Bunt Rok Finale

Desilo se i to – odigrano je finale BRF-a!

Na samom kraju „Bunt Rok Festivala“ rekao bih da mi je žao što se emisija završila, jer bilo mi je zabavno pisati svake srede o novim epizodama, a čak sam nekoliko puta i odgledao emisiju na te-veu, kao pravi građanin kome je namenjen program javnog servisa Srbije i koji polaže pravo da zna sve (pa i svaku epizodu „Boljeg života“ napamet). Zahvaljujući BRF-u, otkrio sam neke nove bendove, nažalost sam čuo i neke koje nikada ne bih poslušao, a ne krijem da sam za ovih 8 prethodnih tekstova dobio veću popularnost i srazmerno veliku dozu napušavanja, žaljenja i prozivanja od strane publike i nekih učesnika. No, moram da istaknem da mi je komunikacija sa Brankom Glavonjić pomogla da uvidim neke svoje propuste, a njen profesionalni stav, kao i odsustvo ego tripova povodom ovoga što radi me je navelo da znatno ozbiljnije shvatim svoju ulogu rokenrol novinara. Zbog toga se nadam da ću u narednom periodu imati priliku da uradim jedan intervju sa njom, jer verujem da bi sve zanimalo da čuju i drugu stranu priče, ne samo mene koji navaren sedim kod kuće i preslušavam muziku, nego i nekoga poput nje, ko je u srži problema i na svoj način se bori za ono u šta veruje.

Finalna emisija je donela skoro dva sata programa od kojeg je dobar deo utrošen na reklame festivala i sponzora, što je verovatno opravdano, ali je na trenutke neprijatno za gledanje, kao u slučaju one reklame za nakit, ili nerazumljivo, kao oni snimci pašnjaka i planina u slučaju „Hills Up“ festivala, bez ijednog kadra sa samog muzičkog događaja (o kojem sam pisao prošle godine). Takođe su mi nejasni i oni momenti sa prizorima iza scene, jer u tim kadrovima ne otkrivamo ništa značajno novo, već se te scene čine kao niz nasumičnih isečaka u kojima samo virimo u prostor iza kulisa, bez ikakvog propratnog komentara, tako da kao pulbika i dalje ostajemo izvan tog sveta. Sviđa mi se što su se u finalnoj emisiji svojom muzikom predstavili i članovi žirija. Iako bih više voleo da sam čuo i IRIE FM, nastupi bendova Ničim Izazvan i E-Play su sasvim lepo začinili finale. Apsolutno nisam ljubitelj benda koji peva o strahu od trideset, ali pesma „Sve tvoje želje“ mi je bila potpuno prihvatljiva, zvuči kao ono što zovu letnjim hitom, pa verujem da će biti vrlo popularna među onima koji slušaju ovakvu muziku. Ipak i dalje smatram da pevač ovakvog benda ne treba da vodi ovakvu emisiju.

Ovim putem bih pozdravio Maju Cvetković i skrenuo bih joj pažnju na tekst koji sam napisao o albumu „Sloboda“. Sumnjam da ga nije videla, ali je činjenica da ga nije podelila na stranici benda, kao ni tekstove drugih muzičkih portala. Možda nije bilo mesta za njih od silnih tekstova sa Blica i Novosti, koji su poznati po svom vernom praćenju muzičke scene i kritičkom mišljenju o rokenrolu. Ali iako ne podnosim taj odnos prema muzičkoj kritici, njihova izvedva mi je legla k’o budali šamar. „Šamarčina“ je stvarno opasna pesma, onaj rif ne može da upropasti ni RTS produkcija, a verujem da uživo zvuči još bolje.

e play

Nastup preživelog dvojca iz Prtija je svakako nešto što se ne viđa često na RTS-u. Kombinacija Mikrijevog i Eufratovog glasa je najbolje što imamo u repu, a Mikrijev flou i genijalnost sa kojom otkriva nove rime je domaći zadatak za sve buduće repere, stoga mi je ovaj deo emisije omiljeni.

Srž emisije su, svakako, nastupi takmičarskih bendova. Finalna epizoda je okupila sve finaliste prošlih emisija, kao i dva benda koji su se vratili u takmičenje glasovima publike. Meni je bilo važno da čujem svakog od njih jer sam time testirao svoj sud koji sam izneo u dosadašnjim tekstovima, pa mi je drago što sam po pitanju „Aleje Velikana“ bio u pravu – to je ozbiljan bend i sigurno su oni bili ti koji su zaslužili prolazak u finale, a ne „The end is near“, koji je doživeo apsolutni debakl u finalu, kako sam i predviđao. Frontmen benda me i dalje živcira, ali kapiram da su tako ljudi reagovali i na Rundekov nastup kad je bio mlad i našminkan u „Haustoru“. U međuvremenu sam imao prilike da ih čujem uživo na „Starwood festivalu“, pa sam se i na živo uverio koliko su dobri i usvirani kao bend, a odabir pesme o robotima-botovima je pravi primer bunta i vrlo otvorenog načina da se poruči da nisu samo deo programa za RTS-ovu šemu.

Drugi bend koji se vratio u finale je „Keni nije mrtav“, a njihov stav da nisu samo još jedan vona-bi-grin-dej bend su opravdali samo delićem pesme. Basista je u međuvremenu prošao kroz šablon za tinejdž farbanje, pa je bilo vrlo teško oteti se utisku da su ipak još samo jedan vona-bi-grin-dej-ali-ne-mož-dalje-od-čbsa bend, no ona silovita završnica pesme ih je spasila. Samo zbog nje želim da ih čujem uživo i verujem da će se to desiti 29. juna, kada nastupaju na PRIS stejdžu u Gavezu. Nadam se da ću čuti više pesama u kojima imaju nešto originalno i svoje, a manje onih u kojima liče na sve one na koje ne žele da liče.

Lion Haze i Saborci“ je još jedan od bendova prema kojima nisam bio blag u kritici, a zbog finalne emisije sam bio prilično podeljenog mišljenja. Pesma mi je bolja nego ona u polufinalnoj epizodi, pogotovo što sam imao priliku da više čujem glas Verice Marinković, koja je celu pesmu učinila mnogo zanimljivijom, a sam nastup vrlo prijatnim za gledanje (stopirao sam kadrove u kojima je ona). Slažem se sa Vukašinom da je to i dalje pomalo srednjoškolski, ali ipak mi se svidelo i zaista bih voleo da ih čujem negde uživo, jer vidim da tu ima puno toga se čuje, pa makar i zbog njihovog scenskog izgleda, koji je najubedljiviji. Ali ono što me jako odbija i prilično nervira je taj šatro-bunt i prividna socijalna angažovanost koja mi više liči na reklamu nego na istinski stav. To što je frontmen pocepao novčanicu od 999,99 dinara, poručujući bankarskom sistemu i „lošim ljudima“ nejasne parole, prilično mi je đetinje. Istina, svi smo mi antikapitalisti i mrzimo bankare, a isto tako u novčanicima čuvamo keš kartice i uživamo sve blagodeti kapitalizma, pa su mi ovakve poruke prilično odbojne.

Nikada nisam bio na njihovoj svirci, ali mogu da zamislim kako svi đuskaju uz „Door Window Nine“. Ipak i dalje nisam oduševljen tim Nirvana fazonom, pogotovo što ne razumem ni reč teksta onoga što pevaju. Strava je što tako sviraju, strava je što veruju u to, a još više je za pohvalu uzajamna podrška majicama između njih i drugih bendova, ali ja sam malo mator za ovakvu muziku i zabava mi je poslednja bitna stvar u slučaju jednog benda. Nadam se da ću imati priliku da ih čujem negde uživo, ali isključivo ako dođu tamo gde sam ja, jer se sigurno neću namenski iscimati samo zbog njih.

To ne mogu da kažem i za „Sitzpinker“, jer i dalje patim što ih nisam uhvatio onda kada su svirali sa „Turistima“ u Božidarcu. Ovaj bend je nešto novo na našoj sceni, drugačiji i od onoga sa čime možemo da ih uporedimo, prilično hrabar u načinu na koji stvara pesme i zanimljiv u idejama koje iznosi u tekstu. Ako ih ne povuče MTV fatamorgana seksa, droge i rokenrola, velika je šansa da će na vreme uvideti sve svoje kvalitete, pa da će u ovoj domaćoj verziji petinga, druge ruke i pravog rokenrola izbiti na vrh. Njihova prednost je što su mladi, a već imaju šta da kažu, potrebno im je samo sazrevanje u idejnom smislu i malo stroži odnos prema tekstovima, jer ti oblici u genitivu i istrošene reči („mozaik duša“) nisu baš ubedljivi, jer praktično ne znače ništa. Naravno, moje mišljenje je možda posledica razlike u godinama, pa iako sam svestan da nisam mamut u izumiranju kao YU-Žika, koji ne može da skapira ništa što nema dve gitare, svestan sam da je njihov glas – glas generacija koje dolaze, i zbog toga želim da budu što glasniji i ubedljiviji.

Verujem da i „Gante the Goblin“ pripadaju toj budućoj generaciji na koju ćemo pizdeti što su prodali rokenrol, a zapravo ih samo nećemo razumeti, jer je njihov svet ozračen digitalizacijom i brzina interneta na kojoj su odrasli nas nepremostivo deli u razumevanju. Pesma „Nemani“ je svakako bolja nego ona katastrofa sa kojom su uspeli da se plasiraju u finale, ali i dalje je upitno da li je to baš bunt/rokenrol. Zanimljivo mi je, najviše zbog toga što ih ne razumem, ali ona linija na klavijaturi i psihodelično lalanje mi je privuklo pažnju, pa se nadam da će Goblini biti istrajni u tome što rade, jer sceni su uvek potrebni čudaci koji će da vuku nasuprot struje.

Iako sam se nadao da će Serđo biti pobednik, pesma koju je izveo u finalu mi je bila potpuni promašaj, ne samo zbog toga što nije koristio svoj instrument, već i zbog te presentimentalne, dosadne lirike koju bih pre očekivao na nekom venčanju, nego u finalu emisije koja se zove Bunt Rok Festival. Činilo mi se kao da je izabrao ovu stvar samo da bi dokazao žiriju da zapravo poseduje raskošan glas i ozbiljne pevačke sposobnosti, ali pitanje je koga boli za to. Zaista sam fan ovog autora i njegovog benda uz koji sam imao prilike više puta da uživam, ali ovu pesmu bih zaobišao, pušeći cigaru ispred lokala dok se ne završi, pa nikako ne mogu da se složim sa odlukom žirija koji ga je proglasio pobednikom. Iako se retrospektivno poziva na uticaje iz prošlosti, verujem da je Serđova muzika najoriginalnija, ali samo uz upotrebu njegove tastature, koja je spona sa savremenim svetom i ovim dobom u kojem će, što kaže Damir Avdić, svi „pucati s tastatura“. Ma koliko to bilo tehnički ispravno, meni je skoro neprijatno kada ga slušam kako peva, pogotovo u ovakvim pesmama gde je doza sentimentalnosti prelila kao fontana na Slaviji i zbog toga mislim da sa ovom pesmom nije zaslužio da pobedi.

Nemesis“ je poslednji bend za koji bih rekao da bi mi se svideo, ali ne mogu da ostanem ravnodušan na ovako dobar i ubedljiv bend, iako je potpuno drugačiji od svega što sam ikada slušao ili makar imao u folderima na kompu. Ne verujem da ću uspeti da izdržim dugo na njihovoj svirci, ali zaista se radujem što ću imati priliku da ih čujem na Arsenalu, jer sam ubeđen da je pravi doživljaj čuti onu duplu pedalu kako lupa među rebrima. Kod ovog benda mi se sviđa i to što ne igraju na tu kartu ženske seksualnosti, ne pokušavaju da telesnošću prodaju svoju muziku moto skupovima i pijanim bajkerima, već zvuk stavljaju u prvi plan, a to što su se izborile za svoje mesto u maskulinom svetu rokenrola je samo posledica njihovog kvaliteta.

Za mene je apsolutni pobednik ovog festivala „Sanja Tišma & Masa“ i pesma „Kosmos“. Posle njihovog nastupa u polufinalu bilo je potpuno neočekivano da će se ovakav bend pojaviti na sceni, sa Sanjom Tišmom kao pravom rokenrol divom i njenom gitarom kao iz filma. Ovaj bend prati i potpuna mističnost, jer na mreži postoji tek nekoliko njihovih stvari, a nijedna ne liči na ovo što su odsvirali u finalu BRF-a, zbog čega sa najvećim iščekivanjem priželjkujem njihov nastup na Arsenalu, (a i sad se malo ložim na Sanju). Jebeno ne mogu da iščekam da čujem onaj rif i prelaz sa laganijeg gruva na onu lomljavinu u završnici. Ono što primećujem kod njenih tekstova je što ih varira kroz pevanje, ne menjajući stihove, što u nekim trenucima postaje monotono, ali je muzička pratnja ono što daje snagu. Sviđa mi se i što prilično originalno pristupa temama za svoje pesme, to nisu baš očekivani i uobičajni motivi. Zbog svega toga, proglašavam „Sanju Tišmu & Masu“ za pobednike BRF-a. Moja reč protiv njihove!

Nisam gledao prošlogodišnju sezonu BRF-a, ali mi je na kraju ovogodišnje ipak ostao pozitivan utisak. Svakako, imam mnogo veća očekivanja od emisije na državnoj televiziji i problem koji imam sa ovakvim programom uopšte je što je staromodan, napravljen za publiku koja sedi pred te-veom i pasivno guta ono što joj se servira, dok je prava publika blokirana od bilo kakvog uticaja, osim preko komentara na Jutjubu i eventualnog glasanja ko će da se vrati u finale. Znam iz ličnog iskustva da je scena mnogo veća od onoga što RTS može da predstavi, a da je ovo samo izbor urednika emisije od prijavljenih bendova, pa stoga i ne uzimam sve ovo za preterano ozbiljno i važno, ali ipak podržavam postojanje ovakvog programa, iako mislim da mu nisam ciljna publika, zbog čega brinem kome je uopšte namenjen ovakav program (možda mom ćalu koji je postao fan Aleje Velikana).

34670819_10213670360485950_7492854388159938560_n

Zbog propusta koje sam imao u prethodnim tekstovima, kao i greškama koje su mi ukazali čitaoci, u narednom periodu ću objaviti jedan tekst o tome šta je za mene muzička kritika i šta po mom mišljenju čini muzičku scenu važnom. Do tada ću vam se javiti sa „Arsenal festa“, iz prvog reda, sa potvrdom da li je sve montaža ili su pobednički bendovi zaista takvi i uživo. A nadam se i onom razgovoru sa Brankom Glavonjić.

Hvala na čitanju i komentarima, do sledeće sezone, slušajte domaćicu.

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download