Da sam ja neko

Da sam ja neko, onog trenutka kada su u studiju BRF-a izgovorili da ne postoji prava muzička kritika, moj hologram bi se pojavio uživo u programu i pred zapanjenim gledaocima, pospanim zbog kasnih večernjih sati u kojima se emisija pušta, čuo bi se glas – Branka, ja sam muzička kritika. Boris bi se zgranuo, publika bi udarila u aplauz, a ekipa u bekstejdžu bi ostala zbunjena, jer niti su zaista fizički u bekstejdžu, niti je tamo raspoloženje onakvo kakvim ga oni iz emisije u emisiju predstavljaju. Šaneri na buvljaku bi prodavali majice sa printom mog šešira i parolom „ja sam muzička kritika“, deca bi od malih nogu učila da rolaju poput mene, a brucoškinje bi kupovale svaki broj časopisa „Student“ samo kako bi sastavile ceo poster mene u prirodnoj veličini.

Da sam ja neko obrazovan, muzičkom kritikom bi se zvalo samo argumentovano i smisleno mišljenje o muzici, bez obzira da li je ono iskazano u tekstu, videu, jutjub komentaru ili sms poruci. Apsolutno svako ima pravo na mišljenje i stav, to nikako nije loše samo po sebi, već je problem do ljudi i načina na koji to mišljenje plasiraju, što smo mogli da vidimo u komentarima na petu epizodu emisije, sve dok ona nije obrisana i ponovo okačena na Jutjub, zbog greške u nazivu benda Lost Picks. Napominjem da je vrlo pohvalno za BRF što su ostavili mogućnost jutjub kritičarima da iznesu svoje mišljenje u komentarima. U jednom od njih neko je citirao jedan od mojih tekstova, a neko drugi je na to rekao kako su ljudi kao ja, poput onih koji dođu na sahranu da se ogrebu za rakiju. Žao mi je što nisam printskrinovao taj komentar, jer bi bio lepa ilustracija za ono kako publika doživljava muzičke kritičare samozvance, a i bio je stvarno sočno napisan. Ne mislim da je naša muzička scena neprekidna sahrana, niti doživljavam svoje pisanje kao grebanje o rakiju, jer iako najčešće imam besplatan ulaz na svirke i festivale, ipak kupujem ulaznice i diskove, kako zbog budućeg muzeja posvećenog mom liku i delu, tako i zbog svesti da je neophodno da novčano podržim muziku koju volim, jer od mojih reči najviše koristi imam ja sam. Istina je, ogrebem se na svirci za neku buksnu, nekad mi se i posreći da se ogrebem za neki laki peting u ćošku kluba, ali ne pratim muzičku scenu iz koristi, već iz potrebe, ja sam ovisnik o dobrom zvuku i kad se navučem na neku pesmu, ne pomažu, brajko, ni lekari, ni travari. Moj CV rokenrol novinara je arhiva objavljenih tekstova i dokaz šta mislim i osećam po pitanju muzike, a očigledno je neophodno da uvek ponavljam da je to samo moje, apsolutno subjektivno mišljenje, zbog čega se i čitav ovaj sajt zove „Šta slušam, a šta mi se dešava“.

Da sam ja neko beskompromisan, u ovakvim muzičkim emisijama se ne bi pojavljivali slabo uvežbani sastavi, dosadni interpretatori tuđih ideja, izlizani matorci, pozeri, šminkeri, kopipejstovani bendovi i njihovi zipovani ostaci. Publika se ne bi ložila na reklamu, nego na ideju, žiri bi cenio sadržaj, a ne tehniku, a RTS bi prepakovao program tako da ne brljamo po gomili gluposti dok ne naiđemo na nešto makar malo drugačije i iz očaja budemo srećni zbog toga, makar to bio i BRF. „Lost Picks“ bi pronašli nešto autentično u sebi i od toga bi pravili svoje stvari, ne bi se trošili na opšta mesta koja nikome ne donose promenu. „Paper Animals“ bi izašli iz lifta u kojem su do sada slušali muziku i prestali bi da tako savršeno prave nezanimljive pesme za reklame. „YU420“ bi prešli na domaćicu, a od toga bi možda progledali i uvideli da rege nije samo rimovanje frazama, nego istinska angažovanost (o čemu mogu da se poduče preko benda „FC Apatride UTD“). „Mooncage“ bi nastavio da tako opako prži, ne shvatajući da žive u geografskom kavezu koji nema veze sa saundtrekom koji oni prave, jer to je muzika nekog drugog sveta, a čak ni tamo više nije zanimljiva. Gledaoci ne bi glasali preko lajkova, a hronologija emisija bi bila takva da se ne otkrije unapred ko su pobednici dve emisije koje nismo ni gledali, pa tako već znamo ko je ispao u narednoj epizodi, a nema više ni tenzije ko će naknadno proći u finale, jer je već objavljeno da su to bendovi „Keni nije mrtav“ i „Aleja Velikana“.

Da sam ja neko nakurčen, D goblini se ne bi ni pojavili u emisiji, jer ne znaju da sviraju, što meni lično ne smeta, ali mi smeta ako svoje neznanje pokazuju u emisiji koja navodno promoviše dobru muziku. Ipak, posle njihovog nastupa, osetio sam nešto istinsko, makar su me dovoljno iziritirali svojom pojavom i onim ispadanjem. Kasnije sam uhvatio sebe kako pevam „dolazimo kolima“ i to mi je bio dovoljni dokaz da su ipak uspeli. Zaista, nemaju veze da sviraju, ali bila bi baš fora ako bi u finalnoj emisiji napravili obrt i izneverili očekivanja publike time što bi pokidali neku drugu pesmu, a onda se bacili u publiku koja bi ih nosila od studija na Košutnjaku sve do bine u Kvaci 22. Ovako mislim da su topovsko meso za finale u kojem će im reći da ne znaju da sviraju i da od bademantil koncepta nema rokenrola.

Da sam ja neko uticajan, Serđo ne bi morao da konkuriše sa njegovom najiritantnijom pesmom, jednom od retkih u kojima peva, nego bi odsvirao neki od onih instrumentala, a to bi bio pravi primer koliko je njegov bend zapravo dobar i koliko je komentar Nebojše Sabljara šupalj, jer ta četvorica muzičara iz „Sergio Lounge“ projekta mogu sve zajedno da ih rastave na note. Njihova pobeda mi je potpuno opravdana, ako ni zbog čega drugog, a ono iz razloga što mogu da pokažem ćalu (velikom ljubitelju RTS programa) da je moguće da nauči da koristi tastaturu i miša; kad Serđo može na njoj da komponuje psiho disko pesme iz SF detektivskih filmova, može i on da savlada osnove upotrebe računara.

Da sam ja neko bitan, svi bi slušali dobru muziku. Svestan sam koliko bi bilo strašno da svi vole iste bendove kao ja, na svirkama bi bio krkljanac i ne bi više bilo onih momenata kada u intimi slušate nekoga o čijoj muzici ste maštali godinama. Svi bi nosili šešire i gandža bi se osećala na svakom ćošku, pa iako to zvuči kao idealan svet, nekad mi je previše mene samog, a zamisli na hiljade ovakvih kao što sam ja, hipersenzitivnih na muziku, zavisnih od svirki, ubeđenih da je njihovo mišljenje važno. Verujem da bi svet bio mnogo manje interesantan da nema Cobija, Flešbeka, FTP-a, Mimi Mercedez, Senide i svog tog domaćeg treša koji pustim ponekad sebi kad me niko ne gleda. Nikada se ne izjašnjavam kao muzički kritičar, niti imam želju da to budem, ali se vrlo laskavo nazivam rokenrol novinarem, mada o novinarstvu nemam kurčevog pojma, a neki bi stavili pod pitanje i taj rokenrol koji živim. Ipak, ne razumem ekipu iz BRF-a što tako olako tvrdi da nema muzičke kritike, ako do sada nisu znali za šešir moj, sigurno su upoznati sa onim što rade Žikica Simić, Srđan Strajnić ili Peca Popović. Kapiram da ne znaju za mlade ljude koji jako dobro pišu i odgovorno prate scenu, objavljujući na internet portalima, vodeći radio emisije, ali vreme im je da nauče, jer BRF pripada mediju koji je na samrti, a naše vreme je već došlo i ako hoće da nam nešto ostave u nasledstvo, sada je krajnji trenutak da to urade.

Da sam ja neko mudo, ne bih ni pisao ovakve tekstove.

P.S. Slobodno komentarišite tekst, ne morate da ostavite pravi mejl, niti će vas neko cimati zbog toga, fora je da komuniciramo javno o rokenrolu.

____________________________________________________________________________

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

4 Odgovora

  1. Lizard каже:

    hvala qrtzu da neko ima muda da kaže ovako nešto realno, jer mi je pun kufer zadriglih iziritiranih budala koji se nazivaju muzičarima i umetnicima. živeo Andrea!

  2. Šomislav каже:

    Kod mene će uvek biti rakije za tebe, Andrea. 😉

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download