću originalnom muzikom.

organizam

Organizam – bend iz drugog univerzuma, foto: Ivica Milošević

Uzalud je da vam prepričavam njihove pesme i kako su ceo klub podigli u stratosferu, pokidali binu i na kraju nas prizemljili kao da se ništa nije dogodilo. Njihove pesme nisu linearne i imaju toliko slojeva i upliva različitih žanrova da nijednog trenutka ne možete da budete sigurni u krajnji ishod. Na početku svirke oduševljeno sam posmatrao njihovog frontmena i gitaristu Ivana Boškovića kako svira u taping tehnici dok simultano peva. Zapanjen sam kakav raspon glasa poseduje ovaj čovek i sa kojom uverljivošću prenosi različita osećanja. To se najbolje moglo čuti u „Kosmosu“, čije stihove raste kosmos između nas pamtim još od one svirke. Čak je i meni, koji u životu nisam uzeo neki instrument u ruke, jasno koliko je komplikovano simultano svirati solažu i pevati drugačiju melodiju, a Ivan Bošković je to postizao.

organizam 2

Bogdan Obradović, četvrta dimenzija Organizma; foto: Ivica Milošević

Svaki od članova ovog benda je priča za sebe i zabavljao sam se prebacujući fokus sa jednog na drugog, jer mi je usled količine nadražaja bilo skoro nemoguće da ispratim i doživim ceo „Organizam“. Neko mi je rekao da im je ovo novi bubnjar, što nikada ne bih provalio, jer je bio usviran i totalno slobodan u svirci, nijedna deonica nije bila istovetna, uvek je pravio sitne, zanimljive varijacije na gruv. Ipak, u ovom bendu me najviše privlači uloga Bogdana Obradovića, čoveka koji je bio u pozadini na bini, ali imao je više uloga u celom nastupu. Osim bek vokala i puštanja semplova, svirao je i midi klavijaturu i u jednoj pesmi frulu, što je njihovim pesmama davalo dodatne dimenzije i širilo priču van okvira rokenrola. Zbog toga mislim da je naslov njihovog prvog albuma potpuno odgovarajući – Intergalaktički cirkus. Pesme koje imaju u svom repertoaru idu od tvrdog rokanja, preko nadrealnog, uvrnutog narodnjaka „Bensedini“, do angažovanih i buntovničkih pesama kakva je „Hjuman“. Svirali su još jednu stvar koju je Ivan najavio komentarom da moraju da se dotaknu politike, a u tom trenutku se iz publike začula pištaljka, pa sam na trenutak opet imao osećaj da sam na protestu i da je ova svirka mnogo više od zabave.

Mislim da „Organizam“ još od one svirke ima izgrađenu publiku u ovom gradu i da je ovaj nastup samo učvrstio njihovu poziciju, ali i privukao nove fanove. Na kraju svirke publika ih je pozdravila srdačnim aplauzom, a oni su se iskreno zahvalili na gostovanju i bilo je očigledno da su uživali u svirci koliko i publika.

organizam 5

Publika u ekstazi, jer kosmos; foto: Ivica Milošević

Na spratu Modestija bilo je između 260 i 290 stepeni, a u veceu je bilo hladno kao u podzemnom svetu. Dok su se bendovi smenjivali, u gužvi sam naletao na ljude sa scene, promotere, menadžere, poznanike i prijatelje sa kojima sam se grlio i kratko komentarisao celu svirku (kakvo ludilo ovaj Organizam, tebra!). Oduševilo me je što sam video i neke članove benda „Ućuti pas“, koji su došli da podrže događaj, iako su bili sprečeni da nastupe zbog odsustva jednog člana. Saznao sam da je prodato dvesta i nešto karata, a plus je bilo preko pedeset ljudi na spisku, što znači da je na svirci te večeri bilo oko 300 ljudi, a ako je verovati filmu „300“, to je sasvim dovoljno ljudi da se jedna država odbrani od najezde osvajača. I zbog toga verujem da rokenrol ima ozbiljnu ulogu u vaspitavanju duha, a da su milanovački bendovi najznačajnije kulturno blago koje ovaj grad ima, a i naša zemlja. Meni je uvek smešno kada čujem kako se Milanovčani žale što im se ništa ne događa u gradu, a svakog vikenda prave svirke i dovode svetske bendove, a u Bgu, za vikend ne možeš da skupiš dovoljno ljudi da isprate neku svirku. Razumem da je verovatno dosadno stalno sretati iste ljude, ali to nije nužno loše, barem ne kad su u pitanju devojke, jer među njima ima mnogih koje bih (što kažu u Nevadama) razvukao ko Džeki lanac.

O Strahu od Džeki Čena“, njihovim nastupima i prvom albumu toliko sam pisao da sam zaprepašćen što na svakoj svirci nađem nešto novo što mi se čini važnim za pominjanje. Debi album koji su objavili ove godine je prelomni trenutak za njih, jer tek sada su izašli iz ranga demo benda, iako njihovo ime postoji na sceni već godinama unazad. Objavljivanjem albuma ne samo da su tih devet pesama spakovali u jednu celinu, već su se oslobodili i balasta svih onih prethodnih godina u kojima su svirali ove pesme, bez ijednog snimka, okupljajući publiku na živim nastupima. Jedno vreme su svirali toliko često da sam mogao da naučim tekstove napamet dolazeći svakog vikenda u Retro da čujem Brisel, EEG ili Plavu sobu. Za mene je to sjajno, pa me ne čudi što u publici imaju toliko različitih ljudi, od srednjoškolaca do starije ekipe.

strah 3

Idejni tvorac, Marko Pavlović; foto: Ivica Milošević

Baš zbog toga što sam već toliko pisao o njihovim pesmama, oduševio sam se što su nastup otvorili novom pesmom „Černozem“. Onaj ortak iz „Radionice“ mi je rekao da su se na probi dogovorili da je odsviraju iako nije bila uvežbana sa celim bendom, ali želeli su da svojoj publici pokažu da rade i stvaraju nove pesme, da nisu stali na ovom albumu, već da nastavljaju u dobrom pravcu. Za mene je to jako lep gest, jer bend nema strah da ispadne manje profesionalan zarad bliskosti sa publikom. Kao i u svim pesmama koje je napisao njihov gitarista, i nekadašnji frontmen benda, Marko Pavlović, uvek postoji neki stih koji tako dobro zvuči da ne možeš da ga isteraš iz sećanja:

kad krenem prepoznajem tebe
moj jedini spomenik

On i Stefan Dimitrijević su odsvirali ovu pesmu na suvo, samo sa gitarama, u potpunom mraku na bini. Koncentrisao sam se da upijem svaki stih, jer ono što najviše volim u ovom bendu je snažna lirika i način na koji se tekst oživljava melodijom pevanja.

ostani zbogom i oružjem
sama u sobi bez zidova
ostani dosledna sebi, samo sebi
sa zadnjom kartom u rukama

Čim su završili ovu stvar, Dimi se nadovezao rifom iz pesme Slobodan dan i tu je krenulo zezanje po kojem je Strah poznat. Publika pred binom je počela da divlja, a ja sam bio već toliko izmoren da sam stao uza zid, svestan da neću moći da se borim sa klincima koji su pravili šutke iz pesme u pesmu. Ortak mi je rekao koliko pizdi od klinaca koji se na ovim svirkama skidaju i penju po bini i skaču u masu samo kako bi ih fotkali i tagovali na fejsu, ali meni je i to okej, jer pozera ima svuda, njih niko ne uzima za ozbiljno, a i među njima ima razlike, jer kada se Adam Panker popeo na binu i skočio u publiku, svi su ga prihvatili i nosili, a ove druge likove brzo bi iskulirali. Realno, i mene smara što se klinci guraju u svakoj pesmi, pa i u „Amsterdamu“, ali razumem ih, puni su energije i bolje je da dođu na svirku da se iskaču, nego da se nabadaju na utakmicama. Ali istina je da mnogi od njih ostaju u „alfa režimu“ (što kaže dr Petrović), pa osim što zaslužuju da odu pod mač, brzo će se prebaciti na neku drugu vrstu muzike gde nije bitan tekst i ono što se govori u pesmi. Mislim da je to najprimetnije u Gornjem Milanovcu gde je bend na svom terenu i gde se svi znaju, pa daju sebi slobodu da odlepe, no „Strah od Džeki Čena“ tek treba da se probije u širim krugovima, a mislim da će prava publika shvatiti koliko su ove pesme sadržajne i dobre, pa ovakvih scena neće biti u tolikoj meri van lokala.

strah 5

samo nek se rsa, bajo moj; foto: Ivica Milošević

Dok je Strah gruvao, razmišljao sam o tome kako je Marko Božović zapravo došao naknadno, prvo kao pevač i solo gitarista, a onda samo kao pevač, jer se bendu pridružio i Stefan Dimitrijević na solo gitari. „Strah od Džeki Čena“ je postojao pre toga godinama, u različitim postavama i fazonima, ali tek kada se na bas gitari našao Jovan Dmitrović, a Božo ustalio kao pevač, ovaj bend je postao ono što je danas. Tek sam na toj svirci uvideo koliko li je samo bilo zahtevno za Boža da preuzme ulogu frontmena i iznese sve pesme koje je pre toga i napisao i pevao Marko Pavlović. Dok je „Belo u Boji“ izgubilo sa promenom originalnog frontmena, ovaj bend se razvio dalje i dostigao je uspeh koji pre toga nisu imali.

strah 1

Stefan Dimitrijević i Marko Božović, foto: Ivica Milošević

Osim kada zaboravi tekst, kao pri izvođenju druge nove pesme „Dah Suncu“, Marko Božović je odličan frontmen za ovaj bend, vokalno je jak, na pravi način komunicira sa publikom i nema frku da uleti u masu i učestvuje u šutkama. Poseduje spontanost na bini i možete da osetite i vidite kako svaki put proživljava pesme tokom izvođenja. Posebno mi se sviđa što „Bluz 51“ peva po onom starom fazonu, koristeći psovke koje nisu snimljene na albumu, a koje pesmi u živom izvođenju daju onaj buntovnički šmek. „Bluz 51“ je jedina pesma za koju sam se spremao da uletim u šutku, prethodno skinuvši šešir, i priznajem da sam jedva ostao na nogama. U tom silnom guranju video sam jednog klinca kome su spale naočari, a reakcija koju je imao kada ih je podigao sa zemlje i video da su čitave, zapamtiću kao neki motivacioni gif koji puštam sebi da se oraspoložim. Da, rokenrol nije bezbedan, možete da se povredite na ovakvoj svirci, neko može da vam skoči na glavu sa one balkonske ograde po kojoj se svi pentraju u Modestiju, ispolivaće vas pivom i izgaziće vas u šutkama, ali bićete živi, prisustvovaćete nečemu što je istorija, jer dok sve govori protiv života u ovoj zemlji i društvu, muzika i bendovi koje imamo ulivaju nadu i daju razlog za sreću.

strah 2

Marko Božović i neočekivani kišobran koji se pojavljuje tokom izvođenja Brisela i rešava stvar, foto: Ivica Milošević

Te večeri najviše sam iščekivao pesmu „Osvojio sam dan“. Ta pesma me uvek baš dobro provoza, a na svirci je bila pogotovo upečatljiva jer se bendu na bini pridružio i Gile iz Morbidne krave, koji je pevao refren sa Božom. Toliko sam se prepustio muzici da nisam ni video da su bacali u publiku majice na poklon. Bilo je već oko jedan, u klubu nije moglo da se diše od vrućine, ali publika nije odustajala dok bend nije odsvirao na bis još tri pesme, prvo „Strah od Džeki Čena“ i „Lampe“, dve pesme koje se nisu našle na albumu, a među najstarijim su pesmama ovog benda, a onda i „Amsterdam“ koji su sada svi pevali u transu.

strah 6

pobednici milanovačke scene – Strah od Džeki Čena; foto: Ivica Milošević

„Strahu od Džeki Čena“ predstoje ovakvi promotivni nastupi po celoj Srbiji i ako im svirke budu upola posećene i uspešne kao ova, oni će ove godine postati najpoznatiji i najtraženij bend u regionu. Verujem da je to ostvarivo, pa zato moram i da im uputim i retke zamerke koje su mi ostale sa svirke. Pored pomenute slabašne izvedbe nove pesme „Dah Suncu“ i mučenja sa tekstom i prelazima, druga zamerka je na konstantno pištanje koje se neprestano čulo u poslednjih pola sata svirke. Kada bi bend gruvao, pištanje bi bilo negde u pozadini pa sam i mogao da se prepustim pesmi, ali čim bi napravili neko spuštanje ili seckanje, pištanje je izbijalo u prvi plan. Ne znam da li je to do gitarskih pedala, gitare ili nekog drugog dela opreme, ali to je nedopustivo na svirkama jer userava utisak i uživanje u bendu. Sve drugo je odlično i ako bend bude nastupao na ovaj način i van Milanovca, siguran sam da je uspeh zagarantovan.

Pušio sam pljugu ispred Modestija, čekajući ekipu da se okupi pa da odemo na after u Ljubitelj, a iz neke parkirane „tojote“ gruvao je album „Straha“. Ljudi su izlazili slepljene kose, mamurni i izlomljeni, ali nasmejani i puni dobrog vajba. Ova svirka je otvorila sezonu i mislim da će, zbog novog prostora u Ljubitelju i dorađene bašte Blek hola, 2017. biti sjajna godina za rokenrol u Gornjem Milanovcu.

Naravno, ostao sam na afteru do pola 5. Ne znam za druge, ali ja ću vazda (što kažu u Klatičevu) izlaziti u klabing ovde, samo nek je svirki i rokenrola.

______________________________________________

Nepovratno sam navučen na muziku i živim za žive svirke. Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Sav donirani novac neću potrošiti na kurve i drogu, već na kupovinu albuma i podršku bendovima. Hvala vam na vremenu i čitanju!

1 Odgovor

  1. Đole каже:

    Strah od Dzeki Cenaaaaaa isti ko juceeeeeeeeeeeeeeeeeee!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download