• Некатегоризовано
  • 0

Fama oko 34. FAMUS-a

Iako ima tradiciju dugu preko trideset godina, pretpostavljam da nikada niste čuli za FAMUS festival u Sivcu. Ovaj festival je takmičarskog karaktera, orijentisan je na muziku koja se izvodi na akustičnim instrumentima, a autori se predstavljaju publici jednom takmičarskom pesmom i jednom obradom. Iako ima višedecenijsku tradiciju, ovaj mali festival nije sazreo sa godinama, već polako i mučno odumire uz neizostavne lamente nad sudbinom akustičarske muzike i starim, lepim vremenima Jugoslavije koja su obeležili „S vremena na vreme“, „Lutajuća srca“, „Rani mraz“ i drugi, danas potpuno nevažni bendovi od kojih je ostalo tek bledo sećanje i po neka pesma za guglanje u slučaju prašnjavih muzičkih kvizova.

Mada ne patim za tim mitskim prošlim vremenima u kojima je sve bilo idealno, ipak mi je pomalo žao, jer su ovakvi festivali zaista retki, a atmosfera i bliskost sa publikom koju osetite na ovakvim mestima je vrlo specifična. To sam prvi put osetio u Banatskom Sokolcu na „Rock Vilage“ festivalu, a u Sivcu je to osećanje bilo još izraženije, jer se muzički program održava u Domu kulture Sivac, staroj zgradi iz tog jugoslovenskog vremena, sa jednom od najlepših sala u kojima sam bio. Dok sedite na onim bioskopskim sedištima, pomalo oguljenim i ishabanim od godina, nad glavom vam vise tri ogromna lustera sa kristalima na kojima se presijavaju svetla sa bine. Pozornica je pozorišna, prostrana, sa odličnim svetlima, a zvuk je skoro pa savršen, kontrolisan od strane tonca koji je tu oduvek i koji poznaje svoj posao jako dobro, a ujedno je i član žirija.

famus 3

foto: A. Kane

Još vrednije od prostora u kojem se održava festival je sama publika koja dolazi na ovu manifestaciju. Mislim da nikada nisam bio na festivalu gde se sa takvom pažnjom, u takvoj posvećenoj tišini sluša svaki nastup, kakav god on bio. Tek povremeno biste čuli šapat, komentar ili prigušeni smeh, jer ta publika koja je došla na festival i odvojila 250 dinara za ulaznicu zna zašto je tu, to su ljudi koji su došli sa razlogom, vođeni iskustvom sa prethodnih festivala, željni baš takve muzike. U publici možete da vidite klince koji su tu da bi se muvali, matorce kojima je to očigledno jedini izlazak u celoj godini, ekipe koje prate festival i dolaze zbog svojih favorita, grupice koje su tu da kupe fore, ali sve ih vezuje ista slušalačka posvećenost koja me je oduševila. Kako su to manje-više isti ljudi koji već godinama prate FAMUS, u sali se oseća prijateljska atmosfera, pa nije izostalo ni šaljivo dobacivanje na račun Maksima Mudrinića, muzičkog direktora festivala, koji je otvorio program.

Predtakmičarski deo je obeležio trio „Banda Drvena“, pomalo karikaturalni trojac od dve gitare i kontrabasa, koji je izveo „Bože, Bože“ od Balaševića, „Tako ti je mala moja kada ljubi Lala“ i „Skeledžijo, skeledžijo“ od Garavog sokaka. Nakon njih je nastupio prošlogodišnji pobednik Bogdan Spasić sa pesmom „Anđelija“, koju sam već čuo na TAKT festivalu pre dve godine, ali sada je bila u znatno zanimljivijem aražmanu sa basom i kahonom.

Nakon toga je otpočeo takmičarski deo u kojem ste mogli da čujete svakakvih izvođača. Dok su mi neki bili apsolutno neslušljivi, kao „Pakleni Zecovi“ (sic!) i njihova obrada „Hipnotisane gomile“, bilo je i nastupa koji su bili vredni cimanja iz Novog Sada. Tu posebno mislim na „Anne Marie“, kantautorku iz Subotice, koju pratim od njenog nastupa na Exposure Music Festival-u. Od tada sam ispratio nekoliko njenih nastupa na najrazličitijim mestima, a te večeri mi se sve to vratilo.  Ona je izvela dve pesme, obe autorske, ne obazirući se na propozicije festivala i očekivanu obradu, što mi je bio još jedan dokaz da je u pitanju istinska rokerka. Taj utisak sam stekao još na „Festivalu uličnih svirača“ kada sam je video kako sa naočarima za sunce, sedi skoro presamićena preko gitare i izvodi svoje pesme kao da nije samo tri dana pre toga puštena iz bolnice posle neke ozbilje operacije. Posle toga sam je slušao u „Grafitima“, u Novom Sadu, tokom njene sedmodnevne turneje sa Denom Zeliskom. Tada je bila prokleto kul, u Peti Smit fazonu; nizala je pesmu za pesmom na malenoj bini ovog kafića, bez obraćanja publici, kao da je sama u prostoriji. Na kraju sam je uhvatio i na jednom od najgroznijih muzičkih dešavanja kojima sam prisustvovao – bilo je to na rođendanu tržnog centra „Merkator“ u Novom Sadu, kada je „Festival uličnih svirača“ izdao sve ono za šta se navodno zalaže i svoje autore iznajmio zarad „proslave“ u ovom hramu kapitalističke manije i tupavog konzumerizma. Dok su zombiji pričvršćeni za kolica i potrošačke korpe mesečarili između štandova i prodavnica na kojima su reklame vikale „Akcija!“, ona je sedela između zvučnika i pucketavim glasom pevala „Želim samo tebe“.

Na FAMUSu je izvela dve pesme – takmičarsku „Oblak“, za koju je rekla da će se zvati „Mesec“ i „Sve što imamo“, umesto obrade. Ova takmičarska mi je zvučala previše nesigurno, greške su bile vrlo uočljive, a i ona nije pokušavala da ih ublaži, što je i istakla na kraju kada je priznala da je imala veliku tremu. Nešto slično sam zamerio i Oliveri Popović na „CantOut“ festivalu kada sam ostao razočaran njenim manjkom samopouzdanja na sceni. Jasno mi je da nije prijatno svirati na takmičarskim festivalima, ali u publici je bilo mnogo onih koji su je čuli po prvi put i upravo zarad tih ljudi autori moraju da daju najbolje od sebe. „Sve što imamo“ je zvučala mnogo bolje, iskrenije, tako da su mi ostali urezani stihovi:

Kažeš ljubav može da čeka
Da li se ikad zapitaš
Da li mogu ja

Pored njenog nastupa svidelo mi se i ono što su uradili „Fish Vibe“ iz Apatina. Njihov rege-dab fazon sa kojim su iznenadili publiku je odskočio od svega ostalog što se moglo čuti te večeri. Preko gruva na kahonu, basu i akustičnoj gitari, plivao je zvuk trube i glas devojke sa keceljom na kojoj je pisalo „You are what you listen to“. Iako im je muzika bila vrlo zanimljiva i poletna, autorska pesma „Poš’o na jedno“ je bila prilično banalnog teksta i snižavala je vrednost koju su imali kao bend. Baš u njihovom nastupu sam primetio taj problem sa obradama, jer mi je zaista falilo da čujem još jednu njihovu autorsku pesmu kako bih uvideo da li su zaista samo još jedan wanna be Dubioza bend ili u njihovom regeu ima i nečega što je inovativno. Sa obzirom da su za obradu izabrali „This Boots Are Made For Walking“, najbolji deo njihovog nastupa je bio taj uvod u kojem su prodžemovali, predstavljajući bend.

fish

foto: Željko Rajčević

Retko kada se složim sa odlukama žirija, ali u slučaju ovog festivala mislim da je odluka o prva tri mesta bila potpuno ispravna. Prvo mesto je osvojio Vedran Ivorek sa pesmom „Posle ljubavi“. Ta stvar se savršeno uklapa u očekivanja ovakvog festivala, i po senzibilitetu, i po načinu na koji ju je Vedran izveo, razlažući prstima akorde i pevajući preko toga zvonko i čisto o onome što dolazi posle velike strasti. Inače sam Vedranov fan još od kada sam ga video na prvom „CantOut“ festivalu kako parkira motor ispred Poleta, da bi se onda predstavio na festivalu sa pesmama koje govore o cesti, zorama na benzinskim pumpama, pojačanom radiju i pozdravima Suncu. Znao sam već tog trenutka da nije u pitanju žvaka koju prodaje u pesmama, već lično iskustvo pretočeno u reči i muziku, zbog čega jedva čekam njegov prvi singl „Pozdravi Sunce“, koji bi trebalo uskoro da izađe. Fascinantno je da je Vedran popularniji i priznatiji u Srbiji nego u Hrvatskoj, iako je on osnivač „Exposure Music Festivala“ u Velikoj Gorici, zasigurno najboljeg kantautorskog festivala u regionu, makar od svih onih na kojima sam bio do sad.

davor

Davor Knežević; foto: fb strana

Drugo mesto je osvojio Davor Knežević iz Subotice. Iako pratim kantautorsku scenu, on mi je bio potpuno novo otkriće, jer do sada nisam čuo za njega, a autorska stvar „Ona nema nikoga“ pokazala je da ima puno toga da ponudi. Ono što mi je ostalo od celog njegovog nastupa je opasna glasčina kojom raspolaže i vrlo dobra kontrola gitare. Predložio bih mu da nastupa stojeći, uvek, jer će mu to dati više prostora da ga muzika nosi, a i ostaviće veći utisak na publiku. Ne znam koliko mu je bogata dosadašnja muzička karijera, priznajem da mi je subotička scena skoro potpuno nepoznata, ali mi se čini da zaista obećava puno, pa se nadam da ću uskoro čuti neki njegov snimak.

Treće mesto je pripalo bendu „Canvas“ u kojem sam jedino poznavao Bojena Aleksića Čaveza, jer sam ga već slušao na nekoliko kantautorskih festivala. Iako sam pesmu „Kolektor“ čuo nekoliko puta pre toga, i u solo izvođenju i u studijskom miksu sa celim bendom, ova akustična varijanta mi je najviše prijala. Prvi put sam mogao da doživim tekst na pravi način i da pronađem u tome svoje mesto. Kada ju je izvodio solo, falilo mi je gruva, neke snage koju je takav tekst zahtevao, a studijska varijanta koju sam čuo u demo verziji mi je bila prenaglašena sa distorzijom, ali ovako, sa kahonom, dve gitare i basom, bila je pun pogodak, nalik na one MTV anplagd svirke. Dodaću da su „Canvas“ bili jedini koji su izveli kvalitetnu obradu te večeri, nešto što je stvarno zvučalo iskreno i sa stilom, a ne samo kao deo obaveze. Njihov izbor je bio „Seks, droga, nasilje i strah“ od „Električnog orgazma“, a ta izvedba je dala smisao toj ideji da druga pesma bude kaver, iako i dalje mislim da je ta obaveza jedan od većih promašaja ovog festivala.

canvas

Canvas; foto: Željko Rajčević

I na ovom festivalu Astor Lajka je postao miljenik publike. Prilično se čuvam od onih situacija da hvalim svoga kera, pa ću istaći koliko mu je loše zvučala „Epska pesma“. U pola pesme se raštimovao, zbog čega je vrlo očigledno frljao tonove i pevao bez sigurnosti, a u onom energičnom delu i poviku mu se oteo falš, zbog čega sigurno nije bio ni blizu konkurencije za neku od nagrada žirija. Ali bilo je očigledno da je još sa tom pesmom osvojio pažnju publike, „Epska“ je zaista drugačija od onoga što se čuje na ovakvim festivalima, a Lajkina komunikacija sa publikom i lagodno pljuvanje po svemu što mu se ne sviđa osvaja simpatije još od Poletovog festivala. Na putu kroz Kulu i Crvenku možete da primetite gomilu bilborda sa Vučićevim pozdravima. Bilbordi se sijaju naspram ovih mesta koja izgledaju kao scenografija za postapokaliptični film. Mladi napuštaju ova mesta jer nema posla za one koji nisu članovi SNS sekte, a oni koji ostanu se muče sa neprestanim pritiskom i odvratnom atmosferom. Lajka ih je našao baš tu, verujući da je publika FAMUS-a upravo ona koja se bori protiv takvih stvari, pa je premijerno izvođenje pesme „Neko mora“ ostalo kao vrhunac njegove karijere. Pošto kao pravi menadžer pratim skoro svaki njegov nastup, znam da nije potpuno tačno da je tada prvi put izveo ovu pesmu, zapravo se to desilo na Mileninoj izložbi, ali tada pesma nije bila gotova, falio joj je onaj ubitačni deo u kojem pravi referencu na Stevana Filipovića i spomenik koji ga vezuje za Valjevo, odakle je poreklom:

Ruke moje podignute stoje
Pred uperenim puškama i zategnutim omčama
Ruke moje borbe se ne boje
Zlikovaca na sve strane moram biti mnogo više jak.

FAMUS-u fali modernizacija ili makar nekoliko koraka u skladu sa vremenom u kojem su. Umesto što se organizatori žale kako je prošla popularnost akustične muzike, trebalo bi da ulože više u reklamiranje ove manifestacije i okupljanje onih najboljih, jer akustična muzika nije nestala, niti će ikada. Za početak bi bilo dovoljno da naprave fejsbuk stranicu, a onda i da malo osveže informacije na sajtu. Ne bi škodilo ni da angažuju nekog fotografa za festival, pa i da te fotografije blagovremeno objave. Za ulaznicu od 250 dinara moraju da ponude mnogo više od nezagrejane sale i desetak izvođača koji su bili većinom iz Vojvodine, a neki od njih su starosedeoci festivala. Posebno bih skrenuo pažnju na krindž dizajn plakata, koji se po kvalitetu razlikuje iz godine u godinu, ali mislim da je ovogodišnji odneo pobedu za najjeziviji.

famus

plakat festivala

FAMUS je značajan festival, ali više za same izvođače, nego za publiku. Pobednici dobijaju vredne nagrade, a svi zajedno mogu da uživaju u istinskom gostoprimstvu zaposlenih u domu, kao i prijateljskom odnosu publike. Ipak nije malo ulaganje iscimati se do Sivca, pogotovo ako niste iz Vojvodine, jer festival ne plaća nikakve putne troškove. Siguran sam da bi se festival dodatno razvijao i napredovao ako bi se u njegovu organizaciju uključili i mladi iz Sivca i okoline, jer FAMUS-u očajnički trebaju novine i ozbiljan apdejt u pogledu marketinga i organizacije. Bilo bi značajno da se festival sa ovakvom tradicijom održi i dalje, ali očigledno je da su mu neophodne izmene, jer ne opstaje se samo od tradicije, već i od onoga što može da se nakalemi na tu osnovu.

__________________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>