Polufinale Arsenala

Probudio me je ženski kikot i Lajkin mamurni glas. Nebo je pretilo da preklopi Kragujevac i ugasi svaku volju za životom. Planirao sam da provedem petak istražujući Šumarice i muzeje, ali po takvom danu već je bilo dovoljno sivila, a teška istorija ovog mesta bi me odvela direktno pred streljanje. Već oko 11 problemi su se nagomilali kao oblaci kada je kiša počela da pada po kampu, a kako su naši šatori bili na otvorenom bez zaklona drveća, spakovao sam najvažnije stvari u ranac i krenuo ka centru.

Kragujevčani i dalje većaju oko toga gde je zapravo centar grada: da li je to šetalačka zona, ili možda trg oko spomenika Radomiru Putniku, ili je to onaj prelepi deo ispred najstarije gimnazije u Srbiji, a svi drugi pljuju ovakvo mesto bez glave i repa, studenti se žale, a nezaposleni samo čekaju priliku da pobegnu odavde. Nijedan grad ne može da bude lep po kiši, a pogotovo ne Kragujevac, sa svim onim propalim fasadama, svetlećim izlozima iz kojih vrišti neukus i đubretom koje od sramote vapi za kantama. Načeo sam jutarnju topčinu u pustom parku, gledajući na velelepni Spomenik palim Šumadincima. Pitao sam se može li se od istorije uopšte živeti u ovom mestu. Toliko tragičnih priča, toliko smrti i besmislenog pokolja je video ovaj grad da je skoro nezamislivo da se u njemu održava jedan festival poput Arsenala.

arsenal 02

program drugog dana festivala

Izgleda da je to isto toliko neshvatljivo i lokalcima, pa s kim god da sam ćaskao na temu Kragujevca, on bi me bledo gledao na pomen Arsenal festa. Već sam dolazio ovde da čujem Larsku, pa znam za „Geto“ i urbana mesta gde se skuplja alternativna ekipa, ali sada sam želeo da budem pravi turista, pa sam se prebacivao po kafanama, nadajući se da će kiša konačno prestati. I posle sedam godina festivala, lokalci i dalje ne shvataju da muzika privlači turiste poput mene, što je velika sreća za nas, jer se neće desiti da kao u Novom Sadu tokom Egzita sve cene skoče i život za meštane tokom trajanja festivala postane nesnosan. Kragujevčani ne kapiraju da je „Arsenal Fest“ već sada šumadijski EXIT, razlika je samo u broju godina koje ih dele, dok je organizacija, kvalitet programa i odnos prema publici neuporedivo bolji na ovom festivalu. Veći festivali su se prebacili na upotrebu tokena i koriste svaku priliku da vas ošišaju za kintu, dok je u slučaju Arsenala muzika i dalje u prvom planu, a festival je organizovan u korist publike, istinskih muzičkih uživalaca, a ne u korist profita i ceđenja turista. Kapiram da će se njihovi kapaciteti uvećavati i možda ćemo jednog dana sa prezirom govoriti o Arsenalu, kao što sada ne volimo EXIT, ali do tog trenutka imamo još vremena da uživamo u ovoj manifestaciji i piroškama/krofnama za 50 dinara.

Mokrih patika i pokislog šešira, vratio sam se u kamp kako bih se presvukao i malo popravio za večeras. Bilo mi je krivo što nisam poneo kupaći, nisam računao na ulaznicu na bazen, a pojma nisam imao da je u blizini i veliko jezero. Tuševi i toaleti su bili odvojeni u sportkom kompleksu pored kampa. Za kampere bazen je bio dostupan na dva sata u toku dana, a obaveštenje za satnicu tuširanja se razlikovalo na vratima bazena i hale gde su bili tuševi, tako da sam čekao nekih pola sata na zakazano vreme, dok nisam shvatio da ne postoji nikakav čuvar ili osoba kojoj biste mogli da se obratite za informaciju gde su zapravo tuševi. Skontao sam da su za to namenjene svlačionice za one koji treniraju, pa su me klinci basketaši upitno gledali što idem da se tuširam sa šeširom na glavi.

Postao sam svestan da Srbija igra na fudbalskom prvenstvu dok sam protrčavao pored punih kafića iz kojih se čula navijačka larma. Ljudi pored kojih sam prolazio su raspravljali o fudbalu, kvotama i igračima, sve je ličilo na trejler za neku sporsko-menadžersku igricu, a ja sam samo žurio da stignem na „Pobednika Bunta“, kako je pisalo u programu festivala. Dotrčao sam do ulaza taman na vreme, čuo sam kako se Sanja Tišma obraća sa bine na Gardenu, ali su me čuvari na kapiji obavestili da i dalje ne puštaju publiku, nakon čega su se vratili razgovoru o Kolarovu i taktikama odbrane. Mislio sam da je zbog kiše pomeren program, pa da je nastup Sanje Tišme zapravo tonska proba, ali iz pesme u pesmu bilo mi je sve jasnije da bezveze kisnem čekajući pred ulazom, umesto da sam pred binom, zaljubljen, u njen zvuk i njenu pojavu. Kapijaši su me još jednom ljubazno odjebali, pomalo ljuti što ih prekidam u razvijanju taktike koja će nas zasigurno dovesti do pobede na prvenstvu i ja sam se, pomiren sa sudbinom, vratio pod nadstrešicu „Zastave“, gde sam izgustirao sredinu onog jutarnjeg topa. Iako sam u tom trenutku bio potpuno kul, zapravo sam pizdeo na organizatore festivala, a i na sam Bunt Rok Festival čije sam pobednike zapravo i želeo da slušam, a sada mogu tek da ih načujem sa daljine od 150 metara.

I dalje sam se nadao da je u pitanju bila samo tonska, ali kada sam video da se program nastavlja kao da do malopre ulaz nije bio zatvoren, nije mi preostajalo ništa drugo nego da poslušam „Pogonbgd. Bend je uveliko bio na bini, ali svirka nije počinjala, pa smo ih samo gledali kako čekaju u nelagodi da dobiju znak i krenu sa nastupom. Očekivao sam mnogo više kurčenja od ljudi koji sviraju pank, pa bih bio srećan da su nam makar ispričali vic za to vreme, ovako je samo raslo iščekivanje koje na kraju i nisu baš opravdali.

pogon

Pogonbgd; foto: PRIS

Ono što volim kod panka je sažetost ideje i ubedljivi tekstovi koji ostaju u glavi. „Pogonbgd“ je samo na trenutak uspeo da privuče moju pažnju u pesmi „Haos je život moj“ i to zbog ne tako inovativnog stiha: nikad nisam znao najbolje, al’ me kurac za to zabole. Već u sledećoj pesmi su ispali, što je frontmen opravdao vešću da je rezultat izjednačen, na šta je neko iz publike doviknuo: „Imaš li nešto lepo da nam kažeš?!“. Sledeću pesmu su najavili kao prigodnu uz kišu, a i u njoj su imali neki stih kako ih za nešto zabole, što možda opravdava što su i u njoj ispali, sada još primetnije i gore nego u prethodnoj. Iz ove perspektive mi je čudno da je bend kojeg toliko zabole za sve izabrao da blokira sve komentare na svom zvaničnom Jutjub kanalu, pa zato imam potrebu da im ovde kažem da mi je njihov nastup bio prilično kilav. Da nije bilo one pesme o vagonima koji prolaze, smatrao bih svoje vreme uzaludno potrošenim, jer bi bilo bolje ne kinusti na praznom Eksploziv stejdžu, nego čekati da me Pogonbgd bilo kako pokrene.

Ostao sam pod drvećem na Garden stejdžu da bih čuo „Maiku, „domaći Gogol Bordelo“, kako su mi ih opisali drugi koji su ih već slušali. Za mene je ta odrednica sve samo ne dobra, jer mi je Gogol Bordelo prilično dosadan bend i osim par pesama koje volim zbog filmova u kojima su korišćene, ne doživljavam ih preterano bitnim. Kada se bend pojavio na bini, bile su mi jasne paralele sa pomenutim bendom, jer je i ovaj sastav patio od ideje da je dovoljno nabaciti na sebe što različitiju odeću i uz zvuke trube i violine glumiti stereotipe o Balkanu, pomešane sa ciganskom kulturom i skvoting slavs memovima. Ida Prester, jedna od liderki benda, nosila je gornj deo adidas trenerke, a na glavi nekakvu indijansko-indijsku krunu, dok je druga pevačica, Silvija Stanišić, svojim izgledom bila malo manje upadljiva. Iako mi je od starta sve to bilo glupavo, ipak sam odlučio da se prepustim odličnoj muzici koju su pravili i da, uprkos svemu, izvučem maksimum iz njihovog nastupa.

maika2
Zaista, ako bih zanemario sve ono što očekujem i tražim u muzici, „Maika“ bi mi bila najmilija grupa, jer odavno nisam video toliko energije i istinskog loženja na bini. Harmonikaš u majici na bretele radi špagu dok svira harmoniku i svakog trenutka čekate da ga instrument povuče da se prevrne na facu, ali on nastavlja da je razvlači i pravi neočekivani gruv. Srećom, u bendu nema dosadnih akustičnih gitara koje ovakve sastave udave očekivanim aranžmanima, već uz trubu, violinu i ludačku ritam sekciju Petra Stojanovića i Nikole Vukotića svaka pesma vas zasipa tvrdim „svadbarskim“ zvukom koji pomera telo.

maika 3

Ali ako se samo na trenutak zamislite nad onim što „Maika“ peva i kako izgleda, shvatićete da ona ne rađa nove ideje, već se samo predstavlja kao mila, a zapravo je nalik na zlu maćehu. Ta slika imaginarnog Balkana koju „Maika“ prodaje kao jeftine ikonice svetaca na pijaci, to je isto ono što je Dubioza uradila pre 10 godina, ali je ovaj bend imao dobra 3 albuma u kojima je pokušao da zaista prikaže sliku života na Balkanu, posebno u Bosni. Kada su shvatili da zapad baš i ne mari za pesme o ratnim zločinima, makar one bile i na engleskom, a domaćoj publici je već bilo previše tih priča, oni su se prebacili na veselje, vratili su se maternjem jeziku i počeli su da šuruju sa projektovanom slikom Balkana, onom slikom u koju su nas ubedili. „Maika“ nije ni pokušala da se probije na svoj način, već se odmah uhvatila u to kolo gde je suština u karikiranju. Njihov nastup i muzika je verovatno zanimljivija u Sloveniji ili nekoj drugoj zemlji čiji se stanovnici ne susreću sa ovakvom kulturom, pa mogu da poveruju da je ona zapravo autentična, ali za nas je samo jeftin šou koji se brzo raspadne kada sagledate šta su sve i odakle uzeli da bi oživeli ovakav bend. Nesumnjivo je da imaju odličan dizajn, još bolju energiju na nastupu i lako shvatljiv koncept, ali ako nastave da samo oživljavaju imaginarni Balkan, dok karikiraju vranjaski ples i mašu zastavom benda, neće biti ništa više nego jeftina zabava. Ako im je prvi album „Balkannibalism“ ometen u razvoju frustracijama roditelja, nadam se da će drugi album ponuditi nešto više, nešto što će ih učiniti drugačijim, a pre svega važnijim od onih na koje liče i previše.

Iako je na mejn stejdžu bilo nemoguće naći neki zaklon od kiše, otišao sam da čujem „Viva Vox“. Nisam imao kišobran, pa sam morao da se sakrijem ispod suncobrana za šankom, tako da nisam video ništa od onog ogromnog stuba za koji i dalje nisam bio siguran da li je dimnjak ili neko visoko postolje ili kamuflirani svemirski obelisk koji je sleteo u Kragujevac. Povremeno bih povirio da bih video makar delić koreografije koju je hor imao dok je izvodio najrazličitije pesme, od Bijonse do Kuina. Kiša je izgledala magično na svetlu reflektora sa glavne bine i ceo nastup hora, osim nekih škripavih falširanja tokom pesme „Aerials“, imao je posebnu draž u takvom trenutku. Ostao sam do samog kraja i mogu reći da sam prilično uživao.

viva vox 2

Nisam se preterano potresao kada sam čuo da „Texas“ neće nastupati ove večeri, a kada sam shvatio da će ih na velikoj bini zameniti „Jinx“, bio sam oduševljen što su otkazali, jer bi njihov nastup bio prevelik za malu binu Gardena. Ovo je bio prvi put da ih slušam uživo, iako sam ih godinama propuštao u Beogradu.

Već na prvu pesmu sam mogao da osetim koliko je glas Jadranke Bastajić Yaye snažan i emotivan; što bi kragujevčani rekli – peva razbija. Uz ceo bend, njihov nastup nas je prebacio na neku mediteransku plažu, gde se piju letnji kokteli i puše blantovi, sve je bilo potaman i poslednja stvar o kojoj sam brinuo je gde ću spavati noćas. Uz sve to Yaya je svirala i usnu harmoniku, pa je u nekim pesmama solirala dok je bend vozio sving teme za ples. Nije me iznenadilo što nisam znao gomilu pesama, ali sam bio oduševljen što mi je svaka od njih zvučala autentično, kao pravi letnji hit, ali ne onaj domaći gde se ljudi polivaju pivom iz plastičnih dvolitri, nego nalik na prizore iz onog njihovog spota gde su svi u retro fazonu. Zbog njihovog nastupa sam znao da će Arsenal i sledeće godine biti moje odredište, jer ovde je sve po mom.

jinx 2

Srećom se „Mortal Kombat“ već završio kada sam krenuo na Garden, jer bih čak i njih radije slušao nego „Bad Copy“. Koliko sam nekada otkidao na tekstove i ceo fazon Bed Kopija, toliko mi je sad tužno da ih gledam kako se mlate po bini, prestareli za taj posao, sa tužnim Nigrutinom kome se faca ukočila od neprestanog kreveljenja. Mora da je preteško biti zabava za klinariju, uzimati ulogu klovna i repovati o vutri i ribama na isti način kao pre 20 godina kada su te ideje bile sveže i zanimljive. Bed Kopi se zaglavio u vremenu kao traka koju je progutao kasetofon i njihova muzika je sada samo ono što možete da iščupate iz te umršene smese bitova i rima. Čuo sam ih već toliko puta, na različitim binama, u klubovima po celoj Srbiji, i sada sa sigurnošću znam da ovaj sastav nema više ništa da mi ponudi i da već odavno nisam njihova ciljna publika.

Ali ono što Kolja ima da mi kaže svojom muzikom – e to me jako interesuje! Pored Kultur Šoka, rekao bih da je Koljin nastup glavni razlog što sam u petak došao na Arsenal. Na Gardenu je mirisala domaja, a ja sam i dalje izvlačio iz one topine sa kragujevačkom šemom kada je na binu izašao Kolja, debeli delija sa gitarom, za kojim su se poređali ostali članovi novog benda.

Očekivalo bi se od glumca kakav je Nikola Pejaković, koji toliko dominira scenom i ubedljivo nosi uloge, da znatno više komunicira sa publikom ili koristi binu da prikaže sebe, ali u slučaju Kolje to je bilo potpuno suprotno. Činilo se kao da se srami što je tu i što nam oduzima vreme svojim nastupom, dok je masa vrištala u oduševljenju nad pesmom kojom su otvorili nastup – Da li venem ili zrim. Stvar je imala novi aranžman, malo brži tempo, pa je ona pitka melanholija iz prve verzije skoro nestala pod novim gruvom. Po tom modelu je promenjena i „Crna ptica“, pa je ceo nastup imao poleta kao na najboljoj igranci.

kolja 2
Kolja je u pojedinim pesmama ličio na nekog bluz Deda Mraza, pogotovo kada je kroz bradu provukao usnu harmoniku, a kada se prebacio na „Ja glupan“ i teme eksplicitnijeg sadržaja, više je ličio na matorog perverznjaka, a te nenametnute promene uloga su obogatile njihov nastup i učinile ga znatno zanimljivijim. Električni kontrabas je prebirao po kičmi dok su vozili „Mladoženju“, predstavili su nam i novu stvar na motivima Zmajeve pesme „Ala je lep ovaj svet“, a kada su za kraj pokidali „Užički heroin“, gitarske solaže i Koljine facijalne ekspresije dok peva su obogatile ceo doživljaj za pesmu koju sam preslušao hiljadu puta. Ako iole pratite bendove koji nastupaju po okolnim festivalima, Koljino ime se vrlo retko pojavljuje, pa je ova svirka samim tim postala još značajnija.

Prebacio sam se u prvi red pred glavnom binom da bih zauzeo svoje mesto za spektakl koji sam očekivao od Kultur Šoka. Do sada sam ih slušao samo jednom, na nekom splavu u Beogradu, kada je malo falilo da potope celu barku svojim ludačkim nastupom, a sada sam se radovao što ću ih videti na ovolikoj binetini, pod punim svetlima rasvete koja je tukla u oči. U prvim redovima sam video brojne ponzanike i poznanice, a Šćepo iz „Organizma“ mi je rekao da za ovakvu svirku treba po jedno kandilo ispred i iza publike.

kultur shock

Ovo nije jedan od onih bendova koji okuplja mase na fazone, ali svako ko je tada bio pred binom, bez greške je znao zašto je tu i koju pesmu čeka. Bend je izašao na binu, a mi smo već tada vrištali u oduševljenju. Započeli su nastup sa „Tamnim vilajetom“, nastupio je smak sveta, grmljavina bubnja i ludačko zavijanje saksofona. Razlog zbog kojeg volim Kultur Šok je što nikada nije pravio kompromis. Oni su prokrčili put za sve Bordele, Maike i Dubioze, oni su ošamarili zapad istinskim miksom balkanske muzike i priče, oni su ti koji su nogom probili taj zid i pokazali, još na albumu „Kultura-Diktatura“ iz 2004. godine, kako zaista zvuči život na ovom podneblju.

kulur shockSa spuštenim pantalonama i onom kapuljačom preko kačketa na ćelavoj glavi, Đino je ličio na nekog matorog trepera, ali kada bi zapevao, iz njega je izbijao balkanski melos, južnjački žal i ratobornost. U najavi jedne pesme posvećene izbeglicama, Đino se zahvalio Srbiji i njenom narodu na ljudskosti koju su pokazali prema izbeglicama, a to je mnogo veći kompliment kada ga čujete od nekoga ko je i sam bio imigrant. Bend nas je od starta gazio ritmom, bas je mleo po telu, a basista je neprestano trčao u krug i lomio gruv na svom instrumentu. U nekim pesmama taj gruv je skoro nepodnošljiv, ne možete da ga uhvatite i skačete uz njega, on je toliko neprirodan i težak da možete samo da ga proživljavate, nikako da se saživite sa njim.

Kultur Šok nas je častio presekom karijere, svirali su neke od starih hitova, kao i brojne nove pesme, a u jednoj od njih Ejmi Denio (Amy Denio) svira i citru. Ova multiinstrumentalna muzičarka nas je častila i vokalnom solažom u kojoj je dotakla takav falset da bi verovatno sve čaše popucale da nisu bile plastične; bilo je nerealno slušati je kako prego šokantnog gruva benda izvlači takve vokalne melodije.

 „Zumbul“ se rascvetao negde pri kraju nastupa, Đino se latio tarabuke, a Val Kiosovki je zavozao onaj neverovatni rif koji otvara paralelne svetove i budi u publici uspavana sećanja. U onom uvodnom delu i možete da pratite pevanje, ali kada Đino pusti glas, ta frekvencija je nemoguća za oponašanje, to zvuči kao da on nariče dok peva i ne možete ni na trenutak da sumnjate da ta pesma nije izbila iz njega kao što cvet nikne u kamenitom tlu. Publika je potpuno odlepila, svi smo vrištali u ekstazi i nije bilo čudno što su se vratili na još dva bisa i odsvirali Nađu i Hašiše.

Mada jako volim Del Arno Bend, posle Kultur Šoka mogao sam samo da odem na reanimaciju i ponovo vraćanje srca u normalan ritam. Pustio sam da me rege mazi iz daljine, a kada sam konačno skupio snagu, u mokrim patikama, izgužvan i prljav, vratio sam se u kamp i overio u šatoru.

*Ovaj tekst je deo triologije posvećene Arsenal Festu 08. Ostale tekstove pronađite ovde.

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *