Dočekavši Larsku

Uskoro će se navršiti tri godine od kada sam prvi put čuo „Larsku“ uživo. Bilo je to na Mini gitarijadi u Čačku, tada sam imao dvadeset sedam i verovao sam da se muzika može opisati rečima. Ali to ime sam nosio u ušima mnogo pre toga, još od kada mi je ortakinja prvi put pustila snimak sa telefona, delić svirke koju je uhvatila u Kragujevcu kada je „Larska“ tek počela. Već tada su zvučali kao Larska – neponovljivo, neprevodivo, neobjašnjivo.

Od tada sam ih slušao uživo svake godine po jednom: 2017-te u Kragujevcu, kada sam postao zakleti fan; 2018-te u Novom Sadu, na veče kada sam slavio rođendan i kada mi je najbolji poklon bilo to što su mi rekli da će album izaći u septembru. Ove godine ih još nisam čuo. Nisam uhvatio koncertnu promociju albuma, a nisam siguran da li ću uspeti da odem u Batanski Sokolac na Rokvilidž, gde će svirati desetog avgusta, ali znam da se godina neće završiti dok ih ne čujem uživo.

Do sada sam mislio da je Larska neka šifra, lozinka koju izgovaraju pre nego što se uhvate instrumenata, magična reč kojom brišu granicu između muzičkih mogućnosti koje su date običnim smrtnicima, jer nemoguće je svirati ovakvu muziku, a nemati posledice, trajne ozlede na telu, naprsline na kostima, oštećenja organa. Voleo bih da nisam pročitao intervju koji je njihov frontmen Luka Stoisavljević dao za HellyCherry, jer bih i dalje mogao da maštam o tom imenu i ne bih imao pojma da je nastalo od reči „skalar“. Mogao sam da maštam o njemu, kao što sam maštao o njihovom debi albumu, iščekujući kada ću konačno imati taj zvuk u svom posedu.

Dočekao sam. Njihov debi album – „Can’t Steal It“ u izdanju kragujevačkog Doma omladine. Ali ne znam šta bih vam rekao o njemu, a da ne govorim o sebi.

larskaKao što je nekima „Smak“ asocijacija za Kragujevac, tako je meni „Larska“. Ni u jednom drugom gradu nije mogao da nastane ovakav bend. Nema te Kikinde, Paraćina, Prijepolja ili Vrbasa u kojem je mogao da se stvori ovakav zvuk. Bile su potrebne godine, bila je potrebna sva dosadašnja istorija, streljani đaci, urušena industrija, pruga preko koje natovareni vozovi vuku automobile u druge zemlje da bi se tri čoveka okupila i stvorila ovakav zvuk.

 „Can’t Steal It“ je stonerska armatura popunjena grandžom na kojoj je sagrađen spomenik, betonski vetrokaz o koji se razbijaju peščane oluje. To je jedina vidljiva svetleća tačka u crnoj rupi koja guta scenu. To je zaveštanje za buduće generacije koje se drznu da pomisle da bi dve bas gitare i bubanj mogle da naprave nešto bolje od ovoga.

Nisam dovoljno dobar pisac da bih opisao taj zvuk, jer nisam dovoljno dobar sluhista da bih ga razumeo zaista. Znam samo šta mi se dešava kada čujem njihovu muziku: pucaju me fleševi na ono veče u kragujevačkom SKC-u kada sam ih voleo više nego voljenu zbog koje sam prešao 200+ kilometara od Studenjaka do tačke ispred bine, gde me je vibracija sa bas pojačala mlela u komade i uvlačila u centrifugu gruva koji su pravili Dušan Lazić i Duško Jovanović. Bio sam klinački zaljubljen u nju, pogotovo kad me je posle svirke odvela u „Geto“, u onu rupčagu gde se pljuga pali kako bi se uhvatilo malo vazduha, tamo gde se od buke svi dovikuju preko flaša. Video sam ih bez instrumenata i nisam mogao da poverujem da su to oni isti ljudi, oni titani koji su rušili sa bine pre samo dva-tri sata.

Primetio sam da su me pred njihovu koncertu promociju albuma drugi muzički portali masovno citirali, što mi je uvek pomalo smešno, pogotovo kada iseku neku rečenicu i izvuku iz nje samo ono što im se sviđa, kao u slučaju ovog citata iz teksta o svirci u Novom Sadu. Pošto vidim da im se to svidelo, citiraću se: „[…], zamislite da vas vučem za rukav i na uvo vam poveravam kako verujem da postoji jedan bend u Srbiji koji bi mogao da ima svetsku slavu, jedan bend iz Kragujevca čiji zvuk ruši napuštena fabrička postrojenja iz socijalističkog perioda, trio neprejebivog imena – Larska.“

Verovao sam i dočekao sam. Sad imam dokaz za sve što sam pričao.

Dajte da ištampamo ovaj album u milion primeraka, spakujemo ga u neobeležene pakete i prošvercamo ga u Evro-Aziju sa boksovima sarajevske „Drine“. Tipujem da ne bi prošlo mesec dana, a u Rusiji i Ukrajini bi se navukli k’o na krokodil, Kinezi bi počeli da kopiraju diskove, a u Indiji bi počeli sa izgradnjom najviše betonske skulpture na svetu u čast novog božanstva. Toliko je moćna ova muzika. Toliko je opasan ovaj disk. Da ga ispustiš na zemlju, izazvao bi zemljotres. Ako ga okačiš o retrovizor u kolima, odbijaće ne samo radare, nego i Guglov satelit. Pusti ovih deset pesama unazad i otkrićeš formulu za masovno uništenje. Uskoro će svima biti jasno, jer samo nekoliko dana nakon što je objavljen, album je svrstan na najpoznatiju svetsku Jutjub stranicu za stonersku muziku „Stoned Meadow of Doom“, gde je do sada preslušan preko 10.000 puta, a po komentarima vidim da se ljudi iz celog sveta naveliko rade njegovim opijajućim zvukom.

Bilo bi mi lakše da kažem nešto o albumu analizirajući tekstove, ali na njihovoj bendkemp stranici ih nema, a njihov frontmen mi je rekao da ih nije zapisao nigde, osim na papiru koji je ostao u studiju „Wild Cat“, gde je album i snimljen. Možda bih se iznenadio da nešto slično nisam čuo od Dimitrija Simovića, frontmena benda Igralom, takođe basiste, koji mi je jednom rekao kako ne zapisuje tekstove već ih vezuje uz muziku, reči mu postaju deo intrumenta, stihovi služe vokalu. Isti je slučaj i sa pesmama sa ovog albuma, jer ma šta govorio u tim pesmama, bez obzira na reči, ono što zvoni je emocija i težina u glasu koja savršeno ispunjava pesme. U pojedinim pesmama postoje i semplovi iz filmova koji dopunjuju značenje pesama i proširuju moguće asocijacije.

larska 2

Naslovnica albuma; dizajn Luka St.

Na sve to se leže i naslovnica albuma, takođe rad Luke Stoisavljevića, koji ovim potpuno zaokružuje svoju ulogu kreativnog stožera benda. Jedan od komentara koje sam pročitao u vezi sa naslovnicom je da podseća na stare crtaće koji su rađeni pomoću plastelina, zbog čega su imali pomalo psihodeličan trip, kojeg u tim godinama nismo bili svesni, ali zato ga ovakav album lako aktivira, nadražujući taj prvi nespokoj.

„Can’t Steal It“ je kompletno umetničko delo i sreća je što smo rođeni u ovom vremenu kada bend koji ga je stvorio i dalje aktivno nastupa. Delimično se slažem sa komentarom Zorana Popnovakova koji je u svojoj recenziji za HellyCherry kritikovao istovetnost tempa u svim pesmama, ali to ne vidim kao problem, već kao nit koja čini album celinom. Više zameram na nedostatku tekstova kao otežavajućim okolnostima koje ne dozvoljavaju da se lakše prodre u suštinu albuma. Ovako iznova i iznova preslušavam album, ali uvek ostajem van, suzdržan i u strahu da ako se previše udubim u album, možda na kraju neću izaći čitav, jer je moguće da je naslov „Can’t Steal It“ zapravo opomena da se to ni ne pokušava.

_____________________________________________________

Za one koji ne znaju – ja sam Andrea Kane, rokenrol novinar, šeširdžija i član pokreta „Sobakaisti“. Svi tekstovi su moje autorsko delo i lično mišljenje do kojeg ne bi trebalo da vam bude stalo ni najmanje. Ako jeste, napišite svoj komentar ili podelite tekst sa virtuelnim prijateljima, jer ja ne trošim kintu na sponzorisane objave, a to je jedini način da dođem do veće publike.

Ako vam se baš mnogo sviđa kako pišem i na koji način pratim scenu, možete me podržati preko ko-fi platforme.

2 Odgovora

  1. Đuka Kučak каже:

    Hvala bogu da se malo više zastupa ovaj granđerski zvuk u stoneru naših prostora. Ekipa iz Zagreba, House of Pablo, posebice Sloanwall su odlični, ali majku mu jebem ja nemogu slušat taj bluzerski stoner.
    Nešto mi je strašno iritantno u tom facerskom bluzerskom groovu, a još više u vokalnim interpretacijama istoga. Tvrdim da naš jezik nije prikladan za tu muzku. Sintaksa i naglasna cijelina našeg jezika ne funkcionira na riffovima koji su nastali u polima pamuka. Ja jako volim Majke, ali nebrojeno puta Bare ispada smiješan kad pokušava napisati malo duži tekst, i završi sa rimovanjem u infinitivu.

    Ajde još se Partibrejkersi izuku, iako oni više priče rock and roll nego što vuku iz bluesa. Na sprskom pomaže što imate česti cu „da“. Ja redovito pišem pjesme tako da ju koristim, makar je to u hrvatskoj kao znak nepismenosti ili whatever.

    I tu tezu sam spreman braniti na bilokojem nivou uz podrobne dokaze. Teže je pisati pjesme na našem jeziku na blues riffove.

  2. Đuka Kučak каже:

    A isto bi mogao i braniti tezu koju sam branio na Dingospo Dali recenziji za pjesmu Slabost, da stvari koje dolaze iz srbije su trunkice mračnije.

    Možda je zato jer Vatikan jako brije na bijele crkve. A možda jer su Hrvati u Evropi pa se osjećaju kao da se mogu kurčit uz blues riffove i glumit zapadnjake.

    O tome bi isto raspravljao. Ako ima tko da se usudi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>