■ Video Stop ■ Doručak na Travi – Smrad Slobode

Imam poseban odnos prema muzici koja mi stiže u inboks stranice Šta slušam, a šta mi se dešava. Cenim svačiji napor da mi se obrati u virtuelnom svetu i uvek odvojim vreme da poslušam ono što su mi poslali, bio da je to samo jedna pesma ili čitav album. Ako mi se išta od toga svidelo, verovatno ću napsati tekst, ako nije, prećutaću mišljenje.

Osim ako neko nije uporan da čuje šta mislim, kao što je bio slučaj sa frontmenom benda “Doručak na travi”, koji mi je nakon pesama, poslao i nedavno objavljeni spot za pesmu “Smrad Slobode”.

Uvek pretpostavljam da su ljudi koji me pitaju za mišljenje o svojoj muzici makar malo upoznati sa mojim muzičkim stavovima, tekstovima i kredibilitetom koji gradim poslednjih 5 godina, ali najčešće se ispostavi da su me samo našli na listi “muzičkih novinara” koji objavljuju besplatne reklame. U slučaju Branka Žerajića, koji potpisuje režiju i montažu spota, želim da verujem da je ipak znao za muzičke i duvačke sklonosti šešira mog kada mi je ponudio svoj bend pod imenom Doručak na travi, “začinjen grandžom”, kako ih reklamira čak i Politika. Zbog toga nema razloga da se ustručavam u mišljenju i budem pažljiv u odabiru reči, verujem u čvrstinu svakog pobratima-grandžera i sposobnost da prihvate kritiku.

Tekst o ovom spotu bi mogao da bude sužena verzija onog koji sam napisao o muzičkom videu za pesmu Diktatore.  Razlika u tome je što ovaj spot ne nosi nikakvu društveno-političku crtu i kontekstualan značaj za ovdašnju publiku, pa je time kolažna skupina različitih kadrova izgubila tu vrednost koju je imao spot benda “Dža ili Bu”. To ne bi bio problem da je kolaž bio išta smisleniji i vizuelno zanimljiv, da je zaista postojala neka “režija”, nasuprot pukoj mehaničkoj montaži i spajanju kadrova najverovatnije preuzetih sa nekog “free stock video” sajta.

Svakako da uviđam da tu postoji neki postupak, neka želja da se napravi razlika između “njih”, svinja koje rovare po blatu, i grobova, predstavljenih u slici sa tri krsta pobodenih nakrivo u zemlju nasrpam zalaska sunca (1:00), ali je povezivanje teksta i slike toliko plastično i usiljeno da ovaj spot nalikuje na one video prezentacije gde svaka reč dobija svoju vizuelnu manifestaciju u nasumičnoj fotki sa interneta. Još su mi nerazumljiviji oni kadrovi iz Indonezije ili neke druge oblasti, sa sve obrednim igranjem oko vatre, da bi već sledeći kadar bio nekakva hiper futuristička animacija (3:14). Moram da pomenem i nerazumljivo ponavljanje istih kadrova kroz spot, kao da se autor u nekom trenutku umorio od guglanja pojmova iz teksta i traženja identičnih slika, pa je odlučio da ide sa onim što je već skinuo.

Na prvo gledanje možete da budete uvučeni u onaj sadržaj prikazan u prvom minutu spota, scene iz studija, a onda i prelaz na binu i masu koja uživa u muzici, ali do kraja videa već znate da je to neka nepostojeća publika, nešto što nema veze sa bendom i da je blurovana slika zapravo namenski zamaskirana istina koju je “Doručak na travi” pokušao da nam servira kao svoju. I dalje su mi nejasni bendovi koji to rade, kao da će me slika neke mase sa koncerta, makar to zaista bio i njihov koncert, privoleti da i sam postanem fan. To se ne dešava, pogotovo kada je tekst pesme takav da moram da se zapitam o čemu zapravo pričaju.

Tekst za pesmu je nastao pre desetak godina, kao poezija. Inspirisana je pogledom na slobodnog čoveka u društvu, kako našem, tako i u mnogim društvima današnjice. Slobodan čovek smrdi svim podanicima, ulizicama, nečastivima, zavidnim, zavisnim i lenjim bićima.” Ovo je Žerajićeva izjava skinuta sa pomenutog teksta u Politici, od koje se i ne očekuje da dovodi u pitanje bilo čije izjave, a pogotovo ne nekih alternativnih rokera. Ipak, moje je da zatražim objašnjenje kako je ova pesma prvo poezija, a onda o kakvom se to čoveku, i gde uopšte u tekstu, govori?

Prosipaju latice
Po stazama slave stare.
Grobovi ćute,
Al’ pričaju oni.

Oči su suve
Ni suza nema više.
Plačite grobovi,
Kad ne mogu oni.

Smrad slobode
Mirisa ljepšeg nema.
Ustajte grobovi,
Život je jedan.

Rekao bih da je pesma sama po sebi okej, to je onaj dobri stari grandž koji ste čuli i koji očekujete kada vam neko kaže da svira takvu muziku – nema iznenađenja, nema inovativnosti, nema savremenog konteksta. Pošto sam veliki ljubitelj ovakvog zvuka, pregurao bih njihove pesme, ali imam ozbiljan problem sa neubedljivošću tekstova, kako ovog, tako i svih ostalih iz njihovog repertoara. Ipak, radije bih gledao spot sa tekstom kao glavnim sadržajem, nego što bih opet prolazio kroz Smrad slobode.

 

Sreća je u impresionizmu.”, piše na njihovoj stranici, a ja priznajem da se nisam baš usrećio sa impresijama koje su mi ostale posle ovog iskustva.

_____________________________________________________

Šešir moj vam se zahvaljuje na vremenu i pažnji, a ja vas molim da podelite tekst i zapratite stranicu Šta slušam, a šta mi se dešava. Mi smo deo ekipe „Sobakaisti“ koja se zalaže za promovisanje kvalitetnog sadržaja i optimistične slike o svetu koji se raspada.

Ako vam se  sviđa kako pišem i na koji način pratim scenu, možete me podržati preko ko-fi platforme.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>