To, Lutko!

U doba bušnih potrošačkih korpi, kvalitet života je bolje meriti trenucima vrednim sećanja, zbog čega bih prošli vikend u Gornjem Milanovcu (13. i 14. decembar) vrednovao kao jedan od najboljih ove godine. Posle petka u kojem su Larska i Vizelj prevrnuli „Ljubitelj“, subota je ostala za oporavljanje i mazanje melema uz beogradski bend „Dol“.

Očekivanja koja sam imao od ovog benda, narasla su iz tuđih hvala i preporuka, a tome je doprineo i njihov nastup u „Studiju 6“. Preslušavanja njihova dva albuma mi nisu donela puno novih ideja, ostao sam u stanju blage ravnodušnosti, pozitivno naklonjen više vizuelnom identitetu njihovih izdanja, nego samoj muzici objavljenoj na bendkempu pod rimskim brojevima I i II.

https://www.youtube.com/watch?v=Tbwegm80BQ8&feature=youtu.be&fbclid=IwAR0ytXyK42uU0LxJAKyYQ-0TIVbEO-G4XGec0yRrbtez44AB5bdAwmsl8TU

Zato mi je njihova svirka došla kao neka vrsta iznenađenja – nisam očekivao da će me već od prve kompozicije uvući u taj zvuk, trgnuti iz stvarnosti kao neopreznog prolaznika kojeg je zakačio bjuik u punom gasu. Ona postava koju sam očekivao vođen snimcima sa Tjuba i njihovim svedenim biografijama dostupnim na stranici benda, bila je proširena za još jednog člana – Dušana Žicu, koji je svirao mini sint sa efektima, kojima je majstorski baratao tokom cele svirke, praveći zvučnu podlogu za koju smo se lepili.

Ne znam kojim su redosledom išle pesme, besmisleno mi je i da pokušam da rekonstruišem taj nastup vođen bilo kakvom faktografijom, jer od trenutka kada su zavozali prvu stvar, više nismo bili u „Ljubitelju“, nego u njihovom filmu, putopisnom esid tripu kroz neonski osvetljene gradove u kojima se stanovnici okupljaju oko vinila na igli, kao beskućnici oko vatre.

Vođeni gitarom Vukašina Đelića, prolazili smo kroz različite pejzaže, krstareći periferijom fiktivnih gradova koji postoje samo u njihovoj muzici. Taj zvuk nije bio izlizani gitarski rokenrol u kojem je par rifova dovoljno da bi se nazdravilo pred šutku, to je bila pripovest o njihovom svetu u podjednaku ulogu ima svaki od instrumenata. U onim trenucima kada bi se pustili u nojz, dovoljno kontrolisan da ostane u kontekstu nastupa, dovoljno besan da promeni dinamiku izvođenja, mumlao sam, kao u transu, „to, lutko“ i palio cigaru na cigaru.

DolNjihova svirka se razvijala, onako kako vas najbolji filmovi voze, praveći obrte, kako u zvuku, tako i u postavci benda. Od primarno gitarskog zvuka, prelazili su na dominantni gruv basa, kojim je rukovodio Miloš Pajagić, i bubnja, za kojim je vladao Dragan Jovanović u majici benda „Acid Mothers Temple“. Kompozicije su bile tako spakovane da je postojala zajednička nit od početka do kraja nastupa. Đelićev vokal se tu pojavljivao više kao komentar, samo prizvuk komentatora koji se probija kroz šuštavi etar na radio-kasetofonu u kolima. Skoro da nije bilo drugih reči, tek po neko hvala, više izrečeno radi fore, nego iz potrebe da se zahvali publici okupljenoj pred binom. I jedno kratko obaveštenje: „sve se raspada“, koje je došlo nakon tehničkih problema. Njihova inspirisanost naučnom fantastikom došla je na naplatu, pojačalo je počelo da se buni, šaljući kroz zuvk basa upozorenja, a onda odbacivši od sebe naslonjenu gitaru, nakon čega su morali da naprave kratku pauzu.

„Ovakav bend treba imati za pokući“, rekla mi je Silvija iz Plišanog Mališana. „Skuvaš kafu, a onda oni malo sviraju u dnevnoj sobi…“. Ako ni zbog čega drugog, bilo bi lepo imati ih uz sebe, makar zbog one „Jaguar“ gitare, koja se savršeno uklapa u njihovu vizuelnu estetiku. Da postoje takmičenja za najlepši instrument, verujem da bi Đelićev odneo pobedu za mis sveta. Zbog toga sam, priznajem, na trenutke pomišljao da se pridružim ovogodišnjem započetom nizu lopovluka u „Ljubitelju“ – nakon ukradenih i vraćenih tablica sa kombija benda „Žen“, nedavno je nestala i osamnaestoinčna činela nakon nastupa „Strejt Mikija“, tako da bi ova gitara bila glavni trofej.

Bend je svetski, a pod tim podrazumevam da njihove kompozicije zvuče kao gradovi sveta u kojima sam nekada ili nikada bio. „Kupres II“ mi zvuči kao Berlin, „Eko Lola“ mi je Majami, a ceo Dol mi je Beograd, onakav kakav nikada neće biti, onakav kakav je uvek bio: zavodljiv, poželjan, poseban. Zbog toga sa nestrpljenjem iščekujem neku buduću svirku i zameram im jedino što im kompozicije nisu beskonačno duge, kao mantra, kao trans, kao pobuna lupera i mašina, jer kad vas Dol jednom zavoza, teško je vratiti se u hod, u običan korak bez njihovog zvuka pod nogama.

_____________________________________________________

Šešir moj vam se zahvaljuje na vremenu i pažnji. Za još ovakvih tekstova zapratite stranicu Šta slušam, a šta mi se dešava ili moj instagram nalog. Preporučujem radove ostatka moje ekipe – „Sobakaisti“ su udružena zadruga stvaralaca iz različitih oblasti i umetničkih pobuda.

Ukoliko želite da mi pomognete da nastavim da se bavim ovim pozivom, možete me podržati preko ko-fi platforme.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *