Biti dete od pliša

Na sajtu kao što je bandcamp.com bendovi imaju mogućnost da objave svoje albume i tako omoguće publici da ih, najčešće besplatno, skinu, a ako baš imaju želju, mogu i da to skidanje plate određenim novčanim iznosom. To u nekom svetu funkcioniše. Ovde ta opcija ne postoji, ali ne zbog toga što ljudi ne žele da doniraju određenu sumu za muziku koju vole, već zato što, u skladu sa uspešnim reformama u kojima živimo, „Paypal“ servis, preko kojeg se novac prenosi, ne funkcioniše u Srbiji. To znači da su bendovi odavde, koji su okačili svoju muziku na ovaj sajt, sa punom svešću poklonili svoje delo drugima. Jedan od tih bendova je i Plišani mališan iz Gornjeg Milanovca koji su svoj prvi, i za sada jedini, album objavili 2013. godine.

cover

Imajući to na umu, morao sam da odem na svirku koju su napravili 23. januara u Norveškoj kući, u Gornjem Milanovcu, kako bi prikupili sredstva za snimanje drugog albuma. U jednoj omanjoj sali koja je primerenija klasičnoj muzici nego ovakvom sastavu, odsvirali su ceo prvi album zajedno sa nekoliko novih stvari. Ali baš zbog tih uslova, zbog tačne satnice svirke, zbog neudobnih sedišta, zbog zabranjenog pušenja u sali, mogao sam potpuno da se posvetim samo muzici, njihovom zvuku i otkrio sam da se te pesme najbolje slušaju zatvorenih očiju.

Prva stvar na albumu je „Pejzaž“. Odmeren ritam na bubnju koji započinje pesmu, a onda ulazak ostalih instrumenata i taj glas koji uvlači u priču:

Da li vidiš ovaj pejzaž što se pruža tu pred nama sada opet.

Takav početak pesme, i samo otvaranje albuma, upućuje na izvesnu sinestezijsku perspektivu u kojoj se prostor dočarava kroz zvuk, kroz muziku. Taj glas koji pripoveda stavlja u istu poziciju i sebe i onog koji sluša, odnosno nas, jer se taj pejzaž prostire pred nama, a dodatno pojačava tu vizuelnu dimenziju pokaznom zamecicom ovaj. Kada sam pogledao tekstove na njihovoj stranici (link do stranice) bila mi je fascinantna upotreba interpunkcije, jer na kraju ove klasične upitne rečenice nema znaka pitanja, nego tačka, kao da je to obaveštenje. To znači da se prvi stih može protumačiti kao retoričko pitanje, nešto što se podrazumeva, slušalac svakako mora da vidi taj pejzaž. A da bi sama muzika mogla biti taj pejzaž, pogotovo njen ritam, oktriva se u paraleli u sledećoj strofi:

Putujem od drveta do livade
I preskačem taj potok. Nekad tu je bila sreća.
Ovaj ritam koji pružam sada tu pred tebe,
Dum! Dum! Tras! Tras! Ne možemo tako lako.

Muzika se javlja kao prostor za kretanje i postojanje, a čini se da su u njoj sadržana i sećanja, jer lirsko ja kaže da je tu nekad bila sreća. U trećoj i četvrtoj strofi se pravi veza sa onim prvim stihom, plišani mališan je taj koji pruža ritam pred tebe, ali to nije nešto prosto i obično. Ta onomatopeja u četvrtoj strofi bi trebalo da dočara bubanj, ritam, ali ne onaj koji postoji u pesmi, jer taj ritam nije tako prost – za dokaz je dovoljno da se oslušnu daire. To znači da se pejzaž ne stvara tako lako. To znači da, već od prve pesme, postoji snažna veza između muzičkog i tekstualnog dela; ostvareno je jedinstvo sadržine i forme.

Još jedna od važnih linija koja se razvija u nastavku albuma je pozicija tog drugog, to drugo lice kojem se obraća prvo (koje ćemo zvati plišani mališan, zarad većeg uživanja i slikovitosti). Uloga drugog lica nije samo u posmatranju, njegova pasivnost je prividna, jer je prisustvo tog drugog neophodno plišanom mališanu, što se ističe u refrenu:

Sada kad si tu kraj mene opet dišem punim dahom.

Uloga drugog lica se povećava u sledećoj pesmi, „Sadržaj“. U njoj sve vreme postoji obraćanje plišanog mališana tom drugom i identitet tog lica se formira kroz negaciju:

Ti nisi svoj sadržaj telefona,
Ti nisi svoj sadržaj novčanika,
Ti nisi svoj omiljeni tv glumac,
Ti nisi ta sjajna knjiga koju ponovo čitaš.

Mislim da je ovo sjajan i dobro promišljen postupak, jer to drugo lice kojem se obraća plišani mališan je zapravo svaki slušalac – to sam ja. I sve što se govori u stihovima nekako je direktno usmereno meni, moj identitet se stavlja u pitanje, ja moram da preipistam ko sam. Tome doprinosi i muzika koja je znatno agresivnija i tvrđa u odnosu na prvu pesmu, osećam kao da je uperio prst u mene i govori mi šta ja nisam. I tako taj sadržaj postaje ono što ja vidim kao sadržaj telefona – ne, ja nisam broj kontakta koje imam u telefonu; sadržaj novčanika – ne, ja nisam novac koji posedujem, a nisam ni lična dokumenta; nisam onaj sa kojim se poistovećujem na televiziji, a nisam ni suština te knjige kojoj se dajem i zbog koje mislim da sam jako pametan. A šta sam onda?

Kada krene druga strofa, posle onog slajda na gitari, koji kao da preseče, pitanje mog identiteta postaje još zamršenije:

Ti nisi svoj sadržaj telefona,
Ti nisi svoj sadržaj novčanika,
Ti nisi svoj omiljeni tv glumac,
Ti nisi svoj sadržaj revolvera.

Kada sam uporedio zvanični tekst na stranici benda, on se razlikuje od onog u pesmi jer nije podeljen na strofe, a ono što je mnogo važnije je poslednji stih. Meni lično se čini da je ovaj stih u potvrdnom obliku – ti jesi svoj sadržaj revolvera, ali zvanični tekst me demantuje, a pošto ću uvek pre verovati onome što je u tekstu, nego onome što me moj slabi sluh obaveštava, mislim da je ovo još jedno odlično mesto koje problematizuje čitavu pesmu. Ako nisam svoj sadržaj revolvera, odnosno ono što ja nalazim u njemu, znači da nisam sve ono što revolver kao pojam predstavlja. Ako je to oružje, to znači da nisam destrukcija, nisam osećaj sigurnosti koji mi on daje, nisam smrt koja je vezana za njega. Međutim, to je sve slika koju ja imam o revolveru, a ne ono što čini njegovu sadržinu. Ako je revolver bukvalni prevod žargonskog izraza gan, koji se vezuje za narkotike, sam sadržaj tako dobija bukvalno značenje: nisam svoj porok, nisam supstanca koja me ubija, nisam smrt koja je vezana za nju.

Pesma „Neman“ preseca tu napetost i čini se kao da vraća na onu slikovitost iz prve pesme. :

Budan ili ne,
Videćeš me,
Na leđima nemani.

Kroz taj prostor između sna i jave, a zapravo prostor koji obuhvata i jedno i drugo, plišani mališan putuje na leđima nemani. Na svirci sam žmurio i pustio sam da me muzika zapljuskuje u talasima, u glavi sam imao sliku tog morskog čudovišta koje se kreće kroz vodu, kroz muziku. Iako je neman potencijalna opasnost, ona je ipak u vlasti plišanog mališana, jer on joj je na leđima, ukrotio ju je i na neki način vlada njom; zajedno sa njom plovi po tom zvuku. To je detinja slika. To su „fantastična snoviđenja“, kako je izjavio jedan od članova benda za „Takovske novine“, lokalni nedeljnik.

Zvuk solo gitare predstavlja zavijanje te životinje. Kada se u prelazu uključi još jedan vokal i počne da razlaže reči na slogove, a bas gitara počne da spušta ton po ton, čini se kao da neman ponire u dubinu, a onaj prvi glas, čije reči nisu zabeležene u tekstu, se gubi i nestaje ispod dubokog glasa, u dubinama:

Ukrućenim strahom vladam,
Šibom mazim tvoje zube.

Kada sam pročitao ceo intervju u „Takovskim novinama“, najviše me je oduševila ta priča kako žele da drugi album objave i na vinilu. Slušam pesmu „Ploče“ iz te perspektive i pomišljam kako su gramofonske ploče fetiš svakog muzičkog posvećenika. One su nosač zvuka koji služi isključivo tome, za razliku od diska, kasete ili digitalnog zapisa. One su otelotvorenje muzike! Ova pesma zvuči kao slavlje jednog deteta koje će dobiti omiljenu igračku, a po takvoj infantilnoj perspektivi oslanja se na prethodnu pesmu. Ova pesma je važna zbog tog istaknutog vrednovanja muzike kao umetnosti i ploča koje su njen medij, što može da posluži za tumačenje nekih problemskim mesta na ostatku albuma.

U pesmi „Split“ dolazi do promene polariteta emocija. Ako su prethodne pesme dočaravale pozitivnu stranu iskustva i bile bliže infantilnoj perspektivi, od „Splita“ se ta emocija menja i u pesmama se obrađuju slični motivi, ali na drugačiji način. Takođe perspektiva pripovedanja je izmenjena, od ove pesme pripoveda se isključivo u prvom licu:

Postoji jedna široka cesta duga hiljadu noći potpuno plavih,

Tamo mene nema.

Postoji jedna olovna šuma iznad koje je mesec kristalni krug,

Tamo mene nema.

U vreli dan.

U sivoj zgradi obraz i sunce, gledam crvene perle kako hrane se grožđem,

Tamo mene nema.

Postoji jedan odraz u vodi koji pišem po zidu,

Tamo mene nema,

U vreli dan.

Ovo je jedina pesma u kojoj je tekst podeljen na ovaj način, sa prazninama između svakog stiha. To znači da je svaki od njih jedna odvojena slika, izdvojeni fleš-bek. Ova pesma aktivno komunicira sa prve dve: razvija dublje tu ideju da muzika može da očuva sećanja, a i ovde se koristi negacija. Naglašena je vizuelna perspektiva, slike koje se nižu predstavljaju zasebne epizode, kao odsečke nekih trenutaka iz prošlosti kojih se plišani mališan priseća u vreli dan. Tekst pesme je mnogo poetičniji, slike su nadrealnije i javlja se osećaj začudnosti, ta fantastika iz prošlih pesama menja svoj oblik i polako postaje fantazmagorična, nelagodna proizilazi iz načina na koji su te slike opisane, što je opravdano subjektivnom perspektivom prvog lica.

Premišljao sam šta sve može da podrazumeva naslov ove pesme. Mislio sam da je to neki žargon, ali nisam uspeo da pronađem nijedno takvo objašnjenje. Ukoliko bi se uzelo da je Split ime lokaliteta, onda te slike mogu da se vežu za taj konkretan grad u kome su se i desile, jer plišani mališan više nije tamo, ali ih se seća u vreli dan. Ako je split zapravo izraz stranog porekla, onda označava podelu, neku razdvojenost, što bi opravdalo i izgled samog teksta, te razmake između stihova, a i poziciju samog pripovedača – on je odvojen od prostora kojeg se seća, više nije tamo, ali ta slika postoji i dalje, i to je split.

Čini se da i drugi dele moju fascinaciju ovom pesmom jer se na samoj svirci, pošto je bend počeo da svira „Split“, neko iz publike popeo na binu i zagrlio gitaristu.

Ono što sam u rečniku našao kao objašnjenje reči amok prilično dobro objašnjava i samu atmosferu pesme. „Amok“ oslikava nekakvo ludilo, paranoidno osećanje ispripovedano iz prvog lica. Strah je uvećan time što je izvor same opasnosti neimenovan, oni će ga naći, a to se javlja kao neminovnost. Tenzija je sveprisustna, gitarski rif koji se ponavlja sabija slušaoca, vokali se mešaju i kao da se odbijaju jedan o drugi, a solo gitara škripi u „nojz“ stilu i još bolje upotpunjuje osećaj nelagode.

Kada vidim kako sada,
Kako sada stvari stoje.
Oni će me, oni će me
Tamo negde nekad naći.
Ali za sad, ali za sad nije važno nema veze.

„Usrana stvarnost“ se po zvuku nadovezuje na „Amok“ i tako daje mogućnost da se zapravo stvarnost, odnosno realistički pristup svetu, doživi kao neprijatelj, kao ono što sputava i ono što izaziva paranoično osećanje u prethodnoj pesmi. To se i eskplicitno kaže u tekstu: ona je ta koja ne dozvoljava plišanom mališanu da se smeje. Tragikomično je u tome što je ta stvarnost „usrana“; možda najbolje upotrebljen epitet ikada.

Ono što mi je posebno privuklo pažnju u tekstu je četvrti stih prve strofe:

Kada pođem jednom ja,
Baciću slike preko ramena,
Dodirniću dugu, staviću pečat na sve,
S vokmenom strasti imaću Te.

Vokmen strasti i to drugo lice koje se već javljalo u raznim varijacijama kroz album? Ovaj stih možda obuhvata, za mene, najmisteriozniju ideju na ovom albumu – šta je muzika za plišanog mališana? Vokmen je prvi aparat koji je omogućio slušanje muzike dok ste u pokretu, na ulici, odvojeno od mesta gde se muzički uređaj nalazi. Ako je prostor u kojem se slušaju ploče na gramofonu onaj prostor slobode koji se obrazuje po volji plišanog mališana, to znači da on uz pomoć vokmena može da muziku prenese i u prostor (usrane) stvarnosti, van njegovog doma, jer neophodna mu je muzika da bi se pejzaž stvarao, da bi se javljale slike, da bi disao punim dahom.

Žanr basne podrazumeva da životnje budu nosioci nekih ljudskih osobina i da se kroz poistovećivanje sa njihovim postupcima shvati pouka dela. “Lija” je jedina pesma u kojoj je radnja ispričana u trećem licu. Treće lice kazivanja bi trebalo da bude neko objektivno lice i zato je ono što nam se prikazuje kao radnja još iznenađujuće: to je basnolika situacija koja je na neki način iščašena. Basna je izobličena, nema nikakve pouke, a likovi se nalaze u nekoj teskobnoj situaciji. Ona začudnost koja se javila u Splitu, razvijala se kroz sledeće pesme do ove: u „Liji” ona ima svoj vrhunac. I taj osećaj je i skladno muzički dočaran, muzika stvara psihodeličnu atmosferu koja kulminira u refrenu gde sve pršti od naboja.

Glavni faktor nestabilnosti i osećaja nelagode je činjenica da slušalac ne zna šta je to što se dešava u pesmi,  radnja nam je prikazana vrlo škrto: dva različita lika prati skoro istovetna radnja, pa se tom paralelom medo i lija stavljaju nasuprot rode:

Roda protivi se,
Protiv toga od početka je,
Roda protivi se,
Ali strah ostavlja tragove.

Sve ono što se dešava, kao da se dešava van pozornice, mi nismo obavešteni o tome, prikazane su nam jedino reakcije likova. To izaziva nelagodu jer su u pitanju životinje, ali je njihovo delovanje prilično ljudsko, i ta basna bi trebalo da ima neku pouku, ali nema nikakvog zaključka na kraju i javlja se neograničen broj mogućnosti za tumačenje „onoga što je pisac hteo da kaže“, jer čini se da nam je prikazao najpotrebnije detalje, ali nije konkretizovao glavno.

Meni je ova pesma najdraža, jer sam preko nje zavoleo ovaj bend. Posebno je dobra u živom izvođenju zbog prisustva pratećeg ženskog vokala na bini, što omogućava da se sada likovi basne projektuju na pojedinačne članove benda.

Posle ovog tripoznog osećaja, pesma „MC3“ vraća onu poletnost iz „Ploča“, a vraća se i perspektiva obraćanja tom drugom licu, zatvara se krug pripovedanja, jer ovo je poslednja pesma u kojoj postoji tekst i pevanje.

Ova pesma je značajna i zbog toga što je jedina na ovom albumu koja ima svoj video spot. I mislim da ona može da posluži za primer kako loš muzički video upropasti sve potencijalne mogućnosti koje nosi jedna pesma. Video koji prati ovu pesmu je stvarno zastrašujuć, ali ne u estetskom, isplaniranom osćeaju koji postižu neke pesme na albumu, već u činjenici koliko zapanjujuće nema veze ni sa čim što se tiče ovog benda. Članovi „Plišanog mališana“ se u njemu pojavljuju u scenografiji i kostimografiji koja je primerenija jednom „boj bendu“ koji svira na maturama, nego ovakvom sastavu. Izgledaju kao deca koju su roditelji naterali da se lepo obuku zbog svečane večere, a njima se to baš i ne radi. Režija je prokleto predvidiva, a zatvara sve mogućnosti šireg tumačenja pesme, jer te dve manekenke koje poziraju u spotu postaju oličenje tog drugog lica kojem se obraća plišani mališan. Montaža toliko zanemaruje samu muziku da je to sramno. Za muziku koja daje mogućnost vizualizacije, i čak u tekstovima poziva na takvu aktivnost, ovaj spot je sve ono što ne bi trebalo da zamislite.

I uprkos svemu tome, „Plišani mališan” je otvorio svirku u Norveškoj kući tom pesmom. U tom razgovoru za novine oni i sami kažu koliko su razočarani spotom i koliko to nema veze sa njima, ali to ne znači da će zbog toga odbaciti pesmu, što su i dokazali na svirci. Lično me je pesma zagonetna jer mislim da je mnogo više od onoga što sam mogao da otkrijem. Prvo što ne razumem naslov, ali je veći problem što nisam siguran ni da li sam razumeo pesmu, odnosno da li je ono kako sam je ja shvatio imalo smisleno.

Album se završava instrumentalom „Kad smo bosonogi šetali po tepisima od činčile“. To je slika oivičena tim lucidnim naslovom, on upućuje na to šta dočarava muzika. Postavljena kao poslednja pesma na albumu, akcenat je na njoj, ona poentira i mislim da se time ističe uloga samog zvuka, muzike kao umetnosti. Ona je iznad reči. Ona je suština.

Opterećen tekstom, verovatno ne bih ni obratio pažnju na nju, ali dok su je svirali uživo, ona se nagla ka meni i kroz njen miris sam je čuo kako kaže: „Ovo mi je omiljena stvar“. Razmišljao sam kako mi je nepojmljivo da od celog albuma nekome instrumental bude omiljen, a onda sam shvatio da je to stvar imaginacije i slušanja – meni su neophodne reči, ali neko zna i oseća kako je muzika univerzalan jezik nad jezicima.

Zbog toga sam uveren da je ovaj album namenjen pravim slušaocima, posvećenicima, onima koji će ovih deset pesama preslušavati iznova i iznova. Verujem da je tako i zbog samog omota albuma koji na minimalistički način, vrlo uspešno, prenosi tu glavnu ideju. Ovaj album je oda muzici kao umetnosti i svim mogućnostima koja ona pruža.

FB strana benda: Plišani mališan
bandcamp strana: https://plisanimalisan.bandcamp.com/

1 Odgovor

  1. 28 маја, 2016

    […] album benda „Plišani Mališan“ iz Gornjeg Milanovca izašao je 2013-te godine i od tada sam potpuno navučen na njihov zvuk, a ono što je najgore u mojoj zavisnosti je što ne postoji nijedan sličan bend kojim bih mogao […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *