Glava u Terakoti

Šta ima u Kekendi?

Autobus linija do Beograda, pa Blabla car do Novog Sada sa tipom koji me ohrabruje da slobodno skinem masku, jer on ne veruje u koronu, a onda autobus sa divljačkim klima uređajem koji bi mi oduvao glavu da nije bilo šešira da je sačuva.

I od svakog isto pitanje: šta ima u Kekendi, ali sve sa tim e, koje sam očekivao da čujem u gradu koji mi je do sada bio poznat samo po klipu Zbogom Kikindo i bendu Drvo Truo. Spojler: tamo nisam čuo nikoga da je izgovorio Kikinda sa e.

A u Kikindi drugo veče festivala TerraViva i lista bendova kao spisak za kupovinu u bio šopu: Chai, Džoni i Džo, Tingo, Vizelj.

Dolazim bez očekivanja, a zatičem poljanu sa pedesetak skulptura od terakote. Muzički deo još nije ni počeo, a meni je glava već oduvana prizorom: geometrijski oblici, psihodelične životinje i čudne pojave od crvenog materijala koji je dozvoljeno pipati. Šetam među skulpturama i dodirujem radove koji se tu množe još od 1982. godine. 

Niko me nije pripremio za ovo. Došao sam kao turista, bez ikakvog znanja. Čak ni bendove nisam preslušavao pre toga, pa osim Vizelja, svi drugi su mi bili nepoznati i bio sam spreman da im se dam na prvu.

Uživo

Počelo je sa bendom Chai, koji predvodi Teodora Vlahović, kikindska autorka koja je stekla popularnost deleći svoje talente na društvenim mrežama. Iako mi je njeno ime već dolazilo, nikada je nisam slušao uživo. 

Nakon zvaničnog otvaranja festivala, pošto je iščekivanje naraslo među publikom od 7 do 77 godina, usledilo je štimovanje gitariste i basistkinje, prvi znak koji nije obećavao. Nakon toga je usledila nepamtljiva pesma na engleskom, ali je bilo jasno da je Teodorin glas ono zbog čega smo tu. 

Iako je svaki od članova benda zadovoljavajuće svirao svoj instrument, zajedno su zvučali neupareno, pa su prve tri pesme bile mlake i neubedljive. Izbor obrada nije bio promišljen i ujednačen, pa je svirka sa pozdravima i naručivanjem na momente skrenula u svadbu u Šajkašu. Od dueta Senide i Dina Merlina, preko Ejmi, pa do Vikenda gde je prva strofa preskočena, nisam mogao da razberem koja pesma je autorska, a koja obrada, sa obzirom na to da je Teodora pričala preko muzike, tako da ništa nije moglo da se razume. Bilo je očigledno da im fali zajedničkih nastupa i da su okupljeni kao za tezgu. 

Ipak, postojali su momenti u kojima su blistali. Chai ima nekoliko autorskih pesama koje su okupile ceo bend u zajednički gruv i pravu emociju zbog koje su svi đuskali na bini. U tim trenucima Teodorin vokal je iskakao kao vodeći instrument, virtuozno se igrajući melodijom pevanja, toliko da je u jednoj pesmi celu rečenicu spuštala kroz skalu i vraćala u gruv. U tim autorskim pesmama je davala sebi slobode i zvučala je kao ona, istinska autorka sa jedinstvenim glasom. Završna stvar je imala isti motiv kao obrada “Dođi”, ali u ovom slučaju to dođi je zvučalo mnogo iskrenije i bolje, zbog čega bi bend morao da žrtvuje obradu zarad originalne pesme. 

Chai; foto: TerraViva fest

Bez obzira na sve manjkavosti, svirka je bila primerena početku, različitoj publici i predstavljanju svega što Chai ima u sebi. Definitivno bih došao na njenu autorsku svirku i voleo bih da opet čujem pesmu za koju je pozvala zainteresovane iz publike da joj daju predlog kako da je završi. 

Raspored bendova je očigledno bio mudro promišljen, jer nakon nešto sporijeg rnb fazona koji je imala Chai, nastupili su Džoni i Džo sa tvrdom svirkom zbog koje se digla prva prašina pred binom. 

Iako imenom nisu obećavali više od srednjoškolskog kaver benda, svirka je bila jako dobra, a izbor obrada je pokazivao uzore kojima su težili. Kikindski bračni par Jovanović sa bendom podsetio me je kako funkcioniše scena u malim mestima. Ovakvi bendovi su neophodni, jer da bi negde nastala autorska muzika, mora prvo da postoji osnova i tradicija, a Džoni i Džo su nam pokazali najbolje od oba.  

Džoni i Džo; foto: TerraViva fest

Nikada do sada nisam čuo da neko svira Sarajevo od Zostera. Iako sam je čuo uživo, u originalu, zbog čega mi je teško da se empatišem sa obradama, Fantastična vatra je zvučala bogato i uverljivo, dovoljno da priđem napred i vidim bend u punoj snazi. Bend se držao oko Jovane Jovanović koja je svirala klavijature i vešto pevala u različitim stilovima, od roka, preko regea, do pankerice. Basistkinja iz prethodnog benda je sada mnogo srčanije otkidala bubanj. Ceo bend je bio znatno sigurniji i uverljiviji, pa je šteta što nemaju još snimaka na Tjubu. Posebno me je oduševio miks Bandera Rossa – Anarchy in the UK kojom su završili svirku.  

Za mene prava svirka počinje sa nastupom benda Tingo. Nisam znao za njih do tog trenutka, ali kada sam na bini video šest ljudi sa različitim instrumentima, plus dva bek vokala, znao sam da ću čuti nešto novo. Bend se predstavio kratkom odrednicom: mi smo autorski bend i pevamo na srpskom, čime su jasno podelili ovaj festival na one zrele autorske izvođače i prethodnike koji će, nadam se, doći do svog originalnog izraza.  

Na prvu bih rekao da to nije muzika koju bih slušao pod šeširom, ali sa svakom pesmom sam bio sve bliže. Lagane vožnje, interesantne melodije, po malo patetični, po malo slatki tekstovi, upoznali su me sa beogradskim sastavom Tingo, začetom kao projekat dvojice prijatelja: Lazara Arsovića i Tadije Teleskovića. Kada sam se opustio i prihvatio da je sasvim u redu da mi se i ovakav bend sviđa, prepustio sam se pesmama zanimljivih aranžmana i raznolikih tema. Na sceni nema pesama kakva je Hirohito.

Lazar i Tadija; foto: TerraViva Fest

I dalje nisam načisto po pitanju sladunjavih pop pesama koje se koriste istim opštim mestima i tekstovima koji bi lako mogli da se skrate na ja tebe želim, a ti nisi tu, ali u onim pesmama gde nalaze pravu dozu melanholije i emotivnosti, tu su zlatni. Baš kada sam pomislio kako im treba jedan hit, čuo sam refren Lako kao pero. Ta stvar je onaj Tingo koji mi se sviđa i onaj bend koji bi Dram voleo da bude kada poraste. Sa četiri vokala koji se dopunjuju, Tingo je kao mini hor koji te tera da ponavljaš za njima stihove pesama koje prvi put čuješ. 

Tingo; foto: TerraViva Fest

Za mene je najveće otkriće pesma Jebiga, stvar zbog koje sam prešao 240km u jednom pravcu. Ovo su otkrića kojima se nadam kada krenem na put, a duhovit i zabavan tekst, uz odličan gruv, učinili su da se publika poveže u jedinstveno iskustvo, svima dobro poznato, čak i ako ne vare. Čuo sam lika iza sebe kako priznaje da mu je ova pesma okej, na šta njegova drugarica odgovara da je prethodni bend imao više energije. Tingo ih odmah razuverava završnicom kroz veselu pesmu Drvo

Retko kada čujem kvalitetnu angažovanu pesmu, a ova stvar lako može da bude ekološka himna. Zbog stiha Od moga ujke nastao je kontrabas može im se uručiti orden od recikliranog materijala. Uz gruv za igranje i veseo tekst, solo na klavijaturi vodi u šumu, preko brega, pa pravo među terakota skulpture pod punim mesecom. 

Imam informaciju da će Tingo biti uz Drvo Truo na njihovoj očekivanoj promociji albuma, koja je izostala prošle godine zbog epidemije, tako da ću ih definitivno slušati opet.     

Vizelj je predstavljen kao hedlajner druge večeri, a po rečima Aleksandra Lipovana, jednog od organizatora muzičkog dela programa, oni su bend koji će uskoro biti toliki da mali festivali poput ovog neće moći da ga priušte. 

Ima pola decenije kako sam prvi put čuo Vizelj uživo, a od tada sam ih sretao u svim postavkama, na najrazličitijim binama. Došao sam po zadatku da utvrdim da li se Vizelj zaista prodao, kako zapomažu komentari nakon pesme Ne vidim te od dima. 

Nisam očekivao da ću ih zateći sa potpuno novim članom, Pavlom Petrovićem, koji je načeo svirku puštajući u razglas elektro signale iz druge dimenzije, na koje se bend nadovezivao u talasima. Sa takvim ulaskom u svirku, bilo je jasno da nas čeka nezaboravan događaj i primer kako se u sat vremena bina prevrće naopako, a ozvučenje izvrće na membrane. 

Glava u betonu se zakucava na intro i odatle kreće vožnja sa retkim pauzama među pesmama. Po koja reč i obraćanje publici, što nije ni potrebno, jer svaka pesma urla – mi smo Vizelj i jebaćemo vam mater. Smešno je da to sve tako dobro funkcioniše, sa obzirom na to da je bend više uložio u patike nego u opremu, ali čitava scenografija je deo njihovog imidža, pa košulje i kajle prave upečatljivu sliku zbog kojih se vade telefoni i prave selfiji u prvim redovima. 

Vizelj; foto: TerraViva Fest

Došao sam da čujem Ne vidim te od dima, a doživeo sam jednu od najjačih i najšokantnijih obrada. Niste do sada čuli da jedan rokenrol bend svira Stoju, ali ova verzija pesme Umri je tvrđa od Briganda i dolazi u sred nastupa kao atrakcija uz koju polivaju publiku specijalno dizajniranim promotivnim novčanicama. Ne znam da li su to planirali, ali izazvani efekat je tip iz publike koji pruža hiljadarku pred Veljka koji, brzinom za olimpijski rekord, grabi kintu, uleće u solažu i lepi novčanicu na čelo. 

Pustinju sam čuo u mnogo verzija, ali za sve koji su bili u Kikindi, u subotu veče, 24og jula, znajte da ste prisustvovali njenom najboljem izvođenju. Osim lagane gitarske vožnje, koju je  novi član dopunio još jednom gitarom, presudan deo ove pesme je pevanje. Ove večeri Veljko Milinković je uspeo da nađe pravu dozu supstanci koje štete grlu i glasnicama, jer mu je glas bio pun peska, napukao taman toliko da te zaboli, a dovoljno snažan da izvuče i podigne celu pesmu u refrenu kroz urlik. 

Došao sam zbog Ne vidim te od dima, a dobio sam vožnju uz koju bi i Moskri đuskao. Publika se malo zagleda među sobom, stid ih je da ponavljaju naduvan, naduvan, a tekst pesme diše drugačije u živoj verziji pročišćenoj od suviše reči. Uz Novčanice, drugo problemsko mesto u novom pravcu benda, mogu da tvrdim da je Vizelj pametno izabrao da sve uzme za sprdnju i da muziku tretira kao svoju igračku, jer ovo je siguran način da uvek budu novi i drugačiji, a da u svim tim verzijama zadrže ono što imaju još od prvog epa – autentičnost i kvalitet. A i šta fali trep-roku?

Vizelj; foto: TerraViva Fest

Ne znam koliko će ova verzija benda da traje pored dvoglavog para Veljko – Nedić, ali za sada mi je ova četvorka omiljeni Vizelj, a to tvrdim nakon što sam čuo Nosoroga kako se zaleće na bubnju kao stampedo pobesnelog krda i usnu harmoniku (još jedan instrument koji Pavle Petrović svira!) koja solira među stihovima. 

Oproštaj od publike je trajao pet pesama, a to nije bilo dovoljno, pa su ih vratili na bis gde su provozali Kadilak, čime su spojili sva izdanja od početka karijere do poslednjeg singla. Na kraju im se pridružio i Nidža iz Klinike da izurla svoje mnogo nam se sviđaš

Outro

Korak nazad među skulpture je kao odlazak u drugu dimenziju. Mesec crven da izbije oči, ljudi posedali uz piće, veče lagano. Uranjam glavu u terakotu i čekam da mi se odjeci stišaju. Prisećam se mudrih reči, jer sledeće godine će biti 10 godina festivala, pa doći ćete na TerraViva festival i to ćete doći svi: i fenseri, i treperi, i rokeri. 

Ja sigurno hoću, jer ovakvo mesto se ne propušta više nikada. 


Deli, komentariši i slušaj, jer zato smo tu.

Ako hoćeš da tekstovi budu češći i bolji, baci kosku na Ko-Fi strani

3 Odgovora

  1. Aleksandar каже:

    Hvala čoveče!

  2. Jovan каже:

    Bravo! Odličan tekst!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *