Muzika među knjigama 

Ne sećam se kada sam poslednji put bio u knjižari, knjige retko kupujem, a i u tim slučajevima radije ih pazarim od uličnih prodavaca, nego u nekom zastakljenom izlogu gde reklamiraju pripovesti Suzane Mančić i drugih guru savetnica poznatih po vodećim ulogama u bljutavim te-ve esmijimama. Ipak, u subotu sam bio u knjižari „Bulevar Books“, u Novom Sadu, a tamo me je doveo nastup frontmena benda „Stray Dogg“ – Dušana Strajnića.

Zapravo, u Novi Sad me je dovela ortakova selidba u kojoj sam pasivno učestvovao sve dok se nisam našao sa njegova dva kofera u uzanom sokaku Stefana Stefanovića, pred njegovom zgradom bez lifta. Kao i svi dođoši, i ortak je našao neko memljivo potkrovlje u centru grada, a pošto više volim da budem na ulici nego u zatvorenom, prošetao sam se po okolini. Bilo je oko deset kada sam naišao na gužvu ispred knjižare u bulevaru Mihaila Pupina. Prvo sam mislio da je u pitanju neki hipsterski kafić nalik na one u Cetinjskoj, ispred su kulirale grupice koje su cirkale brendirano pivo u flašicama, pušili dugačke cigarete i raspravljali o filmu, a tek kad sam prišao i čuo zvuke gitara, skontao sam da je u pitanju svirka, pa sam poželeo da uđem. Posećenost je bila tolika da sam morao da izmolim da kupim još jednu ulaznicu, pravdajući se da sam rokenrol novinar iz Studenjaka, pa sam zahvaljujući svom italijano šarmu i Tamarinoj dobroti (hvala, Tamra), ipak ušao.

stray dogg

Znao sam da ovo neće biti nalik na bilo koju svirku na kojoj sam bio. Zaista odavno nisam bio u knjižari, pa mi je trebalo malo vremena da skontam da je sasvim u redu uživati listajući knjige i kvalitetan izbor ploča u ponudi, a i da ne moram da se nerviram što je gužva oko šanka, jer ovo nije kafić. Svirka se dešavala na drugom spratu, koji je već bio krcat od ljudi koji su stajali među policama sa knjigama, a u jednom delu prostorije, nalik na udobnu dnevnu sobu, odmereno svetlo je stavljalo u fokus Dušana Strajnića sa akustičnom gitarom i njegovog saputnika na električnoj gitari. Jedva sam se progurao malo bliže, samo da bih video devojke koje su sedele na parketu u polukrugu pred Dukatovim nogama, kao u nekoj filmskoj sceni. Odavno nisam bio u knjižari, ali čini mi se da je među nama bio veliki broj onih koji još duže nisu bili na svirci, pa su sve vreme pričali, otežući reči toliko da sam se u jednom trenutku zapitao da li su svi ustondirani ili sam se samo ja previše navario. Nisam uspevao da se prepustim muzici, jer me je gužva i brbljanje nerviralo, pa sam sišao na prvi sprat.

Po prvi put sam slušao koncert iz drugog plana, sedeći u fotelji, sa biltenom „Kulttura:“ u krilima i sokićem na stolu (nemaju limunadu, ni ceđeno voće). Duo je pravio savršen saundtrek za scenu u kojoj sam bio. Svirali su nešto sa novog albuma, nisam mogao da se setim naslova numere, ali mi je prijao zvuk akustare i eletrične gitare pod efektima, koja je popunjavala prostor među stihovima. U „Kultturi“ sam čitao intervju sa ekipom iz Bekfleša, a Dukat je, pozlatilo mu se, pevao onim njegovim nestvarnim glasom. Pomislio sam na ortake koji su tvrdili da im je „Strej Dog“ dosadan, što je meni bilo smešno, jer meni dobra muzika nikada ne može da bude dosadna, već je od nje sve zanimljivije. Kapiram da ima onih kojima ne prija tempo i fazon, ali probajte da čitate uz ovu muziku i uvidećete jednu od mogućnosti za njeno konzumiranje. Meni je svirka u tom trenutku bila toliko dobra da sam morao da se vratim na sprat i uguram među ljude.

strej dog 2

Ono što mi se sviđa kod Dukata i načina na koji pravi muziku je što je ubedljiv. Dok komunicira sa svetom kroz svoje pesme, pogotovo uživo, dok je na sceni, kada možete da vidite njegovo lice i pokrete, osećate da je iskreno u tome. Ne izgleda mi ni najmanje da on to radi zbog devojaka, zbog čiste popularnosti, novca ili kratkotrajne slave. Dok svira gitaru vidite da ga to istinski radi, pogađa ga sve što odsvira i otpeva, a autentičnost zvuka koji pravi zbog toga još više obuzima. Možda bi i meni bilo previše emotivnih pesama i ženskih hormona po metru kvadratnom, ali u spoju sa električnom gitarom ta muzika je bila prava magija, pogotovo kada su zasvirali temu iz Džarmuševog filma „Deadman“, iz koje su prešli u pesmu „Almost“. Bio je to jedan od onih momenata kada vas tuđa virtuoznost i kreativnost oduševi, pa su mnogi povicima odobravali ovaj momenat. Duo nas je vozio kroz svoju priču, a Dukat je u jednom trenutku svirao usnu harmoniku i to je bio onaj završni detalj koji mi je popunio kompletno oduševljenje njegovim muzičkim sposobnostima. Iznenađenje je bilo još veće kada su zasvirali vrlo interesantnu obradu pesme „Wonderwall“, koja je bila toliko dobra da sam siguran da bi je i braća Oejzis uzela za svoju, samo da iko od njih ima onakve vokalne sposobnosti. Iako sam kratak sa kintom, zbog utiska koji su ostavili na mene, poželeo sam u znak podrške da kupim njihovu ploču, ali onda se desio onaj sudbinski trenutak koji je u mom životu povezan sa muzikom koju slušam.

Pored šanka su stajale ploče Strej Doga, a kada sam podigao jednu od njih, ispod nje sam ugledao knjigu „Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini 1963-2013“ od Bogomira Mijatovića. Dok sam je listao, uvideo sam koliko nemam pojma o sceni preko reke, a onda mi je u glavi sevnula misao – vreme je da odem. Shvatio sam da je trenutak da se pomerim iz svoje komfor zone. Došlo je vreme da odjebem Studenjak u kojem su se nakotili šabani sa političkih nauka i naložene fonovke, preseo mi je Beograd, nadrkani ljudi koji nemaju muda da se pobune nego se međusobno ujedaju uz mile zvuke muzičke fontane. Muka mi je i od istih bendova koji se generišu po BIGZ-u za ortake iz kraja, a nisu u tome zato što zaista žele da stvaraju, već zato što su pali na popularnu sliku rokenrola iz američkih serija. Pun mi je kurac cele te priče, vreme je da krenem u nešto novo, a Novi Śad je baš to – nova priča, nova bašta, New Now.

Ako me pitate šta slušam, a šta mi se dešava, reći ću vam da sam odlučio da se preselim u Novi Sad jer sam jedne subote čuo Dukata kako svira na akustari u jednoj knjižari, a to je bilo sasvim dovoljno da se odlučim da odem. Možda ne bih došao na tu odluku da nisam naleteo na enciklopediju, ali to se desilo i to mi je bio znak. Naravno, kupio sam je za 1700 din, plus popust od 200 dinara na ulaznicu. I eto, sad sam ovde, delim sa Lajkom sobu u Stefana Stefanovića dok ne nađemo nešto bolje. Biću rokenrol novinar sa ove strane reke, upoznaću ovu scenu i pisaću o svirkama onako kako sam to radio do sada, samo u Novom Sadu. Lakše je pamtiti godine po velikim događajima.

P.S. Ako znate nekoga da iznajmljuje dvosobnu gajbu na Detelinari ili oko centra, javite. Ili ako neko traži dva cimera za veći stan – Lajka i ja smo idealni cimeri, ako vam ne smeta akustična gitara i miris gandže.

______________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download