Selo gori, a rokenrol pali

Bob Marlija sam video prvi put dok smo ulazili u kamp. Još sam zakopčavao torbu koju je obezbeđenje detaljno pretreslo i opipalo, kada sam video njegovu skulpturu i podignutu pesnicu. Podigao sam šešir u znak pozdrava i obećao mu da ću doći da se propisno upoznamo čim namestim šator i ispušim prve dimove.

Mada sam pregurao strah od 27. godine života i dalje mi je frka od saobraćajki, pa zato zavidim svim bajkerima, pogotovo ovde, u Banatskom Sokolcu, gde je njihov kamp odvojen od ovog običnog, pešačkog, u kojem sam bio i ja. Dolazak dovde nije baš najlakša eksurzija na svetu i to je prva od stvari koju bi trebalo rešiti za budućnost, jer sam siguran da bi postojalo dovoljno zainteresovanih za makar jedan organizovani bus iz Beograda, a znam da bi barem pola busa zauzeli moji ortaci i ortakinje sa scene. Jer zaista treba doći ovde, ovo je posebno mesto. Ne samo zbog spomenika Bob Marliju, jedinom u Evropi, već i zbog čitave atmosfere koja okružuje ovaj festival.

IMG_7200

Veliki Bob Marli, muzičar i borac sa gitarom; foto: Predrag Šapa

To sam osetio čim sam zakoračio među ljude u kampu. Na glavnoj bini se štelovala rokenrol simfonija iz Makedonije, zvuci pesme „Thunderstruck“ prekrivali su dvorište škole, a po poljani su nicali šatori. Iako su nedaleko odatle bili kontejner i toi-toi kabine, odabrao sam mesto pored jednog zelenog šatora koji su podizale četiri devojke. Izgledalo mi je da im je šator previše mali za njih četiri, pa sam se ponadao da ću u toku noći ponuditi mesto pored sebe za neku od njih, a želeo sam da to bude baš ona sa kratkom kosom.

IMG_7202

ekipa u kampu; foto: Predrag Šapa

Pošto sam se smestio i ispunio šator dimom, obišao sam još jedan krug po dvorištu, gledajući ga iz nešto više perspektive. Kamperi su se dobacivali ragbi loptom, jedna ekipa je skupljala drva za potpalu, a neki su ležali na razvučenim šatorima kao da su odustali od posla. Iščekivao sam kada će doći bend „Belo u Boji“ iz Gornjeg Milanovca, pošto je sa njima putovao i Bluzdog, moj ortak iz umetničkog pokreta Sobakaisti, sa kojim, sa vremena na vreme, volim da popričam o životu i dešavanjima, a sada mi se to posebno radilo, jer dan je bio sunčan, ljudi su izgledali veseli, čak i oni koji su radili na ograđivanju kampa i pripremanju festivala za zvanični početak. Svašta se desilo od našeg poslednjeg susreta, pa mi je malo i nedostajao.

Obilazio sam oko škole i zagledao robu na malim tezgama poređanim duž staze, boje su me veselile, bilo mi je neverovatno da se neko setio da u ovako malom mestu ostvari ovako veliku ideju. Tad sam drugi put video Bob Marlija, muzičara i revolucionara. Setio sam se onog dokumentarca o njemu i zaista sam osetio iskreno poštovanje prema skulpturi koja ga je predstavljala. Stajao je na uzdignutom postolju, a neki bajkeri su se fotkali pored njega. Zagledao sam mu lice, možda je to bilo do mog mutnog vida, ali malo mi je bio Bob Marli – prop’o. Znatno kasnije, kada sam tražio informacije o festivalu, video sam fotografiju skulpture kada je ona postavljena – bila je u boji i zaista je ličila na mladog Marlija koji je tek počinjao svoju karijeru. Skulptura je postavljena 2008. godine, napravio ju je Davor Dukić, a otkrili su je Dado Topić i Jovan Matić iz Del Arno Benda, o čemu je i Gardijan pompezno pisao kao o simboličnom gestu pomirenja između vazda zavađenih Htvata i Srba. Statua je napunila 9 godina i iako na njoj više nema one boje, ona i dalje zrači snagom.

Pored prodajnih štandova i dve bine, u školi je postavljena izložba plakata sa prošlih festivala, što je bio još jedan plus za celu organizaciju, jer ste iz tih plakata mogli da vidite razvoj i dešavanja od početka manifestacije.

IMG_7246

detalji sa izložbe; foto: Predrag Šapa

Bluzdog i ekipa iz Milanovca su se pojavili oko pola osam. Bluzdog mi je odmah tražio kupone za piće, jer je znao da ja ne pijem. Uhvatio sam ga na sat vremena razgovora, bio je težak kada se napije, a u onim početnim fazama je mogao da bude jako zabavan i duhovit. Sedeli smo na klupicama ispred škole, a on je dobacivao bajkerkama, pa sam očekivao da će ovo biti prvi festival sa ozbiljnijim incidentom, ali svi su bili toliko dobro raspoloženi da čak ni njegove glupe fore nisu nikome smetale. Srećom, program je počinjao, pa sam mogao da izbegnem dalje komplikacije u njegovom društvu.

Više me je interesovao program na maloj bini nego na mejn stejdžu. Uvek sam više voleo prisniji odnos sa bendom i muzičare koji se i dalje bore za pažnju, nego hedlajnere koji su navikli na masu. Program je krenuo po satnici, a prvi su nastupili Hadži Prodane Duše. Odmah su mi privukli pažnju svojom uniformisanošću, svi su nosili crne košulje i crvene kravate, pa sam očekivao da im i svirka bude tako usaglašena i upakovana. Međutim, iz pesme u pesmu, bilo mi je sve dosadnije. Bend je imao sve što pomaže rokenrolu – dobar nastup, zabavne fazone, privlačili su pažnju, bili mladi i poletni, ali falila im je suština. Kapiram kako je ovakav bend pobedio na prošlogodišnjoj Gitarijadi, ali bilo je očigledno da im fali ono glavno bez čega rokenrol ne može, a to je ideja (što neki mešaju sa mudima). Pesme su im bile mlake, tekstovi prežvakani, a kad su jednu od tih pesama završili forom u kojoj su pomenuli kako smo mogli da čujemo jedan dobar stih, pitao sam se da li sam ja toliko navaren da sam ga propustio ili su oni u zabludi što se tiče njihovih pesama. Ovo je bio prvi put da ih slušam uživo, a do tada nisam preterano preslušavao njihove stvari, tako da je možda moje mišljenje ograničeno prvim utiskom, pa bih sigurno opet otišao na njihovu svirku da uvidim da li je problem bio u meni ili u njima (ili u nečemu trećem).

IMG_7222

Hadži Prodane Duše; foto: Predrag Šapa

Nakon pobednika Zaječarske gitarijade, nastupili su pobednici gitarijade Velikog Gradišta – The Commandos iz Smederevske Palanke. Ovaj bend je nastavio sa pank rok fazonom svojih prethodnika, ali za razliku od njih, imali su mnogo više energije ili je makar takav bio osećaj zbog dva frontmena. Iako me ni njihove pesme nisu preterano pogodile, prijalo mi je da ih vidim kako se ponašaju na sceni, jer izgledali su kao da stvarno uživaju u tome što rade, zabavljali su se i sijali. Problem sa njihovom muzikom je u tome što pesme na engleskom zvuče kao trećerazredna kopija zapadnjačkih bendova koji se industrijski štancuju, pa zbog tog lošeg akcenta i slabih tekstova ne možete da se uživite u muziku, koju ste već čuli u drugim varijantama. Pesme na maternjem su znatno ubedljivije, mada i one liče na ČBS i taj ceđeni ljubavni pank za letnje žurke. Komandosi bi morali da naprave izbor između toga hoće li da budu B produkcija onoga što su pokupili sa strane ili će da guraju svoju priču, kao u pesmi „Metafora“ ili „U meso!“. Nema ničeg lošeg u uticajima, ali oni služe da se pronađe svoj stil i izraz, a Komandosima, u najvećem broju pesama, fali autentičnost da bi odskočili od običnih kaver bendova. Zbog toga sam pred kraj njihovog nastupa izgubio interesovanje i otišao da slušam bend koji je svirao obrade na velikoj bini. I oni su izvodili „Thunderstruck“

IMG_7226

Komandosi; foto: Predrag Šapa

Na glavnom stejdžu je bilo znatno više ljudi, mada je atmosfera bila prizemnija. Bina je postavljena na terenu osnovne škole, pa sam se nasumično provlačio između ljudi, očekujući neki susret ili razgovor. Video sam Bluzdoga kako cirka sa nekim bajkerima, pa sam im prišao da malo glumim rok novinara. Bajkeri su mi ispričali kako već godinama dolaze ovde i kako je sve bolje i bolje. Prognozirali su oluju za sutra i ponudili su mi da se prebacim kod njih u kamp, imali su veliki šator, a motorima su mogli da se odvezu gde god požele dok ne prođe pljusak. Ta priča o oluji me je malo bacila u paranoju, pa sam otišao do kampa da obezbedim šator. Tamo je već stajalo na desetine novih šatora, niko više nije pratio liniju, nego su ih postavljali kako je kome odgovaralo. Tad sam uvideo i sve slabosti ovogodišnjeg kampa. Pošto sam već vukao traume od kampovanja na Park festu, nikako mi se nije svidelo što ne postoji normalan ve-ce nego su i posetioci festivala i kamperi ograničeni na nekoliko istih toi toi kabina. Umesto tuša, postavljeni su kanistri sa slavinom, a u celom kampu nije bilo nijednog drveta u čijem hladu biste mogli da se sakrijete od sunca. Zbog tih propusta sam sve vreme razmišljao kako ću pregurati dva dana i to mi je prilično umanjilo uživanje. Nadam se da će za budući festival bilo kako rešiti te probleme, jer ako očekuju neku veću publiku, moraju da obezbede makar osnovne uslove, a i da srede ono što imaju – npr. da zamene onu rasturenu slavinu na jedinoj česmu u dvorištu škole, koju koriste i kamperi i posetioci.

Nisam očekivao da će neko postaviti svoj šator iza mog, ali sam se obradovao kada sam iz tog pravca osetio miris biljke. Komšija je sedeo na travi i gustirao spravu. Pozvao me je da mu se pridružim, pa smo malo posedeli u razgovoru. Rekao mi je kako ga je obezbeđenje pretresalo i kako su ga skidali na sred ulaza, ali ipak je, kao i ja, provukao dovoljno za dva dana u kampu. Složio sam se da je obezbeđenje bilo posebno neprijatno, iako sam im pokazao novinarsku akreditaciju i rekao im da radim, isprevrtali su mi torbu, dok su me unakrsno ispitivali kao da ulazim u Pentagon, a ne na muziči festival. Pitali su me šta ću ovde, kao da se ne očekuje da ovaj festival posećuju i ljudi iz drugih gradova, a kada sam im rekao da sam došao da pišem o njihovom festivalu, rekli su mi da su oni iz Novog Sada i da ovo nije njihov festival, niti ih interesuje, oni samo rade svoj posao. Srećan rad, rekao sam im, kao što sam rekao i komšiji, vraćajući mu buksnu. Osetio sam da me je baš diglo, pa sam krenuo ka maloj bini, ali sam pre toga svratio da se još jednom pozdravim sa Marlijem. I dalje je stajao tamo, samo što se sada smešio i podignutom rukom mi pokazivao znak za mir.

Prvo sam mislio da će Belo u Boji svirati samo za mene, jer prostor ispred male bine je bio potpuno prazan. Onda je prišla nekolicina ljudi, a Miodrag Danilović, frontmen benda, pozdravio je okupljene vezujući za ovaj prostor umetnike, pesnike i mislioce poput Vaska Pope i Emila Siorana. To mu je bio odličan uvod da pređe na Crnjanskog i „Itaku“ sa kojom su započeli nastup.

IMG_7292

Belo u Boji; foto: Predrag Šapa

Belo u Boji je pobednik Leskovačke gitarijade, a sudeći po onome kako su zvučali i kakve su im pesme, izgleda da je i ta Leskovačka gitarijada ozbiljnija od ovih severnijih i poznatijih. Odavno ih nisam slušao uživo, pa me je iznenadilo koliko su moćno zvučali, kao da je zvuk bio potpuno drugačiji tokom njihovog nastupa, masivan i sadržajan. Vozili su stvari sa debitantskog izdanja Sjaj sa druge strane večnosti“, a onda su provukli i novu pesmu „Habibi“, na kojoj se pojavio lik koji je đuskao, mašući Marlijevom zastavom. Ova pesma je internacionalna i čitav tekst se zasniva na variranju reči „habibi“. Pesma je komponovana kao dijalog između gitare i vokala, pa na svaku varijaciju u pevanju Strahinja Stefanović, solo gitarista, odsvira svoj odgovor. Tek sam kasnije skontao da je zbog toga i izazvala takvo oduševljenje, jer nalazili smo se na granici dve države, na mestu gde je publika bila mešovita po nacionalnosti, kulturi i veri, a Belo u Boji je rokalo univerzalnu himnu ljubavi – „Habibi“.

IMG_7362

Strahinja Stefanović, solo gitara; foto: Predrag Šapa

Dok su svirali „Penu na talasima“, osećao sam kako letim iznad čitavog sela, ta pesma me je odradila na hiljadu načina, a melodija pevanja i ono zavijanje u refrenu je pogađalo najskrivenije emocije u meni. Stajao sam pred ogradom raširenih ruku, zabačene glave, slušajući kako bi bilo dobro da sve to nije san. Tek na sledećoj pesmi sam provalio Bluzdoga, pijanog kao kondukter, kako se klati sa kamerom i snima bend dok izvodi pesmu „Kuda ako smem“, himnu današnjice. Pesma je dovoljno slojevita da u sebe uvlači gomilu tema, ali mene je sve vreme vuklo da je tumačim kao pesmu o imigrantima, o stalnoj nesigurnosti i pitanju kuda. U njoj postoji i stih uvek je rano ili prekasno, stih u kojem je sabijena sva tragika i ludilo života po rasporedima, agendama, satnicama i štopericama, stih koji od tada ponavljam na dnevnoj bazi. Kao dokaz prilažem Bluzdogov snimak, uz napomenu da nijedna kamera ne može da uhvati zvuk, atmosferu i osećaj koji sam imao te večeri tokom te pesme.

Već sam pomenuo u tekstu za Heličeri koliko je važno za bendove da nastupaju što više, pogotovo van svog mesta, jer nikada se ne zna ko je u publici. Posle nastupa „Belog u Boji“, prišao sam im dok su razgovarali sa dvojicom likova koje sam video kako su se tokom njihovog nastupa zanosili u publici. Ispotavilo se da su to neki Rumuni koji već nekoliko godina dolaze iz Temišvara na ovaj festival. Oni su i organizatori Revolution festivala, a na ovakvim manifestacijama nalaze izvođače za svoj program. Jedan od njih je odlično govorio srpski pa smo ušli u razgovor o sceni i kako je u Rumuniji po pitanju novih bendova i muzike. Rekao je da je „sve to kurac“, ali da je posećenost na festivalima sve veća, pa se nada da će na duže staze to da se odrazi i na kvalitet bendova i formiranje neke nove scene. Bio je oduševljen nastupom „Belog u Boji“, rekao je da odavno nije čuo bolji bend i nadao se da će ih sledeće godine dovesti u Temišvar. Bilo mi je drago što sam prisustvovao tome, jer mi je to bio dokaz da muzička industrija i dalje funkcioniše, ali tako da novi bendovi, bez obzira na ime i broj publike, mogu da nađu svoje mesto ukoliko stvaraju nešto što je kvalitetno i autentično.

Na velikoj bini je svirala Rok simfonija iz Makedonije, a ja sam se gurao do prvog reda kako bih bolje osmotrio muzičare. Bilo mi je interesantno da vidim čitav orketar kako izvodi poznate rokenrol hitove, iako su mi neke od tih pesama odavno dosadne. Pevač je stajao okrenut publici, a pored njega, okrenut leđima, dirigent koji se mučio sa notama, jer je duvao jak vetar, obećavajući oluju. Među pesmama koje su izvodili čula se i „Child in Time“, kao i „Since I’ve Been Loving You“ od Cepelina, na kojoj se pevač propisno mučio sa pevanjem. Njihov nastup mi je bio interesantniji vizuelno nego muzički, vokali su mi bili slabašni u odnosu na ono što je postizao ceo orkestar, kao i ono što sam očekivao od takvog nastupa. Prijalo mi je da budem u masi, publika pred velikom binom je bila brojna i raznovrsna, pa sam tu ostao sve do nastupa Šarksa.

IMG_7438

Dirigent rok simfonije; foto: Predrag Šapa

Već nekoliko godina, a pogotovo ovog leta, putujem po festivalima i slušam koncerte nasumičnih anonimusa, kao i velikih i bitnih imena na sceni, a tek ponekad mi se desi da osetim onu vrstu katarze, onaj trenutak spajanja sa muzikom i istinski osećaj prožimanja sa idejom koja je u njoj. Kada govorim ljudima kako sam navučen na muziku, mislim upravo na taj trenutak kada se osetim istinski živim, kada ostvarim vezu sa ljudima koji sviraju, kada čitavim bićem proživim ono što mi kroz muziku daju. Na to ne utiče samo vrsta muzike i kako bend svira, već i čitava atmosfera, lična hronologija i sve ono što je dovelo do tog trenutka, a i šema koju pušim. Ti momenti su retki, ali kada se dese, ostaju mi za večnost i mogu da ih se prisetim svaki put, jer je osećanje tako snažno i jedinstveno da ostaje u sećanju kao najsrećniji trenutak života ili najbolji seks. Ovogodišnji festival u Banatskom Sokolcu ostaće mi za večnost u sećanju baš zbog nastupa benda „Sharks, Snakes & Planes“.

Nedavno sam ih slušao u Užicu, ali tada osećaj nije bio ni blizu ovog koji sam iskusio ovde. Možda je to bilo do publike, možda do velike bine i udaljenosti benda od nas, ali jednostavno je nešto falilo i njihov nastup mi je prošao uzgredno. Ali ova svirka, ovaj nastup u Banatskom Sokolcu je nešto najbolje čemu sam prisustvovao od kada se ložim na muziku i idem na koncerte.

Pred binom se okupio nešto veći broj ljudi, ali i dalje je bilo dovoljno prostora za slobodno kretanje. Prišao sam uz samu ogradu baš kada je na scenu izašao njihov frontmen Dušan Reljić. Odmah sam primetio da je bos i taj detalj mi se neobično svideo. Nisam ni slutio da će to biti samo prvi od niza utisaka koje će ostaviti na mene te večeri.

IMG_7582

Šarksi na vetru; foto: Predrag Šapa

Otvorili su svirku sa „Sound of Sirens“, kao i u Užicu. Mada mi je ovo najmanje zanimljiva pesma iz njihovog opusa, sada mi je zvučala odlično, kao da je iz nje krenula da se gomila energija za ostatak nastupa. Kada su prešli na pesme na maternjem, sve je prštalo od snage. Duvao je jak vetar, Petroviću je pržio solo, a kosa mu je letela kao u visokobudžetnom spotu. Mnoge njihove pesme ne znam ni kako se zovu, ali sada ih već prepoznajem po stihovima koji su mi ušli u glavu, kao ono mešanje škripe na gitari i stih pacovi napuštaju brod iz pesme „Rđavi obarač“.

Relja je polako upadao u trans, u glasu mu se mešao bes sa patnjom, a u trenucima bez pevanja, nije mogao da ostane miran već je kružio po bini poput podviljale životinje, udarao je po činelama pesnicom i unosio se gitaristi u lice kao da je spreman da se potuče. I dalje su mi tekstovi u njihovim pesmama problematični, ali u nekima od njih tekst je skoro zanemarljiv jer je emocija u glasu toliko jaka da i ti slabi stihovi dobijaju na težini, pa sam osetio onaj najež kroz celo telo (pročitao sam ovde da je to jedinstvena osobina) dok je zavijao oprosti, samo vreme nisam uspeo da shvatim. Na pesmi „Ištem“ valjao se po kutijama ispred bine, padao je i skakao, a bend je sve vreme krcao, kao da želi da ga sustigne u energiji koju je davao. Tokom jedne pesme preskočio je ogradu i sišao u publiku kako bi se grlio sa ljudima, što je bio toliki šok da sam u neverici prišao da ga zagrlim. Bio je sav mokar i kao unezveren, ali je prilazio iskreno i pozdravljao se sa ljudima kao da su mu najbliži ortaci. Imao je i fore druge vrste, klasične ispale: stajao je ispred publike i pokazivao im prstom na nešto iza njih na nebu, a kada se nekoliko njih okrenulo da vide šta im pokazuje, on se okrenuo na drugu stranu kao da ništa nije ni bilo.

Tokom pesme „Ištem“ kao da su i ostali članovi benda odlepili, pa je Mladen Miljuš, gitarista, sišao pred publiku i izrokao svoju deonicu. Kasnije sam skapirao da je on zapravo organizator festivala, rekao mi je da naizmenično sa njegovim ocem organizuje „Rock Village“. Bilo je zabavno posmatrati ga sa koliko uživanja svira, a čuo sam komentar od nekog iz publike kako njegova gibson gitara i maršal pojačalo idu „kao burek s mesom i jogurt“.

IMG_7518

Mladen Miljuš, gitarista i organizator festivala; foto: Predrag Šapa

Do samog kraja njihovog nastupa osećao sam se kao da sam neprestano u jednom filmu, svaka scena je bila neverovatna, potpuno sam se izgubio i predao muzici, samo bih povremeno primetio druge koji pevaju podignutih ruku. Na pesmama „Crni gnoj“ i „Nebeska mehanika“, pridružio im se gitarista Hurleura, pa su u takvoj postavi, u samoj završnici nastupa, potpuno oduvali publiku. Nakon završetka ostao sam u potpunoj neverici, pušio sam pljugu i sabirao se od utisaka koji su me preplavili. Proživljavao sam baš taj jedinstveni osećaj da sve što mi se dešava ima smisla baš zato što slušam ovu muziku, baš zato što idem na koncerte i upoznajem ljude koje privlače slične stvari.

Seo sam pored Marlija da se iskuliram. Spustio mi je ruku na rame i ponudio me spravom sa pravom šemom sa Jamajke. Iako je rege zvezda Lutan Fijah slao ljubav sa glavne bine, ja i dalje nisam mogao da se saberem od nastupa Šarksa.  Trebalo mi je dosta vremena da se prebacim u drugu muziku, a čak i tada mi je bilo čudno, jer sam i dalje imao fleševe od nekih scena, kako je Relja sa ludilom u očima gledao u pojedince u publici dok je pevao „Mi plovimo jugom“ ili kako su izrokali „Nebesku mehaniku“ za kraj.

Ostatak večeri sam proveo u kampu, družeći se sa komšijama i komšinicama. Ljudi koji kampuju po muzičkim festivalima su često jako zanimljivi i od njih možeš da čuješ svakakve priče. Brinuli smo o oluji koja se spremala, većina je došla kolima pa su planirali da se tako sklone od nevremena, a ja sam našao neku ekipu koja se vraćala za Beograd u toku dana. Prvo mi je bilo krivo što ću propustiti program drugog dana festivala, jer je i on obećavao odličan provod, ali kiša je bila toliko jaka da je drugi dan festivala otkazan. Zbog toga je ostala želja da i sledeće godine dođem i proživim čitavo festivalsko iskustvo, a nadam se da će do tada kamp i organizacija rešiti ove sitne propuste koje sam naveo u tekstu. Očigledno je da rokenrol i dalje pali, pa čak i u mestima gde to ne biste očekivali, čak i u selu od 300 stanovnika. Zato preporučujem ovaj festival svim ljubiteljima rokenrola, avanturistima, putnicima, bajkerima – baš svim ljudima.

____________________________________________________________________________

P.S. Znam da je festival bio pre sedam dana, ali vaš je problem ako očekujete instant sažvakana obaveštenja o festivalima na kojima niste bili. Na ovom blogu nećete naći takve tekstove.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

PPP.S. Organizatori festivala ne snose odgovornost za publiku koja se drogira. Ja lično ne ohrabrujem nikoga da konzumira narkotike, pogotovo sintetiku i hemiju, a ako već pušite vutru, nemojte da vozite kola i da radite na mašinama. Ako se već drogirate, budite odgovorni majka mu stara.

2 Responses

  1. Freaky Fighter For Freedom says:

    Bravo za Sobakaiste, odličan prikaz događaja!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download