Dokazni materijal za istoriju rokenrola

       Ako ste se pitali da li sam na pravoj strani, sada znate. Ja, Andrea Kane, pas lutalica što se vuče od Italije do Studentskog grada, ali uvek se zadesim na njihovim svirkama, našao sam sebi kućicu u jednoj pesmi koja je postala moj dom. Ukoliko jedan kritičar što drži do svog imena može sebi da dozvoli da kaže koja mu je omiljena pesma, ja, Andrea Kane, sa šapom na srcu i stotkom u piksli, javno priznajem da je moja omiljena pesma Brisel.

Znam je od srednjoškolskih dana kada sam je čuo u jednom klubu, pod jednim hotelom, ugostiteljskim objektom koji je umirao mesecima. Danas je tu kockarnica, ali u mojoj glavi ostaće slika te slabašne bine na kojoj je bio bend, u nekoj drugačijoj formaciji nego danas, i ljudi u senci ispred mene. Još od tada nosim nekoliko njenih stihova u glavi, a prošlo je toliko godina. Posle sam je sretao i na gradskom trgu, i pred „Afrikom“, i u parku uz akustičnu gitaru i načete flaše, i toliko puta u „Retru“… Uvek sam po pola sata ranije dolazio na svirke da je ne bih propustio, jer je Strah od Džeki Čena sa njom otvarao nastupe.

Put prema nama je put od nas

Brisel je pesma zbog koje sam shvatio koliko je samo dobrih pripovedača u rokenrolu i koliko mi prija da o tome pišem. I već sam mnogo toga rekao, ali priče su uvek nove, jer ova stvar ima istoriju. Zato ponavljam, ako ste se pitali na kojoj sam strani, ja, Andrea Kane, ker sa slušalicama, kuče navučeno na gramofonsku iglu, sa šapom na srcu i načetom stotkom u piksli, javno kažem da stajem na stranu Rokenrola. Biram nove priče u muzici, stajem na stranu emocije i iskrenosti, podržavam ovakve bendove.

Tekstovi pesama su ono što me kupuje, iako u poslednje vreme sve više i bolje shvatam i muziku koja ih nosi. Brisel znam u toliko izvođenja, menjali su se gitaristi i basisti, promenio se i vokal, kompozicija je rasla i dorasla do današnje verzije, ali za mene je to uvek bila poezija, pesma koju nikada nisam pročitao u nekoj zbirci, ali znao sam da je recitujem sebi kad god bih koračao betonom, pod kišom.

Srećan čovek ne nosi kišobran

Volim odmerenu dozu melanholije u ovoj pesmi. To je ona poslednja cigareta u krevetu koji više nije naš. To je duga vožnja kroz noć, mada znamo da je trud uzaludan. Iako u refrenu sve bruji od vitalnosti i slavlja, senka je uvek prisutna. Uvek postoji neka žrtva, smrt usuda, smrt sudbine. Nešto nestaje zarad tuđeg života. A te lutke na grobu za mene su kokon ostao kao sećanje iza današnjeg leptira. Tako se odričemo delova sebe zarad neke sudbine, ili njenog kraja.

Grob sudbine je obeležen lutkama
Pustinja umire za grad
Stepa progovara vodom i oblacima
Šume pevaju gnezdima
Šume pevaju

Brisel je za mene stalno podsećanje da, koliko god bio vešt u tumačenju stihova, radost je u tome što nešto sebi nikada neću objasniti sa sigurnošću. Ubeđen sam da ovo nije ljubavna pesma, ali ipak ima nečega od njenog bola u rečima. Znam šta je mehanička smrt i dobro poznajem tu sliku u glavi, ali tek dolazi dan u kojem ću uspeti sebi da rastumačim te stihove iz druge strofe. Ova pesma nadilazi moje samoljublje i trip da sam bolji muzički kritičar i od Pece Popovića. Podseća me na dane kada sam se samo divio umetnosti i bio daleko od egoistične potrebe da tražim svoje mesto u njoj. Zato opet ponavljam, ja, Andrea Kane, džukela što uživa u visini i pogledu na zvezde, sa šapom na srcu i polutkom u pepeljari, javno svedočim da je ovo moja omiljena pesma, jer je daleko veća od svih mojih shvatanja i znanja. Siguran sam da će ova pesma značiti dokle god postoji i naš jezik, bez obzira na muziku i njeno izvođenje. Brisel je priča.

Poroznost tera na skok sa visine, visine, visine, visine
Mehanička smrt naglašava potrebe
Pokušaj moje i tvoje blizine, blizine, blizine, blizine
Poslednji čovek hoda četvoronoške

I pored tog veselja i horskog spajanja u refrenu, za mene nema tužnijeg stiha od ovog:

Srećan čovek je otvorio kišobran

Brisel je priča o promeni baš u tom čoveku koji na početku nije nosio kišobran, a sada ga otvara, mada Brisel više nije pod kišom, već se smeje sunčanim ulicama. Danima sam zamišljao šta se to desi u jednom čoveku, da li postoji jasan trenutak kada shvatimo da više nismo srećni i da smo jučerašnje sitne radosti zamenili za veliku tugu. I taj okret u nama čini se da nije dnevne prirode, već nešto duboko, praistorijsko, nešto van čoveka kao bića, nasleđeno sa rođenjem, poreklom, jer rečeno je da poslednji čovek hoda četvoronoške. To znači da se krug zatvorio, vratićemo se tamo odakle smo i krenuli. Ne znam za bolje stihove od ovih u trećoj strofi. U njoj se ukrštaju svi slojevi ove pesme, sva značenja i motivi, svaka reč je kao ožiljak i daje toliko mogućnosti za tumačenja. Postoji stalan kontrast i prebacivanje iz različitih atmosfera – slika grada sa slikom šume i stepa, čovek sa kišobranom i ta ista osoba bez njega. U tim slikama je emotivni naboj ove pesme i dinamika u radnji, iako naizgled nema nikakvih dešavanja. Da sam profesor jezika, deci bih objašnjavao instrumental po ovim stihovima, jer nema tužnije slike od majmuna koji može da plače, majmuna koji oseća tugu, a zarobljen je u čoveku.

Moj prijatelj majmun ume da plače
a teško je biti zarobljen čovekom
Brisel se smeje sunčanim ulicama
srećan čovek je otvorio kišobran
Brisel se smeje

Siguran sam da je ova pesma oličenje umetnosti jer sam o njoj razgovarao sa toliko ljudi i svako mi je ispričao neku svoju ličnu impresiju, neku sliku ili stih koji ih je obeležio za života. Za mene je to treća strofa u kojoj odzvanjaja ono sećanje na trenutak kada sam prvi put čuo Brisel u jednom memljivom klubu pod zatvorenim hotelom u kojem se ni ne priča o zvezdama.

Sada je muzika znatno drugačija nego onda. Dominantniji je gitarski rif koji vuče celu pesmu i javlja se kao eho i raste kroz pesmu. Strah od Džeki Čena je prepoznatljiv po svom gruvu i udarcu u ritam sekciji – to je energija koja prožima telo, a na svirkama vam ne dozvoljava da stojite mirno. Muzika je toliko slojevita i promenljiva, ni jednog trenutka niste na već viđenom putu, čak i kada očekujete istu melodiju u strofama, preseče vas ono naglašavanje stihova „visine“ i „blizine“. Pevanje je iskreno i proživljeno, što ni malo nije lako kada se ima u vidu složenost teksta i emocija u njemu. Glavna novina, u odnosu na sve meni poznate verzije ove pesme, nalazi se u gitarskoj solaži koja nas izvodi iz pesme. Kada sam je čuo na snimku, pomislio sam na Loknera i kako bih baš voleo da čujem objašnjenje kako se ovakva solaža uklapa u njegov komentar da bi se zvuk Strah od Džeki Čena žanrovski mogao okarakterisati „kao neka varijanta emo rocka“. Ja se ne razumem u te kategorije, ali sam video reakcije nekih muzičara na tu solo deonicu: zapanjeno su se hvatali za glave i govorili „brate, koja progresiva!“. Možda je to nezrelo i neprofesionalno sa moje strane, ali meni žanrovske pododrednice nikada nisu bile bitne za uživanje i shvatanje muzike, a ukoliko je to ikome važno za doživljaj ove pesme, to znači da ona i nije namenjena njegovom biću.

Naša je odgovornost da prepoznamo istorijski trenutak i da osvestimo gde smo mi u njemu. Mislim da smo se konačno iščupali iz tehno-mraka devedesetih i da postoji jedna snažna struja, neki novi Novi talas na kojem Džekijevci tek kreću u surfovanje. Zato ponavljam, jer postoje strane, ja, Andrea Kane, besno pseto i mirno kuče, stajem na ovu stranu gde je Strah od Džeki Čena, jer se oni ne plaše da stvaraju, jer oni nemaju strah od davanja. Na drugoj strani su oni bendovi što i dalje drndaju iste teme, poziraju zarad novca, virtuelne slave i broja „lajkova“. Stajem na ovu stranu gde je muzička kritika nekada bila književnost, a na drugoj strani su oni pravi muzički kritičari što prilepljuju etikete i vode rokenrol u kičeraj i poltronstvo. Nama Amsterdam i Brisel, a njima Briselski sporazumi. Nama kiša, a njima kišobrani. Nama večnost, njima zaborav.

Ovaj tekst je nastao povodom prvog video singla gornjomilanovačkog benda Strah od Džeki Čena, ali za mene je manje važan spot koliko konačna audio verzija pesme koja mi je obeležila život. O samom spotu imam mnogo toga da kažem, ali srećom lično znam Bluzdoga, umetnika koji je režirao, snimio i montirao ovaj video, tako da ću na tu temu detaljnije u razgovoru sa njim, u nekom od narednih tekstova. Ovo je još jedan od razloga što sam siguran da sam na pravoj strani, jer vidim kako se priča proširuje i gde se javljaju veze. Za one neodlučne, koji još nisu čuli Zvuk, niti su poverovali u Reči, petog juna će biti dobar povod da odaberu stranu. Strah od Džeki Čena će nastupiti u bašti Sava Centra povodom finala BDLF-a. Ja, Andrea Kane, džukac muzičke kritke, verno pseto rokenrola, sa šapom u džepu i kartonom na usnama, garantujem da će to biti nezaboravna svirka, najvredniji dokazni materijal za istoriju Rokenrola.

FB strana benda: Strah od Džeki Čena
FB strana autora spota: Bluzdog Bluzdog

________________________________________________________________________________

Ovaj blog je nezavisni projekat kojim pokušavamo da pružimo neku alternativu u površnoj i dosadnoj „muzičkoj kritici” glavnih internet glasila. Tekstovi su impresionistički i pružaju moj lični doživljaj muzike koju slušam. Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

2 Odgovora

  1. Sladjana каже:

    „Zato ponavljam, ja, Andrea Kane, besno pseto i mirno kuče, stajem na ovu stranu gde je Strah od Džeki Čena, jer se oni ne plaše da stvaraju, jer oni nemaju strah od davanja.“ Svi smo na toj strani, jer imamo najstrašnijeg prijatelja majmuna koji će od suza da nas odbrani. :)

  1. септембар 29, 2015

    […] bradonjinog lokala slušam „Brisel“ pojačan do kraja i hodam onom ulicom u kojoj je sniman spot. Prepoznajem one iste pukotine u […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download