Definicija panka

Kad sam bio mali, ništa mi nije bilo zabranjeno, pa možda zbog toga nikada nisam razumeo pank. Nije mi bilo jasno čemu tolika buka i agresija, sve te pesme o pivu i ulici, a onda i ti ljudi sa čudnim frizurama… Pokušavao sam sa Seks pistolsima i drugim klasicima, ali nikada se nisam pronašao u toj muzici. Mislio sam da je to stvar ličnog ukusa i pank je za mene bio samo jedan od muzičkih pravaca u kojem ne nalazim ništa svoje. A onda sam čuo Brushalterse

Zapravo, prvo sam upoznao njihovog frontmena Dobrišu Docketa Daničića koji mi je objasnio da pank nije samo muzika već čitava filosofija života i pogled na svet. Kao svaki pravi propovednik, Docke živi pank, a kroz muziku svog benda propoveda njegova načela. Biti slobodan od želje da se ikome dokazuješ, biti samostalan u svom postojanju i pored svih obaveza i veza sa drugima, slediti svoje želje, ispijati život do dna i pušiti do noktiju sve njegove podvale – to je ono što sam naučio o panku. Zbog toga su Brushaltersi za mene definicija panka.

Da ne bih ostao samo posmatrač u toj priči, odlučio sam se da odem sa njima na njihov prvi nastup u Beogradu. Nisam to uradio samo zbog još jedne rokenrol ekskurzije (zapravo, u ovom slučaju pank ekskurzije), već i zbog želje da vidim suštinu tog pokreta na jednom prestoničkom pank festivalu kakav je Streetriffs. Posle nastupa u Blek Holu, nakon kojeg su dobili novog bubnjara, priželjkivao sam novu priliku da ih čujem uživo jer svi snimci koji postoje na internetu ni približno ne mogu da mi prenesu osećaj koji imam na živoj svirci. I ne samo zbog kvaliteta snimaka, već i zbog tog nezamenjivog osećaja kada ste na koncertu i vidite bend pred sobom sa kakvom silinom iznosi celu svirku – vidite suštinu panka.

Kada sam ugledao Dobrišu u kožnom mantilu, sa crnim naočarima za sunce na glavi i pantalonama upasanim u cokule, znao sam da će ova vožnja biti nezaboravna. Što reče recezent ove svirke za Heličeri – pravi gospodin. Očekivao sam da će u mini-busu biti sve sami zajebani pankeri, a ispostavilo se da je na svirku putovalo više devojaka nego na bilo koju drugu na koju sam išao do sada. Gile iz „Morbidne krave“, sa načetom flašom rakije u ruci, nazdravio je za srećan put sa prednjeg sedišta. Brinuo sam zbog priča o skinhedima i tučama na ovakvim svirkama, ja sam ipak jedan rok-stedi lik koji izbegava konfliktne situacije, ali zbog snažnog osećaja pripadnosti i zajedništva, nisam o tome razmišljao sve dok nismo stigli u Beograd. Put mi je prošao u slušanju anegdota sa prošlih svirki, raspravljanju o uticajima i strujanjima u panku, kao i Gilovim vicevima o Vrbavcima („Zašto Vrbavci okreću autobus naopako?“), koje je pričao sa prednjeg sedišta okrenut ka nama, puštajući flašu rakije da kruži po autobusu. Veći deo puta sam hipnotisano posmatrao čirokanu čoveka ispred sebe i razmišljao sam kako li je članovima benda, da li osećaju tremu, imaju li frku od prestoničke publike, kako li je uopšte pravo sa posla otići na svirku u Beograd…

DSCF9075

foto: Andrea Kane

Prvi dan Stritrifs festivala održan je u klubu Sijuks u Skadarliji. Nikada nisam video luđi miks ljudi u toj uskoj, kaldrmisanoj uličici. Na klupama i oko njih gomile pankera su cirkale i dobacivale prolaznicima, dok su na samo nekoliko metara odatle, u elitnim, fensi kafanama, nalickani gosti gustirali svoja skupa vina i slušali tamburaše na uvce. Devojke su oprezno nabadale štiklama po kamenjaru, dok su pankeri u martinkama marširali naokolo u potrazi za pivom.

Sijuks je odličan prostor za svirku, u njemu postoji izdvojeni i malo izdignuti binski deo na kome je bend, a ispred je čistina i prostor za publiku. U klubu postoji i dovoljno prostora u pozadini za one koji žele da slušaju u komfornijim uslovima, a tu je i bilijarski sto za one kojima i nije toliko do svirke. Jedini problem sa ovim prostorom otkrio se kasnije, a to je ventilacija. U jednom trenutku od količine dima izgledalo je kao da se magla spustila preko publike. Svakako je minus i cena razvodnjenog piva koje služe, ali je prostor za svirku više nego dobar.

Svirka je počela sa malim zakašnjenjem u odnosu na raspored. Iako sam došao isključivo zbog Brushaltersa, stao sam napred da odslušam prvi bend koji je nastupao. Do tada nikada nisam ni čuo za SNB, bend iz Novog Sada, ali su na svirci bili toliko dobri da sam u telefon upisao imena pesama koje su mi se svidele. Predrasuda koju sam imao o pank muzici je da je to sve isto, samo lupanje i brza „dvojka“, ali ovaj bend mi je pokazao koliko sam bio u zabludi. Njihove pesme su promenljive i uz old skul pank kombinuju elemente ska muzike i rokenrola. Publika je osetila njihovu energiju od samog početka, ljudi su igrali, a u jednom trenutku sam video dvoje kako se u zagrljaju valjaju po podu. Frontmen je održavao stalnu komunikaciju sa publikom, pravio je kratke uvode pre svake pesme i upućivao je na naslove pesama. Kako se svirka zahuktavala, tako je sve više ljudi bilo ispred bine i onaj strah od mogućeg konflikta je nestao. Video sam gomilu ćelavaca jako zajebanog izgleda koji se zezaju i igraju uz muziku koju vole i shvatio sam da je to samo subkultura koja mi je do tada bila nepoznata i da su moje predrasude bile izvor strahova. Nema ničeg zabavnijeg od gledanja deset ogromih, ćelavih likova kako poskakuju u ska ritmu i skandiraju stihove. Izgleda da je SNB u pravu – stvarno, sve je to pank.

SNB

foto: HellyCherry arhiva

Pošto Brushaltersi nikada pre toga nisu nastupali u Beogradu, malo sam brinuo kako će ih prihvatiti u publici. Bio sam siguran da većina nema ni pojma ko su oni ili da je iko od njih preslušao njihov demo snimak star preko 15 godina. Ipak, publika im je pružila punu podršku. Još pre početka svirke složno su skandirali prepoznatljivi uzvik strit panka – „Oi!“. Docke se potkočio stalkom za mikrofon i obratio se publici: „Dobro veče, mi smo iz unutrašnjosti, kao i prdež. Ono – pozdrav iz unutrašnjosti!“. Krenuli su odmah da gruvaju i publika se uskomešala. Šutke su bile ozbiljne, onakve kako sam i zamišljao da pankerske šutke treba da izgledaju, ali i dalje se poštovalo da kada neko padne, svi ga podižu. Sećam se da mi je Docke prepričavao jedan od njihovih nastupa u Kragujevcu, još dok je bila stara postava, i kako su te šutke bile mnogo zajebanije – onaj koji padne, njega namerno ugaze što je pao. Danas se čak i pankeri saosećaju sa drugima, pa sam tokom pesme „Ja“ dozvolio sebi da uletim u sredinu gužve. Neki od ćelavaca su već skinuli majice i sećam se da mi je ruka proklizala preko nečijih znojavih leđa, što me je navelo da stanem po strani bine i odslušam kraj pesme odatle. Da se to nije desilo, verovatno ne bih ni video kako je Docke, pri samom kraju pesme, pao na stranu preko stalaka za mikrofon i monitora. Uradio je to tako suptilno i neočekivano, kao da ga je nešto povuklo u tu stranu. Nekoliko ljudi iz publike i basista su ga podigli. Samo je namestio svoje cvidže sa tamnim staklima i nastavio. Srećan sam što sam bio napred jer sam tako bio u prilici da vidim da ni devojke na pank svirkama nisu ništa manje zajebane. Jedna od onih iz autobusa odupirala se o ljude do sebe, a nogom je gurala svakog ko bi joj naleteo u domet.

Tokom izvođenja treće pesme „Telo bez mozga“ Dimiju, solo gitaristi, pukla je žica pa je ostatak pesme proveo slušajući ostatak benda kao da je deo publike. „Ima li ko jebenu gitaru da pozajmi?“, pitao je Dobriša sa bine i uskoro im je neko pozajmio instrument. U toj kratkoj pauzi došla je do izražaja uloga novog bubnjara Videca – i dok je pio pivo, nogama je davao bit koji je poveo ceo bend u džemku dok se Dimi štimovao. Sav taj haos koji je pratio svirku činio je svaku pesmu nezaboravnom. Tu pred binom zvuk je bio idealan, mogao sam da čujem svaki instrument i da ispratim sva dešavanja na sceni, gestove i pokrete članova benda. Tokom celog nastupa izgledali su kao da se zabavljaju do jaja, smejali su se i svirali sa puno snage. Posmatrao sam kako sinhrono sva četvorica mlate glavama u taktu, dok je Dobriša pevao kleknuvši na jednu nogu. Ono što mi se sviđa kod njihovog benda je što svaku pesmu sviraju kao da je poslednja, i to ne na koncertu, nego poslednja u njihovom životu. Docke čitavu svirku peva iz sve snage, urla dok mu žile iskaču po vratu. Kad zaurla refren pesme „Pokreni se“, nemoguće je da ostanete mirni. Svaki član benda se daje pesmi do svog maksimuma: video sam Lješa, ritam gitaru, kako na pola uva sluša organizatora koji ga obaveštava o satnici, a onda nastavlja da trese glavom i da ludački udara žice kao da je uključen u struju. Tokom pesme „Ne želim da znam“, koja je njihova najmanje pank stvar, ali meni omiljena, bas gruv je pucao od naboja, a Mišo je pevao prateći vokal na mikrofonu koji je sve vreme padao ili bi ga neko iz šutke kačio. „Pametan ću biti, pušiću i piti, pušiću i piti!“ – za mene je ovo suština pank filosofije u jednom stihu. Završili su svirku pesmom „Povratak Džabolebaja“. Gile je izašao na binu i krajem kaiša udarao po čineli u ritmu. Poslednja stvar je oduvala svaku sumnju o tome da li su Brushaltersi dorasli ovakvim festivalima.

Brusici

foto: HellyCherry arhiva

Sudeći po onome što su pokazali na svirci u Beogradu, iskreno se nadam da će uskoro u studiju snimiti one stare pesme, a da će onda nastaviti sa svojim fazonom, pa i da će početi da prave nove stvari. Sledeći bend nisam mogao da ispratim, Brushaltersi su prepunili moju mesečnu dozu panka, tako da sam izašao napolje. Skadarlija se činila kao neki svet iz druge dimenzije, devojke su i dalje oprezno gazile na štiklama, muškarci su popravljali revere na svojim odelima, a rumeni muzičari su tamburali starogradske hitove. Krenuo sam ka Studenjaku pevajući naglas refren iz pesme „Povratak Džabolebaja“: „Ne želim da se sakrijem od istine“.

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

3 Odgovora

  1. Veselo lice каже:

    Hahahahaha. Kakva atmosfera od samog početka. „Dobro veče, mi smo iz unutrašnjosti, kao i prdež. Ono – pozdrav iz unutrašnjosti!“. Docke je živa legenda, u svakom smislu te reči! Od načina odevanja, preko govora i svojih neverovatnih, ali istinitih priči, pa sve do puštanja glasa iz grla. Žao mi je što nisam prisustvovala živom nastupu Brushaltersa u Beogradu, jer vidim da je sve pucalo, poput žice na Dimijevoj gitari… P.S. Kane, svaka ti čast na odličnoj definiciji panka. Nadam se da ću uskoro i ja saznati odgovor na pitanje „Zašto Vrbavci okreću autobus naopako?“. :)

  1. мај 21, 2016

    […] a pre svega da upoznaju druge bendove i vide gde se nalaze na sceni. U Sijuksu sam bio i na drugim festivalima, ali mislim da je njegov enterijer idealan za ovakve takmičarske manifestacije, jer ima dovoljno […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download