Dvoboj sa Buč Kesidijem

Priznajem da me je malo sramota što pišem o ovom albumu skoro godinu dana po njegovom izlasku, ali trebalo mi je neko vreme da provalim koliko je ceo ovaj hospul genijalan, znate, ja sam od onih što se prime na jednu pesmu, pa preko nje na album, a onda na bend i, jebi ga, to traje, danima, nedeljama, a nekad i mesecima, kao u slučaju pančevačkog benda „Buč Kesidi“, čiji album „Posesivno-ospulsivni hospul“ ne gasim celu sezonu.

buc kesidi

naslovnica albuma

Neverovatno mi je da je to isti onaj bend koji sam prošle godine u Mikseru slušao kao predrgrupu Artan Liliju. Tada sam napisao da je ovaj pančevački trio nešto čudno, ali mislim da sam bio previše napaljen na Artan Lili da bih zaista obratio pažnju na njih, dok mi iz ove perspektive izgleda kao da je taj njihov nastup bio značajniji za mene, jer eto – čuo sam ih uživo samo nekoliko dana pošto su objavili ovaj album na koji sam sada navučen bez izgleda za odvikavanje. U tom tekstu sam izdvojio pesmu „Nebitna (…ne mogu da)“, kao stvar koja me je kupila, ali zapravo je „Kafe aparat“ ona koja me je vratila ovom bendu i ponovnom preslušavanju albuma.

Oduševilo me je to što su u ovoj pesmi od jedne banalne kancelarijske situacije napravili predivnu pop-rok pesmu sa sentiš atmosferom koja sve potencijalne trivijalnosti izbegava na vrlo kreativan način. Ovom pesmom „Buč Kesidi“ puca u meso, precizno kao onaj udarac na dobošu sa samog početka pesme, a rana je takva da ćete tek posle mnogo preslušavanja provaliti da zapravo krvarite. Naizgled je sve lagano i šaljivo, ali suština je vrlo upečatljiva – stvarnost je puna situacija za pamćenje, pa i takvi svakodnevni momenti, u kojima se srećemo ispred automata za kafu, mogu da budu presudni i da dobiju mitološku težinu:

I ovi hodnici su magla i za čula i za razum
Ja te zovem Arijadna, ti si ipak Minotaur
Nikad nisi bila deo prvog nacrta u planu zgrade
Koja bi i srce stavila u glavu, ali

Kakva neočekivana slika, čoveče! Kakav obrt u sred te lagane vožnje! Pročitao sam u njihovom intervjuu za „Before after“ da su i sami svesni tog efekta koji postižu zanimljivim delovima teksta koji vas teraju da se neprestano vraćate pesmi. Drago mi je da to rade sa namerom, jer to je zaista jedna od njihovih najvećih vrlina, pa u svakoj pesmi možete da nađete po neki stih koji vas obori, kao u ovoj:

I nisam upao u ritam, i rešio sam:
Od sada te gledam samo zatvorenim očima

buc kesidi 2

fotografija Buč Kesidija i tri mladića među trskama

Čak i one pesme u kojima mi je sadržina previše „popična“ uvek imaju nešto neočekivano, neki obrt zbog kojeg cela stvar dobija drugačije tumačenje, pa to više nije mlaka tinejdžerska pričica, kao u „Ne mogu da pričam sa tobom“, nego igranje sa našim očekivanjima i iskustvima. Trebalo mi je vremena da uhvatim znake kojima otkrivaju svoju ironiju, jer čini se da je junak smrtno ozbiljan, baš kao pravi tinejdžer u ljubavi, dok se obraća dragoj i govori da ne može da priča sa njom, ali onda u spisak stvari koje ga zbunjuju, pored usana, kose i zuba, ubacuje i lobanju, reč potpuno neprimerenu kontekstu, ali tako efektnu, jer ona otkriva onog pravog junaka izvan pesme koji sve to govori. I nema veće izjave ljubavi nego reći nekome da je tako lep kada se raspada. Nisam jedini koji u njihovom fazonu pronalazi sličnosti sa Idolima, jer za mene je ta suptilna ironija i podsmeh ono najbolje što su Idoli imali, a moram da priznam da je Buč Kesidi u tome još bolji. I ne samo na tekstualnom planu, već kako to rade i u aranžmanima. Poslušajte samo bek vokale Zorana Zarubice i Alena Duša kako razvlače reči, dok glas Luke Racića patetiše:

Sve čekam da skupim i kažem ti sve
Da prospem pred tebe dušu i sne

Trebalo mi je vremena dok se nisam navikao na njegov vokal, baš zato što je toliko autentičan, pogotovo u onim pesmama gde svesno pravi fore i iskače iz očekivanog, pa zazvuči kao da je pisnuo ili napravio omašku kao dečkić koji tek mutira. To su samo momenti u kojima nam baci varnicu da obratimo pažnju, kao na samom početku pesme „Stani!! Stani!!!“, gde reč pažljivo zvuči kao da je klecnuo u glasu, ili u pesmi „Pola pet“ gde to upečatljivije koristi u refrenu. Mislim da je istinska hrabrost dokazivati svoju umešnost praveći fore koje liče na greške, a zapravo su vrlo osmišljeni potezi kojima bend neprestano iznenađuje slušaoca. Toliko je teško naći nove načine da se već izlizane reči i situacije stave u nov oblik, jer sve ljubavi su prokleto dosadne i već toliko puta pregažene da su reči blatnjave od njihovih prošlih života.

Zbog toga je pesma „Jaa (imam plaan)“ savršen primer kako se od klišea pravi čudo. Ponavljam: potrebna je istinska hrabrost da se iskorači iz očekivanja jezika i da se napravi nešto neočekivano. Volim te momente, to je ono što me oduševljava i zbog čega verujem u novu muziku, jer zapravo mi uvek tražimo nove načine da iskažemo prastara osećanja, pa kada neko u tome i uspe, dođe mi da mu bacim jedan haj fajv i viknem – bravo, bre! Pored one verbalne forice „ta-ta-tum“ kojom prave prelaz u solo, u ovoj pesmi je to onaj momenat iz prve strofe gde glagol „odvedem“ postaje izobličen baš sa ciljem da bude iznenađenje:

Jaa imam plaan
Da te uzmem i odveudem odavde

Kad sam onomad bio u Pančevu tokom turneje Sobakaista, nisam imao pojma o ovom bendu, a tek od pre pola godine otkrivam koliko ovaj grad ima jaku muzičku scenu i koliko su im ribe kul, pa mi je zato interesantno kako tekstove pesama vezujemo za gradove u kojima su nastali i onda ne mogu da poverujem da se u ovoj pesmi govori o Pančevu i kako on želi da ih žive pojede i uništi, ali potpuno razumem ovaj krik iz očaja kada su u 21. veku, gde se svi predstavljaju kao unikatni i jedini sa Instragram profilima, ljudi toliko jednolični i nezanimljivi:

I odakle ti onda potreba
Da budeš dosadna?
Da budeš ista kao drugi

 A uz to imaju i sjajne spot za ovu stvar:

Guglao sam šta je to hospul, a pošto nema objašnjenja, dajem sebi za pravo da sam kreiram definiciju ove reči, a kao argument uzimam pesmu „Draga?“. Zapravo, mislim da je ova pesma suština celog albuma, u njoj se prelamaju motivi i postpuci koji se variraju u svim drugim pesmama, a onaj znak pitanja u naslovu jasno sugeriše da je u pitanju otklon od onog očekivanog što ide uz ovu reč. To ide u prilog tom ironijskom kontekstu u koji uranjaju svoje pesme, jer cela ova stvar je, kao i sve pesme sa albuma, obraćanje nekoj dragoj koja menja svoja obličja, ponašanja i lica iz pesme u pesmu, ali ono zbog čega je uvek prisutna je potreba za njom. Prva polovina pesme „Draga?“ je cvrkutanje i slatkorečivost koja bi bila odvratna patetika da nema druge polovine pesme gde junak prodire u suštinu pitanja zašto peva dragoj i šta je ona zapravo:

Ti si slika koju zamišljam, plod mašte, hologram
Samo ideja koju kroz tebe oživljavam

Ovo je još jedan od onih metkova „Buč Kesidija“ kojima ranjavaju, ali podmuklo i mučno, u stomak, pa patite i umirete k’o Mr Orandž u „Reservoir dogs“, jer ima li ičeg surovijeg nego reći dragoj da je samo projekcija, ima li ičeg strašnijeg nego biti toliko prokleto iskren i otkriti onu meta pozadinu stvaranja i pisanja:

Da ne bih umir’o bezveze, ja ginem zbog tebe
I ove pesme pišem zbog sebe, ne tebe
Ne volim te zaista
I daću ti do znanja da
Ti nisi jedina jedina, moja jedina!

Dakle, posesivno-ospulsivni hospul je baš to: posesivno-opsesivna potreba da se voli i govori o ljubavi, uprkos svesti da je sve samo priča i već viđeni film. Neverovatno je da ceo ovaj album od 10 numera ne traje ni pola sata, pa je efekat kao kad eksirate šotove na brzinu, a onda vas sve naknadno stigne, jer kad jednom poslušate album, vratićete se nekoj pesmi, a onda morate da čujete i ostale, a kad naučite sve tekstove, prvo veselo pevušite, a onda, kad se zamislite o tome što pevate, shvatite koliko je sve zajebano i daleko od pop-rok standarda u koji bi ovakav zvuk mogao da se ugura da nije snažnog idejnog koncepta koji ceo album drži. To kažu i oni u pomenutom razgovoru, a ja dodajem – pozlatile se ruke producentu koji ih je podučio da krate pesme i svode sve na suštinu, jer ovaj album je rizikovao da sve propadne u jednu trivijalnost, ali zapravo je vrhunsko delo sa nove scene i, nadam se, polazna tačka za dalja istraživanja ovog benda. Nadam se da će na sledećem albumu naći neku novu temu iz koje će iscrpeti sav potencijal i od toga napraviti jedno novo remek delo.

Ovim albumom počinjem projekat „Life on the Headphones“ i Patreon kampanju, tokom koje ću, svakog meseca, kupovati po (najmanje) jedan album i o njemu pisati. Cilj je da autore podržim i novčano i povratnom reakcijom, kao običan slušalac koji se navukao na njihovu muziku. Zato ohrabrujem i sve druge da podrže ovaj bend kupovinom albuma ili bilo kojim drugim vidom virtuelne podrške: lajk, šer, sabskrajb.

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download