Dingospo Dali za svaki svet

Mislio sam da će mi i ova godina proći u iščekivanju debi albuma beogradskog benda „Dingospo Dali“, ali srećom, u samom finišu, stigao je njihov album „Sve dok mislim da je ovo drugi svet“, u izdanju „Long Play“ muzičke kuće, pa više ne moram da brinem što sam bio nevaljao dečko tokom cele godine, Deda Mraz ne mora da svrati u Studenjak, jer već imam svoj poklon.

dingospo dali

naslovnica albuma; dizajn: Stefan Gajić

Ovo nije fraza, zaista već godinama iščekujem ovaj album, a najgore je što sam imao tu privilegiju da pojedine snimke čujem mnogo pre nego što su objavljeni, pa sam goreo od želje da svoje uživanje podelim sa drugima, a neretko bih startovao mlade alternativke na foru – ajmo kod mene da slušamo Dingospo Dali. Pronašao sam ovaj bend na BIGZ-ovoj kompilaciji i od tad ih pratim po svirkama, a kasnije sam imao i sreću da ih upoznam, da bih krajem 2013-te iscimao Bluzdoga da snimi njihov prvi spot za pesmu „Ona“. Od tada sam njihov zakleti fan, pa verujem da nikoga ne čudi što sam za decembarski album, u okviru kampanje „Life on The Headphones“, izabrao baš ovo izdanje.

 U 43 minuta i 33 sekunde, koliko traje ovaj album, sačuvano je dvanaest kompozicija, različitih po svojoj tematici, fazonu i tripu u koji vas bacaju, ali objedinjene jedinstvenom idejom i autentičnim muzičkim izrazom koji ovaj bend poseduje. Nikad mi nije bilo teže da razaberem šta zaista postoji u ovim pesmama, a šta je ono što sam uneo u muziku, kao i šta je muzika dala meni, jer toliko dugo preslušavam ove pesme, one su postale deo mog životnog saundtreka i znam da ću i za deset godina na prve taktove „Pelina“ imati fleševe na Španiju i onu žurku u San Fernandu kada sam gomili prepušenih Meksikanaca pustio ovu stvar zarad nezaboravne šutke zbog koje su nas izbacili na ulicu. Nebrojene su noći u kojima sam se klatio u gradskom prevozu slušajući „Šine“, klimao sam u taktu dok su drugi mislili da sam nadrogiran, a ja sam samo bio urađen Dingospo Dalijem.

Morao bih sam sebi da zavrnem ruku da bih se naterao da kažem bilo kakvu konstruktivnu kritiku, stvarno ne uspevam da pronađem bilo kakvu zamerku ovom bendu, pa zarad balansa ističem da mi je pesma „U podzemlju“ najmanje omiljena na ovom albumu, rekao bih da se refren previše ponavlja, a u „Staklenim očima“ mi se ne sviđa fazon, mada me gruv pesme baš dobro vozi. I to je sve što bih mogao da zamerim, pa makar mi gasili buksne po koži. Ne mogu da se otmem utisku da je ovo jedan od najzanimljivijih bendova na domaćoj sceni, nešto toliko posebno da je svaki moj napor da ih objasnim osuđen na neuspeh.

Naslov albuma nalazi se u refrenu prve kompozicije – „Drugi svet“, čija je inicijalna pozicija utoliko važnija što nas uvodi u taj drugi svet iz kojeg se čuje glas o nama. Strofe su u prvom licu množine, dok je refren u jednini, pa iz te osnove pokušavam da sagledam ostatak albuma, jer i dalje mi nije jasno da li je drugi svet uopšte stvaran ili je to samo naša iluzija, nas koji želimo da budemo njegov deo.

I kada idemo – mi idemo u krug
a kad se vrtimo – mi stojimo u mestu
naši bogovi su u našim rukama

Osim što se od samog početka albuma postavlja odnos između dva sveta, upadljiv je i onaj stih o vremenu koje prolazi. Vreme je čest motiv u pesmama, kroz ceo album otkucava nevidljivi mehanizam, negde je to naglašeno kao ovde ili u pesmi „Ona“, dok u pojedinim pesmama, kao što je „Koža“, osećamo protok vremena u hronološkom smenjivanju scena. Taj drugi svet iz kojeg se javlja Dingospo Dali ne samo da je tripozan u načinu na koji komunicira sa nama kroz reči, već to radi i njegova muzika, kao na kraju pesme „Drugi svet“ – taman kada pomislite da je sve gotovo, solo bas linija otkuca nekoliko tonova i sve se vrati u ono rokanje do samog kraja.

Iz te prve kompozicije prosipaju se sve ostale, prvo dve brže stvari, „Pelin“ i „Staklene oči“, a onda i „Šine“, moja omiljena sa ovog albuma. Žao mi je što nigde nemaju objavljene tekstove, pa iako se vokal razume dok peva, želim da vidim kako izgledaju ti stihovi, te reči koje lagano plove preko skoro rege vožnje da bi prešli u tešku, tešku rokačinu. U ovoj pesmi se nalazi sve ono što volim kod Dingospo Dalija, svaki od članova benda u ovoj pesmi unosi deo sebe na najbolji način, a tu posebno mislim na gruv, ono što postižu basista Nemanja Bulatović i pogotovo Nikola Vidojević sa onim naglašavanjem na činelama kojim iskače iz očekivanja. Već sam pomenuo gitarsku deonicu Nikole Mišića, koja iz onog laganog rege bita prelazi u tvrdi rif koji krca, dok Miloš Kasalović uvrće čitavu priču sa efektima na solo gitari i onim nadrealnim zvucima koje pravi. Preko svega toga leže glas Sandre Grubić i njene priče u stihovima, a to je esencija ovog benda.

dingospo dali 2

Sandra Grubić; foto: Nikola Đorđević PRIS

 Siguran sam da Dingospo Dali ne bi bio ni upola toliko interesantan bend da umesto Sandre imaju neku drugu pevačicu, a pogotovo nekog frontmena. Sandrin glas, njeni tekstovi, pa i sama njena pojava na bini je ono što drži celu priču. Ona u pesmama donosi žensku perspektivu, ali neočekivano drugačiju od onoga na šta smo navikli od bendova sa „frontvumenkom“. Ni u jednoj pesmi ne nalazite patetiku, slabašna tipska mesta i momente iz jeftinih ljubavnih filmova. To ne znači da u njenim tekstovima nema govora o ljubavi ili da ona ne peva o svakodnevici, naprotiv – ona to radi u svakoj pesmi, ali uvek sa nekom dozom začudnosti, nečeg pomalo nadrealnog što iskrivljuje realnost na koju smo navikli i baca nas u potpuno novi horizont značenja.

Ljudi su od kostiju i kamenja
sipaju mi prašinu u kofere

Motiv odlaska se ponavlja u još nekim njenim tekstovima, ali u drugačijem maniru i sa novim značenjem, pa je to još jedan od razloga što i dalje nisam siguran koji je svet onaj drugi, odakle se odlazi, a gde se stiže. Ta nesigurnost koju izaziva u slušaocu ostvarena je prožimanjem nečeg uobičajnog i nečeg začudnog, pa tako u pesmi „Sa krova“ kroz ceo tekst imamo vrlo apstraktne slike, junakinja koja govori o sebi kroz dvojnost svetla i tame:

U meni je svetlost
U meni je mrak

Priča se dodatno komplikuje kada se u celu priču ubacuje i motiv igre, da bi na sve to došlo pitanje „ko me to gleda sa krova?“. Taj obrt me prosto obara, od nečega što je toliko neuhvatljivo i opšte, u samom kraju pesme prebacujemo se u nužnu urbanu sredinu načičkanu krovovima sa kojih nas neko gleda. Potpuno neočekivano pesma dobija konkretne slike i budi osećaj paranoje, jer Sandrin glas sve bolnije ponavlja to pitanje. Ova pesma posebno razvaljuje uživo kad njen glas u talasima zasipa publiku i ono dizanje iz ravne linije u visinu me baca u potpunu ekstazu. Iako spot za ovu stvar ima malo drugačiju atmosferu, ipak je vrlo uspeo u vizuelnom dočaravanju pesme, o čemu sam već pisao na Heličeriju.

Pesme „Koža“ i „Senka“ su pravi primeri za tu žensku perspektivu koja mi je posebno značajna u ovom bendu. Na koncertnoj promociji albuma, o kojoj je najbolje pisao Mladen Milošević za Balkanrok, ove dve stvari su odsvirali jednu za drugom i tada sam doživeo taj osećaj, njene reči su me pogađale potpuno lično, kao da govore direktno meni, kao da je taj ženski glas zapravo moj. Zanimljivo je što je „Koža“ pesma o ženi posmatranoj sa strane, iz perspektive druge žene, a na prvo slušanje bi se činilo da se u celoj pesmi govori o prostom zavođenju, tematizovano je žensko telo, ali kada obratite pažnju na tekst, zapazite one nadrealne momente: ona ostavlja srce na stočić ili prsti koji postaju igle. Ovde se motiv odlaska preoblikuje u beg, a taj susret dva tela, o kojem samo naslućujemo iz sleda scena, dobija mnogo dublji značaj, skoro metafizički, kao da se u tom spoju upoznaje sav mrak postojanja, što ostaje samo u refrenu:

Pokupi svoje ostatke od čoveka
kreni što pre, ovaj svet nikog ne čeka
Beži

„Senka“ je tek priča za sebe. Na albumu je na devetom mestu, a njen naslov je napisan odmah pored nerazumljive reči koja je precrtana, što dodatno doprinosi njenom značaju na ovom izdanju. U ovom slučaju naglašeno je to prvo lice, ta ženska perspektiva koja doživljava svet znatno emotivnije, toliko da to na trenutak dobija fantazmagorične elemente, jer to drugo biće, taj muški element, ima obličje senke, on nalikuje na utvaru i njegov uticaj je toliki da i sa daljine vlada njenim osećanjima.

Tvoja je senka u meni duboko

Jeb’o te kakav stih! Nikada nisam čuo nešto što u sebi ima toliko različitih značenja, jer u ovim rečima ima i nečeg strašnog, i bolnog, i nasilnog, ali i erotskog. Mislim da je baš ova pesma dobar primer za tu autentičnu žensku perspektivu o kojoj sam govorio, a sa obzirom na to da je ova godina u našoj zemlji obeležena nasiljem nad ženama, što se neminovno meša sa muzikom koju slušamo, jer to je život, nadam se da će buduće supruge i majke imati ove stihove na slušalicama kada budu odlučivale o svojoj budućnosti:

Ja sam slobodna čak i kad me vežeš
Ja sam slobodna čak i kad me stežeš

dingospo dali 3

Dingospo Dali na promociji albuma u Domu omladine; foto: Nikola Đorđević, PRIS

Trebalo je da budete na njihovoj koncertnoj promociji albuma, jer ova stvar je pucala. Svirku su otvorili sa „Ne pitaj se“, a onda su vezali blok od četiri pesme bez pauze, nakon kojeg se Sandra u ime benda zahvalila svima, čitajući sa spiska poduži niz imena, među kojima je bila gomila gitarista. Dingospo Dali postoji već šest godina i dokaz su da je u rokenrolu, kao i u životu, najvažnije biti uporan i boriti se za ono u šta veruješ. Iako su nedavno promenili još jednog gitaristu, Miloša Kasalovića, na čiju je poziciju došao Marko Mićanović, bend puca od energije i na bini su mnogo više od onoga što su na zemlji, kao pojedinci. Njihova svirka je jedna od prvih o kojima sam pisao u životu, a iz godine u godinu doživljavam nove tripove, dobijam nove utiske i emocije kroz njihovu muziku, pa ne mogu da iščekam sledeći koncert da opet čujem „Slabost“ i „Vidokrug“, nove pesme koji su izveli na bis, ali i pesmu „Četrdeseti dan“, na koju sam odlepio još u Užicu.

 Zbog svega toga, zbog svake od dvanaest snimljenih pesama i onih koje će tek snimiti, proglašavam ovaj album za najbolji ovog meseca i jedan od najboljih ove godine, a pošto mi se ova priča sa „Life on the Headphones“ projektom jako osladila, kupio sam još dva primerka ovog albuma u želji da ih poklonim nekom od čitalaca. Ispratite na fejsbuk stranici uputsva kako da dobijete disk, a za digitalni primerak potražite ih na Dizeru, Spotifaju, Ajtjunsu, i Tjubu.

WP_20171205_002

za arhivu „Šta slušam, a šta mi se dešava“; foto: A.Kane

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download