Dao bog Mnjenje i Vvhile

Prekrstim se tri puta, zahvalim se DJ-u (jer „God is a DJ“), pljunem iza sebe,  preskočim pukotinu na pločniku i uđem u Ljubitelj. Od poslednjeg puta kad sam bio u Gornjem Milanovcu, promenilo se mnogo toga: bašta je u funkciji, u frižideru imaju novu vrstu piva, a u veceu više nema vode po podu, ali nema ni vrata na muškoj kabini, pa je malo nezgodno vršiti nuždu ako vam treba koncentracija, kao meni. „Vidiš šta je rodna ravnopravnost“, kažem liku koji je ušao iza mene. „One imaju vrata, mi ne!“

Nisam još ni ispušio prvu pljugu, a bend se namestio na pozornici. Kažem „pozornica“, jer u Ljubitelju ne postoji bina, nego bend stoji oči u oči sa publikom, a to je ono što daje poseban šmek svirkama. Provaljujem da je lik iz wc-a bubnjar „Mnjenja“, pa mi je smešno. Uz zid stoje divovska pojačala i besne glave na njima.  Ortak iz Belog U Boji mi objašnjava kojeg su kvaliteta, pominje sedamdesete godine i imena proizvođača, a ja mislim kako bi bilo pametno da zapišem to negde, valjaće za ovaj tekst, međutim bend kreće u džemku, gitarista, Nebojša Kuzmanović, okida jedan te isti ton oko kojeg se razvija gruv, a ja zaboravljam sve što mi je rečeno i konačno slušam Mnjenje.

Prostor polako popunjava publika privučena zvukom, a bend prelazi iz laganog zagrevanja u lomljavinu. Provaljujem da svi hipnotisano gledamo u bubnjara Dušana Damjanovića, koji nalikuje na oktopoda, jer svaki deo tela mu funkcioniše zasebno, praveći neverovatan gruv. Njegova postavka bubnja nije ličila na one koje sam video do sad, bio je okružen činelama, sa dva doboša ispred sebe. Imao je žvaku zbog koje se činilo da čak i nju žvaće u odvojenom ritmu, kao da u ustima ima još jednu kontru. Scena je bila tako postavljena da je frontmen stajao skroz sa strane, tako da je bio skoro neupadljiv tokom džemke, jer bi samo povremeno uzviknuo nešto u mikrofon ili sitno brojio ritam tapšanjem, što je prihvatilo još nekoliko ljudi u prvom redu. To me je podsetilo na Kadis i kako Španci po instinktu tapšu u ritmu čim čuju muziku.

19126201_10154379106530566_340172566_o

Glas Mnjenja; foto: Miloš Luković

Prvo sam mislio da je Miloš Stošić, vokal benda, suvišan član ovog sastava, jer tokom te uvodne džemke nije preterano doprinosio vožnji, ali onda su, bez ikakve pauze, uleteli u autorsku stvar i njegova uloga je postala jasna. Odjednom je postao glas Mnjenja, pobesneli tip kome iskaču žile na vratu dok urla stihove. Bilo mi je krivo što nisam više preslušavao njihov prvi album kako bih naučio tekstove, jer u onom ludilu jedva da sam hvatao po neki stih, uglavnom onaj koji se ponavlja, kao reči „a njega nema“, koje su refrenično odzvanjale. Kod Mnjenja mi se posebno sviđa što im je većina pesma poput epa, dugačka i duboka, a radnja nije linearna već se asocijativno menja i ponavlja u deonicama. Dešavalo mi se da se potpuno zaboravim i tek me ponovljena tema vrati u realnost, pomislim „jeb’o te ovo je i dalje ona ista pesma!“, a već sam proživeo gomilu tripova, kao tokom izvođenja „Knaufa“. Dok bend krca telo tvrdim zvukom, Stošićev glas pripoveda van bita i, poput šamana, zaokuplja pažnju publike svojom mantrom. Smaraju me tipovi koji se skidaju na svirkama bez razloga, ali kada je on to uradio, bilo mi je potpuno kul, jer ispod majice nije bio napucani, izdefinisani batica koji hoće da se pohvali trbušnjacima iz teretane, nego žilavi tip koji bi vas dobio na ferku k’o Miki u „Sneču“. U jednom trenutku mi je zaličio na Hulka, trans Mnjenja ga je poptuno obuzelo i besneo je u mikrofon iskeženih zuba i ludih očiju. Stajao sam na korak od njega i tokom cele svirke sam očekivao da će me pripaliti pesnicom ili da će, kao Satan Panonski, razbiti flašu o glavu, pogotovo kada je nazdravljao u pesmi „Daj bog“.

19096114_10154379106485566_1827537465_o

disidenti; foto: Miloš Luković

Najbolje me je izvozala stvar „Zamisli tišina nezamisliva“. Bubnjar je opominjao bend na satnicu, jer sve je trebalo da se završi do 1 posle ponoći, a svaka njihova pesma je proždirala vreme. Uleteli su u ovu stvar uz dobacivanje gitariste. „Iskustvo nam je palanačko“, ponavljao je glas citat iz Konstatinovićeve kultne knjige, a ekipa pred binom je odlepila kad je pesma uletela u rokanje. Basista i gitarista su bili skroz desno od mene i nisu mi bili u fokusu, ali tada sam primetio kako Marko Ilić, basista benda, koji je sve vreme svirao spuštenog pogleda, reaguje na energiju iz publike i smeje se dok vozi linije. Srce mi se paranoisalo od aritmija izazvanih neparnim ritmovima kojim su nas zasipali, ali vožnja je bila tako jaka da mi ne bi bilo žao ni da sam tog trenutka overio. Mnjenje je završilo u detonaciji, ostali smo da se zagledamo u neverici šta smo doživeli.

plakat

plakat svirke: foto Miloš Stošić, dizajn Nenad Vidojević Videc

Ispred lokala sam gustirao pljugu, kao u filmovima, posle dobrog seksa. Videc mi je u prolazu dobacio komentar na svirku: „jebem li ti sve!“ i otišao da dosipa rakiju muzičarima. Skoro sam učestvovao u nekim raspravama po pitanju organizacija svirki, pa dodajem na tu temu da bi svi, kako u manjim sredinama, tako i u većim gradovima, mogli da se ugledaju na ovo što Videc radi sa This way up“ organizacijom. Već me je oduševio onim što je uradio sa dovođenjem Betunisera, a sada je napravio i svoj brend, čija je jedna od karakteristika broj karata ograničen na 66. Moja karta je imala broj 65, što znači da je publika prepoznala ovakvo dešavanje kao nešto što se ne sme propustiti. Realno, gde možete za 200 kinti da čujete dva prejebena benda kao što su Mnjenje i Vvhile?! I ne samo da je čitava svirka dobra zbog same muzike, već i zbog kul ljudi koji se tu okupljaju, pa među tih 66 odabranih možete da započnete beskonačno mnogo priča. Još jedna od stvari koje volim kod Videcove organizacije je što ima svest o tome da je plakat deo istorije rokenrola, a sa plakatom za ovu svirku ostavio je poseban utisak, jer se ne sećam da sam ikada prisustvovao raspravama po pitanju toga šta je prikazano na plakatu. Moram da priznam da sam ja bio jedan od onih koji je u figuri na plakatu video nekakvu lampu, dok su neki priviđali ruku, ali bilo je i onih kojima je bilo očigledno da je na plakatu pička, pa su se čudili kako je mi ne vidimo. Inače, plakat je napravljen od fotografije koju je napravio frontmen Mnjenja, a Videc je dodao onaj pubični tekst sa najavom svirke.

Čuo sam da se Vajl (Vvhile) uključuje i da kreću svoj sešn pa sam na brzinu izvukao još par dimova od polutke koju sam čuvao za njih i vratio se unutra. Atmosfera je bila potpuno drugačija, kao da se u međuvremenu promenio film, pa je i ekipa pred bendom bila nova, a cela postavka na sceni je privlačila pažnju brojem aparata.

Ni ovaj bend nisam čuo uživo, a nisam se preterano ni obazirao na njihov rad, ali mi je ortakinja prepričavala kako ih je slušala u Sarajevu, u nekom podrumu, na jednoj od onih svirki koje ostaju za ličnu istoriju i koje se svi prisutni sećaju kao nečega što ih je povezalo za večnost. Mene su podsetili na ono veče u Kadisu kada sam slušao „Hologramu“, ali ovo je bilo daleko, daleko bolje. Neverovatno je da su dva čoveka, dva ljudska bića ograničena svojim telesnim i mentalnim dometima, sposobna da uživo stvaraju takvu muziku. Pitao sam se koliko li je koncentracije potrebno da se izvede jedna njihova kompozicija.

19096113_10154379106510566_598884921_o

dvojac za pamćenje; foto Miloš Luković 

Samo pedal bord Andrije Spičanovića, gitariste i vokala benda, izgleda kao kontrolna tabla u Nasi, gitaristi u publici su balili na njegovu opremu i još lepši instrument, iz kojeg je dopirao svemir. Priznajem da sam očekivao da će mi Vajl biti dosadan posle Mnjenja, ali zapanjujuće je da su dva čoveka postigla istu energiju kao četvorica prethodnika, a pri tome su svirali znatno drugačiju muziku. Zvuk je imao masu, poklapao nas je u talasima i svaka pesma se razvijala i gradila pred slušaocima. Pratio sam kako Andrija na luperu pravi po nekoliko melodija koje se ulančavaju da bi u jednom trenutku pesma otišla u stratosferu. Na kraju bi uvek ostajalo zujanje i zvukovi koji su se rasipali kao konfete, eho pomešane elektronike. Vokali su i ovog puta bili problem, tek povremeno bih čuo neke melodije ili glasan uzvik, a zbunjivale su me i čarape koje su prekrivale mikrofone. Posle su mi otkrili da je to bio jedini način da se ubije mikrofonija, ali tokom svirke mi ništa od toga nije bilo jasno, njihova muzika me je hipnotisala, stajao sam pred pojačalima i osećao kako zvuk prodire kroz organizam. Čak i da im pesme nisu toliko dobre, fascinirao bi me čitav spektakl, jer bilo je i više nego interesantno gledati drugu polovinu benda – Stevana Ćirovića, bubnjara i vokala benda, kako u jednoj pesmi levom rukom svira bas gitaru, a drugom bubanj. Ličio je na pauka i mogao sam da zamislim kako će u budućnosti, zarad sviranja, ljudi kao on imati dodatne elektronske ekstremitete.

19114589_10154379106475566_412315521_n

Vajl u svemiru; foto: Miloš Luković

 Za mene je najbolji trenutak njihovog nastupa bio dok su svirali pesmu „Unacceptable“ sa poslednjeg albuma – „More. Ima u njoj ona gitarska deonica koja se ponavlja kroz celu stvar, a koju je publika uhvatila i pevala iz sve snage. Nedostatak vokala nadoknađen je horskim uzvikivanjem te melodije i bilo je strava kako u masi zvuka čujete svoj glas i osećate telom melodiju koju pravi gitara. Na kraju svirke tražili smo bis, a ja sam skinuo šešir iz poštovanja pred ovom dvojicom muzičkih magova.

Trebalo mi je još nekoliko sati da se saberem od svirke, toliko dobre energije je oslobođeno u klubu da mi se činilo da bih mogao odatle peške da se vratim do Studenjaka. Stajao sam ispred lokala sa Gazda Ljubiteljem kada su naišli neki fensi likovi u košuljicama. Gazda Ljubitelj se igrao spinerom, koji je doneo kao suvenir sa nedavnog putešestvija po Holadniji, i mrtav ‘ladan je rekao da ne služe više piće i da se lokal zatvara, što je bila debela laž. Fenseri su se pokupili, a ja sam shvatio da je privilegija biti deo odabranih, ove kul milanovačke ekipe i ovakvog mesta gde se ulaznice ograničavaju na 66 jer novac nije ono što je najvažnije, već je glavni interes da nam svima bude dobro i da ovakve svirke ostanu za prepričavanje. Skinem šešir, prekrstim se još jednom i zahvalim se glavnom di-džeju što nam je dao Mnjenje i Vvhile.

 _____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete da nas podržite preko Patreon kampanje, novac trošimo na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Hvala vam na vremenu i čitanju!

WP_20170612_14_02_07_Pro

dokazni materijal – album Zubima po ljudima na kaseti

P.P.S. Podržite muzičare koje volite kupovinom albuma ili im makar recite da ih slušate!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download