2020 u piksli

Porco Dio, kakva jebena godina.

Nije bilo goreg trenutka da odem u Italiju nego u martu 2020. godine.

Posle MENT-a, sa kojeg sam izveštavao za HellyCherry, i Lajkine mini turneje po Sloveniji, na kojoj sam ga pratio sporadično, odlučio sam da je krajnje vreme da posetim kevu i vidim šta ima novo u Deziju i Milanu…

Ostatak priče je poznat, pa ne bih puno da razglabam kako mi je bilo teško u karantinu tamo. Svi imaju svoje kovid priče, ni moja nije ništa interesantnija. Za razliku od supstanci koje mogu da se inhaliraju, nisam nikakav stručnjak za bolesti koje napadaju pluća, pa odbijam da komentarišem tu temu zbog prevelikog šuma.

Jedina korist je što sam se podsetio zašto ne živim u Italiji, a i sada, posle dnevnih izlazaka na terasu pod upitnim kevinim pogledom, mnogo bolje razumem prijatelje koji i dalje žive sa matorima i koliko je to naporno.

Za mene je ipak najveća trauma bila odsustvo muzike. Da, nedostajale su mi šetnje na slušalicama, ali više od toga mi je falila muzika kao način života – odlasci na svirke, preslušavanje albuma i viđanje sa prijateljima sa kojima može da se razgovara o tome. Moja ekipa iz kraja u kojem sam odrastao je ostarila za tu priču, sada su teme deca, politika i komunalije, pa kad se jednom u dve nedelje nađemo na buksnu, u pozadini se sluša radio, a muzika se prekida zbog najnovijih vesti, punih brojki i uzbuđenih glasova.

Čak sam se i zaposlio. I to na najgorem mogućem radnom mestu koje kombinuje sve ono što ne volim: rad sa brojevima, razgovaranje preko telefona, čitanje sitnih slova sa ekrana. Dispečer kamiona kombinuje sve to, a dodaje još jednu nepovoljnost – desetočasovno nošenje slušalica kroz koje dopiru samo glasovi vozača i brokera. Toliko mi je falilo da čujem muziku da bih se obradovao i onim džinglovima kad me stave na hold.

Pominjem sve ovo jer sam obećavao da ću se 2020. godine zaista posvetiti rokenrol novinarstvu i pisanju, a ispušio sam mesece za kompjuterom, viseći na vezi sa Amerikom, bez slobodnog vremena za preslušavanje albuma i gledanje spotova.

Ali, i tome je kraj. Konačno.

Ovo je kao novi početak.

Opet sam se vratio u Srbiju, na mesto gde je i počela moja karijera. Nije to nikakva simbolika, samo znam ljude u Milanovcu i kirija/komunalije su mnogo jeftiniji tu. Nemam nameru da se vraćam na vezu. Dovoljno sam radio taj jebeni posao, a ako se ne budem nešto previše razbacivao, imaću dovoljno love da preživim u ovom Milanu do sledeće zime. Možda nešto kraće. Do tada ću već smisliti šta ću dalje.

Okej, ima malo simbolike i u ovome. Išao sam da završim internet, pa sam na šalteru sreo Aleksandra Šarčevića, organizatora BDFL-a, koji je velikim delom zaslužan za to što sam se opredelio da se bavim ovim. Bio je to potpuno neočekivani susret iz kojeg sam dobio mnogo podstreka da se opet vratim pisanju i slušanju, jer šta bih inače drugo i mogao da radim – ja, šeširdžija, princ Studenjaka, večiti student, bez dana radnog staža, navučen na muziku k’o Nikola Jovanović na SOKOJ.

Plejlista 2020

Obično bih se upisao na godišnju listu Heličerija, ali ove godine je ona izostala, pa ne mogu da ne spomenem pesme, albume, spotove, sešne, one muzičke trenutke koji su mi obeležili prethodnu godinu. Ovo je vrlo lična lista, uz još ličnije priče, što se od šešira mog i očekuje, pa neka ne zameri ko je zamerljive prirode.

Raga, u protekloj godini život je bio sranje, ali muzika je bila fantastična, uprkos svima i svemu.

JANUAR

Слика може да садржи: 1 особа, брада
Mito Matija; foto: Marino Mislav Pejčinović

U januaru sam bio spokojan. Prilično optimističan. Ali činjenica da sam mesecima slušao Mita Matiju i njegov debi album govori da sam negde predosećao. Pričao sam da mi je “Proživljeno” album godine. Iako je izašao krajem decembra 2019-te, obeležio mi je čitavu deceniju, a ono što je ovaj album prokopao na početku godine napravilo je mesta da pesma “Paramparčad” detonira i raznese u zrak.

Pesme iz karantina, o karantinu i kovidu, uglavnom su bile mučne za slušanje, nepotrebno optimistične ili previše glupe, ali Paramparčad je u 2 minuta uhvatio istorijski momenat: potres u doba izolacije, prisilu prirode da izađeš na ulicu gde ti preti epidemija, a sve to u isprekidanom bitu izgudanom na guslama, kao predskazanje.

Češće čita se zavjet
al se zatvorila crkva
Grešnik teže se kaje
Jer se ne prinosi žrtva
Vladi postaje vruće
Trudi se mislit na buduće
Odbor dijeli nove činove
Jer se na staro ne vraća
Svaki plan je za jučer
Reperi manje se kurče
Cigle klize niz zidove
I padaju u paramparčad

Više o ovoj pesmi i njegovom koketiranju sa trep muzikom možete da čujete u odličnom intervjuu koji je napravila Iva Neljak u svojoj emisiji Dodona session.

P.S. Mito je na prvi januar otvorio godinu novom/starom pesmom – Noćna mora na Medžuslovjanskom.

FEBRUAR

MENT. Najjači festival na kojem sam bio za ovih šest godina praćenja scene.

O tome sam pričao čak u dve epizode podkasta, koje sam jedva skrpio u karantinu, pozajmljujući opremu od poznanika i prijatelja od prijatelja, a javljao sam se za Heličeri svakog dana festivala.

I stvarno, super je bio i Kamal, i Damir Avdić po prvi put uživo, i rokanje u Metelkovoj, i penjanje do zamka, i domaća scena koja je kidala, ali niko mi nije obeležio godinu kao Pantaloonsi.

Februar je me je prevario, mislio sam da će sve biti u redu dok smo ispred Kina Šiške ćaskali o nekom virusu koji se pojavio tamo negde u Kini.

Prevario me je, ali mu ne zameram, jer mi je dao Pantalunse. Od one paklene svirke u Šiški, preko skakanja u sobi kao pobesnela životinja u sred karantina, pa sve do jesenjih šetnji i konačnog osećaja slobodnog života, nosio sam Pantalunse na sebi cele godine, pa ako ima nešto dobro po čemu ću pamtiti 2020. godinu – to je ovaj bend.

Kad ništa nije uspevalo da me digne, Volkulja bi me vaskrsla. Zbog toga se pitam koliko li je školaraca izabralo tubu i otišlo na “Akademija za glasbo”, noseći u novčaniku fotografiju Aljaža Markežiča kao ikonu duvača.

MART

Kad je krenulo sranje, baš je bilo sranje. O tome možemo kad se nađemo u krugu, ovako je glupo žaliti se, mnogima je bilo i gore.

U pravo vreme sam naleteo na novi album MAR. Preslušavao sam njene obrade, koje su me podsetile na njen prvenac Calling out, kome sam se opet vratio.

Znam da ove liste računaju samo muziku iz prethodne godine, ali ja ne verujem da slušanje ima rok trajanja. Za mene je vrednost albuma u ponovnom preslušavanju. Ako mogu da mu se vratim posle godinu dana, u trenutku kada se osećam beznadežno i prazno, bez obzira na količinu dima u sebi – to je dobar album.

Calling Out je takav jedan album. Verujem da ću moći da ga slušam i za deset godina sa istim oduševljenjem. Neverovatno mi je da jedna naizgled malena i krhka cura ima takvu glaščinu i takvu hrabrost da svoju muzičku karijeru gradi u Britaniji.

Sećam se kada sam je prvi put čuo na Exposure Music festivalu. Bio sam onaj tip što se podsmeva kada nekome pukne žica, mislio sam – šta radi ova klinka ovde, a onda sam čuo njen glas i ućutao sam. Do kraja festivala sam stajao zakucan ispred njene bine, upijajući pesme koje sam kasnije našao na ovom albumu.

Break the Chain mi je od tada u telefonu, za prvu pomoć i svaki slučaj. I pomaže mi, kako u ono vreme, tako i sada.

APRIL

Smekšao sam.

Uželeo sam se svirki, a čim bude neki dobar hard kor, po mogućstvu Reflection uživo na otvorenom, eto mene u šutkama, pa nek me i pregaze.

Ali znam da sam smekšao, jer sve više uživam u popu, melanholiji i ženskim glasovima. Izgleda da je to posledica života u kojem se mnogo manje kajete, nego što osećate nedostajanje za trenucima koji su prošli.

Stroberiz sam slušao u Mariboru, na Kavč festu, kod neke pravnice u stanu, koji je bio premali za publiku koja je došla. Sedeo sam na podu, oslonjen leđima na policu sa knjigama, sa nogama zavučenim ispod jakne. Izuven, tripovao sam se da smrdim od pešačenja, a verovatno sam vonjao na domaćicu iz Rušea.

Bio sam kul. U tom trenutku sam to znao. Sa tih desetak ljudi, koji su se nekako smestili u stan, ustupajući jedni drugima delove stolice ili malo slobodnog prostora na podu, bio sam jedan naspram x milijardi koje su u tom trenutku bile van tog stana, te ulice i tog grada u kojem je festival živeo po kućama, stanovima i dvorištima.

Stroberiz je svirala akustičnu verziju ove pesme, a ja sam razmišljao kako bih voleo da mi neka devojka na mesindžeru pošalje stihove iz nje. Uz takvu bih se skrasio.

tebe ja
ne mogu
od sebe da odvojim

U aprilu je izašla studijska verzija, iz “Annies Room” studija, koji je zapravo njen stan u Subotici, gde je snimila i isproducirala pesmu (što znam po ovom intervju Nemanje Neškovića). U aprilu sam je slušao u pretesnoj sobi u Milanu, a poruke na mesindžeru i dalje nije bilo.

P.S. Godina mi je počela sa njenom novom pesmom u saradnji sa Davidom Aksimatom iz Lazara. Na prvi januar njene reči:

Previše sam očekivala

Nastaviće se …


Još jedna godišnja lista, ali nijedna kao šešir moj. Jutjub plejlistu možete poslušati ovde.

Početak godine uz tekst u nastavcima: Svakog dana po jedan mesec i kratak tekst o muzici koju sam slušao tada.

Da se šešir moj i dalje vrti uz redakciju Sobakaista, bacite nam koju kosku na Ko-Fi stranici.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *