Brdska triologija 3 – Elektronika

Treći dan festivala je osvanuo sa svešću da nemamo ni za singlić, a da svirka počinje tek u osam, što znači da imamo ceo dan da blejimo, a plus ne možemo strejt otići na Prti Be Ge. A onda nas je ogrejalo sunce, jer se za one dve besplatne karte koje smo delili fanovima stranice (eto razloga da nas zapratite na fejsbuku) javila moja ortakinja iz Zemuna. Zapravo, ja kažem sa Zemuna, jer su meni ti ljudi kao sa neke druge planete i avanture sa njima su SF priča. Zato sam se obradovao što ćemo veče provesti sa dve Zemunke, luđe od mene i mog ortaka za nekoliko levela.

Nisam od onih koji izučavaju gugl analitiku, od onih koji proveravaju koliko je ljudi pročitalo objavljeni tekst i koliko lajkova se slilo na jednoj objavi, ali se uvek obradujem kada doživim direktan kontakt sa nekim ko čita moje tekstove i preslušava šerove koje bacam u etar. Kakva god da je poruka, oduševim se što neko to radi, jer sam i ja takav, hiljadu puta sam poslao poruku bendu čija mi se svirka svidela. Strava je osećaj kada vas neko ohrabri da nastavite da radite ono što volite. E pa ova ortakinja sa Zemuna mi se javila zbog teksta o koncertu Beogradske filharmonije na otvorenom i možda su sve one izrečene hvale bile tu samo zbog dve besplatne karte, ali ipak je prijalo.

Ortak i ja smo se odlučili da ubijemo vreme odlaskom do Stopića pećine, a načuli smo da u blizini ima i neki vodopad. Bilo je pomalo čudno što smo bili potpuno trezni, popili smo samo po kafu. Razgovarali smo o frci sa pandurima, bacali smo pretpostavke kolika je kazna koju će morati da plati donacijom u humanitarne svrhe, pretresali smo tu temu sa svih mogućih strana, a Zlatibor je sevao u svojoj lepoti kroz otvorene prozore automobila. Sa zvučnika je pucao Kendrikov novi album. Realno, kako ići strejt u ovakve pejzaže…

Uveren sam da bi mi bilo mnogo zanimljivije da smo cimnuli po dim pre cele akcije, ali priznajem da je i ovako bilo jako interesantno. Ako planirate neki obilazak po Srbiji, predlažem vam da dođete u ove krajeve. Zaista ima šta da se vidi. Istina, kad si strejt, mnogo više ti smeta što se svaki korak naplaćuje, što je sve nalik na neku podmetačinu, ali za ove državne prirodne lepote i dalje je to na razumnom nivou. Za 250 dinara, koliko košta ulaz, i 70 dinara, koliko košta praking, možete da vidite Stopića pećinu. Siguran sam da je u pitanju krečnjačka pećina, a ostatak priče nisam ispratio, jer dok je vodič detaljno prepričavao CV pećine našoj grupi, neka devojčica je tiho pevušila „Ima jedna pećina stroga“ i to me je bacilo u neka razmišljanja o muzici iz vrtića i pesama iz detinjstva kojih se sećam. Zbog takvih misli je vredelo izaći iz kampa.

Posle smo išli na vodopad. I za to se plaća 150din po osobi. Blenuli smo u onu prirodnu lepotu i grizli se što nismo uštekali makar hed. Kako bi nas samo pukao ovaj prizor, ova opuštena scena iz Nacionalne geografije, kadar za koji ne biste verovali da je uhvaćen u Srbiji. Gledao sam parove kako se fotografišu pred vodopadom i kako nečija bela pudla zapišava klupu na kojoj su se dvoje ljubakali.

Iako sam gradsko dete i uprkos tome što se bez stimulansa brzo smorim, ipak osećam kad me priroda odradi, kad sve ono zelenilo prodre kroz pore i učini disanje punijim. I dalje nas je mučio stond od posledica prethodne noći, ali sve više nas je ložila euforija koliko smo samo proživeli za ove dve noći na Zlatiboru.

Kad smo se vratili u kamp, zablejali smo sa komšijama koje su sinoć bili očevici ortakovog privođenja. Ortak je bio heroj među njima jer je njegovo privođenje omogućilo svima drugima da uštekaju ono što su poneli i da iskoriste frku da se provuku. Ponudili su nam neku šemu koju su završili u Užicu i to je vratilo priču u dobro raspoloženje. Mene je taman zavozalo da odem na festival, a ortak je ostao u kampu da prepričava šta mu se dešavalo u stanici.

Opet sam zaksnio na prvi bend. Nikad Spremni iz Užica su upravo završavali poslednju stvar na nastupu. Prepoznao sam basistu kao jednog od ljudi koji su imali šator nedaleko od našeg, pa sam mu posle svirke prišao i pitao ga o svirci. Ispostavilo se da je on Goran Jevtović, jedan od osnivača Baobaba, benda koji sam intezivno slušao tokom prošlogodišnje turneje po Srbiji. Jedan od razloga što volim muzičke festivale je što na njima mogu da upoznam ljude iz različitih svetova. Kupovinom ulaznice za festival vi zapravo pravite izbor da određeni vremenski period budete u ograđenom prostoru sa ljudima sličnim vama, a muzika je vezivna sila koja svemu tome daje smisla. U tim razgovorima se otvaraju nove ideje, pa sam tako od njega čuo za festival ARLEMM u Arilju i magičan prostor u kojem se dešava.

nikad

Goran Jevtović; foto: PRIS

 Nastavak razgovora smo odložili za kasnije, jer sa bine su se začuli tvrdi rifovi. Bio je to užički hc bend Brat, bend o kojem sam mnogo čuo, a nikada ih nisam slušao. Mnogi su mi prepričavali koliko ova ekipa ima snažnu vezu sa svojim fanovima i koliko ih drugi bendovi na sceni vole baš zbog tog prijateljskog odnosa sa alternativnom ekipom. Pred binom je već stajala grupica sa velikom zastavom u podršku bendu. Svirku su otvorili prozivkom „Imamo li problem“. Dopao mi se gruv i energija sa kojom su svirali, izgledali su kao da uživaju na bini, pa je i nekolicina nas u publici osetilo vožnju. Posle te stvari, nastavili su sa pesmama na engleskom, što me je mnogo manje odradilo, jer nije imalo tu snagu kao prva pesma i zvučalo je znatno neiskrenije. Iako me je vozio njihov nastup i muzika, ipak su mi njihovi tekstovi, i oni na maternjom i oni na engleskom, bili previše izlizani, suviše opštih mesta i momenata koje sam već čuo u hiljadu drugih verzija. Svirali su kraće nego što je to bilo u programu, tako da mi je ostao taj osećaj da bih voleo da ih čujem opet kako bih dobio konačno mišljenje.

Brat

za Brata, brate; foto: PRIS

Posle njih nastupio je bend Sooma, mladi trio za koji sam kasnije saznao da je došao iz Ciriha. Zbog rasporeda na bini i zvuka koji su pravili, podsetili su me na jučerašnji nastup Strejt Mikija end d Bojz, pa sam celu svirku hvatao paralele sa njihovim prethodnicima. Ipak koliko god sam pokušavao da nađem sličnost, razlike i autentični izraz su bili očigledni. Ne bih očekivao od tako mladih ljudi, pogotovo kada znam da uopšte nisu iz ovog sveta, da sa toliko sigurnosti nastupaju na bini u nekom planinskom mestu u Srbiji. Gitarista je sve vreme đuskao dok je svirao, klizao je po bini, a na kraju pesme bi odvratio na aplauze sa „hvala, ljudi!“. Koliko su usvirani videlo se tokom pesme koju je počeo basista – on je slagao liniju čekajući da se bubanj nadoveže, ali bubnjar je opravljao činelu, pa je samo jednom rukom pravio bit, a pesma je već vozila, tako da kad su ušli u gruv, osetio se snažan udar energije pa sam zavrištao zajedno sa grupi klinkama koje su đuskale pred binom.

sooma 2

Sooma u ekstazi; foto: PRIS

Bilo mi je malo tužno što je pred nastup Atomskog Skloništa bilo tako malo ljudi pred binom, ali tokom njihove svirke sam shvatio da je to normalna stvar, taj bend je davno bio na vrhuncu i to sa razlogom, jer sve što su najavili u svojim pesmama – obistinilo se. Svirali su „Oni što dolaze za nama“, pesmu sa albuma Infarkt (1979), i tekst me je po prvi put zaista uradio:

Oni što dolaze za nama
imat će samo
betonirane pejzaže

Oni što dolaze za nama
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica

Oni što dolaze za nama
imat će i u wc-u
i u wc-u televiziju
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera

Baš zato što je sve istina, baš zato što se već sve desilo i što je, nakon četrdesetak godina od kada je ova pesma nastala, sve što govore u pesmi postalo normalno – e, baš zato je Atomsko Sklonište neslušljivo uživo. I dalje sebi pustim po neku stvar iz njihove diskografije, a uvek se naježim na spot i pesmu „Ne cvikaj generacijo“, ali mi je njihova svirka potpuno nepotrebna, jer se nešto tako veliko, zastrašujuće proročko i duboko, svelo na tri matorca koji i dalje sviraju pesme koje više nemaju taj uticaj baš zato što su postale istina. Publika se promenila, klinci koji su blejali pred binom nisu oni kojima je strano selfi fotkanje u veceu, to je generacija virtuelnog prostora i njima je uzaludno govoriti da će njihovo vreme biti baš takvo, jer ono je već tu.

Atomsko

Bruno Langer; foto: PRIS

Jaz među generacijama se čuo tokom „Paklenih vozača“. Kada je bend utišao kako bi malobrojna publika zapevala refren, iznenadili su se metežom i nezainteresovanošću, pa do kraja pesme više nisu pravili takve pokušaje, već su i dalje pevali kako je ovo vreme paklenih vozača, iako nije, već odavno ovo nije vreme tih paklenih vozača. Sva razlika u filozofiji i pogledu na svet onih na bini i onih u publici ostvarila se u jednom trenutku tokom pesme „Treba imat dušu“. Zanemariću to što mi je ova pesma postala toliko odbojna, zbog svih onih kaver bendova što je gule po kafićima širom Juge, da mi je i u izvedbi Atomskog Skloništa neprijatna, ali u njoj postoji stih koji se ponavlja kao refren „jer za ljubav treba imat dušu“. Dok su svirali taj refren, neko je iz publike dobacio nešto, a Bruno Langer je iznenađen odvratio: „Ne para, dušu!“ Bio sam daleko da bih video ko je viknuo da za ljubav, umesto duše, treba para, ali mi je ta situacija pokazala da je vreme Atomskog Skloništa prošlo. Pod tim ne mislim vreme njihove muzike, jer ono što je kvalitetno ne gubi na značaju nikada, ali vreme ovog benda, njihovih nastupa i ovakvih svirki je zasigurno gotovo (ili makar mu nije mesto na festivalu sa ovakvom publikom).

Razmišljao sam se da li da odem u kamp dok Mortal Kombat odradi svoje, jer nisam imao ni malo interesovanja za ono što sviraju, ali ipak sam ostao, jer se ortak javio da je krenuo iz kampa. Posle mi je bilo drago što sam ostao da ih čujem, jer iako mi je njihova muzika potpuno neprivlačna, o čemu sam već pisao povodom njihovog nastupa na Lejk festu, drago mi je da ovaj bend oko sebe okuplja takvu publiku. Jesu to klinci koji će se možda kasnije stideti što su slušali ovo (kao ja koji sam se u osnovnoj palio na Avril), ali njihov nastup, energija koju imaju na bini i ono što daju svojim fanovima je nešto neponovljivo za tu publiku. Scena zbog koje sam i sam skinuo šešir i uleteo u šutku sa prljavim metalikama počela je tako što je Kriki, frontmen benda, pozvao šankera da mu natoči pivo, jer će on do njega doći tako što će ga publika nositi na rukama do šanka. Kako je rekao – tako se i desilo. Stvarno, skočio u masu, a ljudi su ga odneli do šanka, odakle su ga isto tako i vratili dok je on držao natočenu peticu piva. Ta scena me je kupila i potpuno razumem ljude koji se pale na njih, kao i organizatore festivala koji ih pozivaju kao hedlajnere, jer oni zaista jesu to – opasan muzički šou.

mortal

scena za pamćenje – Kriki u masi; foto: PRIS

Ali uprkos svemu tome – Mortal Kombat je sranje. Žao mi je, drugari i drugarice tinejdžeri, ali to je teško sranje od muzike. Sve to što se koristi turbo folkom kao osnovom za građenje svoje ideje, sve to što banalizuje i koristi muziku u svrhu zabave i veselja, svi ti ljudi koji se koriste rokenrolom zato što narodnjaci nisu dovoljno kul za njihove ambicije – sve je to sranje, pa tako Mortal Kombat, Pero Deformero, Brkovi i svi drugi nusproizvodi koji će se iscediti kao mitiser iz ovog žanra, apsolutno sve od toga je čisto sranje. Zato, izvinjavam se momcima iz Mortal Kombata, nismo se do sada upoznali, a ja zaista poštujem sve ljude koji rade to što vole, ali imam obavezu da kažem – to što radite je sranje.

Elemental je još jedan od razloga zašto mislim da je ovogodišnji Hilz Ap festival imao ubedljivo najbolje sastavljen muzički program. Nikada do sada nisam slušao ovaj bend uživo, a ne mogu ni da se pohvalim da sam bio upoznat sa njihovom diskografijom, pa baš zbog toga mogu da kažem da me je bend kupio na keca. Bili su tako normalni na sceni, pravi obični ljudi koji su muzikom našli svoj način da se bore za bolje sutra i rade to iskreno. Remi, frontvumenka benda, je ispričala kako su dugo čekali na granici i kako su na Zlatibor stigli desetak minuta pre nastupa, ali nije bilo nervoze, umora, žaljenja, sve ono ljudsko što bi im se oprostilo u takvoj situaciji nije ni za trenutak osenčilo njihov nastup već je cela svirka prošla u najboljem mogućem raspoloženju.

remi

Remi; foto: PRIS

Za mene je veza sa njihovom muzikom počela kroz vezu sa jednom starijom devojkom u koju sam bio jako zaljubljen. U onim najboljim trenucima, kada sam stvarno valjao kao dečko, često bi me nagradila opaskom iz pesme „Romantika“, rekavši da sam mmm dobar. Iako su svirali tu pesmu i iako sam pomislio na nju, najviše me je pogodila pesma „Priroda i Društvo“. Čuo sam je i ranije, ali sada sam prvi put bio tu, pred tim ljudima, govorili su o tome kakav nam je mentalitet i kako nesvesno radimo protiv sebe i svojih bližnjih, kako se radujemo samo svojim željama i radostima i kako želimo decu, ali po mogućstvu da budu muška. Priroda je ljepa, al’ zajebano društvo.

Posmatrao sam kako se ceo bend okreće oko Remi i kako njena uloga drži ceo Elemental u orbiti. U dinamici pesama podjednako je važna i uloga Luke Tralića Šota, jer se tako svaka tema prelama kroz mušku i žensku perspektivu, ali je na sceni Remi ta koja drži pažnju i zbog koje hipnotisano klimamo u ritmu i pevamo refrene. Divio sam joj se kao rokenrol heroini, jer u njenom nastupu nije bilo ničeg vulgarnog i napadnog, a opet nisam mogao da skinem pogled sa nje i želeo sam da koncert traje beskonačno. Zato sam i urlao da se vrate na bis, što su i učinili sa još dve pesme.

elemental 2

Remi i Luka; foto: PRIS

Kasnije sam razmišljao o ženama u muzici i onoj frci koja se digla zbog teksta Zorana Stajčića, a kasnije i njegovog kolege – Đina Kolege, koji su u tekstovima furali mačo priču, a svojim opisom ženske publike, koja je došla na koncert Cigareta Posle Seksa (Cigarettes After Sex) u Tvornici, izazvali brojne polemike i kritike. Uhvatio sam sebe kako razmišljam o tome da li sam i ja nekada izbacio neku uvredljivu mačo foru, a znam da jesam sigurno, jer me je novosadska kantautorka Nađa zamolila da u tekstu sa turneje u Novom Sadu izbacim one komentare o tome kako me privlače žene na sceni. Sigurno sam to radio, a baš zato što je to bilo nesvesno, moja greška je još veća, jer to znači da nemam pojma o rodnoj ravnopravnosti i ni trunku ne razumem feminističku borbu. Zato u ovoj polemici koja se digla kod komšija Hrvata stajem na stranu Ivane Perić i Antonele Marušić, jer su njihovi tekstovi bolje napisani od Zoranovog i Koleginog, a za rokenrol istoriju to je mnogo važnije od toga kog ste roda i koji vas pol privlači.

Glavni bend te večeri za mene je bio Ajri Ef-em (IRIE FM), beogradski sastav o čijem koncertu sam već jednom pisao, a sada sam ga iščekivao sa istinskom željom, jer sam već neko vreme u fazi slušanja „Puteva“ i svaka muzička ekskurzija na koju se uputim ne prođe, a da makar jednom sebi ne pustim ovu stvar.

Ovo mi je bila prva njihova svirka na otvorenom i ne znam da li je to zbog onog svežeg vazduha na Zlatiboru ili dobre užičke šeme koja me je vozila, ali taj nastup mi je bio nešto najintimnije što sam mogao da doživim u masi ljudi. Osećao sam prisustvo svih ljudi oko sebe, ali sam bio siguran da je i drugima poput mene ovaj trenutak nešto vanvremensko i veliko, da mi smo ovde sad i da o tome govori pesma „Svi“. Zažmurio bih na trenutke, ali su me vizije od muzike toliko jako radile da sam morao da gledam kako se ponašaju na bini. Zato ne mogu da se složim sa Milanom Mazinjaninom koji je u izveštaju za PRIS rekao kako im je falilo energije.

vukasin

Centar IRIE FM – Vukašin; foto: PRIS

Naravno, Vukašin je dominirao, njegova pojava zaista okuplja pažnju i potpuno je razumljivo što izaziva toliko reakcija – od uzbuđenog vrištanja curica do ljubomornog dobacivanja i prozivanja sa Bebaneeee. Ali ako zanemarim njegovu pojavnu ulogu u bendu, o čemu sam već nešto govorio povodom spota za pesmu Kliziš, njegova uloga na bini je nezamenljiva. Kompozicije su im takve da se lagano grade, a njegova centralna pozicija mu daje ulogu dirigenta, pa tako usmerava pažnju na instrument i muzičara koji se priključuje glavnom toku pesme. Pesme su toliko slojevite da možete da se udavite u moru zvukova koji se prelivaju sa bine.

Najbolje od svega je što Ajri ef-em ide ispred očekivanja drugih. Krenuli su od rege benda, a kada su dobili priznanje za najbolji evropski rege bend, onda su se prebacili na muziku na maternjem jeziku i počeli su da koketiraju sa elektronskim bitom i znatno drugačijim konceptom pesama. „Putevi“ su pokazali da imaju novu viziju u tome gde njihova muzika ide, a to su potvrdili premijerno svirajući novu pesmu, stvar koja su najavili kao njihov novi zvuk. Ima i u „Putevima“ tog upliva uticaja elektronske muzike, ali je u njihovom izvođenju to nešto novo. Mene pomalo asocira na neke saradnje koje je pravio Čet Fejker, ali ovo je daleko bolje i što je važnije – drugačije je od onoga što znamo.

ana

Ana Protulipac; foto: PRIS

Dok su svirali „Kliziš“, pažnja mi je bila zavarena za basistkinju Anu Protulipac. Iako sam se pre četiri pasusa ogradio od mačo fazona kojima su skloni rokenrol novinari, ne mogu da prećutim koliko je bila lepa na sceni. Ali to nije imalo veze sa rodom i polom, već sa bitom koji je stvarala na svom instrumetu. Očekivali biste da takav gruv pravi matori džezer, debeli crnac sa cvidžama za sunce, a ne ona. Prepustio sam se zvuku basa i kroz celu pesmu samo sam pratio njeno muziciranje i to me je tako dobro uradilo. Izvinjavam se ako je to ružno reći, ali mislim da je sasvim okej da se ložim na Anu, ali ne na nju kao osobou koju bih sreo na ulici, već na nju i njenu ulogu koju ima u bendu Ajri ef-em, jednom od najboljih bendova koje imamo na domaćoj i stranoj plejlisti.

Baš kad je trebalo da počne Prti Be Ge, ortakinje sa Zemuna su stigle na festival. Iako one nisu neke ljubiteljke Prtija, ortak i ja nismo hteli da propustimo ni deo njihovog nastupa, pa smo, i pored rizika i frke koju smo imali od sinoćne racije, kolektivno izduvali spravu u masi pred binom.

Prti Be Ge sam slušao mnogo puta, i na njihovim solo nastupima i na festivalima, i uvek su mi bili zabavni, ali me je jedna od ortakinja sa Zemuna bacila u razmišljanje kada me je pitala šta može jednoj devojci da se svidi u njihovim tekstovima. I zaista, ostatak njihovog nastupa sam proveo hvatajući deonice u kojima se aktivira ženski lik i sve vreme sam se pitao – šta bi one žene rekle o ovome.

Prti

Eufrat; foto PRIS

Ali ako ne razmišljate o samom značenju reči i prepustite se melodijskim vrtlozima i flou, bićete oduševljeni asocijacijama i idejama koje uspevaju da spakuju u svoje pesme. Mene pogotovo oduševljavaju reference kojima aktiviraju asocijacije na druge pesme, kao u „K K“ gde ima onaj deo kada Mikri repuje na osnovi pesme „Rizlu imaš, a ličnu kartu nemaš“. Ako uporedim njihov nastup sa nastupom Hu Sija sa prve večeri festivala, primećujem da je dvojcu iz Prtija ipak potreban di-džej, neko na koga će moći da prebace tu odgovornost puštanja matrica i kontrole muzike, jer ovako Mikri sve vreme mora da se cima oko toga, a pauze između pesama i nemogućnost da iskorače iz matrice i naprave vezu sa publikom prilično ograničavaju njihov nastup.

mikri

Mikri Maus; foto: PRIS

Da nam se nisu pridružile ortakinje sa Zemuna, ortak i ja bismo se verovatno vratili u kamp i zakovali, a ovako smo sa njih dve otišli na elektroniku u Šuma stejdž. Za nekoga ko se izjašnjava kao poznavalac muzike, zabrinjavajuće je koliko nemam pojma o elektronici i koliko mi je ta muzika daleka. Imao sam do sada trenutke kada sam pokušavao da proniknem u nju, ali to nije išlo, pa me zato još više oduševljava što postoje ljudi i blogovi kao Grotto koji prate samo ovu scenu i detaljno izveštavaju sa nastupa di-džejeva.

Bilo je oko jedan posle ponoći kada smo našli naše mesto među drvećem. Za prethodna dva dana dolazio sam na ovaj stejdž samo da se navarim uštekan od pandura, a sada sam bio tu kao publika, spreman da okušam sreću sa elektronikom. Ortakinja sa Zemuna mi je rekla da ću osetiti trenutak kada se povežem sa bitom, kada me stvar pogodi i kada se u meni nešto desi, pa sam iščekivao taj trenutak kao dete, što je možda i prouzrokovalo da tokom sesije Kristijana Molnara uglavnom budem stegnut u očekivanju.

Imao sam i veliki problem sa ljudima. Tešilo me je to što smo bili sa dve devojke, jer svuda oko nas su bili samo tipovi, razbijeni od gudre, iskrivljeni i polupani, sa neprirodnim pokretima i čudnim gestikulacijama. U prolazu bi vas uvek zakačili ili zgazili, sve vreme sam osećao neku tenziju, pa sam se trudio da nađem zabavu između nas četvoro. Razmišljao sam o tome kako je nemoguće voditi ljubav uz ovakvu muziku, jer elektronika nabija tempo, ona kontroliše bit i nemoguće je otrgnuti mu se, pa tako tela postaju mašine. Svakako, uz ovu muziku možete da se jebete, tucate, možda i karate, ali ne i da vodite ljubav. Većini su pokreti šablonizovani i samo oni najopušteniji i najdrogiraniji nalaze svoj prostor između bitova. Celom tom osećaju fabričke muzike doprinela je i projekcija na video bimu iza Molnara. Na crvenoj pozadini neprestano su se smenjivali zupčanici, delovi neke paklene mašine, a sve me je to previše tripovalo.

Za mene je elektronika problem protoka vremena. Ne postoji kraj pesme, a često nije ni važno da li ste tu od početka. Tok je neprestan, ali zbog jednoličnosti čitave kompozicije i tog stalnog poigravanja sa podizanjem i spuštanjem tenzije, čini se da nastup traje danima, a zaprvo je prošlo tek pola sata od svega. Problem je i u ego tripu – ovo je muzika za pojedinca, ne za publiku. Elektronska muzika ne može da bude revolucionarna, kao što je rokenrol, jer ona ubacuje ideju da je bitan tvoj lični trip, tvoje individualno ja i ono što je tebi zabavno. Potpuno je u redu da okrenete leđa izvođaču i da đuskate u svom tripu. Potpuno je u redu da razgovarate tokom nastupa. Nevažno je ko je na bini i koji su stavovi koje on zastupa, jer suština je u zabavi.

Možda će me neki rejveri izlomiti zbog ovoga, ali iskreno mi je bilo mi dosadno tokom Molnarovom nastupa, a raspoloženje mi se popravilo tek kad je nastupila Lea Dobričić, ali ne zbog njene muzike. Bilo mi je interesantno koliko je Lea bila u kontrastu sa ljudima u publici. Bilo je već oko tri ujutru, ona je bila sveža i blistala je na bini, a u publici su bili navozani likovi i likuše, lepi samo u kontekstu privlačnosti groteske. Ni njen nastup mi nije bio interesantan, igrao sam u bitu i zabavljalo me je što mogu bez griže savesti da razgovaram sa svojom ekipom, ali mi je muzika i dalje bila dosadna.

Našao sam zabavu u paralelama između okruženja na koje sam navikao na svirkama i onoga što sam video ovde. Dok na svirkama većina cirka pivo i žestinu, ovde dominiraju flašice vode, po neka začinjena mdmom. Ljudi se razlikuju, većina fura raznobojne cvidže za sunce, a kada ih skinu sa očiju, vidite da su im zenice prsle od eksera i da samo podočnjaci svedoče o umoru tela. Hvatao sam sebe kako zagledam nekog tipa u šuškavcu i šeširiću sa tupim obodom kako liže lizalicu i nekontrolisano cima levu ruku u bitu muzike. Prvo me je oduševio tip koji je u gruvanju zviždao sa drva prsta u ustima, ali se previše ponavljao iz sata u sat, pa sam ga sve više mrzeo i priželjkivao da proguta ona dva prsta koja je stavljao na ivice usana i zviždao kao manijak.

IMG-20170716-WA0001

svitanje na šuma stejdžu; foto: A. Kane

Ipak priznajem da mi je bilo prijatno dok je nad Zlatiborom svitalo. Ako zanemarim odbojnost ljudi i muzike, bilo je lepo na ovom stejdžu, među visokim stablima, na Tić polju, tamo negde na Zlatiboru. Aplaudirali smo Lei za kraj, a onda smo otišli skroz na drugu stranu, nas četvoro, kao potpuni mentoli, zalegli smo na livadu i pripalili još jednu spravu. Bilo je prekasno da se spava, a preranono da se bude budan, pa smo odlučili da odemo u kamp i da igramo asocijacije dva na dva. Pre nego što sam overio, sećam se da smo pobedili u prvoj i drugoj igri, ali su nas Zemunke oduvale u pantomimi. Možda je padu koncentracije doprineo i neznani broj buksni koje su popušene unutar šatora, na napinjanje Zemunki…

Kad sam se osvestio, podne je već prošlo, ortak i ja smo se kuvali u šatoru, a Zemunke su pile kafu napolju. Bilo je vreme da se vratimo u Beograd, a osećaj je bio kao da se selimo iz novog života u prethodni. Onako oduzet, sabirao sam utiske o festivalu i uprkos svim propustima i sitnim slabostima koje sam pomenuo i primetio za ova tri dana, Hilz Ap mi je postao jedan od omiljenih festivala i siguran sam da ga ni sledeće godine neću propustiti. Do tad možda i postanem ozbiljan rokenrol novinar pa i ovi tekstovi postanu čitljiviji i smisleniji.

Za fotografije hvala PRIS portalu!

____________________________________________________________________________

P.S. Znam da kasnim sa tekstom, ali bitno je da sam ga napisao, jer neko će se u njemu pronaći, makar moje ortakinje i ortak, a možda još neke ekipe koje su bile na HilzApu te večeri. Inače, ovo je poslednji deo Brdske triologije.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

PPP.S. Organizatori festivala ne snose odgovornost za publiku koja se drogira. Ja lično ne ohrabrujem nikoga da konzumira narkotike, pogotovo sintetiku i hemiju, a ako već pušite vutru, nemojte da vozite kola i da radite na mašinama. Ako se već drogirate, budite odgovorni majka mu stara.

2 Odgovora

  1. Škoripion каже:

    MORTAL KOMBAT JE DO JAJA A TI PUŠI KURAC SMARAČU

Оставите одговор на Andrea Kane Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download