Džez ekskurzija: „Green Town Jazz Fest“ u Somboru

 

Znao sam da sam napravio pravi izbor, ali kada su se prvi tonovi rasuli po bašti iza biblioteke, zahvalio sam se sebi što volim džez. Jer da nije tako, verovatno nikada ne bih proveo sedam sati u autobusu do Sombora samo da bih poslušao tri izvođača na završnoj noći „Grin taun džez festa“. Ipak nisam mogao da isplaniram da ću se tako dobro provesti. Nisam očekivao da ću još u autobusu upoznati brata po zvuku, koji je takođe iz drugog grada krenuo na koncert. Nisam se nadao da će Sombor biti tako lep pod zelenim krošnjama duž ulica. I svi ti ljudi sa rančevima koje sam sretao na glavnom trgu, svi su doputovali sa istom potrebom za boljim i lepšim, svi smo došli vođeni željom za kratkom, ali nezaboravnom slobodom u džez muzici.

Nikada pre ovog festivala nisam napisao nijedan tekst o džez koncertu. Mislim da su reči nemoćne pred ovom muzikom i da je njegov svet neprevodiv u tekst. Ja verujem u džez, ali ga ne razumem. Nemam sluha, niti znam da uočim finoću harmonija u njemu, jedva da znam imena svih instrumenata, ali osećam taj zvuk, znam da sam živ zbog ježenja na koži od muzike i verujem, duboko verujem u džez. Odlazim na koncerte kao hodočasnik pred svoju svetinju.

Prvi mrak je već pao kada je beogradski bend „Luz Azul Quintet“ otvorio poslednju, treću noć festivala. Sećam se da sam ih jednom slušao na Trgu republike, bili su podjednako dobri, ali sada je sve bilo nekako bliskije, intimnije. Publika je i dalje pristizala dok nas je kvintet uvodio u noć kroz recitovanje na dva jezika uz muzičku pratnju. „U početku beše Reč“, najavila je liderka benda poeziju u dva glasa – prvi, njihovog gosta i prijatelja, koji je govorio na portugalskom, i drugi, njen, koji nam je pojašnjavao radost zbog te tuge sačuvane u bosa nova zvuku. Ne mogu da tvrdim da sam neki poznavalac ove vrste džeza, ali bih se zabrinuo da nisam osetio energiju koju su slali sa bine već od prve kompozicije. Video sam to i na drugima, ljudi su se osmehivali i lagano njihali uz mekani zvuk gitare i još nežniji vokal koji nas je vodio u neke druge priče. I ne znam ima li boljeg načina za početak svirke od poezije koja prelazi u najsuptilniji gruv brazilske muzike.

Od njihovog zvuka sve je izgledalo lepše, i ta stabla koja su nadvisila binu, i zidovi biblioteke koji su nas okruživali, i svi oni ljudi koji su se prepustili muzici, svaki čovek koji je igrao, na trenutak oslobođen od svakidašnjih slabosti, potpuno predan muzici, džezu. Bilo je nemoguće odupreti se tome, pogotovo kada pogledate na scenu i vidite sa kojim uživanjem svaki od članova benda svira svoj instrument, kako svako od njih đuska uz pesmu. Retko kada mi odgovara zvuk gitare u džezu, ali neću zaboraviti kako je u jednoj pesmi odjeknula solaža na  crvenoj električnoj gitari. Kad su odsvirali svoju autorsku sambu, već odavno sam bio u tom svetu, igrao sam zatvorenih očiju, potpuno slobodan od sebe i sveta iz kojeg sam došao na ovaj festival. Posle svake kompozicije, pevačica bi nam prevela naslov numere ili bi nam poručila glavnu ideju. „Čuvajte svoje plavo“, rekla je za jednu pesmu koju sam čitavog dana tražio na internetu, ospednut njenim zvukom i onim osećajem sa koncerta. Jednu pesmu je najavila posvetivši je svom dečku, što je za mene bio još jedan dokaz da i njima ova svirka znači koliko i meni, podelila je sa nama dozu intime koju umetnost dozvoljava i omogućava, unela se u pesmu koju je posvetila jednoj osobi, ali ju je poklonila svima nama. Publika je odavno prešla u svet njihove muzike i sada su sve veće grupe ljudi igrale, parovi su se ljubili, a dvadesetak ljudi je kružilo ispred bine u bosa nova voziću. Završili su nastup pozivajući publiku da sa njima uglas peva melodiju pesme.

Luz azul

Trebalo je da dođete na koncert, jer svaki moj pokušaj da vam prepričam šta je beogradski bend Nejked („Naked“) uradio te večeri, osuđen je na neistinu, u najboljem slučaju na pristrasnu priču koja nalikuje halucinaciji. Tešim sebe da sam građanin sveta, ali sada znam da je mnogo bolje biti građanin Nejkedonije („Nakedonia“), te neverovatne države koja je haotična poput svemira, ali ujedno i čuva sve njegove zakonitosti i simetrije. Dobro ime za zemlju, a ujedno to je i naslov njihovog trećeg albuma. Trebalo je da dođete na ovaj koncert, jer svaki čovek u publici je sa prvim tonovima dobio njeno državljanstvo i bilo bi vam mnogo jasnije šta se sve desilo zarad ove priče o bendu Nejked. Kada ih vidite na sceni, pre nego što zasviraju, ne znate šta da očekujete: basista, i uprkos svezanim dredovima, izgleda kao da je spreman da se potuče svakog trenutka, bubnjar nosi majicu na kojoj je ilustracija rafalne puške AK-47, violinista se čini kao dobrodušan čovek koji se našao u pogrešnom društvu, a lider benda, u košulji sa rasta bojama, kao da objedinjuje sve njihove osobine i smenjuje ih na licu iz trena u tren.

A onda, kada su zasvirali, sve mi je bilo jasno, mada ništa nisam razumeo. To je bio gruv, pun i snažan gruv kakav bi svaka džez-država morala da ima. Bilo je tu i etno zvuka, pomešanog u sadejstvu violine i klarineta. Ali nijednog trenutka nije postojao osećaj sigurnosti, sve što je ličilo na nešto drugo i što je dozivalo naša očekivanja ili predrasude kao slušalaca, lako je odlazilo u potpuno drugu priču. Prelazili su iz laganih melodija u potpuni nojz i škripu, da bi sve vratili na početnu melodiju, bez ikakve pauze, kao da se ništa nije desilo. Nikada pre nisam čuo zvuk violine u takvoj kombinaciji sa ostalim instrumentima. Nejkedonija je rasla pred nama i svakom kompozicjiom sve smo se više gubili u njenom svetu. Zvukom veselja, kao u pesmi „Obori“, otkrivali su se njeni običaji. Pejzaži su se oslikavali od udaranja po instrumentima, do prelaska u fini gruv koji vas tera da đuskate, kao u pesmi „Nakedonija“. Činilo se da je sve podređeno muzici, kao da je i svaki deo njihovog tela služio u te svrhe, pa su neke pesme započinjali samo pucketajući prstima. Njihova muzika je neprestano podizala masu i onda je ponovo bacala u dubinu, uvek sa novim iznenađenjem, neprestano ispred svih očekivanja i navika. Ono što je ličilo na mahnitu, neuhvatljivu histeriju u muzici, oni su to naslovili kao „Raduj se“. I vodili su nas kao turistički vodiči za sve oblasti Nejkedonije, od čočeka, preko regea, do dram end bejs („drum and bass“) bita koji je gruvao kao grmljavina. Uz čoček je frontmen benda pao na kolena pred violinistom, uz rege je pevao „nekom je život majka, nekom Jamajka“, dok ga je publika pratila pevajući melodiju, a uz agresivni elektro gruv, basista mu se unosio u lice poskakujući u ritmu. Tada sam već stajao u prvom redu i mogao sam da vidim svaki njihov pokret, svaki signal kojim su komunicirali među sobom, što je bio dokaz da oni potpuno vladaju tom haotičnošću u kojoj smo se svi izgubili sa uživanjem. Ljudi oko mene su đuskali kao na najboljoj tehno žurci dok je zvuk saksofona probijao svako sećanje da je postojalo išta pre ovog nastupa. I koga god da sam pogledao, svako je imao isti izraz iznenađenosti i potpunog oduševljenja što prisustvuje nečemu ovakvom. Trebalo je da dođete na ovaj koncert, jer ste ovako ostali uskraćeni da u jednoj jedinoj svirci čujete i svadbarske foršpile, i najtvrđi nojz, i džez prosvetljenje.

Naked baista

Tek kada sam video užurbanost tehničara oko nameštanja scene za nastup Akue Naru, naslutio sam koliko je samo bilo teško organizovati ovakav festival. Ulaz na Grin fest za sva tri dana programa bio je potpuno besplatan, cene pića su bile pristojne, a kada sam ušao u dvorište biblioteke, sa nekoliko konzervi piva u rancu, niko me nije pretresao ili mi branio da uđem sa svojom zalihom. Iskreno ne znam ko ih je i kako podržao u realizaciji, ali dok u Leskovcu prekidaju nastup Vasila Hadžimanova i inostranih velikana, u Somboru dovode Akuu Naru. Na džez festival. Besplatni džez festival. Ne mogu ni da zamislim koliko dugo su organizatori pripremali ovu manifestaciju, koliko energije su uložili i šta su sve morali da žrtvuju da njihov grad dobije ovakav koncert, ali gledajući tehničare kako prenose bubanj u drugi kraj bine, bilo mi je jasno da je mnogo ljudi svojski zapelo da se ovako nešto dogodi. Stojeći uz ogradu pred binom, mogao sam da vidim kako se cimaju oko kablova, preskaču zvučnike i nameštaju elektroniku. Akuin nastup je sniman sa nekoliko kamera na različitim pozicijama po bini i jednom kamerom na kranu.

Akua Naru nije svetska zvezda o kojoj pišu tabloidi, ona nije zabavljač, ne možete je videti na Em-Ti-Viju kako trese zadnjicom u skupim, vulgarnim spotovima. Ona je hip-hop zvezda, urbana pesnikinja koja govori o rasnoj i seksualnoj diskriminaciji, angažovani umetnik koji usmerava pažnju na probleme ovog sveta koje nalazi za bitne. Verovatno to objašnjava zašto na „Tjubu“ nema milionske preglede svojih pesama. Ipak, ona ima odabranu i posvećenu publiku, ali će nesumnjivo tek steći pravu slavu. To je još jedan od razloga zašto organizatori „Grin taun džez festa“ zaslužuju sve pohvale, jer su pokazali da dobro poznaju muziku sa svetske scene; uspeli su da pronađu autorku koji već ove godine može svojim kvalitetom da stekne planetarnu popularnost, a oni su obezbedili publici da je čuje potpuno besplatno.

publika

Muzičari iz njenog benda su mi izgledali strašno nadmeno dok su povezivali svoje instrumente, ali kada su zasvirali uvodnu pesmu, bilo mi je jasno da su i oni čekali ovaj trenutak, momenat da se prepuste muzici i rade to što vole. Svirali su sa osećajem, nisu odrađivali posao. Podizali su atmosferu do trenutka kada je Akua istrčala na binu i bacila se u muziku u potpunosti. Čoveče, Akua Naru, na džez festivalu u Somboru, skida japanke sa nogu i bosa, sa oduševljenjem na licu, igra po bini. Uletela je u bit i počela da repuje toliko neočekivano da mi je trebalo vremena da se priviknem na zvuk. Bas, bubanj, dve klavijature, saksofon, gitara, ritam mašina, Akuin glas – sve je to naizmenično pucalo u mojoj glavi i od šoka prvu pesmu kao da nisam ni čuo, sećam se samo njenog širokog osmeha i tapšanja.

Pored njena dva studijska albuma, prvog („The Journey Aflame) iz 2011. i drugog („The Miner’s Canary“) iz 2015, Aukin stil najbolje reprezentuju one pesme sa Live & Aflame Sessions“ nastupa. Mislio sam da će se ovaj koncert u Somboru umnogome razlikovati, da će bend biti manji, očekivao sam ustupke u kvalitetu, ali je jedina razlika u odnosu na tu snimljenu sesiju bila u dinamici nastupa. Na snimku, svi zvukovi su iznivelisani po jačini, u produkciji je usklađen odnos između instrumenata, Akuin glas je čist i poptuno razumljiv. Na koncertu u Somboru sve je bilo mnogo glasnije, uzbudljivije, pa se zbog jačine instrumenata Akuin glas na početku gubio. Njihova svirka je vrlo slojevita, svaki od insturmenata ima svoju priču koju razvija u skladu sa Akuinom lirikom, pa pesme funkcionišu kao usklađene pripovesti muzike i teksta. Kada bih pokušao da se koncentrišem samo na jednog muzičara, nalazio bih u njegovim deonicama jednu samostalnu liniju koja je pružala toliko sadržaja u skladu sa čitavom kompozicijom, ali bih to vrlo retko mogao da uradim, jer je Akua toliko dominirala na bini da je moja pažnja u potpunosti bila posvećena njoj.

Tokom prvih pesama zamirisala je biljka u publici i besneo sam na sebe što nisam uspeo da nađem makar jedan džoint za ovakvu svirku. Ali onda je Akua, posle uvodne priče u kojoj objasnila da joj je to njena najdraža pesma jer govori o ljubavi, započela „Poetry: How Does It Feel“ i siguran sam da bih, da sam bio pod dejstvom ičega, overio od jačine emocije koju sam osetio u tom trenutku. Setio sam se te jedne noći koju sam proveo sa njom u mojoj studentskoj sobi, a onda i svih onih noći koje sam trošio slušajući ovu pesmu i prizivajući je u sećanje. Siguran sam da su se i drugi setili svojih ljubavi sa kojima su delili nežnost uz ovu stvar. Suština koncerta je spajanje svih ljudi u zajedinčkoj emociji, a u toj pesmi, njenoj zasigurno najpoznatijoj, koja je daleko od bilo kakve komercijale, svi smo se našli sa njom u čistoj katarzi. I videlo se koliko je i za nju to bilo emotivno jer je produžila pesmu iskrenim obraćanjem publici, rečima zahvalosti, a meni se učinilo, možda je to od svetla sa bine, da su joj oči u jednom trenutku zasuzile.

Ova stvar je suština Akue Naru. I dok je izvodi, ona je najlepša i najpoželjnija žena na svetu. To nije pesma o seksu, već o vođenju ljubavi. U svetu pornografije, to je najsuptilnija erotska priča. U tim rečima je magija, to su krupni kadrovi na detalje strasti, čitav film o ljubavi koji se razvija od prvih tonova na basu do orgazmične solaže na saksofonu. I na koncertu je ta pesma došla do izražaja jer je njen glas izašao u prvi plan, a lagani gruv i vožnja u muzici je držala priču živom. Akua se poigravala sa pažnjom publike podižući napetost najavljujući, kroz priču o tome kako je doputovala u Srbiju i šta joj se sve dogodilo na putu, pitanje koje želi da nam postavi. I ponavljala je kako ima samo jedno pitanje za nas dok se zvuk klavijature mešao sa njenim rečima i bojio atmosferu. A onda ga je izgovorila sa osmehom, kroz stihove pesme, zavodljivo, njišući se, pitala je: „Would you like that?“.

Posle te numere imala nas je u vlasti. Akua je neprestano zahtevala interakciju, očekivala je da uzvratimo onoliko energije koliko je ona davala. I toliko je vladala situacijom da je uspevala da uskladi uzvikivanje publike sa muzikom iza sebe i svojim deonicama. Improvizovala je gradeći nove kompozicije na osnovu poznatih tako što je uključivala publiku zadajući joj stihove za nadovezivanje na njene reči. Uspela je da napravi snažnu vezu sa publikom, to se osećalo u načinu na koji se obraćala ljudima između pesama, video sam to na licima oko sebe, gledali smo je sa divljenjem. Posle svake pesme podizala je dugačak papir sa frazama na srpskom koje je izgovarala, a onda nas pitala da li je rekla dobro. Ta povezanost između nje i publike kulminirala je kada je tokom jedne pesme, sačekavši dinamički prelaz u kompoziciji, sišla sa bine i stala u istu liniju sa nama. Prošla je duž ograde i licem u lice se suočila sa publikom, telesno se prepustila ljudima, grlila se i pružila ljudima ruke. Igrala je pred nama, sa nama, dok je bend sa bine prašio.

Akua

Kada imamo u vidu da većina njenih pesama tematizuju ličnosti i događaje iz afro-američke kulture, koja nam je prilično daleka, zadivljujuće je koliko se ljudi stvarno uključivalo u celu ideju. Iako ne znam suštinu rasnog problema koji Akua oseća i problematizuje u svojim pesama, zbog njene muzike se empatišem sa njom i, uprkos svom egoističnom odnosu prema ličnim problemima, nalazim u njima važnost i stvarno se saosećam. To je razlog zbog kojeg mislim da je muzika Akue Naru umetnost, jer svojim pesmama približava živote i kulture ljudi koji su nam i prostorno i sociološki daleki, ali ipak sa njima delimo istu današnjicu, i daje nam mogućnost da tu priču osetimo kao ličnu. To su teme koje ona oseća kao važne, a to se videlo u načinu na koji je govorila o skorašnjim događajima u Americi, ubistvima u crkvama crnačkih zajednica i maltretiranju policije, pre nego što je izvela pesme „Toni Morison“ i „(Black &) Blues People“. Iako sam belac, iako sam muškarac, doživeo sam na svoj način problem obojene žene u savremenom svetu i zajedno sa drugima sam uzvikivao stihove pesme „One Woman“.

Iako smo svi tu bili zbog nje, u trenucima solo deonica Akua je usmeravala pažnju publike na pojedinog muzičara, nekad bi ih i pozivala da istupe napred, a ona bi stala sa strane i potpuno se predavala njihovom muziciranju. I stvarno bi se uživela u muziku, kao da ona nije deo te priče. Tako je tokom jedne solaže sela na binu kao dete i veselila se podignutih ruku; nije ni videla kran sa kamerom uperenom u nju, pa je kad se podigla udarila u metalnu konstrukciju i nasmejala se. Ta pažnja prema članovima benda videla se i u tome kako su oni bili raspoređeni po bini: svi su stajali u istoj liniji, od bubnjara do klavijaturiste, okruživali su je, a ona je istupala pred publikom, a u određenim deonicama se povlačila iza benda ili je prilazila pojedinom muzičaru. Najavljivala je članove kao najbolje muzičare sa kojima je svirala, što verovatno nije istina, ali je vrlo lep gest i pokazuje sa koliko ljudskosti je doživljavala njihov zajednički posao. Divan gest je i to što se poimence zahvalila pojedincima iz organizacije festivala. Na kraju se obratila ljudima pozivajući ih da podrže njen rad kupovinom albuma, pa čak i skidajući ga ilegalno sa interneta. Ta čovečnost kojom je odisala, energija sa kojom se davala muzici, njen izgled i figura koja je plenila na bini, sve je to obeležilo poslednju noć festivala. Kada se svirka završila, opet se spustila među ljude i zasigurno je još sat vremena provela razgovarajući i fotografišući se sa pojedinima iz publike.

publika 2

Imao sam još nekoliko sati do noćnog autobusa nazad. Sedeo sam sa ekipom koju sam upoznao na svirci, jeli smo burek na klupicama pored „Slona“. A onda je Akua naišla sa druge strane ulice, hodala je ispred članova benda u razređenoj koloni. Uzviknuo sam njeno ime, a ona se posle nekoliko trenutaka okrenula i odmahnula nam. „Jeb’o te… Akua Naru…“, rekao je bradati lik do mene i iskapio jogurt iz plastične čaše. Pogledao sam oko sebe. Sombor se zeleneo pod uličnim svetlima.

foto: Još jedan fotograf

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

6 Odgovora

  1. Ljiljana Maricic каже:

    Nacin na koji ste opisali atmosferu sa dzez festivala je ocaravajuci .Ponosna sam sto sam rodjena u ovom gradu i sa porodicom nastavila svoj zivot u garadu zelenila i ljubavi. A takodje ponosna sto je jedan od organizatora i moj sin.

  2. Nataša каже:

    Bila sam tamo tako da tačno znam o čemu pričaš. Savršeno opisano :)

  3. Igor каже:

    Care, svaka cast za tekst! Nisam bio, al mi je sve jasno ko dan :)

    keep rocking, tekstovi sabijaju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download