Sva lica Bjesova

Od svih bendova koje slušam i koji mi se dešavaju, „Bjesovi“ zauzimaju posebno mesto, jer na njihovim svirkama doživljavam ono „nešto“ zbog čega verujem da muzika nije samo zvuk u pozadini, već razlog zbog kojeg mi je život baš ovakav. Kada slušam „Bjesove“ uvek je u pitanju neki povod, neki životni trenutak ili izazov sa kojim se suočavam, a njihova muzika mi dolazi kao odgovor na pitanja koja nisam sebi ni postavio. Kada pogledam po svojoj kolekciji objavljenih tekstova¸ primećujem da sam često pisao o njima i njihovim svirkama u različitim gradovima, pa i u drugoj državi, i mada mi je pamćenje sve gore, ipak sam uveren da nikada neću zaboraviti onu kišu koja je pratila njihovu pesmu u bašti KST-a ili lomljenje gitare na Lejk Festu.

Ne sećam se kad sam ih poslednji put slušao, toliko mi se stvari izdešavalo da mi se čini da je prošla decenija od tada, a od kada sam se preselio u Novi Sad, nisam poslušao nijednu njihovu pesmu. Međutim, slučajno sam naleteo na jedan dugačak video intervju sa Zoranom Marinkovićem, frontmenom i osnivačem benda, koji mi je potpuno vratio želju za njihovom muzikom, pa mi se njihova svirka u novosadskom SKC-u „Fabrika“ učinila kao sudbinski znak. Znao sam da moram da budem na toj svirci i doživim njihovu muziku sa svešću o istoriji i pričama koje je Bjesomar podelio u tom razgovoru.

Vrlo često na svirke odlazim sam, mnogo me smaraju ljudi koji dođu na koncert da bi se ispričali, nepodnošljivo je trpeti da vam neko urla na uvo dok u pozadini bend roka, a i to je najbolji način da upoznam nove ljude, jer samoća omogućava nasumične susrete koji su neprocenjivi. To posebno važi u slučaju Bjesova, jer je neverovatna raznolikost publike koja ih sluša, od starih rokera koji puštaju bradu po uzoru na Marinka, do klinarije ’97+ godišta koji su otkrili Bjesove preko „Bolje ti“ albuma. U masi sam sretao tipove sa kajlama, u BOSS majicama, ribetine u korsetima, klinke sa pirsinzima po celom licu, matorca koji je sisao elektronsku cigaretu i ispuštao gust oblak dima poput zmaja, kao i one hard kor fanove u majicama sa logom „Bjeosva“ izbledelim od nošenja.

30711107_871376093042012_8405355376250914240_n

foto: Chudinov photos

Simbolično, započeli su koncert pesmom „Probudi me“. Falio mi je onaj udar gruva koji osećam na njihovim svirkama, i tek pošto su sa bine sugerisali toncu, bend je dobio zvuk po kojem ih pamtim, tako da je za mene ono pravo počelo od pesme „Dar“. Primetio sam da imaju novog bubnjara, ili je to neki stari koji se vratio, jer više ni nemam pojma ko je ko u bendu, postave se menjaju, ljudi odlaze i dolaze, a ostaju priče i iskustva koja se sva sabiraju u Bjesomaru, čiji intervju me je i naveo da dođem na koncert. Čitavu svirku sam proživljavao gledajući u njega, crpeći iz njegove pojave i pitajući se neprestano da li mi ovim pesmama poručuje još nešto, da li proživljavam deo one ideje koju je želeo da sačuva u pesmi kao umetničkom delu. Iako mi je njegova pojava uvek bila dominantna na bini, nikada do sada ih nisam slušao ovako, kao da bend ni ne postoji, kao da su svi tu samo zbog njega, čak iako znam da to nije istina i da bi se bez vrhunskih muzičara koji ga prate sve raspalo, kao u lošim obradama. Svaki njihov koncert mi je poseban, a ovaj se izdvojio time što sam bio fokusiran na Marinka, tumačeći svaki njegov pokret kao deo performansa i uloge koju uzima kada je na bini.

30714709_871376359708652_615166993562303486_n

foto: Chudinov photos

 Nekada mi se čini da sam zaveden tim pesmama, tim strašnim rifovima i snagom sa kojom bend zasipa publiku, ali istina je da postoji mnogo toga što se tiče samo Bjesomara kao frontmena i muzičara. Raspon i raznolikost njegovog glasa omogućava bendu da uvek zvuči drugačije, pa tako u pesmi „Aikido“ iz onog normalnog glasa odlazi u falset i vrisku, da bi odatle zaronio u dubinu sa dubokim pojanjem u „Ona te voli“. Uvek sam to primećivao, a sada mi je bilo upadljivo da se vrlo retko obraća publici, a i tada svedeno, najavljujući pesmu ili predstavljajući člana benda, kao da publika nije ni pristuna u svemu ovome. Skoro da sam vapio za time da nam kaže bilo šta, jedno „hvala“ ili „dobro veče“ koje bi potvrdilo da postojimo i da nismo svi deo njegove imaginacije i ludila kojem se povremeno prepusti, menjajući izraz na licu dok trese glavom, kao da je upao u trans.

Trebaju nam „Bjesovi“, uveren sam u to. Svakom od nas je potrebna neka pesma od „Bjesova“, svako od nas može da pronađe makar jednu njihovu stvar koja na pravi način iznosi osećanje ili ideju koja bi inače ostala neizreciva, pa je zbog toga svaki njihov koncert jedinstven, potpuno neponovljiv događaj, čak i onda kada je lista pesama identična prošlom koncertu (što se u mom iskustvu do sada nije dogodilo). Prvi put u životu sam doživeo da na njihovom koncertu publika skandira nešto političko, i to „Vučiću, pederu“, što se desilo pošto su završili pesmu „Sve će doznati“, kao da je istina iz pesme toliko protresla realnost u kojoj smo da više nema priče o metafizičkom i nečemu nadzemaljskom, nego o ovoj goloj svakodnevici u kojoj smo i u kojoj neprestano trpimo laži marioneta sa televizije. Nije to bilo neko masovno skandiranje, možda nekih dvadesetak ljudi je učestvovalo u tome, ali je to odskočilo u pauzi između pesama. Pošto sam stajao blizu bine, mogao sam da uhvatim Marinkov pogled kojim je samo na trenutak pridao pažnju tom ekscesu, a onda je nastavio da odsutno puši pljugu dok je bend već ulazio u drugu pesmu, u neku novu vanvremensku istinu.

30729845_871376199708668_3894764147685543888_n

foto: Chudinov photos

 Toliko sam bio fokusiran na ono što radi da sam skoro emotivno doživljavao njegove odlaske sa bine, kao da se nikada neće vratiti, kao da time oduzima smisao celoj svirci i napušta nas kad smo ga najviše željni. To mi je posebno smetalo u pesmi „Verujem“, preko koje sam i postao fan i vernik „Bjesova“, jer je otišao sa bine i nije se vratio ni u onom delu kada dvoglas sa basistom Markom Markovićem ostvaruje onaj efekat „vozdizanja“ za kojim sam žudeo celo veče. Zbog toga mi je došlo da izađem na binu i da ga nabodem u onu ćelavu glavu, ali već u „Gradot e nem“ sam hteo da mu padnem u zagrljaj i izljubim ga, jer sam upravo zahvaljujući „Bjesovima“ oktrio „Mizar“, a njihova verzija mi je bolja i od originala.

Uverio sam se da su i drugi imali lične emotivne reakcije na određene pesme, jedan tip se popeo na binu tokom „Ustaj, majko zemljo“, a drugog je obezbeđenje odnelo tokom „Istine“, dok su na „Čak i da mogu“ bacane stvari na binu, a „Gavran“ i „Avioni pevaju“ su prošli u horskom pevanju, toliko emotivno nabijenom i glasnom da je unutrašnjost fabrike odjekivala.

30729570_871375846375370_7751068706944169186_n

foto: Chudinov photos

 Tek na kraju koncerta Bjesomar se zahvalio publici, kao da je tek tada izašao iz uloge i ponovo postao običan čovek koji istinski ceni ovakve trenutke. Rekao je da ćemo se opet videti ako ne dođe do apokalipse, „a pod apokalipsom mislim na treći svetski rat… vidite šta se dešava…“, međutim urlanje publike i pozivi na bis se nisu zaustavili sve dok se nisu vratili na binu. Moram da naglasim da me je iznerviralo što su na bis izveli neku novu stvar, zapravo obradu neke Giletove pesme čiji je tekst Marinko čitao sa telefona, što je meni krajnje nedopustivo, ali kasnije sam razmišljao o tome i prihvatio sam da je i to deo „Bjesova“, ta podeljenost i neopredeljenost da li ih fanatički obožavam ili ih prezirem zbog nekih pesama kao što je „Bolje ti“ (koju prihvatam isključivo ako je to pesma o gandži, ali čak i tada mi je previše mlaka).

Ne znam da li će se desiti Treći svetski rat i da li će me apokalipsa sprečiti da ponovo čujem „Bjesove“, ali siguran sam da verujem u ono što ovaj bend radi, čak i kada mi se to ne sviđa, jer pre svega verujem u Bjesomara kao umetnika i u njegovu sposobnost da nam otkriva uvek nova lica koja „Bjesovi“ poseduju.

fotografije: Chudinov Photos

_____________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete da nas podržite preko Patreon kampanje, novac trošimo na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Hvala vam na vremenu i čitanju!

2 Responses

  1. М. Јацински says:

    Odlično sročeno, pogotovu: ,, …zbog toga mi je došlo da izađem na binu i da ga nabodem u onu ćelavu glavu, ali već u „Gradot e nem“ sam hteo da mu padnem u zagrljaj i izljubim ga ” sa čime se svako ko iole voli Bjesove i prati njihove koncerte može poistovetiti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download