Brdska triologija II – Racija

Ništa bolje nego kada te probudi kvalitetna muzika. Pod velikom šatrom u sredini kampa neko je pustio Bjesove, a folksvagen ljubitelji su se okupljali u redu za doručak. Priključio sam im se, iako nisam imao nikakve kupone niti išta čime bih opravdao besplatan doručak, ali ovo je bila još jedna od rupa u organizaciji kampa koju sam imao prava da iskoristim, pošto smo prvog dana već platili sve druge propuste. Doručak je bio bolji nego u studentskoj menzi.

Pošto se ortak i dalje nije pojavljivao iz šatora, iscimao sam par dimova za šetnju između hipi kombija i buba parkiranih u drugom delu kampa. Na tablicama vozila  smenjivali su se gradovi i države – Užice, Beograd, Podgorica, a među njima i jedan par sa ljubičastom bubom poljskih registracija. U prtljažniku, na uglancanom motoru, tresla se kosturska lobanja. Vlasnik mi je ljubazno klimnuo glavom, a ja sam dodirnuo obod šešira u znak pozdrava.

WP_20170715_09_13_14_Pro

foto: A. Kane

Ušao sam u priču sa jednim od vozača, ličio je na mehaničara iz video igre „Mafija“, nosio je sivu beretku i podignute lenonke. Objašnjavao mi je koliko je kilometara prešao do sada i kako je sam sklopio celu bubu koju vozi. Mene je onih par jutarnjih dimova baš zavozalo pa su me oduševljavale sve te reči koje je koristio, nisam vozač, a i da imam vozačku, verovatno ne bih imao pojma šta su i čemu služe cilindri, gurtna, sistemi sa direktnim ubrizgavanjem benzina, turbo punjač i kompresori… Dao mi je da zasednem u narandžastu bubu sa logom festivala što me je dodatno odradilo na „Mafija“ fazon, zamislio sam sebe na Siciliji, sa revolverom pod sakoom i buksnom na ivici usne.

WP_20170714_10_02_13_Pro

foto: A. Kane

Okupljanje ljubitelja folskvagena se održava svake godine u ovo vreme i traje tokom sva tri dana festivala, pa je to dodatna manifestacija o kojoj na sajtu festivala ne postoji nijedna informacija, što je još jedan od propusta u organizaciji, jer znam dosta ortaka koji bi nevezano za festival došli da vide ove automobile i popričaju sa vozačima. Ja se ne ložim toliko na automobile, ali me pale te priče o putovanjima, vožnji kroz puste predele i slobodu takvog života. Fascinantno je da su neka od tih vozila stara i po nekoliko decenija, a i dalje izgledaju kao da su potpuno nova i, što je još važnije, u voznom su stanju. Pored onih old skul hipi kombija bile su tu i prepucane haj tek mašine iz kojih su virili kablovi za napajanje i antene. Sa takvim vozilom možete da odete gde god hoćete, jer u njemu postoji apsolutno sve što vam je potrebno za normalan život.

WP_20170714_10_01_58_Pro

foto: A. Kane

Malo je falilo da sednem u jedan od kombija i odem na more, jer toliko me je izložila priča jednog od vozača koji je planirao da ode u Kotor posle festivala; srećom, ortak me je pozvao. Klinka ga je smarala sa nekim pričama i hteo je da se evakuišemo iz kampa što pre. Predložio sam da odemo u Dino park, nadajući se da ću videti onu devojku sa opšte književnosti.

Dino park se nalazi u blizini kampa, a uz ulaznicu na festival ostvarujete popust na ulaz u park (200 dinara, umesto 600 din koliko je regularna cena), kao i besplatnu vožnju zip lajnom. Ubrzo smo skapirali da smo jedini matori konji koji su došli u park, a niti imamo decu, niti se preterano ložimo na paleontologiju. Ipak bilo je zanimljivo videti mehaničke replike dinosaurusa. Ceo park je odzvanjao od njihove rike i zvukova. Išli smo od jednog do drugog i zagledali koliko su verno prikazani, ali ubrzo nam je dosadilo da se mimoilazimo sa mladim bračnim parovima i njihovom sitnom decom, pa smo otišli da iskoristimo besplatnu vožnju.

WP_20170714_14_18_13_Pro

foto: A. Kane

U glavi mi je i dalje bila sveža vest o dečku koji je poginuo na sličnoj vožnji na Adi, pa sam prvo dobro zagledao kako se drugi voze pre nego što sam se popeo na rampu. Ortak me je požurivao da krenem, a ja sam procenjivao kolika je šansa da preživim ako nešto krene po zlu. Verovatno nije trebalo da pušimo pre ove akcije, pa sam iz straha pitao redara koliko dugo traje vožnja.

– Devet sekundi. Opušteno, nemoj ništa da se plašiš, hvata te tamo moj kolega – rekao mi je sa osmehom, što me je ohrabrilo da se pustim. Ionako sam pretekao dvaesedmu.

Jeste da se nisam baš najbolje dočekao na kraju vožnje, ali vredelo je. Bilo mi je krivo što nisam naišao na devojku koju sam tražio, ali me je euforija od cele akcije na Zlatiboru baš dobro radila, pa sam već obećao sebi da ću i sledeće godine doći. Moram da pohvalim organizatore jer ova fora sa Dino parkom im je odlična, pošto nikada ne bih platio 600 dinara da uđem u park u kojem se svaka aktivnost dodatno plaća, a sa tih 200 dinara su naplatili vožnju zip lajnom koja je predstavljena kao besplatna.

dino park 2

foto: fb stranica Dino parka

Drugog dana festivala, program je počinjao u sedam sati, a ovaj put sam želeo da čujem kompletan program, pa sam ostavio ortaka u kampu da se raspravlja sa devojkom, a ja sam otišao na Tić polje. Kada sam stigao, Danga je već bila na bini.

O gitarama znam i manje nego o automobilima, ali me strašno loži kada vidim lepu gitaru na bini, a ona koju je svirao Mladen Milošević, gitarista Dange, inače i novinar Balkanroka, bila je pravi prizor za fotografisanje. Opsednuto sam posmatrao njegov instrument, sviđao mi se zvuk koji je pravio i kako ju je prljavo svirao u nekim deonicama. Ceo bend je bio daleko, kao da se probija kroz nevidljivi zid između bine i malobrojne publike. Kapirao sam da su po sredi tehnički problemi, jer su se muzičari međusobno zagledali i zbunjivali, ali zvuk koji su imali mi je prijao, čak i u toj haotičnosti naslućivao se autentični izraz. Taman kada sam se uključio na njihov bit i glas Andree Ambruš, Danga je završila svoj nastup.

danga

Danga; foto – Jovan Mihajlović, PRIS

Kasnije sam pročitao Mladenovu objavu na fejsbuku o svim problemima sa kojima su se susreli na festivalu, o nekorektnom odnosu prema demo bendovima i nekvalitetnoj organizaciji, što mi je pomoglo da uvidim još jedan od propusta festivala. Šteta je da ovakav potencijal propadne zbog nekompetentnih ljudi koji su uključeni u realizaciju festivala, kao i zbog čistog nemara i nerazumevanja kako funkcioniše scena. Današnji demo bendovi su sutrašnji hedlajneri i ako se prema njima ponašate kao prema najmnim radnicima, ne očekujte da ćete dugo trajati. Šteta je i što podležemo autocenzuri kada pišemo za zvanične sajtove na kojima objavljujemo tekstove, pa ove kritike i ne stignu do šire publike, zato molim čelnike sa brda da kritike shvate kao informacije koje mogu da im koriste za unapređivanje festivala.

U to ime dodajem još jednu kritiku – nikada kaver bend posle autorskog. Pogotovo ako bend zvuči loše kao Ispitni rock. Ako već morate da popunite program kaver bendovima, onda oni moraju da budu na početku ili na samom kraju programa, jer tada je broj publike najmanji, što je i sasvim razumljivo, jer jedan bend svojim radom mora da se izbori za pažnju publike. Ispitni rok je pao ovaj semestar, pa im predlažem da se posvete autorskom radu ili makar da dobro uvežbaju ono što sviraju, pošto odavno nisam čuo gore obrade Partibrejkersa.

Za mene su hedlajneri druge večeri festivala bili Strejt Miki end d Bojz (Straight Mickey and Boyz), beogradski trio o čijoj svirci sam već jednom pisao, ali to je bilo davno. Na toj svirci smo bili sabijeni u malenom milanovačkom klubu, a ovde su bili na širokom Tić polju, na velikoj bini pred kojom smo đuskali pet riba i ja. Volim ovaj bend jer je jedinstven, pesme su im netipične, pa čak i one koje sam preslušavao po stotinu puta, zvuče mi novo i drugačije u živom izvođenju. Posebno mi se sviđaju njihovi tekstovi koji određene stihove oblikuju kao poslovice, upečatljive krilatice koje možeš da ponavljaš nevezano za kontekst, svakim danom postajem sve lakši ili neprevaziđena ja se godina spremam da ne uradim ništa.

strejt miki

Boško Miljušković; foto: Jovan Mihajlović, PRIS

Bilo mi je mnogo dobro dok su sa bine urlali ne osećam se dobro. Svaki član benda je bio priča za sebe i iz pesme u pesmu koncentrisao sam se pojedinačno na svakog od njih trojice. Pošto je pred binom bilo prostora koliko želiš, šetao sam od jednog kraja bine do drugog, tražeći najbolji ugao da ih vidim. Možda su one ribe vrištale iz istog razloga kao ja, ali tada mi se činilo da je sve to zbog Boška Miljuškovića, basiste benda, koji je đuskao na vrlo specifičan način dok je na svom instrumentu zakivao tonove. Gitarista Miodrag Cicović je svirao u zanosu, zvučao je kao Hendriks kojeg su mnogo tukli po glavi kad je bio mali, sve je bilo virtuozno, ali jako tripozno i uvrnuto. Ako nemaš snažnu volju, kako misliš da postojiš poručivao je. Omiljeni član Bojza mi je bubnjar Danilo Luković, pogotovo u onim pesmama gde se čuje njegov vokal, nekada škripav i smešan, negde ozbiljan i opominjući. Svaki član benda je autentičan u svom izrazu, pa ceo bend vibrira od tog hibridnog miksa, a zbog energije koju šalju sa bine, činilo se kao da sviraju pred hiljadama ljudi, a ne pred nas dvadesetak. Završili su nastup hitičnom pesmom „Dalek svet“ zbog koje se uvek setim Milene i kako u spotu nadrkano kaže jutro sve promeniti neće.

srejt miki 2

Miodrag Cicović; foto: Jovan Mihajlović, PRIS

Sledeći nastup je pripadao bendu „Dža ili Bu“, koji ove godine obeležava 30 godina od postojanja. Priznajem da me njihova muzika nikada nije radila, sva ta istorija sa kojom se mlate u svojim pesmama nikada nije bila deo mog sveta, pa me pesme o Staljinu, Titu i ostaloj ekipi nikada nisu doticale. Ipak, kupili su moje poštovanje pesmom „Diktator“, za koju imaju i spot o kojem sam već pisao. Planirao sam da iskoristim svoju novinarsku akreditaciju i odem u bekstejdž po završetku njihovog nastupa kako bih od Nebojše Simeunovića Sabljara, frontmena benda, saznao da li je imao konkretne probleme zbog objavljivanja te pesme. Znam da su im koncerti otkazivani, ali me je interesovala njegova lična priča. To nisam uradio jer mi je ostatak večeri prošao u drugim akcijama, ali evo kratkog intervjua koji je te večeri dao za Superradio.

dza ili bu

Dža ili Bu; foto: Jovan Mihajlović, PRIS

Možda bi me njihov nastup drugačije odradio, ali raspoloženje mi je upropastila vest koju mi je prenela ortakova „cimerka“. Stajao sam pred binom kada me je povukla u stranu i saopštila mi da su panduri banuli u kamp i priveli mog ortaka zbog vutre koju smo imali. Pomislio sam da je sreća što sam smotao jednu debelu spravu za Obojeni program, ali me je istog trenutaka udario bedak zbog njega. Klinka je bila isprepadana, ali mi je prenela da je ortak bio pravi heroj i da je rekao da je sve njegovo i da je došao na festival sam.

U kampu sam zatekao još nekoliko šatora blizu našeg. Komšije iz jednog od njih su mi prišli i ispričali mi celu scenu: kako je naišlo pet likova u civilu, i kako su počeli da ga pretresaju, i kako su mu onda pretresali kola, i kako su nam našli štek sa dva i po grama koji su nam ostali do kraja festivala, i kako su prilazili i njima, i kako je jedan od pandura bio urađen, oči su mu sijale, a zenice su mu pukle od brzine, i kako se vrpoljio sve vreme, i kako ih je prozivao da je nemoguće da su došli na festival strejt… To me je još više izbedačilo, jer ništa gore od pandura koji se gudraju, već sam zamišljao kako ga maltertiraju u stanici i kako mu prodaju onu foru sa novinama (ako vas nekad privedu i ponude vam čime će da vas biju, nemojte nikada da izaberete novine).

Nikada nisam brinuo za sebe, jer sam na festivale uvek nosio svoj italijanski pasoš, pa me panduri nikada nisu smarali, čak i kada su me jednom navatali dok sam vario, ali me je uvek nerviralo to što je u Srbiji mnogo bolje biti stranac nego Srbin, lokalac. Nervira me i to što je vlast toliko ograničena da ne vidi pogodnosti koje legalizacija kanabisa može da ima na celokupnu privredu, turizam i zdravstvo. Već sam pisao o tome u jednom eseju, ali za ovakve festivalske priče to je posebno bitno. Ako se već zna da turisti i posetioci festivala donose sa sobom opijate koje konzumiraju zarad ličnog uživanja, na svoju odgovornost i za svoj novac, u čemu je onda jebeni problem? Zašto festivali ne postanu male oaze prećutne slobode, a ne da spektori cimaju ljude koji su došli da se iskuliraju dva-tri dana od života koji moraju da vode ostatak godine. Potpuno mi je retardirana ideja da policajci dobijaju bonus od 500 dinara za svakog koga privedu na Egzit festivalu, kada bi mogli da imaju duplo veće plate od novca koji bi se inkasirao od legalne prodaje. I ovo ne pričam samo kao profesionalni pušač i uživalac marihuane, već kao neko ko je bio na mnogo svetskih festivala i ko je živeo u zemljama gde su narkotici dekrminalizovani ili legalni.

Uopše nisam od onih likova koji se lože na A.C.A.B. fazone, niti mislim da su svi panduri isti, ali smešno je što hapse nekoga zbog dva grama vutre, a ne mogu da reše ozbiljne probleme i nemoćni su pred ljudima koji na očigled svih krše ustav. Baš zbog toga festivali moraju da imaju drugačiju politiku što se tiče posedovanja i konzumiranja kanabisa. U redu je da zvanično forsiraju stav da je na festivalu zabranjeno korišćenje narkotika, ali je potpuno retardirano da šalju patrole u kampove i da spektori u civilu pretresaju ljude na festivalu, što je bio slučaj tokom sva tri dana festivala. Siguran sam da će opština i sam festival imati mnogo više koristi i prihoda od jednog lika koji vari i želi da uživa u radu kroz različite aktivnosti koje Zlatibor nudi, nego što će imati država i budžet od hapšenja jednog takvog lika.

O tome sam razmišljao dok sam iščekivao ortakov poziv, sedeći na balama ispred glavne bine. Obojeni program je vozio svoj program, a ja nisam mogao da se prepustim muzici, jer sam sve vreme pretresao po glavi šta sve može da izađe iz ove situacije, brinuo sam za ortaka. Volim kada razmišljam o nemogućim stvarima poručivao mi je Kebra sa bine. Pušio sam cigaru za cigarom, a sve sam više postajao svestan pogleda i prisustva organa, jer svaki put kada bih motao cigaretu, primetio bih ispitivački pogled ili bi se odnekud pojavio lik sa tašnicom preko ramena, kao bus kontrolor.

obojeni program

Kebra, Obojeni program; foto: Jovan Mihajlović, PRIS

Ortak mi se javio pri kraju nastupa, pa sam otišao u kamp da se nađem sa njim. Kad smo se sreli, bio je nasmejan. Ispričao mi je celu priču iz svoje perspektive, kako je hteo da krene na festival, i kako se pet puta vraćao do kuhinje da skine telefon sa punjača, i kako je u šatoru popušio spravu sa onom klinkom, i kako su naišli na pandure čim su kročili iz šatora, i kako su ga pitali čiji je auto, i kako su hteli da nam pretresaju sve stvari, ali im je on priznao da ima samo to što su našli, i da je došao sam, i da je kupio robu na samom festivalu od nekog nepoznatog lika, i da je to za njegovu ličnu upotrebu… Prepričao mi je kako su ga vozili do stanice, dok je njega vozila popušena buksna, i kako su mu tamo uzimali izjavu, i kako su mrvilicu zvali drobilica, i kako je tu bio jedan normalan lik sa kojim je ušao u raspravu oko legalizacije, i kako mu je ovaj rekao da je potrebno da se kanabis legalizuje u medicinske svrhe, i kako se kasnije pojavio neki drugi lik, bed kap, koji mu je udario par klempa i bacao pasivno agresivne fore. Na kraju su mu dali priznanicu za sve što su mu zaplenili, uključujući i mrvilicu koju sam mu ja poklonio za rođendan, a onda su ga i vratili kolima do kampa jer im je bilo usput. Smejao se celoj situaciji jer mu je iskustvo bilo novo, ali je bio ljut što su nam zaplenili sve što smo imali, pa ga je jako obradovalo što sam odvojio jednu debelu za festival. Pošto je Obojeni program prošao, planirali smo da je iskoristimo pred Hu Si.

Vratili smo se na festival dok je nastupao Let 3, i to taman dok je išla pesma „Dijete u vremenu“. Inače, Let 3 mi je jedan od najbesmislenijih i najdosadnijih bendova koje, iz meni neznanih razloga, festivali forsiraju kao hedlajnere. Istina je da imaju odličan vizuelni identitet, oni zaista prave šou na svojim svirkama, ali njihova muzika je toliko infantilna i bespotrebna da ne mogu da razumem ljude koji iz sveg glasa pevaju kurcem u čelo i lože se na njihove pesme. I da – pesma „Riječke pičke“ zbog koje ću jednom otići u Rijeku. Priznajem da mi je bilo zabavno da ih gledam kako paradiraju po bini u svojim kostimima i kako prosipaju perje po bini, a onda ga razduvavaju po publici. Tokom pesme „Izgubljeni“ skandirali su 1, 2, 3, 4 i pokazivali table sa brojevima, dok je trojka pisala na poleđini bas gitare. To je zaista bio vrhunac njihvog nastupa, ali ako je najbolji momenat u nastupu jednog benda njihova koreografija, a ne muzika, to mnogo govori o njima.

let 3

Let 3; foto: Jovan Mihajlović, PRIS

Hu Si (Who See) je kasnio dobrih 40-ak minuta, što smo iskoristili da nađemo štek na festivalu i ispušimo spravu. Bilo je malo napeto, sve vreme smo se osvrtali i cimali od pandura, pa smo morali da odemo u Šuma stejdž da se sakrijemo u masi. Tu je sa bine kovala neka elektronika, a likovi sa naočarima za sunce su se krivili među stablima.

Bokeljski dvojac mi je omiljeni rep duo još od vremena kad sam u Rifatu živeo sa jednim Hercegovcem koji mi je prodao „Pješke polako“ i „S kintom tanki“, a sada, posle novog albuma „Pamidore“, moja naklonost ka njihovoj muzici je još veća. Kada su konačno povezali di-džeja, krenulo je zezanje, jer na binu su izašli Deduh i Nojz, svako u svom fazonu, dve glave u zajedničkoj rep priči. Zagrejali su početak sa „Nemam ti kad“ koji su prekinuli „Naseljem“ pre Deduhove deonice. Vozile su nas rime i, uprkos svemu, bili smo srećni što smo na festivalu. „Koji sam ja meni kralj“ i povici iz publike samo su produbili taj osećaj zadovoljstva, jer zaista je vredno života putovati po Srbiji, peti se u visine i upoznavati nasumične ljude koji životare u ovoj predivnoj vukojebini od zemlje. Bacali su stvari sa novog albuma „Stani Pani“, „Poneđeljak“, a kako su rekli – prvi put su uživo izveli „Jedem kasno“, još jednu od gastronomskog liričkog vatrometa koji su načeli još sa „Papalada“.

who see

Deduhh; foto: Jovan Mihajlović, PRIS

Pesme su se nizale bez pauza, di-džej je vezivao bit na bit kako bi publika čula što više pesama. U glavi su mi odzvanjale pojedine reči, njihov dopadljivi akcenat i fazon koji su gurali u svom radu. Kad bi Crnogorci stvarno kapirali svoju kulturu, stavili bi Klapu u isti rang sa Njegošem, jer zaista nema nijednog njihovog benda i muzičkog sastava koji je ostavio veći uticaj na Balkanu. Ne možete da odete na bazen, a da vam neko ne baci foru „Đe se kupaš“. Sve Crnogorce po Studenjaku delim na one koje slušaju Hu Si i one koji su tipični likovi iz viceva. Njihove pesme su uspele da približe i specifičnosti njihovog dijalekta, ali i samu alternativnu kulturu ovog naroda, koja ostaje sačuvana u njihovim tekstovima. Skoro sam video vest kako u Budvi nema javnih plaža jer su sve prodate, pa je kupanje u moru nedostupno lokalcima. Verovatno ne bih razumeo pozadinu cele priče da nisam čuo njihovu pesmu „Rus“. Na ovom albumu su dopunili odnos prema Rusiji pesmom „Krokodil“ koja je tukla sa bine dok je dimna zavesa sa mirisom baruta prekrila prve redove pred binom.

Njihov nastup je zaista bio vrhunac večeri, pa je bilo nemoguće slušati Zap Me Strobe, elektro dvojac koji je nastupio nakon njih. Odlučili smo se da odemo ranije u kamp i spavanjem okončamo ovaj predugačak dan, kako bismo sutra iskoristili poslednji dan festivala.

____________________________________________________________________________

P.S. Ako računamo na izveštavanje sa festivala, naveliko kasnim, ali ako želite da čitate o muzici iz drugačije perspektive, onda je ovaj tekst uvek na vreme. Opet hvala Pris za fotografije.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download