Gledate li „Bunt Rok Festival“?

Imao sam priliku da na ovogodišnjoj „Kontakt Konferenciji“ prisustvujem panelu koji je bio posvećen rokenrol novinarstvu, a kojim je dirigovala Branka Glavonjić, voditeljka i urednica emisije „Bunt Rok“. Uprkos tome što prezirem televiziju, a RTS smatram za jednu od glavnih pošasti ove države, obećao sam sebi da ću odgledati svaku epizodu ove emisije (na Tjubu, naravno), jer me je fascinirala količina žaljenja i samopromocije koju je Branka Glavonjić miksovala sa pitanjima upućenim panelistima. U okviru te konferencije postojalo je i čitavo samostalno predstavljanje ovog festivala, na kojem je Branka izjavila kako uvek zna ko će biti pobednici onog trenutka kada čuje poslatu pesmu, ali da to, eto, ove godine ne zna, pa to treba da govori o kvalitetu učesnika.

Za „BRF“ znam još od kada ga je Dingospo Dali osvojio pre neku godinu, ali čak ni tada nisam pogledao nijednu epizodu, mada pozdravljam to što su oni proglašeni pobednicima, jer to je bila tačka od koje je sve krenulo na bolje za ovaj bend, što je dovelo do objavljivanja njihvog debi albuma. Sećam se da sam u sledećoj sezoni pogledao samo jednu epizodu, ali bilo mi je neprijatno da posmatram Vidu i Sandru kao voditelje, toliko su bili ukočeni i neprirodni da su u odnosu na njih čak i ovo dvoje novih voditelja odličan izbor.

Ove godine emisija „Bunt Rok“ slavi 15 godina postojanja, a to uopšte nije mali broj, već je u tinejdžerskom dobu i pare od užine troši na pljuge, ali i dalje pati od kompleksa i nesigurnosti karakterističnih za ovo doba. Iako to prosečni tinejdžer nikada neće prihvatiti, verujem da mu je potreban iskreni komentar koji će mu pojasniti koliko se istripovao, a kad mu se sujeta stiša ili kad malo odraste, možda i porazmisli o tim rečima, pa sam se zato i odlučio za ovaj tekst.

Posle odgledane prve epizode iz nove sezone, mogu da kažem da je najbolje od svega ona uvodna špica. Ko je radio animaciju, svaka mu čast, zaslužio je platu isceđenu od poreskih obveznika ove države i neka samo tako nastavi, uzdravlje mu bilo! Sve drugo je vrlo problematično, počevši od toga da je to emisija o rokenrolu, a pušta se na državnoj televiziji, što znači da je sve to prethodno ispeglano i štricnuto sa strane taman toliko da se upakuje u ideju bunta koju RTS može da svari, a ciljna publika je moj ćale koji ne zna da uključi vaj-faj na telefonu i obično zadrema posle dnevnika u 8. Zajedno sa Brankom Glavonjić, emisiju o rokenrolu čita sa kartica i Boris Bakalov, jedan od pevača iz benda „Ničim izazvan“, svima dobro poznatog nerokerskog benda, što prilično jasno sugeriše koja je vizija cele priče – emisija je zabavna, služi za promociju festivala i sponzora, a bendovi su tu resurs koji se lako sagoreva pod izgovorom da se promoviše kvalitetna muzika.

brf 1

voditeljski duo emisije BRF

Nisam gledao prošlogodišnju sezonu, ali mogu misliti kakvi su bili ostali bendovi ako je „Viva Vops“ uspeo da pobedi. Osim kreativnog imena, sve drugo u vezi sa ovim bendom je toliko banalno i neoriginalno da zaista jedva čekam da ih čujem uživo i uverim se da li televizija, osim i nekoliko kilograma, dodaje i određenu količinu idiotluka. Naravno, želim da proverim i tu „fenomenalnu energiju“ o kojoj se pričalo u studiju, jer ovakvu muziku sam čuo još kod benda „Ućuti Pas“, a tekstovi su im na nivou tinejdžerske filosofije u kojoj je sve okej dokle god postoji pivo, iako je sve sivo (a rimuje se i sa živo). Svojom pobedničkom pesmom „Svuda pivo“ su otvorili festival, a takav uvod u novu sezonu ne obećava ništa dobro.

viva vops

Viva Vops

Jedino što daje nadu i opravdan razlog da uopšte trošite svoje vreme na ovu emisiju je mogućnost da ćete možda otkriti neki bend koji inače ne biste, mada je i to malo glupo, jer se rokenrol ne otkriva na nacionalnoj televiziji, nego u stvarnosti, na svirkama. Znam puno bendova koji su se prijavili na ovo takmičenje vođeni željom za zaista vrednim nagradama, a većina onih koje smatram kvalitetnim nisu ni povirili u ovaj studio, tako da je meni interesantno da uporedim svoj muzički ukus sa onima koji su odredili takmičare. Korisno je čuti kritički sud žirija, i tu pre svega mislim na Vukašina Markovića iz benda „IRIE FM“ i Maje Cvetković E-Play, jer verujem da oni zaista imaju šta da kažu o muzici. Naravno, i u ovom slučaju moramo imati u vidu da se radi o RTS-u, televiziji koja ne može baš da se pohvali slobodumljem, pa tako ni ceo žiri ne sme da odstupi iz političke korektnosti, što je u nekim trenucima jako smešno, jer mogu da ih zamislim kako strepe da ne budu prvi koji će izneti svoj sud, pošto onda ne mogu da kažu „slažem se sa prethodnicima“, pa neko mora da ispali floskulu o sirovoj energiji ili zanimljivim tekstovima.

ziri

Žiri prve epizode BRF-a

U prvoj emisiji smo mogli da čujemo tri benda: „Baz“ iz Šapca, kao i „Aleju Velikana“ i „The End is Near“ iz Beograda. Nakon njihovih nastupa žiri je iznosio svoj sud i moram da priznam da mi je ovaj deo emisije najzabavniji, prosto je fascinantno koliko su ljudi dovitljivi da izmisle priču o nečemu što nije vredno reči. Tu mislim pre svega na bend „Baz“ za koji bi svako rekao da je apsolutno sranje, ali pošto je u pitanju državna televizija, žiri se za stihove „i ove večeri tope se glečeri“ složio da je „tekst provokativan“, kao i da imaju „dosta zanimljivu energiju“. Meni je kranje zanimljivo pitanje zašto se ovaj bend našao u konkurenciji, da li im je od državnog novca plaćen put do Beograda i da li je četiri minuta mog života bilo vredno slušanja neuvežbanog i, što kaže Vukašin, „autističnog benda“ koji vrhunac svoje ideje nalaze u forici sa mamutima, koja bazdi na viceve iz predškolskog. Stvarno je lepo od žirija što tako fino pakuje i ublažava svoj sud, ali ovakvi užasno loši bendovi služe samo da neki manje loš bend odskoči po kvalitetu, pa da kao ispadne da je zaslužio pobedu.

baz

Baz

Tako vidim i odluku da se za pobednika proglasi „The end is near“, vrlo nezanimljiv i jednoličan bend koji je umislio da je suština amerikane u akustičnoj gitari i tekstovima na engleskom koji će pevati tanani glasići. Okej, možda to i jeste suština amerikane, ali zar se toga već nismo naslušali, pa kada žiri kaže da bi trebalo da se pozabave aranžmanima, zapravo hoće da kaže da je bend dosadan, a to što bi trebalo da pevaju na srpskom znači da je bolje da naprave novi bend ili makar da promene koncept i ime. Ovaj bend je pobedio samo da bi u finalnoj emisiji mogli da popune program i otpadnu kao bend koji peva na engleskom i dovoljno je nezanimljiv da se mogući pobednik istakne u odnosu na njih.

the end

The end is near

Aleja velikana“ je jedini bend koji je zavredio pažnju, što i nije baš teško u ovakvoj konkurenciji, ali ne samo zbog toga, već i zbog različitosti i, konačno!, malo drugačijeg fazona. Iako im frontmen ima užasnu dikciju, pa je skoro nemoguće da razumete i jednu reč teksta, refren je ipak upečatljiv, a muzika vozi u skladu sa tom pričom o brzom liku. Potrebno je malo vremena da se suzdržite od želje da njihovom frontmenu pripalite šamarčinu da mu spadne kačket, a onda je skoro prihvatljivo što je toliko iritantan, jer je u rokenrolu ipak u redu da izazivate bes publike i da na sebe privlačite i malo negativne energije, a ne samo oduševljenje. Sada ja mogu da kažem da se slažem sa žirijem i onome što su rekli o njihovom muziciranju i nastupu, a poštujem Vukašinovo subjektivno mišljenje kojim se ogradio od suda, rekavši da se njemu ne sviđa taj fazon, što je skroz ispravno, jer žiri ima pravo na lični stav, mada bi bilo dobro da se on ne zasniva samo na ličnom ukusu.

aleja

Aleja Velikana

Pošto su svi iz žirija izneli mahom pozitivne komentare na ovaj bend, zaista bih voleo da mi neko objasni kako to da je onda pobedio „The End is Near“ i koji je to sistem bodovanja u kojem bendovi osvajaju 9, 16 i 18 bodova. I, majku mu, mora li ono javljanje iz bekstejdža da izaziva toliki transfer blama? Bukvalno se saosećam sa neprijatnošću koju moraju da osećaju članovi bendova pred onakvim fazonima voditelja.

Još uvek ne kapiram da li su emisije već snimljene pa se sada samo reprodukuju uz pompu o velikom takmičenju, tako da su moji komentari verovatno i suvišni, ali ipak osećam obavezu da iznesem svoj sud, jer šta ako nam scena stvarno zaliči na ono što „Bunt Rok Festival“ promoviše kao rokenrol? Prva epizoda ove emisije može da posluži svima kao primer šta RTS hoće sa rokenrolom i koliko daleko od toga treba da ide svaki bend koji ima viziju šta zapravo znači praviti rokenrol muziku. Ipak, ostalo je još 7 epizoda, možda se nešto čudesno promeni do kraja serijala, pa do tada gledajte emisiju (na Tjubu, naravno) ili još bolje, slušajte neku dobru muziku, a ja ću vam već prepričati šta je bilo u novoj epizodi.

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download