Nedeljni džez

Nedeljom sam verujući i poštujem zapovesti nasleđene od davnina, zato nema ničeg boljeg od odlaska na koncert u nedeljno popodne. Verujem u muziku, džez je moja religija, a svi ti dobri džezeri su apostoli koji sa malih bina šire pravi zvuk po zadimljenim lokalima. Ali u Kadizu, gde je nebo tako blizu da možete da ga dohvatite sa merdevina, kada se u četiri sata utišaju ulice i još jedino pijanci bučno razgovaraju pred bircuzima, u muzičko-kulturnom udruženju „Aires de Cádiz“ možete da čujete vrhunsku muziku sa španske, a i svetske, džez scene.

Kada sam video plakat, bio sam sumnjičav po pitanju prostora gde se održava svirka, jer sam odmah pomislio na razna udruženja u Srbiji i male, kockaste kancelarije u kojima se obeležavaju stranačke slave i dečiji rođendani zaposlenih. Džez ne može da živi u takvim uslovima. Naravno da bi neko mogao da odsvira ono što treba, ali to je kao služenje liturgije na parkingu supermarketa. Ali u Kadizu, gde svaka kuća ima jednu veliku priču za sobom, najvažnije je krenuti na vreme i pronaći ulicu i broj. Posle dvadesetak minuta lutanja oko kamenih zidina, po imenu „Puerta de Tierra“, koje razdvajaju stari deo Kadiza od novog, naišao sam na vrata pod drvetom narandže i znao sam da sam na pravom mestu još pre nego što sam ugledao plakat svirke. U sunčano podne, u nedelju, trećeg aprila, nije bilo boljeg mesta za džez od ovog.

aires de cadiz

ulaz u udruženje – foto A. Kane

Kad dođete do udruženja, nemojte da vas obeshrabe ona velika drvena vrata. Možda odaju utisak da se teško otvaraju za strance, ali ljudi su ovde druželjubivi i čak i ako vam je španski rđav kao moj, lako ćete se sporazumeti. Unutra je porodična atmosfera, čim uđete videćete šank na kojem možete da poručite domaća jela i jeftino pivo u konzervi. Ono što je glavna prednost ovog mesta je velika bašta okružena zidom, kao malo mesto u gradu zaštićeno od svega drugog što nije muzika. U bašti je i velika bina na kojoj se održavaju koncerti. Rečeno mi je da će već sledeći koncert biti napolju, a kako je toga dana vreme bilo promenljivo, nastup je održan u sali.

Po dobrom španskom običaju, sve se radilo bez žurbe, neobavezno prema satnici navedenoj na plakatu, tako da sam proveo petnaest minuta gustirajući pivo u prvom redu. Imao sam dovoljno vremena da razgledam prostoriju (dugačka sala nalik na one za veselja, drveni stubovi nanizani po sredini i stolice sa obe strane), zagledao sam instrumente (džez gitara, bubanj i masivni kontrabas), ali nikako nisam uspeo da shvatim čemu služe kišobran, velika lampa i adresirane koverte koje su zakačene štipaljkama visile sa žice. Tek kada su pred publiku izašla tri muzičara i jedna žena u mantilu, bilo mi je jasno da sam prevaren i da ovo uopšte nije džez svirka kakvu sam priželjkivao.

Nikada nisam bio na ovakvom nastupu. To bi možda moglo da se nazove kabare, ali čini mi se da se u toj vrsti nastupa akcenat stavlja na šou i na zabavu. Ovde je priča bila drugačija. Svirka je krenula u stilu stare škole – bend je počeo da kuva džez standard, zvuci su se u saglasju rasipali po sali, a žena u sivom mantilu, sa velikim naočarima na licu, teatralno je pušila cigaretu. Muzika je stala onog trenutka kada je žar stigao do filtera i kada je njena ruka bacila pikavac na pod. Okrenula se ka publici i počela priču.

Cordelia

Cordelia con Lola Botello – foto: Antonio Barce

Moj španski nije ni približno toliko dobar da sam mogao da razumem sve što je govorila, ali poenta je bila u tome da nas uvuče u povest o svom životu – mlada devojka koja pati u surovom okruženju, maltretirana od svoje porodice, radeći u fabrici kišobrana, a želeći da postane pevačica. Dok je govorila, gitarista je tiho slagao harmonije koje su bojile atmosferu njenog monologa. Već tada sam bio siguran da će mi ovo biti jedna od najdražih uspomena iz Kadiza, jer nikada pre toga nisam video takvu prirodnost u nastupu i skladan prelaz iz glume i teatra u pevanje i muziku. Za mene je džez uvek bio film, pa mi je cela scena pred očima ličila na neki dobar kadar. Iako se nisam pomerao iz te stolice u prvom redu, zbog dinamike nastupa činilo mi se da neprestano putujem, jer su se na monologe nadovezivale kompozicije, džez klasici, koje je glavna glumica i vođa benda, Lola Botejo (Lola Botello), pevala na engleskom sa ljupkim mekanim španskim akcentom. Bio je to najbolji spoj teatra i muzike, a Lola je uspevala da balansira između uloge koju je nosila u monologu i uloge koju je imala kao pevačica u svom džez bendu. Na trenutke se činilo kao da je pevanje prezahtevno, ali do kraja nastupa uspela je da ostvari uspešan rezultat u obe uloge. Same kompozicije koje je bend izvodio i koje je ona pevala bile su povezane sa glavnom pričom i na trenutke me je bilo sramota što za mnoge od njih nisam siguran kako se zovu i ko ih izvodi u originalu, osim za kompoziciju „Moon of Alabama“, poznatiju u izvođenju benda „The Doors“ nego u originalnoj verziji iz opere.

Ono što volim kod džeza je što daje slobodu. Uvek možete da se koncentrišete samo na jedan instrument i da uživate u njegovoj deonici, zanemarujući ostale, a isto tako možete da koristite muziku za svoja razmišljanja i lutanja, ne obazirući se ni na šta. Bilo mi je drago što je nastup savrešno izbalansiran tako da mi nijednog trenutka nije bilo previše glume ili premalo muzike. Bend je imao svoje momente kada je bio u punom fokusu. Lola bi se povukla u ugao, okrenula leđa publici i sama uživala u muziciranju trija koji ju je pratio. Tada su muzičari davali sebi oduška i uletali su u najživlji gruv, pa se duh tog starog džeza mogao opipati u vazduhu. Muzika nije bila tu da popuni prazninu, već je živo sadejstvovala u razvijanju dramatike u priči. U jednoj deonici, kada junakinja priča kako je posle razvoda ostala sama u kući, instrumenti dočaravaju zvukove koje ona čuje u noći i iz tog teatralnog dela se ulazi u džez klasik i stihove „Lonley house, lonley me“. Najčešće sam posmatrao muzičare dok sviraju, jer su sva trojica izgledala kao da jako uživaju u tome što rade, basista je pravio grimase dok je šamarao žice, a bubnjar je u jednom trenutku držao jednu palicu među zubima, dok je sa druge dve sivrao pratnju. Negde pri kraju nastupa sva trojica iz benda su horski pevali pratnju u jednoj kompoziciji, što je bilo pravo osveženje u nastupu jer je ta deonica savršeno ispratila Lolin glas.

Muzika u Španiji, odnosno u Kadizu, i dalje je nešto vredno i bitno, a to se moglo videti po načinu na koji je publika reagovala. Neretko su se smejali na tekst monologa, ali su i živo reagovali i dobacivali uzvike oduševljenja na muziciranje. Kada je nastup završen, tridesetak ljudi iz publike je stajalo i aplaudiralo toliko da su se izvođači nekoliko puta poklonili pravdajući se da nemaju bis. Onda su odsvirali jednu od već izvedenih pesama i to je bio onaj pravi džez iz filmova: opuštena atmosfera, muzičari u elegantnim odelima, žena pred mikrofonom i muzika.

Posle koncerta imao sam priliku da razgovaram sa Lolom i bilo mi je posebno drago kada sam čuo da su oni tek krenuli sa ovakvim nastupima i da im je ovaj bio među prvim, jer videlo se da je publika bila oduševljena, te da su i oni mogli da budu zadovoljni. Pošto su svirke već zakazane do kraja aprila, a ulaznica za jednu je 5 evra (ako niste član udruženja), odlučio sam da platim internacionalnu godišnju članarinu od 15 evra i tako omogućim sebi da poslednje dane u Kadizu provedem uz džez, a posle toga, jedne nedelje kad ne budem znao šta ću sa sobom, doći ću opet ovamo i iskuliraću uz omiljenu muziku u omiljenom mi gradu.

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku. Novčanu podršku možete da nam pružite preko naše Patreon kampanje.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *