Ni da me dirne: Aklea Neon

Nisam od onih koji nisu imali pojma o osiječkoj muzičarki Aklei Neon pre nego što se pojavila na hrvatskoj Dori, jednoj od onih besmislenih muzičkih takmičenja koja vode ka vrhuncu kiča kakva je Evrovizija. Istina je da je od njenog pojavljivanja na hrvatskoj nacionalnoj televiziji dobila dodatnu pažnju – profitirala je, kako su to rekli u jednom tekstu objavljenom u nizu članaka i intervjua koji su izašli oko ovog događaja, ali bio bih baš bedan izgovor za rokenrol novinara kada bi me nacionalne televizije, sa bilo koje strane, informisale o onome što se dešava na sceni.

Nastup na Dori

Akleu Neon sam prvi put čuo na prošlogodišnjem “Exposure Music” festivalu, mom omiljenom kantautorskom festivalu o kojem sam pisao više puta, ali ne i tog puta kada je ona nastupala, zbog čega pomalo žalim, jer bih voleo da sada mogu da uporedim svoje slušalačke utiske sa onim sobom od prošlog leta.

Tada sam je prvi put čuo uživo i nije bilo boljeg mesta od te zelene livade pod vedrim nebom, okružen publikom koja se maknula do Velike Gorice da uživa u dva dana mešovite kantautorske muzike.

Tada sam je čuo i – nije me ni čačnulo.

Problem koji imam sa njenom muzikom je u tome što je pretrpana. Ne oduševljavam se upotrebom tehnologije i pukim manipulisanjem luperima i pedalama, ako u srži tih pesama nema same pesme, nema reči ili melodije zbog koje ću da osetim nešto, a u njenim pesmama, kako onim koje sam tada čuo, tako i u ovim koje sam naknadno preslušavao, nema ničega što me dotiče.

Izlizane rege matrice na koje se lepe raznorazni uticaji elektronske muzike i svih žanrova koji idu uz heštegove #nature #love #spirit čine mi njenu muziku krajnje iritantnom, odbojnom, a to sam osetio i na tom nastupu, koji je, iskreno, bio prilično profesionalno i tehnički ispravno izveden.

Najveći problem koji imam sa njenom muzikom je što mi se čini veštačkom. Ti tekstovi o prirodi i ljubavi prema planeti su najopštija mesta koja u njenom izvođenju zvuče kao reklame za Herba lajf produkte. Njena muzika i fazon koji je prati je primer razloga zbog kojih obični ljudi preziru vegane. Ta osvešćenost i produhovljenost Lunom, energijom i mističnim, zguranu u kontekst digitalnog i urbanog slenga, koji mi je posebno iritantan zbog anglizama, ne uspeva da mi prenese emociju i ubedi me da to što govori nije samo brend koji je skinula sa neta.

Što je najgore, više verujem njoj nego njenoj muzici, jer sudeći po spotovima i onome kako i šta govori u intervjuima, jasno mi je da zaista živi takvim životom. Posebno cenim iskrenost sa kojom govori o svojoj vezi sa žešćim kiperom, ali to što priča i pokazuje u spotovima, nije ni blizu tako jasno i celovito iskazano u njenim pesmama. Njenoj muzici fali suština, autorski izraz koji bi objedinio ideje koje ima u nešto što običan slušalac, koji nije proputovao Brazil i Peru na motoru, može da doživi kao pravo putovanje, a ne samo kao reklamu turističke organizacije. Afrika više nije etiketa koju možete da zalepite na svoje delo, a da nam ne date suštinu tog iskustva.

Možda bi mi njeni izmešani ritmovi i izbućkane melodije koje slaže u slojeve na više instrumenata i glasom bile slušljive da nije najčešće ispraznih tekstova u kojima su rime previše očekivane, banalne i najčešće loše. “Zovi ju mama” je u tome izuzetak, jer pesme koje idu na Evroviziju po pravilu treba da budu zarazne kao Korona i dovoljno proste da prosečan gledatelj televizije ostane tup do sledećeg bloka reklama, pa zato ne zameram na ovim stihovima:

Vatra zemljom gudi
A tvoja pažnja bludi

Preskočiću i žešćeg kipera iz pesme Da mi je” koji je, jebigica, nomad, pa nema ljubavi, jer je to ponavljanje kojem teži, o čemu je pričala u ovom intervjuu, uspešno ostvarno toliko da želite da izbrišete sećanje na ovaj refren, ali ne možete, i nećete, to je trauma koja se ne zaboravlja.

No, ne mogu da pređem preko prozirnih i izlizanih tekstova u kojima se od rege bita prave dragi Bravo spiritualne poruke bez smisla, kao u pesmi “What I Want”:

6 degrees of separation
your soul knows not one
Human to human
Sun ray to sun

Za pohvalu je to što sama stvara muziku i što sarađuje na kreativne načine sa drugim autorima, kao na pesmi “Zovi ju mama” gde su korišćeni zvuci prirode kao deo matrice, ali taj tehnički deo uvek ostaje kao neka fusnota koja nema vrednost ako pesma sama po sebi nije dovoljno vredna. Kada se njene pesme ogole od izgleda, koreografije i matrica, ne ostaje priča zbog koje bi vam bilo stalno.

Potpuno sam svestan da je ovo samo moje mišljenje.

I uvek će biti samo moje mišljenje, izgrađeno nakon 6+ godina praćenja scene i preslušavanja najrazličitijih bendova i autora, pogotovo iz našeg regiona.

Svakako da Aklea Neon ima određene vrednosti koje su nesumnjive. Glas joj jako prijatan i vrlo vešto ga koristi u pevanju, o čemu svedoči i trinaestogodišnja karijera u horu koji je odveo sve do Karnegi Hola. Njeno vladanje tehnologijom je očigledno na zavidnom nivou kada je u mogućnosti da koristi tri instrumenta i da, od bita, do pratećih vokala, uživo stvara pesmu pred slušaocima.

Verujem onome što govori, mnogo manje onome što peva, ali čak i u tim pesmama se nađe neki trenutak u kojem me pridobije i u kojem se saosećam sa onim što je proživela, baš zato što mi ga približi na ljudskom nivou, koristeći se slikama i metaforama koje su u skladu sa kontekstom pesme i onoga što govori, kao u ovoj strofi u pesmi “Da mi je”:

Rekao je budi slobodna
Kao vjetar što ti mrsi kosu
A ja sam htjela sam’ da kaže grli me
Tu ću pustit korijen
A ti krošnju

Ono što mi se najviše sviđa u njenom muzičkom opusu je vizuelni aspekt i način na koji svoju intimu deli sa gledaocima. Ti snimci iz njene lične arhive su taman na granici zadiranja u intimu jedne veze, ali dovoljno distancirani da u nju možete da učitate svoje fantazije i maštanja o putovanju sa idealnom polovinom. Takve spotove sam hvalio još u slučaju Sare Renar, sa tom razlikom što je kod Aklee to podignuto na mnogo viši tehnički nivo, sa mnogo manje duše kakve imaju arhivski VHS snimci. Ali sa razlogom se pitam da li je i to samo deo brenda sa kojim se saživela i da li je ta predstavljena veza samo narcisoidno eksponiranje i hvalisanje iskustvom koje bi trebalo da dopunjuje ono što ne doživljavamo kroz njenu muziku.

Aklea Neon je pop, ona svetleća neonska reklama koja će mnoge privući i uz koju će se mnogi dobro provesti, ali da bi zaista prenela ono u šta veruje i o čemu govori, potrebno je da radikalizuje svoju priču i od razvodnjenog izraza koji paše uz svaku priliku, izabere jedan pravac u kojem će ispričati ono što ima.

Nadam se da će njen album biti drugačiji, objedinjeniji u ideji i sadržajniji u onome što govori, jer ovo do sada – ni da me dirne.


Šešir moj nastavlja da preslušava i zapisuje, a vaši komentari su uvek dobrodošli, kao i deljenja i palčevanja ovog teksta na društvenim mrežama. Za one koji žele da me časte pivom ili hedom, mogu to da urade uživo, ako se sretnemo, a do tada virtuelno OVDE.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *