Kad su cvetali Kaktusi

Ne znam zašto sam čekao toliko dugo da kažem nešto o najmlađem milanovačkom bendu “Cactus Fields“. Iako ih pratim još od njihove prve svirke u milanovačkoj gimnaziji, odlagao sam da se oglasim o njihovoj muzici, tripujući da će moja privrženost ovom gradu i njegovoj sceni uticati na slušalačko iskustvo.

Sada, nakon skoro dve godine od njihovog nastanka, nekoliko koncerata, jedne mini turneje i reportaže Uroša Matovića za Balkanrok sa svirke u Beogradu, mogu javno da kažem da polažem velike nade u njih. Ne u bend, već u ljude koji ga čine.

Bezbedno je ispucavati velika očekivanja pred srednjoškolce koji tek ulaze u punoletstvo i realnost života, ali ja nisam taj tip, jer za sve ovo vreme smucanja po sceni, video sam previše vunderkidova koji su batalili muziku zbog posla, pičke/kurca ili svega drugog što postane bitno ljudima koji se lako skidaju sa zvuka. Zbog toga ne očekujem od njih trojice da spasu svet ili reinstaliraju scenu. Biće dovoljno ako samo nastave da se bave muzikom, jer to rade iskreno, a toga najviše fali.

Iako umeju da ubodu po neku, i dalje ne doživljavam ovaj bend ozbiljno. I prihvatam da ispušim ovaj tekst ako za nekoliko godina Kaktusi budu glavno ime na sceni, ali po onome što sam do sada čuo uživo, kao i po njihovom singlu “U glavi“, zaključujem da su imali dobru osnovu i da je garažni zvuk na kojem su procvetali nešto što ih ne određuje u potpunosti. Možda je to uticaj beogradske scene, verovatno je to nedostatak uslova za bilo šta ozbiljnije i kvalitetnije u produkcijskom smislu, ali sigurno je reč o ljudima koji slušaju muziku. Izbegavam da kažem “klincima”, jer po muzici koju dele na društvenim mrežama, kao i po načinu na koji govore o svom radu, mogu da zaključim da su daleko ispred mene i da je mojih 10 godina prednosti uzaludno oduvano.

Ipak, pesma “U glavi”, kao i ceo bend, i dalje su nezreli.

Njihova prva svirka u klubu “Ljubitelj” je bila krcata, jedva sam uspeo da se uhvatim za šank da me ne rastrgnu pobesneli srednjoškolci koji su u gomilama dolazili i nakon što je svirka završena. Događaj je bio fenomenalan, ohrabrujući, ali sama svirka i ne toliko. Ispadali su, gubili se, pravili predugačke pauze, mučili se sa tehnikom. I to je potpuno u redu. U tim godinama, u takvoj situaciji, to je dopadljivo i ljupko, kao ona solaža na usnoj harmonici koju je basista David Tadić naglo prekinuo jer ga je publika ispustila na binu dok je svirao. Kao u filmovima, čuo se samo rez, a onda i njegovo – “Dobro sam!” if off-a. To je svirka o kojoj ćemo da pričamo i dalje, ali ne moramo da je pamtimo zbog muzike.

Kao ni njihovu svirku na gimnazijskom terenu kada su treštali Vizelj i razvlačili 45 minuta džemovanje dok nisu zvanično počeli koncert. Ipak, i to je bilo kul čuti i videti, bilo je jasno da vole da sviraju, i nije bilo toliko važno što se publika raširila po celom terenu, a što je jedino šešir moj sedeo naspram benda i slušao.

foto: Ivica Milošević

Puštam Kaktusima da rastu i dalje, sporo i uporno, ali polažem nade u članove tog benda, svakog od njih trojice. Ovde bi dobro došao audio zapis intervjua koji sam uradio sa njima još prošle godine, ali u karantinu sam i nemam pristup tim snimcima jer do danas nisam naučio da koristim Google Drive, pa mogu samo da vam garantujem da imaju jasan stav o tome šta žele od muzike, posebno Novak Ilić, koji je u Kaktusima počeo kao gitarista, a onda se prebacio na bubanj. U tom intervjuu je najavio za ovu godinu da će upisati SAE institut i posveti se profesionalnoj muzičkoj karijeri.

Razlog za ovaj tekst, baš u ovom trenutku, su dva izdanja koja su se pojavila u razmaku od 5 dana.

Prva je pesma “je pense que je vais bien (i think i’m fine)” Davida Tadića kojom je pokazao da razume mogućnosti muzičkog izražavanja, kombinovanje semplova, citata i pripovedanja. Jasnim referencama na Danijela Džonstona i potresnu scenu iz “Good Will Hunting” dao je dubinu i podkontekst ovoj pesmi. To je dokaz i da vreme u izolaciji koristi za stvaranje, što je najbolji pokazatelj da mu je stalo do muzike i da, ako nastavi da se bavi njom, možemo da očekujemo još puno kvalitetnih dela kakvo je ovo.

naslovnica pesme; autor dav.

Drugi razlog je izdanje upečatljivog naslova “Super pesme iz moje sobe” Đorđa Dabića. Sve na ovom albumu, od pesama, preko produkcije, pa sve do naslovnice, jasno sugeriše da je Danijel Džonston prisutan i u njegovom stvaralaštvu. I pored svih manjkavosti snimka, na ovom izdanju postoji optimistična priča, iz prkosa pandemiji i karantinu; muzika koja je idealna za parkove, vožnju bicikla, blejanje na betonu.

Polažem nade u ljude koji u ovakvim trenucima ne očajavaju, već rade ono što osećaju da im je poziv, koliko god to bilo besmisleno ili neopipljivo. Iz ove situacije možemo da vidimo da najmanje koristi imamo od političara, bankara, menadžera i svih onih drkadžija sa velikim platama, a da su obični ljudi, radnici, lekari, nastavnici, autori i umetnici, ono što nam čini život podnošljivim i kad, naizgled, života nema.

Nadam se da ovim tekstom dolivam malo vode na polja kaktusa, ne u želji da im tapšem samo zato što su mladi i sviraju, već zato što to rade iskreno, imaju šta da kažu i rade to zbog sebe. Trebalo je da ih slušamo na ovogodišnjem BUNT rok festivalu, ali pošto je sve otkazano do daljnjeg, ostaje nam samo da pratimo šta snimaju i objavljuju, čekajući na sledeći susret uživo.


Ugledam se na ekipu iz Kaktusa i u karantinu radim ono što mi najbolje ide: pišem o muzici koju slušam i šta mi se dešava dok je slušam. Iako su kafići zatvoreni, možete da me častite virtuelnom kafom na Ko-Fi platformi. Od tih donacija uspevam da preživim, i kada nije pandemija.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *