Dan Omladine

Neko koga manje mrzi mogao bi da proveri da li se ikada do sada u istoriji festivala „Omladina“ dogodilo da Dan mladosti i festival dele isti datum. Za one koji više vole dobru priču i ne mare za statistiku, mnogo je važnije da se iste večeri dogodila i matura subotičkih srednjoškolki i srednjoškolaca. A za mene, kome je stalo samo do lične istorije u priči, ovo je bio prvi Dan „Omladine“, muzički praznik koji nameravam da obeležavam svake godine, dokle god budem mogao da nosim šešir na glavi.

Bliži mi se trideseti rođendan (1. jul, džast sejing). Sa svakim danom sve više uviđam da nisam tako mlad, a kada to na trenutak zaboravim, muzički festivali poput ovog me podsete da mi nije mesto u šutkama, nego na tribinama. Ali i uprkos tome, kada me pesma dobro zavoza, nije me strah da se poguram sa subotičkom omladinom, onim najboljim iz njihove generacije, koji su pobegli sa mature u hotelu i došli na Stadion malih sportova da čuju najsvežiji zvuk današnjice.

Kao i većina dođoša koji su se zalepili za Beograd, ni ja nisam imao pojma o festivalu „Omladina“ koji postoji još od 1961. godine. Moja pažnja je jedva dobacivala do Novog Sada i njihove scene, ali tek od kada sam ispratio odjavni festival „Studija 11“, otkrio sam koliko je velika i bogata muzička scena u Subotici. Važnost jednog festivala ne merim po godinama staža, već po kvalitetu bendova koji su svirali na njemu, a pretresajući ono što može da se nađe o „Omladini“ na umirovljenom subotičkom muzičkom portalu „Sva ta muzika“, nalazim samo najbolje: najveća imena i najoriginalniji zvuk. Nisam nostalgičan, osim za momentima koje nikada neću doživeti, pa pomalo patim što nisam bio tamo 1980. godine da čujem „Šarla“ kako po prvi put svira „Ona se budi“ i osvaja nagradu stručnog žirija.

Ali sam zato bio ovog puta, na 25. maj, Dan mladosti, praznik koji se već dugo ne slavi, a ja mu sve više pridajem na značaju kako polako ispadam iz te kategorije. Za istoriju čovečanstva možda neće ostati puno toga od ove večeri, ali za moju ličnu istoriju postoji čitav niz scena koje ću sigurno zaboraviti usled moje slabašne memorije, ali će priča o njima ostati ovde, a legenda će da se prepričava.

FB_IMG_1558972289721

Omladina 2019 – zvanični dizajn

Već odavno sam shvatio da svako muzičko takmičenje ima svoje kriterijume, a sudeći po dosadašnjim pobednicima ovog festivala, ne sumnjam u kvalitet i standard koji se očekuju od takmičara, pa ovo nije nikakva kritika upućena četvoročlanom žiriju, već moj lični stav o takmičarskim bendovima i njihovim nastupima.

Naravano da se ne slažem sa tim što je novosadski bend „Bulka“ osvojio nagradu! Ne zato što je razlika u kvalitetu među bendovima bila očigledna, jer nije tako, svih šest takmičarskih sastava je bilo interesantno i imalo je svoj fazon, zbog čega je program bio zanimljiv, ali je problem sa „Bulkom“ bio u tome što su bili nedorečeni. Zapravo, toliko toga su pokazali u svojim pesmama da na kraju niste imali pojma šta ste čuli.

Prva pesma kojom su krenuli na početku je zazvučala kao mučenje, dok se nisu usaglasili na bini i nastavili da menjaju teme i prave obrte u ritmu. Iako sam na momente bio privučen određenim temama ili zanimljivim rifovima, pesme u celini su mi zvučale kao neka reklama, onaj demo primer šta sve taj bend može, bez prave suštine. Ta prva stvar kao da nije imala kraja, pa iako je nastup bio ograničen na svega 10 minuta, činilo mi se da ova traje satima. To što su oni nazvali „progresiv metalom“ meni je zvučalo kao niz nepovezanih celina koje, i pored svoje muzičke zahtevnoti i kvalitetne izvedbe, nisu bile dovoljno dobre u pogledu izraza i onoga što se govori. Možda su oni toga i svesni, jer su u samu najavu za svoj bend ubacili i oglas da traže vokala, što im možda i ne bi falilo kada bi samo smislenije oblikovali pesme, vodeći se nekom idejom šta žele da kažu, a ne time šta pokušavaju da dokažu. Očigledno je – ekipa iz „Bulke“ obećava i jedva čekam da ih čujem nabrijane posle ove pobede, pa čak i u nekoj potpuno novoj varijanti, sa vokalom i, nadam se, novim imenom za bend. Ali ako se ja pitam [dramska pauza dok pripalim cigaru], „Bulka“ nije pobednik Omladine 2019.

FB_IMG_1558972325557

Bulka; foto: Subotica.com

Nije ni Klajd (Clyde). I siguran sam da nikada neće ni biti, osim možda na nekom takmičenju kaver bendova Gansa. Prvi put sam ih slušao na „Belgrade Demo Fest Live“ festivalu, kada sam bio opčinjen njihovim nastupom koji je do detalja oponašao glamerski fazon koncerta, ali ni tada, kao ni sada, nisam u njihovoj muzici našao apsolutno ništa interesantno. Zanimljivo mi je da je autorka teksta objavljenog na „Prisu“ ocenila njihov nastup kao svetski, a frontmena benda uporedila sa Eksl Rouzom, što bi svakako bio kompliment da se ne radi o 2019-oj godini, na betonskom stadionu u Subotici, gde je Eksl Rouz kurčenje i vrištanje toliko neprimereno i bespotrebno da na takve stvari mogu da padnu samo srednjoškolci.

Bend više ne forsira taj glemerski izgled, što mi je zapravo i minus, jer mi je njihov vizuelni identitet bio zanimljiviji od muzike koja nije iskoračila iz jedne uštogljene, beznačajne forme. Takve pesme zvuče kao i sve druge pesme koje imaju naslov sličan njihovom prvom singlu „Like it hot“, a nova stvar kojom su premijerno častili publiku na „Omladini“, ne zvuči ništa bolje od onoga što su objavili pre tri godine. Iskustvo i sigurnost koju imaju na sceni zadržava pažnju i ono što njihov frontmen Skyler Skrach (šešira mi, tako se potpisuje na njihovoj stranici) ostvaruje u komunikaciji sa publikom je za svaku pohvalu, ali meni je taj bend potpuno suvišan i jedino mesto gde mi ne bi smetalo da ga čujem je maskenbal svirka u KST-u. Iako su članovi benda mladi, ovo je bila najmatorija muzika koju sam čuo na ovogodišnjoj „Omladini“.

Teško mi je da se odlučim koji je od ostala četiri benda moj favorit, sa obzirom na to da me je svaki osvojio na neki način. Rekao bih da mi je „Layka“ iz Osijeka najdraža zbog imena, možda mi nedostaje moj cimer, a možda je zbog Osijeka i Harvo Džeja i Gospodina Gorkog, bendova iz ovog grada koji su do sada nastupali na „Omladini“. Minimalistička postava od basa i bubnja je sama po sebi zanimljiva, ali i znatno izazovnija, što je u slučaju ovog dvojca bilo primetno u onim složenim figurama koje nisu baš tako precizno svirali da biste u potpunosti mogli da se prepustite gruvu. Lajkujem „Layku“ baš zbog tog boli-me-kurac-šta-je-ovo stava koji su pokazali na bini, ponašajući se kao da ne postoji ništa drugo sem njih dvojice i toga što će da odsviraju, ali mislim da sa razlogom nisu bili blizu nagrade, jer da bi dozvolili sebi mogućnost da izgledaju tako hladno i daleko od publike, njihova muzika mora da bude tako dobro odsvirana da svi padnemo na kolena i šenimo pred njima.

Playground Hustle“ sam slušao prošle godine na „Demofestu“ u Banjaluci zbog čega sam bio pripremljen na ono što će uslediti, za razliku od većine slušalaca koji su me okruživali na tribinama. Iz njihovih komentara sam mogao da zaključim koliko je nastup Ivone Eterović i Magdalene Slović neočekivan. Između pet bendova sa punom opremom basa i bubnja, pojavljuju se dve devojke čija muzika udara, matrica drobi, a Megini tekstovi izazivaju, dok njen plesni nastup provocira. Zbog toga ih „volimo, hejtamo“, ali na kraju ipak pričamo o njima, jer je njihova muzika i ceo nastup nešto drugačije od onoga što slušamo svaki dan. „Šta radi ova?!“, držao se za glavu jedan isprovocirani slušalac nedaleko od mene, a refren je govorio „Nije me briga, ništ me ne dira“.

Tokom njihovog nastupa sam mogao da doživim pravi doprinos rasvete na bini i da sam znao ko je majstor za svetlo, prišao bih mu da ga izljubim, jer su one prgušene, ljubičaste nijanse savršeno ispratile atmosferu njihove muzike. Zbog čitavog doživljaja koji sam imao tokom deset minuta njihovog nastupa,  rekao bih da mi je „Playground Hustle“ osvojio ovogodišnju „Omladinu“ i nadam se da će to biti onaj deo lične istorije kojim ću se hvaliti jednog dana kada svi budu skontali koliko je kul muzika ovih cura.

„Johanbrauera“ se sećam iz onih krvavih rudni sa Repetitorom, ali od tada nisam bio u prilici da ih opet čujem, tako da me je obradovao njihov nastup na velikoj bini „Omladine“. Svidelo mi se to što su sa istom hrabrošću svirali pred masom u „Kvaki“ i potpuno novom publikom na velikoj bini poput ove. Zbog toga sam imao osećaj da je ovo najusivranij bend, najsigurniji u svom nastupu i činilo se da su za sve druge potpuni veterani. Iako je u drugoj pesmi zvuk gitare bio upropašćen izborom distorzije, gitarista Aleksandar Tančić je ispao najveća faca time što je probio zid i sišao pred publiku svirajući bez milosti. „Pucaj mi u kolena, pregazi me kolima“ su stihovi koje čujete jednom na ovakvoj svirci i onda dođete kući da guglate pesmu, a to je najveći uspeh za svaki bend – preneti emociju, ubrizgati ideju, okupirati pažnju i raspaliti maštu slušaoca. Ako je po tome, Johanbrauer je pobednik.

SUBOTICAcom_25Maj2019_Stadionmalihsportova_1306188

Aleksandar Tančić; foto: Subotica.com

Koliko sam mator svedoči i činjenica da sam za frontmena benda „VHS stereo“ čuo pre četiri godine preko benda Ubrzo Potom na Park Festu. Dok iz Užica ne stižu vesti o svirkama kao da je nastupila neka nova Užička republika, akteri te scene guraju dalje i otkrivaju nove muzičke horizonte. Mene, kojem je pop muzika podaleka koliko i Kelebija u pola tri ujutru, „VHS stereo“ je uspeo da premota na njihov fazon i da me provoza kroz dve pesme u kojima su mi harmonija, a posebno tekstovi, prijali kao završnica. „Ja večeras nisam dobro“ je sasvim jednostavan  stih, ali u onom fazonu kako ga peva Aleksandar Hadžić zvuči kao nešto dovoljno bolno i dovoljno prijatno da poželiš da se i sam tako osećaš. I mada sam imao provod svog života sedeći na vrhu tribina, morao sam da se spustim pred binu i osetim čitavim telom njihove lagane vožnje. To mi je omogućilo da makar delimično doživim perspektivu omladine koja je te večeri maturirala – pred njima je čitav svet dok plešu uz originalni saundtrek benda „VHS stereo“. Ako ni zbog čega drugog, ovaj bend mi je pobednik po tome koliko je savršeno zatvorio takmičarski deo festivala.

SUBOTICAcom_25Maj2019_Stadionmalihsportova_1306202

VHS stereo; foto: Subotica.com

Možda bi mi provod bio bolji da sam znao da je Stadion malih sportova odmah pored policijske stanice, zbog čega sam mislio da će after biti u zatvoru, ili da je u izboru pića za šankom bilo još nečega pored dve najgore vrste piva, vode i koce, ali ta logistička pitanja su mi nevažna pred kvalitetnim zvukom i još boljim muzičkim programom. Jedini momenti potpunog razočaranja su bili između nastupa bendova kada bi voditeljka programa otvorila fasciklu i čitala iz nje kao da pretresa dosije pred hapšenje. Sve te biografije i uspesi koje su bendovi ostvarili zvuče toliko depresivno i jadno kada su čitani takvim glasom, na takav način.

Ono što se desilo posle takmičarskog dela deo je programa koji može da posluži kao dokaz koliko muzički urednici festivala „Omladina“ promišljeno biraju bendove koji će nastupati. Zapravo čitav festival ima odlične logističke momente, kao što je retrospektivno puštanje bendova koji su nastupali dok se novi bend priprema za svirku. Te pauze između bi bile predugačke da nije plejliste i spotova koji se vrte na video bimu, pa smo te večeri čuli Majke, Kud Idijote, „kao mačka ti kružiš oko mene“ i sve druge sastave zbog kojih sam se iznova oduševljavao koliko je istorija „Omladine“ duboka.

Revijalni deo festivala su obeležili Šturgart Onlajn (Stuttgart Online), Serđo Launž (Sergio Lounge), Multietnička atrakcija, Ki i Kontradikišn (Kontradikshn) i taj izbor me je potpuno oduševio, jer je ovogodišnja „Omladina“ uspela da u okvir svog, kako sam čuo, mizernog budžeta, upakuje najbolje od najnovijeg zvuka. Štutgarti su bili primer kako se svira za publiku, Multietnička je pokazala kako se publika koristi, a Serđo je bio dokaz da uvek može nešto novo. Ne znam na čiju ideju, ali Serđov nastup je bio propraćen video kolažom napravljenim od isečaka iz starih, osmobitnih igrica, koje su davale savršen kontekst za muziku koju njegov bend izvodi. I mada bi o svakom članu tog benda mogao da pišem, ipak me je Don Pablova gitara u „Detektivskoj“ opet oduvala toliko da i sad mogu da čujem onu grebuću temu.

SUBOTICAcom_25Maj2019_Stadionmalihsportova_1306247

Don Pablo iz benda Sergio Lounge; foto: Subotica.com

Bilo bi sjajno kada bi se ekipa iza „Omladine“ izborila za status koji „Demofest“ ima u Banjaluci (ili za status koji su imali, sa obzirom na to da ove godine nema „Demofesta“), jer je ovo muzički festival koji svojim kvalitetom može da privuče ozbiljnu publiku, a sve što je potrebno je da se infrastruktura prilagodi ideji. „Omladina“ već ima vrednu tradiciju, kreativan marketing i, što je najvažnije, muzički standard kojeg se drži, a Subotica je jedan od najzanimljivijih gradova u Srbiji i verujem da bi oni sa juga (jer sve je južnije odavde), pa i oni sa severa, došli motivisani dobrom muzikom.

Ako nastave sa ovako kvalitetnim programom, Dan Omladine je pomerajući praznik koji planiram da svake godine proslavljam u Subotici.

_____________________________________________________

Za one koji ne znaju – ja sam Andrea Kane, rokenrol novinar, šeširdžija i član umetničkog pokreta “Sobakaisti”. Svi tekstovi su moje autorsko delo i lično mišljenje do kojeg ne bi trebalo da vam bude stalo ni najmanje. Ako jeste, napišite svoj komentar ili podelite tekst sa virtuelnim prijateljima, jer ja ne trošim kintu na sponzorisane objave, a to je jedini način da dođem do veće publike. Ako vam se baš mnogo sviđa kako pišem i na koji način pratim scenu, možete me podržati preko ko-fi platforme.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>