• Uncategorized
  • 0

■ Video Stop ■ Seine – Nebo

Simbolika Vavilonske kule je nebrojeno puta iskorišćena u popularnoj kulturi, pa je veliki uspeh sama činjenica da je bend „Seine“ uspeo da je osveži, iskoristivši je u animiranom spotu za pesmu „Nebo“. Bilo da ste do sada živeli u zavijeni u aluminijumsku foliju, bez priključka na internet, ili nosite pečat sa studija književnosti, znate priču o Vavilonskoj kuli u nekom obliku, ali nakon ovog muzičkog videa teško da ćete pomisliti na bilo koju drugu verziju od ove za koju su scenario pisale Marina Uzelac i Nevena Stanić.  

„Nebo“ sam prvi put čuo u živom izvođenju tokom mini turneje kada su u Novom Sadu, u Kulturnom Centru „Lab“, rasturili svirku zaključivši nastup ovom, do tada nesnimljenom, pesmom. Od svega što sam čuo te večeri, do danas su me pratili uvodni stihovi koji se ponavljaju:

Tamo gore nije nebo nego ništa.

Iz tih početnih stihova se razvija priča u spotu, pa do samog kraja videa očekujete da otkrijete da li je to istina, da li je iznad nas stvarno ništa i ima li to ništavilo svoj oblik, svoj izgled ili lice. Ali ako pre ovog spota nikada niste čuli „Nebo“, uvodni rifovi koji prate prilično vesele i bezbrižne slike daju pomešano osećanje, jer težak gruv zamračuje te scene na vodi i pozdravljanje figurica.

Iz tih početnih stihova se razvija priča u spotu, pa do samog kraja videa očekujete da otkrijete da li je to istina, da li je iznad nas stvarno ništa i ima li to ništavilo svoj oblik, svoj izgled ili lice. Ali ako pre ovog spota nikada niste čuli „Nebo“, uvodni rifovi koji prate prilično vesele i bezbrižne slike daju pomešano osećanje, jer težak gruv zamračuje te scene na vodi i pozdravljanje figurica. 3

Režija, scenografija, animacija – sve u službi pesme

Prateći
estetiku njihovog spota za pesmu „Šilo“, i ovaj spot je urađen u stop animaciji,
s tim što je ovog puta cela postavka znatno složenija, sa mnogo više likova,
detaljnim eksterijerom i razvijenom pričom koja vam dozvoljava da se saživite
sa likovima i uprkos tome što su to obične krpene lutkice.

Ono
što mi se posebno sviđa u postavci priče je što građenje kule nije
predstavljeno kao nekakav robovski posao, već zajednički poduhvat svih likova.
Figurica u crvenom se razlikuje po svojoj odeći i zaduženju, ona je očigledno
neki upravnik gradnje, ali kako se nesrećnim slučajevima broj radnika smanjuje,
tako se i taj lik priključuje samom fizičkom radu i zidanju – „team bulding“ za
primer. Neverovatno je da je priča toliko ubedljiva da već posle dva minuta
osećate istinsku žal za preminulim radnikom ili njegovim kolegom koji je ostao
zatrpan pod građevinskim materijalom usled propadanja skele. Iako je radnja
spota smeštena u drugačiji kontekst, možda bismo to mogli da povežemo sa realnošću
u kojoj živimo i sudbinama radnika koji su poginuli radeći na kuli „Beograda na
Vodi“, zbog čega je ona scena u kojoj senka pada na humke radnika posebno
upečatljiva (3:40).

Kako
se bližimo kraju spota, tako se sve više smračuje atmosfera, ali ništa ne može
da vas pripremi za poslednje scene u kojima preostali radnici konačno stižu do
svoda, ivice kadra čiji plafon opipavaju. Završna slika u kojoj upravnik
gradnje otvara svod i viri u crnilo je nešto najupečatljivije što sam video u
jednom muzičkom videu. U njoj ostaje kao eho poslednji stih pesme:

Ljubi se boje praznog prostora.

Kada figurica
u crvenom zaviri u prazan prostor ništavila, mi ostajemo uskraćeni da vidimo
ono što i on vidi u tom trenutku, i to je vrlo promišljen režireski postupak za
koji odajem priznanje Marini Uzelac. Time naša znatiželja ostaje nezadovoljena,
moramo da nastavimo da se pitamo šta je on video, šta je to gore, ali znamo
zasigurno da to nije ništa što bi nam se svidelo, ništa sa čime bismo mogli da
se nosimo, jer dok se u poslednjoj sceni kadar polako zamućuje i fokus na
licima radnika gubi, mi prisustvujemo momentu u kojem ništavilo gleda u njih,
uzvraća pogled kroz rupu koja se brzo zatvara. To potvrđuje da je ona velelepna
građevina (najbolje prikazana na 3:52) bila uzaludna, kao i bespotrebne smrti
radnika koji nisu dočekali pečat na one uvodne stihove – tamo gore nije nebo
nego ništavilo.


Scenografiju za kulu potpisuje Ivan Mak

Podatke o celoj ekipi koja je radila na spotu možete pronaći u opisu videa na Tjubu, ali ja ću morati da je prekopiram ovde, kao znak zahvalnosti i poštovanja za svaku osobu koja je uzidala deo svog rada u ovo neverovatno delo.

Režija: Marina Uzelac
Scenario: Marina Uzelac, Nevena Stanić
Animatori: Nevena Stanić, Ivan Ščapec, Marina Uzelac, Daniel Kasap Direktor fotografije : Marina Uzelac
Asistent kamere / rasvetljivač : Daniel Kasap
Montaža: Marina Uzelac
Post produkcija : Nebojša Beat Nenadić

Scenografi:
Figure : Alma Ćakić
Kostim : Kata Gugić
Kula : Ivan Mak
Rekvizite : Jana Ranković
Platna : Goran Rister

Ovim tekstom ponovo pokrećem rubriku posvećenu spotovima. Raniji tekstovi na ovu temu mogu se pronaći u rubrici “Priče o spotovima“, koju sam dve godine vodio na “HellyCherry” portalu.

_________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi
pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za
koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>