Doček 7526. godine u Domu B-612

Najbolji način da otkrijete neki novi bend je da ga doživite uživo. Pozitivna je stvar što je tehnologija omogućila velikom broju ljudi da se iz svoje sobe kreativno izrazi putem muzike, ali za mene su dobri koncerti ono što me veže za jedan bend, pogotovo ako svirka bude toliko jaka da nakon nje poželim da progutam celu diskografiju benda koji je nastupao.

Takav doživljaj sam imao u subotu, 13-og januara, u Domu B-612 u Novom Sadu, kada su, u okviru velike gradske manifestacije dočeka 7526. godine, nastupili bendovi Dojo i JAL (Josip A Lisac). Zapravo sam krenuo na potpuno drugu svirku, ali sam svratio u Dom da bih kupio kartu i tako podržao mesto gde sam pronašao novu kuću, jer nema boljeg mesta za izlaske od nezavisnog kulturnog centra koji vodi omladina, studentarija i entuzijasti.

Razlog zbog kojeg sam ostao je bila znatiželja. Oko pola jedanaest bend Dojo (čita se Dođo) je započeo svirku. Prvo me je privukao izgled njihove liderke Dunje Dačić, oko koje su bili okupljeni ostali članovi benda. Bina u Domu je jedna od najluđih koje sam video u životu, sve sa onom tablom ulice Maksima Gorkog i velikom daskom za surfovanje u pozadini, pa je njena pojava uz takvu scenografiju bila dovoljna da me zadrži, ali već od prve pesme sam postao svestan da slušam autentičan bend. Svirka je krenula lagano, uz zvuke električne gitare pod ehom i glasom fontmenke koji je ispunjavao prostor i hipnotisao publiku, koja je sve bliže prilazila bini. Njena pojava je bila ključna, jako je dobro manipulisala i koristila svoj izgled na sceni, one srebrne cipele u kombinaciji sa srebrnim gitarskim kablom i velikim minđušama, plus tripozne tetovaže koje ima na rukama – sve je to doprinelo osećaju neizvesnosti koji je kompozicija lagano gradila. Dunja je vrlo ekspresivna na bini, pokretima tela je pratila prelaz iz laganog uvoda u rokanje i nojz koji je pravila preko pedale na klavijaturi. Celim telom je prenosila gruv benda, a velike minđuše koje je nosila kao da su prkosile gravitaciji dok je pratila ritam pokretima glave. Osim što je pevala, u pojedinim pesmama je svirala klavijaturu i gitaru, i to onaj metalski „Jackson“ model. Zbog njenog upadljivog izgleda i načina na koji prenosi emociju u pevanju, podsetila me je na Bjork, ali samo po toj autentičnosti koju ova poznata muzičarka ima, jer i Dunja Dačić poseduje nešto specifično što vas tera da sa pažnjom slušate i uranjate u muziku, osećajući blagu bojazan od onoga što sledi. U jednoj pesmi je od pevanja prešla u vrištanje, potpuno je odlepila, a pesma se pretvorila u zastrašujuće smejanje i vokalna eksperimentisanja koja nikada do sada nisam čuo, a to je bilo ono što me je kupilo – originalnost.

dojo90

Iako je bend bio u drugom planu, raznovrsnost i slojevitost muzike koju su pravili na gitari, basu i bubnju je presudno doprinosila čitavom osećaju. Gitarista je koristio pun potencijal svog instrumenta, svirajući i rokački, i lagano prstima, i praveći škripu i pištave zvuke na delovima van vrata gitare. Zapazio sam da je bubnjar imao čitav set različitih palica, od mrežica, preko onih sa dodatcima u obliku zvečke, do nekih sa zadebljalim vrhom, koje su više podsećale na oružje nego na sredstvo za sviranje. Basista je bio skrajnut na bini, potpuno neupadljiv svojom pojavom, ali je na svom instrumentu pravio gruv koji je poput mantre hipnotisao i uvlačio u trans. Verujem da bi bez njih ceo osećaj bio drugačiji, ali ovako je četvorka pod imenom Dojo nešto što se ne zaboravlja.

dojo66

Prostor Doma je već bio ispunjen kada je bend „Josip A Lisac“ zamenio prethodnike na bini. Soba se odjednom učinila majušnom, jer na bini je bilo sedmoro ljudi sa različitim instrumentima: saksofon, trombon, klavijature, dve električne gitare, bas i bubanj su obećavali žestoku svirku, što je i usledilo nakon kratkog pozdrava njihovog frontmena Vedrana Ferizovića. On je te večeri izgledao kao Kastro sa gitarom, falila mu je samo debela kubanska cigara da uz onu bradu i zeleni kačket upotpuni prizor. Već od prvih tonova bend je zavozao publiku kroz rege i ska, pa su mnogi počeli da igraju u ritmu i Dom se ispunio žestoko dobrim vibracijama. Iako sam za ovaj bend čuo samo po imenu (jako mi se sviđa fora!), ovo je bio prvi put da ih slušam uživo i na prvu mi je prijao njihov zvuk i kakvu su energiju slali sa bine. Nisam uspevao da razaznam tekstove pesama, reči su se gubile pod talasom zvuka, pa nekako nisam osetio vezu sa pesmama, ali mi je muzika prijala. Bend je prosvirao stvari iz svoje šarenolike diskografije i pokazao je zašto je jedan od poznatijih imena na ovoj sceni. Vedran je koristio pauze između pesama da se direktno obrati publici i da ih podstakne da se prepuste uživanju, pa je ceo Dom vibrirao od pozitivne energije, bilo je mnogo onih koji su igrali pred binom u ska ritmu.

jal130

Ipak, ja sam i dalje bio pod utiskom prethodnog benda, „Dojo“ me je uvukao toliko duboko u svoj trip da je bilo teško da se prebacim u ovaj veseli i poletni zvuk, pa sam se povukao u pozadinu. Nisam siguran zbog čega nisam osetio konekciju sa JAL-om, da li zbog velike razlike u odnosu na prethodni bend ili zbog tekstova koji su mi izmicali (a možda sam i omatorio), ali i pored odlične muzike, nekako sam ostao nezainteresovan, sve mi je to zvučalo kao i svi drugi bendovi sličnog žanra.

Pošto sam dočekao ponoć i sedam hiljada petsto i neku godinu, ortak me je odvukao na drugo mesto, a to je bio početak dugog provoda kroz novosadske klubove i najrazličitije muzičke žanrove, od kojih mnogi nisu bili ni najmanje prijatni. Ostala mi je želja da dobro preslušam JAL i spoznam svoj odnos prema njihovoj muzici, a još važnije da zaronim u Dojo i ispokam sve što postoji o njima, tako da možete da očekujete nove tekstove o njima na Muzičkom džepu, Heličeriju i ovde.

I da, srećna vam nova godina!

fotografije: hvala Liman Crew

______________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download